Dvije stotine prijatelja biće na mom pogrebu,
a ti moraš na mome grobu da održiš govor.
Tomas Bernhard
Od nas trojice prijatelja, jedino Lav nikada nije tvrdio da će se ubiti. Međutim, nekoliko dana posle njegovog samoubistva, saznanje da je on načeo i proredio našu družinu učinilo mi se prirodnim. Za razliku od Osvalda i mene, Lav se nije razmetao porivom samoubice već ga je štedeo, da bi ga neokrnjenog i svežeg lako iskoristio. Naravno da se i on razmetao, ali drugačije od mene i Osvalda, koji je od nas trojice mogao da prećuti najmanje toga. Sad mi se čini: da sam na vreme naslutio da će se Osvald razmetati ičim, ne bih se s njim ni zbližio. Tek neku sedmicu pre no što ću dati otkaz u građevinskoj firmi na Karaburmi, uvideo sam da je on na početku našeg poznanstva bio skrušen samo zato što je bio obični nabavljač, spoljni momak, devojka za sve. Usled infantilnosti ostalih kolega i običaja koleginica da izjutra prepričavaju proces pečenja paprike za zimnicu, ja sam se spram njega u međuvremenu očajnički otvorio, u čemu je on nazreo prostor za vlastito kurčenje! A sada: dok je govorio da su Lava ubili familija i život u Perastu, Osvald je jecao ponovo sasvim skrušeno. Nisam očekivao da bi njega toliko ražalostila Lavova smrt, kao što nisam ni da se Lav ubije. Mada me uopšte ne čudi da neko baš u Perastu stavi tačku na svoj život. I ja sam proveo deo života u Perastu i znam da se mnogi ubijaju da ne bi morali da žive u Perastu. Ipak, odatle sam odavno otišao. A da nisam, i sam bih se bez ikakve sumnje ubio u Perastu. Rođeni Beograđanin, Lav, u Perast se preselio dve godine pre svog samoubistva, a Osvald se u Perast vratio nešto posle njegove selidbe. Ako se Lav, zvanično, u Perast preselio zbog ljubavi, Osvald se u Perast vratio zbog nemaštine – i u zvaničnom, i svakom drugom slučaju. Na ponovni život u Perastu Osvald se još nije bio navikao: stoga je neprestano ružio taj, kako ga je nazivao, grad bez izbora i selo bez spokoja. Da Perast zbilja ne ostavlja izbora, jasno je čim se prisnost Osvalda i Lava iz poslednje faze njihovog druženja uporedi s njihovim početnim odnosom. Od upoznavanja, u Beogradu su se jedan drugom obraćali preko posrednika, a tu su ulogu poverili meni; u Perastu, njihovi susreti bili su neizbežni. Perast uistinu ne ostavlja nikakvog izbora, i tu ništa ne pomažu ni njegovi najlepši detalji (čudne boje neba i talasa u zalivu; barokna crkva svetog Nikole i još petnaestak raznih bogomolja; uske, u nekim razmerama i drevne ulice, kuće s vedrim figurama lavova na kamenim ogradama, prividno spokojna riva…). Na to da odande odmah valja pobeći glavom bez obzira, upućuje već sklonost uskih ulica da uvek sem tokom leta primaju više vozila nego šetača. Retki su šetači, uopšte nema šetačica, mada bar polovina neudatih Peraštanki ceni poštovaoce kulta lepog ženskog tela, što su i lokalni šetači i vozači. Međutim, najdosledniji poštovaoci tog kulta su pomorci, a većina mladih Peraštana plovi gotovo neprestano: ti svetski ljudi i dobre prilike ne stižu ni da se podive zamamnim sužiteljkama. Zgodnoj polovini Peraštanki redovnu pažnju mogu da pruže samo sumnjivi šetači i razmetljivi vozači, šačica nedovoljno smela za plovidbu i za uobičajeno: bezopasno udvaranje. Stražnjice mesnih sinjorita su, praktično, izvajane uzalud. Drugu polovinu Peraštanki čine one koje ne izlaze ni za kratkog boravka pomoraca kod kuće. Taj uglavnom muškobanjasti i slabo plivajući soj Peraštanki ozbiljno računa na sopstvenu moralnu i telesnu netaknutost. Pa