Možda je sveopšta istorija samo istorija nekolikih metafora. Skicirati jedno poglavlje te istorije jeste cilj ove beleške.
Šest stoleća pre hrišćanske ere, rapsod Ksenofan iz Kolofona, sit Homerovih stihova koje je recitovao od grada do grada, kritikovao je pesnike koji su bogovima pridavali antropomorfne crte i predložio je Grcima samo jednog Boga, večnu sferu. U Platonovom Timeju čitamo da je sfera najsavršenija figura i najjednoobraznija, jer su sve tačke sa njene površine podjednako udaljene od centra; Olof Gigon (Ursprung dergriechischen Philosophie, 183) shvata da je Ksenofan govorio istovetno; Bog ima oblik sfere, jer je taj oblik najbolji, ili najmanje loš, kao predstava božanskog. Parmenid je, četrdeset godina kasnije, ponovio istu sliku („Vrhunsko Biće slično je dobro zaokruženoj sfernoj masi, čija je snaga konstantna od centra u bilo kom pravcu”); Kalođero i Mondolfo zaključuju da je on naslutio beskrajnu sferu, ili beskrajno rastuću, te da reči koje sam upravo naveo imaju dinamički smisao (Alberteli: Gli Eleati, 148). Parmenid je podučavao u Italiji; nekoliko godina posle njegove smrti, Sicilijanac Empedokle iz Agrigenta smislio je složenu kosmogoniju; u jednoj etapi čestice zemlje, vode, vazduha i vatre tvore beskrajnu sferu, „kružni Sphairos, što kliče od radosti u svojoj kružnoj samoći”.
Svetska istorija nastavila je svojim tokom, odviše ljudski bogovi koje je Ksenofan napadao bili su svedeni na poetske fikcije ili na demone, a onda je rečeno da je Hermes Trismegistos izdiktirao određeni broj knjiga, i on varira (42, po Klementu Aleksandrijskom; 20.000, po Jamblihu; 36.525 po sveštenicima boga Tota, stoje bio i Hermes), na čijim stranicama je sve bilo zapisano. Delovi te nestvarne biblioteke, spajani ili izmišljani od III veka, čine Corpus Hermeticum; u jednom od njih, u fragmentu Asclepio, i on se takođe pripisuje Trismegistosu, francuski teolog Alen de Lil – Alanus de Insulis – otkrio je krajem XII veka sledeću formulaciju, koju vekovi koji dolaze neće zaboraviti: „Bog je pojmljiva sfera, čiji centar je svuda a kružnica nigde”. Presokratovci su govorili o beskrajnoj sferi; Alberteli (kao i Aristotel, ranije) smatra da tako govoriti znači počiniti contradictio in adjecto, jer se subjekat i predikat poništavaju; to lako može biti istina, ali formulacija iz hermetičkih knjiga dopušta nam da gotovo naslutimo tu sferu. U XIII veku pomenuta slika ponovo se pojavila u alegorijskoj poemi Roman o ruži, u kojoj se pojavljuje kao kod Platona, i u enciklopediji Speculum Triplex; u XVI veku, u poslednjem poglavlju poslednje knjige Pantagruela pominje se „mentalna sfera, čiji centar je svuda a kružnica nigde, koju nazivamo Bogom”. Njen smisao bio je jasan srednjovekovnom umu: Bog je u svakoj svojoj tvari, ali nijedna Ga ne ograničava. „Nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti”, kazao je Solomon ( I O carevima, 8,27); čini se da je geometrijska metafora sfere bila glosa tih reči.