ipak, mislim da bi mesni udvarači na devojku s takvim preporukama potrošili ne ceo život (što brak podrazumeva), nego u najboljem slučaju pola sata, ili sat i po, ako je reč o junoši što vešto odlaže ejakulaciju. Za razliku od okolnih varoši u Bokokotorskom zalivu, takav je Perast. Za razliku od Perasta, najbliže okolne varoši mahom nastanjuje svet degenerisan usled predačkog rodoskrvnuća, vekovnog običaja tih i svih drugih ekstremno zatvorenih sredina. Tačnost ovog predanja na svom primeru potvrđuju i putnici–namernici: ko češće navraća u ta mesta, vilica počinje da mu se lagano ukvadraćuje a oči poprimaju divljačan izraz. „Kao zaštita od unakaženja, Peraštaninu ostaje jedino beg iz celog zaliva ili ukopavanje u Perast”, sažetak je jedne od dve-tri novele pune okrepljujućih nastranosti koje sam čuo za vreme svog poslednjeg boravka u Perastu. Čekajući za šankom lokalne gostionice Lava i njegovu suprugu, slušao sam ćeretavog, jednouhog meštanina. Osim što je upoređivao Perast i okolne varoši, taj je pričao i o tragičnim posledicama lokalne klime i navodio sankcije protiv države kao drugi značajan udarac peraškoj, nekada slavnoj pomorskoj sceni: udarac koji je mnoge lokalne marince nagnao da se oprobaju na stranim brodovima ili u suicidu. Morao sam da priznam da me je više zanimalo kako je kazivač izgubio uho, ali on o tome nije izustio ni reči. Mnogo radije je razmatrao ključni udarac pomorstvu u Perastu, od kog se ono nikada neće povratiti: „Na kraju osamnaestog veka, parobrodi izbaciše iz upotrebe jedrenjake, diku drevnog Perasta, negdašnjeg centra celog Zaliva i po mnogo čem i dalje najprimamljivijeg mesta u Boki.” Pričao je on i o još koječemu, ali ne i o svom nestalom uhu. Sa druge strane linije, Osvald nije kudio samo mene („Iako si bio obavešten, nisi došao na sahranu svog prijatelja!”) nego i neke junoše koji su Lavovom ocu rekli da u Perast doputovaše izdaleka samo zbog Lavove sahrane. Stoga su tražili da im budu nadoknađeni putni troškovi i dnevnice. Istina je da su skromniji među njima odustali od dnevnice. Napominjali su da bi se njihov prijatelj, tako su nazvali Lava, kao izraziti individualist, i sam založio da oni budu obeštećeni za putne troškove (pa možda i za dnevnice). Lavov otac je posle sahrane stvarno isplatio ove zloćudne i šaljive Peraštane, možda i Rišnjane. Očito nije znao da njegov sin nije imao prijatelje (osim Osvalda i mene), iako je bio raspoložen da se približi gotovo svakom dokonom ili utučenom slušaocu. Upoznavši ga na ispitima iz druge
76
godine Srpske književnosti, i sam rado slušah njegove iskrene pokude nastavnog programa, čija ga je površnost izluđivala. Čim smo se donekle zbližili, prešao je na vatrenu kritiku svojih roditelja, fanatičnih malograđana – kako ih je nazivao. Iritirala ga je poduža lista njihovih mana: nemoć da konačno upamte naziv fakulteta na kom on studira, navika da ćaskaju s njegovim poznanicima, tresu cigarete u njegovu pepeljaru, njemu daju savete prema onom što naziru u sopstvenom vidokrugu…: „Ti ljudi su stručnjaci za dekomodiranje i tu se ne može ništa!”, tako je Lav govorio. Nekoliko meseci pošto sam se, nakon činovničkog posla u građevinskoj firmi vratio odavno zaostalim ispitima, predložio sam mu da delimo neke troškove. Tu sam nesmotrenost učinio kad mi je Lav rekao da želi da napusti roditelje. Prve dane našeg života pod istim krovom proveo je tražeći posao. Upoznao sam ga s Osvaldom, ali Lavu se nije dopala mogućnost tesne saradnje s takvim čovekom na jednom od najnižih poslova u građevinskoj firmi. Jednako mu nije bilo ni do preprodaje deviza, benzina iz Rumunije, kineske svile i tehničke robe, ili žena iz Ukrajine, u Beogradu poznatijih pod nazivom ruske plesačice. Drugim rečima, nije dolazilo u obzir ni da se Lav bavi nekim od unosnih poslova, pa prema tome ni da se sam izdržava. To saznanje, kao i prizori vlažnog plafona i oguljenog toplog poda iznajmljene kućice u Batajnici, ojačali su tištanje njegovog centra za tugu. Jadikovao je sve vatrenije i njegova energija počela je da hlapi: izostajao je sa predavanja i, usled odluke roditelja da mu zasebni stan bude plaćen pod uslovom lečenja duše, nevoljno pohađao psihoterapiju: „Neprijatelji me izdržavaju, počeli su i da me kljukaju, pa to je nesnosno! Kljukaju”, ponavljao je i, kad je dolazio sebi, ismevao pogrešnu dijagnozu i neadekvatne antidepresive kojima je kljukan. Pri tom je podrugljivo širio punačka usta i otkrivao zube koji su bleštali od zdravlja. Moj otac je rano napustio majku i mene i rano je umro: nemam, niti mogu da imam, ništa protiv njega, a protiv majke još manje: retko odlazim kod nje u Perast, u našu negdašnju vikendicu koju je otac izgradio, a u koju se majka poslednjih godina sasvim preselila. Za vreme raspusta posle mojih zaostalih ispita iz druge godine studija, ona je pomogla da okončam život podstanara, mada je za to zaslužan i Lav. Da sam mogao da izdržim njegovo bunilo, ne bih za letnjih ferija molio majku da naša porodična kuća u Bačkoj bude prodata i da ona od toga odvoji sumu da kupim bilo kakav stan. Pred sam raspust mi se činilo da ću izdržati: Lavovi dnevni monolozi bili su još uvek podnošljivi. Uskoro se umereni dnevni mir u našoj batajničkoj kućici pokazao kao zalog ludila kojem ću prisustvovati noću. Lekovima kakvi bi mogli da namire pet solidnih duševnih bolesnika, on je odlagao dnevnu depresiju za večernje košmare koji su se završavali mahnitim urlanjem. Njegova blizina postala je izuzetno opasna za moje duševno zdravlje. Bez duše je ovo što pričam.2 Ja sam se preselio u garsonjeru na razmeđi Novog Beograda i Zemuna, koju sam kupio majčinim novcem, i promenio vanredne studije za redovne. Lav više nije išao na fakultet, ali je novcem svojih „neprijatelja” nastavio da iznajmljuje sobe i razne psihijatre. Prestao sam da ga viđam, a i s Osvaldom sam se već neko vreme jedva podnosio. Tako je bilo sve dok se Lav nije preselio (a Osvald vratio) u Perast. I jednom i drugom me je prostorna distanca u stvari samo približila. Nešto pre toga, Osvald mi je rekao kako je čuo da je Lav kod nekog privatnog psihijatra upoznao „šest godina stariju, nerazumno izdašnu devojku, zvala se Valentina”, mada ju je poneko zvao i Valja. U žudnji za odvajanjem od roditelja, za toplijom i podnošljivijom klimom, manjim gužvama i jednostavnijim ljudima, Valja će izlaz prepoznati u Lavu (i u Perastu!) i odlučiti da njih dvoje napuste svoj rodni grad i odsele se u rodni grad njenog oca (u isti mah i rodni grad mog pokojnog oca!). Uselili su se u vikendicu izgrađenu sedamdesetih godina (kada je i moj pokojni otac izgradio svoju perašku vikendicu!) jednim od onih kredita kakvima je država uveliko upropaštavana (a kakav je iskoristio i moj pokojni otac!). Razvoj istih događaja predviđamo na više različitih načina: ako se razmećemo ispravnom procenom, bilo bi korektno da se setimo i onih naših pogrešnih, brojnijih procena u vezi sa jednom te istom stvari. Ali, koliko god da je lako (i pre svega besmisleno) tvrditi da smo nešto predvideli, moram