Danteov spev zadržao je ptolomejsku astronomiju, koja je tokom hiljadu četiri stotine godina vladala ljudskom uobraziljom. Zemlja zauzima središte univerzuma. Ona je nepomična sfera; oko nje kruži devet koncentričnih sfera. Prvih sedam su planetarna neba (nebo Meseca, Merkura, Venere, Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna); osma je nebo nepomičnih zvezda; deveta – kristalno nebo nazvano još i Prvo pokretno. Njega okružuje Raj, božansko nebo sačinjeno od svetlosti. Ceo ovaj složen aparat šupljih sfera, prozirnih i rotiraj ućih (neki sistem ustanovio ih je pedeset pet), postao je mentalna potreba; De hypothesibus motuum coelestium commentariolus glasi Kopernikov bojažljiv naslov, čoveka koji je porekao Aristotela; on je tako naslovio svoj rukopis koji će doneti preokret u našem viđenju kosmosa. Za Đordana Bruna, razbijanje zvezdanih svodova bilo je oslobađanje. On je otkrio, u Večeri pepela, da je svet beskrajna posledica beskrajnog uzroka i da nam je božanstvo nadohvat, „jer ono je u nama, čak više nego što smo mi sami u sebi”. Tražio je prave reči ne bi li ljudima dokučio kopemikanski prostor i na jednoj blistavoj stranici zabeležio: „Sa sigurnošću možemo tvrditi da je ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a kružnica nigde” (De la causa, principio et uno, V).
To je zapisao 1584. godine, kličući od radosti, još u okrilju renesanse; sedamdeset godina kasnije nestao je odraz tog zanosa, pa su se ljudi osećali izgubljeno u vremenu i prostoru. U vremenu, jer ako su budućnost i prošlost beskrajni, onda realno ne postoji nikakvo „kada?”; u prošli toru, jer ako je svako biće podjednako udaljeno od beskrajnog i infinitezimalnog, onda takođe neće postajati ni ,,gde?”. Niko ne postoji u nekom danu, na nekom mestu; niko ne zna veličinu sopstvenog lica. U renesansi je čovečanstvo verovalo da je doseglo snažnu istinu i izgovorilo ju je kroz usta Đordana Bruna, Kampanele i Bekona. U XVII veku ga je uplašio osećaj starosti; pronašlo je opravdanje iskopavši uverenje o polaganom i pogubnom propadanju svih stvorenja, zbog Adamovog greha.
(U petom poglavlju Knjige postanja kaže se da „tako požive Matusalem svega devet stotina i šezdeset i devet godina”; u šestom, da je bilo „divova na zemlji u te dane”.) Elegija Anatomy of the World, Džona Dona, oplakuje prekratak život i minijaturni stas savremenih ljudi, koji su nalik na vile i pigmeje; Milton je, sudeći po Džonsonovoj biografiji, strahovao da je na zemlji epika već postala nemoguća; Glanvil je zaključio da je Adam, „odličje od Boga”, uživao teleskopsko i mikroskopsko viđenje; čuvene su reči Roberta Sauta: „Aristotel je bio samo otpadak Adama, a Atina, zakržljali oblik Raja”. U tom potištenom veku, apsolutni prostor koji je nadahnuo Lukrecijeve heksametre, apsolutni proctor koji je bio oslobođenje za Bruna, postao je lavirint i ponor za Paskala.
On je odbacio univerzum i žarko je žudeo za Bogom, ali Bog je, po njegovom mišljenju, bio još manje stvaran od mrskog mu univerzuma.
Jadikovao je što nebeski svod ne progovara, a naš život je uporedio sa životom brodolomnika na pustom ostrvu. Osećao je neprestanu težinu fizičkog sveta, osećao je vrtoglavicu, strah i usamljenost, i izrazio ih je recima: „Priroda je beskrajna sfera čiji centar je svuda, a kružnica nigde”. Tako je objavio Brenšvik, ali u Turniejeovom kritičkom izdanju (Pariz, 1941), u kojem su reprodukovane precrtane reči i nedoumice iz rukopisa, otkrivamo da je Paskal počeo da piše effroyable: „Zastrašujuća sfera, čiji centar je svuda a kružnica nigde”.
Možda je sveopšta istorija samo istorija drugačije intonacije nekih metafora.
Horhe Luis Borhes
Buenos Ajres, 1951.