da kažem kako mi je više puta palo na pamet da Lavovo kušanje bračnog života u Perastu neće imati veseo ishod. Tako sam slutio pre svega zato što je on često kritikovao ideju o putovanju, posebno se izrugujući putnicima u gradiće na toplim morima. (Ceo Mediteran je nazivao prostornom apologijom nagona i lenjosti, koji nisu plod hedonizma, već nedostatka izbora.) Za vreme svog poslednjeg boravka u Perastu, tom gradiću na toplom moru, punih pola sata sam u lokalnoj gostionici čekao Lava i njegovu suprugu. Međuvreme sam ubijao slušajući jednouhog kazivača. Hteo sam da ga pitam kako je izgubio uho, ali sam se uplašio da on možda neće čuti to pitanje. Nije to jedino od čega sam se tom prilikom u gostionici prepao. Kada je bračni par stigao s kašnjenjem ali bez isprike, upoznao sam i osmotrio Valju. Iako je ćutala, dovoljno rečiti bili su njeni tikovi što su pratili glasno premišljanje njenog supruga šta da u jednoj izgubljenoj varošici radi čovek toliko zgodan, bistar i osetljiv kao on, a da se ne upropasti. Tada sam pravilno naslutio da će uskoro, potištena njegovim monolozima, Valja izbaciti Lava iz kuće i posredno ga uništiti (mada nisam mislio da će se on odmah zatim i ubiti). S još većom sigurnošću i većom razmetljivošću nažalost, sada posle njegovog samoubistva, slutim da će i Valja ubrzo sasvim izludeti. Teško da žena odavno načetog duševnog zdravlja može da izdrži spregu griže savesti i loše energije, koju je Valja crpla iz svakodnevnih telefonskih razgovora sa svojim ocem (od kog su i ona i pokojni Lav zavisili i koji ju je na to rado podsećao) i iz Lavovih tirada i ispada, i vrlo jezgrovitog ismevanja Perasta: mesta gde je ona potražila spas. Lav je u njenom prisustvu često na papir stavljao razloge u korist njihovog braka i protiv njega, iz svog i navodnog Valjinog ugla: uvek bi se ispostavilo da ona ima mnogo više motiva da se ta veza održi. U Valjine razloge, osim udaje za partnera lepšeg i bistrijeg od sebe, Lav je ubrajao i život s nesebičnim čovekom. U sopstvenu nesebičnost upisivao je to što se samo zbog nje preselio u varoš kakva je Perast, u kuću čoveka poput njenoga oca. No ipak je priznavao da dok je Beograd izrazito neprijatan, u Perastu nema ničega, pa ni neprijatnosti. Lavova osećanja prema varošici bila su blaža od onih koja je gajio prema Beogradu, naročito od onih koja ga spopadahu dok smo šest meseci delili stan. Mislim da je u svom rodnom gradu pre svega bio uzrujan fizičkom blizinom svojih „neprijatelja, fanatičnih malograđana”. Očigledno nije imao pojma da će baš oni platiti njegovu sahranu, pa čak i vajne putne troškove nekih šaljivih Peraštana (i možda Rišnjana). A ako nije izbegao da ga „neprijatelji” sahrane, za utehu bi mu bilo što su uvažili njegovu poslednju volju pa ga nisu sahranili u Beogradu. Na noćnom stočiću u jednoj od soba kuće svog tasta ostavio je zahtev opštinskim vlastima da bude pokopan u Perastu: „…radije i ovde nego u gradu iz koga sam pobegao za života”. „Lažno nepregledna, uzaludno mnogoljudna sredina, čiju nepreglednost grade modeli iz skučenih sredina. Dvomilionska, a patrijarhalna sredina!”, taj paradoks Beograda je često veselio i tištao Lava. „Na Lavovoj sahrani čitao sam imena na dečjim grobovima!”, kada je Osvald to kazao najednom smirenim glasom, vanbračni sinčić njegove sestre briznuo je u plač. To sam, sa druge strane linije, mogao jasno da čujem. Možda je Osvald kinjio sestrića nehotimice, zanesen pričom o Lavu koji se izrugivao većinom na račun svojih najbližih; od ostalih nije toliko zavisio, pa bi ih retko i čuo i video. To nije važno: Lav je zaista bio moj prijatelj, jer nije zloupotrebljavao poznanstvo da bi mi davao savete. (Možda je stvarno istina da uvek prvo umire bolji čovek.) Međutim, razjasnilo mi se da su i monolozi jedna vrsta saveta. Ali Lavu sam zahvalan, jer se svaki moj pokušaj da mu kažem da sam kandidat za samoubicu odbijao upravo o njegove monologe. Zahvalan sam mu, jer sam stoga i odustao od samoubistva: ono o čemu se ne govori, praktično prestaje da postoji i tone u zaborav. Kad sam napustio Perast, na razmišljanje o samoubistvu terala su me jedino sećanja na moj nekadašnji život u Perastu: zahvalan sam Lavu, jer da njegovih tirada nije bilo, imao bih uslova za razmišljanje o samoubistvu o kojem on nije govorio. A ne bih izmolio, to jest iznudio, stančić od majke. Kada se Osvald vratio u Perast, jednom nedeljno mi je slao pismo u kom bi, takođe u formi monologa, ogorčeno opisivao svoje slučajne susrete s prijateljem koji su se pretvarali u višečasovne šetnje i Lavove iscrpljujuće monologe o opštoj beskorisnosti, književnosti i porodici, svojoj i ženinoj. Po pravilu ih je okončavao slovom o tastu, saznavši da taj svakodnevno telefonira kćerki i podbada je protiv njega, kog je smatrao parazitom. „U Perastu je nekom ko voli da šeta zabačenim delovima grada slučajan susret s nekim ko voli da šeta zabačenim delovima grada neizbežan dva do tri put dnevno; prednost velikog grada je što se takvi slučajni susreti, ako uzmemo srazmere, svode na jednom godišnje do jednom u pet stotina dana. To saznanje čak i užasan grad poput Beograda u odnosu na Perast čini neodoljivim”, pisao mi je Osvald. Tiradno pismo ne traži odgovor a takva su bila Osvaldova, kao i Lavova pisma, koja su mi, doduše, stizala ređe. Pa, njih dvojica su se jedva trpeli, bili su na ivici svađe koju su obojica izbegavali. Posebno Osvald, koji je u isti mah češće razmišljao o razlazu. Za takva dokonanja Lav nije imao vremena: bio je udubljen u svoje probleme. „Što na um, to na drum”, bilo je uglavnom sve što je Lav imao da kaže o Osvaldu. Mada, dovoljno rečit bio je prezir koji je pri tom izbijao i bio potcrtan njegovim podsmehom lepim za oko. Za razliku od njega, Osvald se u pismima opširno žalio kako se u malom mestu nije moguće ni čestito razići. „Iz straha od samoće”, pisao mi je Osvald, „u malim mestima ljudi beže od konflikta neuporedivo više nego u velikim. Zar stvari nisu isuviše bedne da bi se isplatilo ostati u dobrim odnosima po svaku cenu? Čovek koji izbegava svađe besmisleno je aktivan, baš kao onaj ko se u njih upušta.” Dok sam živeo u Perastu, od svoje dvadeset i neke do svoje dvadeset i neke, trudio sam se da ne mislim na sve to da ne bih uistinu poludeo; kako bih ponajviše izbegao takve misli, morao sam da odem iz Perasta. Docnije su mi taj odlazak Osvaldova pisma iz Perasta delom obesmislila. Ona su činila moju poslednju vezu sa sećanjima na detalje iz Perasta. Poput Lava, Osvald je najviše opterećivao (naj)bližnjeg: jedini ljudi s kojima je Osvald želeo da razgovara bili smo Lav i ja. Ali, Osvald je želeo da priča sa nekim, a Lav: da priča nekom. Istina, i Osvald je u Perastu stekao bespogovorne slušaoce. Vrativši se u rodnu varoš i uputivši se na rodbinu, morao je da nađe još nekog s kim bi kako-tako komunicirao. Izabrao je majku, kojoj je odmah objasnio da ne želi ni slučajno da se vrati ikakvom poslu, da je raspoložen jedino da leškari i čita i, u krajnjem slučaju, šeta pustim delovima plaže. Osvald joj je najčešće prebacivao da je njegovo tumaranje svetom prividno živa posledica njenih polnih poriva, što njega oslobađa svake odgovornosti. Smatrao ju je odgovornom a da nikada ne bi saslušao njen odgovor. Opominjao je da će, ako ona za svaku pauzu za ručak u fabrici tekstila „Jadran” ne dođe kući i ne spremi mu štagod, on precrtati njeno ime na već odštampanim pozivnicama za njegovu sahranu, „neminovnu u ovom ili onom slučaju”. Opisivao joj je te umrlice: crne, ispisane ljubičastim svečanim fontom. Ali nijednu joj nije pokazao, te sumnjam da je Osvald uopšte odštampao umrlice za svoju sahranu. Za razliku od njega, Lav nije mario ko će posetiti njegov sprovod: ispratili su ga samo polusvesna supruga, majka, otac, zatim Osvald, Osvaldova sestra, otac i majka, dve-tri njene koleginice iz fabrike, radnici pogrebnog zavoda i nekoliko dokonih Peraštana (i možda Rišnjana). Protiv odbojnog i zato prikladnog izmotavanja ove šačice lakrdijaša i sitnih šićardžija negodovao je jedino Osvald, što mora da je izgledalo komično, s obzirom na atletsku građu zalivskih vozača i Osvaldov tipski izgled sve mršavijeg i zapuštenijeg cvikeraša. „Žao mi je što s Lavom nisam bio u još boljim odnosima”, ponovo je zajecao Osvald u telefonsku slušalicu: „I tebi bi, ako ti je ostalo imalo duše, moralo da bude žao što s Lavom nisi bio u još boljim odnosima”, dodao je. „Još boljim? Ili još gorim”, pokušao sam da ga malo umirim, u čemu neću uspeti. Rekao sam mu i da neću dolaziti da izjavim Lavovom ocu saučešće, i da to neću učiniti ni putem telegrama. Međutim, dodao sam, možda ću jedanput svratiti u Perast da se sretnem s njim, Osvaldom, pošto to nisam uspeo za vreme svog poslednjeg boravka u Perastu. Hteo sam da mu pomognem da se oseti korisnim. Za to je uglavnom bilo dovoljno saslušati neki njegov verbalni izliv i onda mu uputiti koju običnu reč. Za razliku od njega, Lav bi i reči utehe, i poruge (ako bi ih uopšte čuo) propratio istim zlovoljnim podsmehom. Izgleda da je u našoj družini ipak Lav bio mizantrop, a Osvald (iako bi se to za njega pre reklo, jer je lajao u širem luku) samo izubijan jednoličnim iskustvom. (O sebi da i ne govorim: niti bih za to bio sposoban.) Osvald je jadikovao za Lavom a, kad razmislim, siguran sam da Lav ne bi jadikovao za Osvaldom; poznavajući Osvalda i Lava, nisam ni slutio da bi smrt jednog od njih ikad mogla da dirne onog drugog. Pa ipak, Osvald je upravo zaplakao. Uz to, ovaj razočarani moralista i moj prijatelj ipak je često sumnjao u ono što zastupa. Učinilo mi se i da bi, ako bi se sredio, Osvald odustao od izbora samoubistva, pa i od samoubistva kao spontanog čina očajnika. Odmah zatim sam naslutio da će taj čin na nesreću teško izbeći, jer mu život u Perastu neće dozvoliti da poradi na sebi. Vidim da mi ovde nedostaje poštapalica kakve su: pomislio sam, rekao sam, pomislih, rekao sam sebi. Nije ni važno: želim još samo da kažem da je i meni, kao i Osvaldu, žao Lava. Bio je, kad se sve sabere, nesnosan, ali treba da bude ožaljen. Ovo ne toliko zbog samoubistva koliko zbog načina na koji se ubio. Ni svoj poslednji čin nije uspeo da izvede po svom ukusu i liši ga uticaja porodice, svoje i ženine, i mora: svega onog što je najviše mrzeo. Reči „Lav se udavio u peraškoj pučini, do koje je stigao čamcem svog tasta”, bile su poslednje koje sam čuo od Osvalda.
Igor Marojević
1 Konačna verzija priče, predviđena za autorov izbor iz kratke proze pod naslovom Najbolje od svega.
2 Kurziv u ovoj priči označava citate iz proze Tomasa Bernharda.
