Prvih dana meseca avgusta, pomenute godine, vrućina je u Rimu bila neizdržljiva. Na plavom, usijanom nebu nema nijednog obiačka. Pošto ja nemam kola, odlazim na stanicu, otkud električni voz vozi do mora i stojim tamo u gunguli sveta. Kroz jedno prozorče, pritisnut gomilom, koja guta sladoled, gledam, preko puta, u zelenilo groblja, protestantskog, i u piramidu — omanju egipatsku piramidu koju je sebi, još za života, naručio bogati bakalin Cestius. Pre dve hiljade godina. Svaki se razveseli kad to ugleda, u Rimu.
Voz međutim, polazi, pun, kao sardinama, a ja sam jedna od tih sardina. Vagoni su svi puni. Idu na more da se okupaju – to jest da kraj mora ručaju — čitave familije. Ne samo mladići i devojke, nego i babe i deca. Nose na more neke lonce. To su spageti.
Na mene je naslonjen jedan mladi par. Mladić pazi da babe ne vide šta radi. Ona koju je pritisnuo, uzdiše, a čujem kako šapuće: Ljubavi moja. Sveta. Amore mio. Santo.
Da je Marinetti prisutan, rekao bi mi, da je ljubav, u Italiji, leti, niz eksplozija bombi.
Babe do Lida na krilu drže velike butelje vina, pomešanog sa vodom. Čisto vino dobijaju samo mrtvi.
Na stanicu Lida stižemo svi ošamućeni. Kupališta, koja su jeftina, nalaze se tu, blizu stanice, zatim se produžuju do šume pinija, u daljinu, sve skuplja. Na kraju je kupalište otmenog sveta (i polusveta): Castel Husano.
Pred tim kupalištem parkirani su raskošni auti, a kroz slaklo paviljona vidi se svet kupača na obali, niz drvenih kućica, a na pesku i u vodi, krokodili, crveni, plavi, zeleni — od gume.
Ima u moru i drvenih auta koji se teraju nogama.
Ima i skijaša na vodi, koji ostavljaju penušavi trag. Torpedi.
Ceo je svet, u Italiji, leti, obuzet epilepsijom ljubavi. Svašta se, kažu, događa, i u Rimu, u tim drvenim kućicama na obali. Ja sam gost, u kupalištu, u drvenoj kućici, koja je svojina pomenutog avijatičara, ali ta je kućica prazna, u to doba. Ležim pred njom, u stolici za odmor, u senci, u hladovini. Razmišljam o tome, kako je Rim promenio svoj lik. Goethe kaže, da je to manastir, na Tibru, a ne varoš za prestonicu Italije. Ličio mu je na samostan, za monahe, podignut na rđavom mestu. A Shelley kaže, da je i raj i groblje. I varoš i pustinja. Jednom starom patriotskom pesniku, već davno se činio, jako izmenjen, i površan. Šta bi i mogla, kaže, ova zemlja laka?
Che potra quella terra di leggero.
Nije to više onaj Rim, koji je nekad bio, kaže. Izmenio se, kaže, posle tolikih nada. I ludih misli. Com’è mutata la tua forma vera, doppo tante speranze e pensier folli. Meni međutim prijaju ta raspoloženja melanholije i ogorčenja na obali mora. Moj položaj u svetu je mali. Ne mogu da utičem na događaje, nego me voda nosi, izgubljen sam u tuđini, a Rim, tih dana, oseća se pobednik. Rimljanke nikad nisu bile lepše, muškarci nikad tako, od Sunca, pocrneli. Muško i žensko odlazi zagrljeno u more. Da ih Marinetti vidi, rekao bi mi, da se u rimskom moru kupaju, i sad, antički ajgiri, i nimfe.
A posmatra ih varvarin koji se rodio u Skitiji.
Dešavalo se tih dana, katkad, da ostanem sasvim sam, na plaži i da ležim u stolici, umoran, sanjiv. Muči me, sve više, kad vidim, kako sam nemoćan, i sitan, na svom položaju u Rimu, a slutim da će, sve što mi je blisko i drago, u mojoj zemlji, opet nestati u požaru i pepelu, kao što se to već jednom desilo, u mom životu.
Sećam se kako Oxenstierna poručuje, u testamentu, svom sinu, da će doći dan, kad će uvideti, sa koliko se malo pameti države upravljaju.
Preda mnom, tog dana — na moje zaprepašćenje — izlazi iz mora, na pesak, Mussolini, koji se valjda okupao. On je sin kovača, pa mu je poprsje jako, a noge su mu još jače. Malo dalje stoji, sa njegovim zetom, sovjetski otpravnik poslova, Helfand, koga sam upoznao, u snegu, na planini koja se diže na najvišu stenu Italije.
Pokušavam da skočim i da se sklonim u drvenu kućicu.
Još je luđe to, što vidim, da iz mora, izlazi i kralj, koji je vrlo niskog rasta, upadljivog tim više, što sa njim idu i njegovi bratanci, Aosta i Aimone, koji su dvaput viši od njega.
Pokušavam da se sklonim u svlačionicu, ali su mi noge kao od olova.
Ni da se maknem ne mogu.
Uostalom, u vratima drvene kućice vidim, Irinu.
Ćerčicu Helfandovu.
Ona mi obavija ručice oko vrata i kikoće se, glasno.
Viče, na ruskom – ali ja je nekako razumem. Pita: da li vidim kako su oni, koji vode državu, golišavi, i, koliko je Duce trbušat? Njoj se nimalo ne dopadaju. Ona me vuče za ruku i traži da je, kao jagnje, uzmem na vrat, i nosam, po plićaku, a kaže da želi, da mi pokaže čoveka, za koga će se udati, u Rimu.
Pokazuje mi čoveka koji iznajmljuje drvene aute, koji se nogama teraju. Tek sam tada primetio, da su svi, koje sam pomenuo, golišavi, i, da golišavi idu, a da je taj sluga kupališta, koga sam znao, a koji se zvao Giovanni, lep, kao Apolon. Imao je prljave ruke, ali zube kao niz bisera, a oči crne, koje se bliže, i rastu. Sve su veće.
Hoću da iznajmim, kod njega, drveni auto dete mi traži, kažem, da je u autu izvezem, na pučinu. Čovek onda spušta lonac, koji su mu bili doneli — iz koga je dotle spagete jeo — pa me ukrcava, u drvenariju, kao u neku klupu na nekom splavu.
Srećan sam što ću otploviti od obale. Bilo je sasvim neočekivano, bedno, ludo, videti kralja i
Mussolinija i prinčeve, kao od majke rođene, kad nemaju na sebi ni košulju. Sećam se kako se Michelangelo ljutio, kad mu je sestrić, Lionardo, koji ga je nasledio, poslao na dar košulju, za koju je, starac, pisao, da je takva, kakvu ni najgori selja u Fiorenzi ne bi obukao.
Čujem kako mi Irina viče na uvo: vidim li kako su ružni oni, koji vladaju, kad su golišavi, smežurani, a kako kralj trčkara po pesku, jer je pesak usijan i peče taban? A vidim li kako je lep čovek, koji nam je auto iznajmio. To je Triton. Sa njega curi voda.
Lep je — za njega želi da se uda.
Ja sam to, razume se, samo sanjao. Bio sam, u stolici, u hladovini, zaspao. Probudio me je moj poznanik pisac knjige o Papi — koji me traži i koji me budi, kad me je našao. Bio je u palati Borghese. Svratio. A ja sam, već po drugi put, utekao.
Zašto?
Zar se ne sećam da smo se dogovorili, da zajedno na plažu idemo.
Irine nema. Jedno malo kuče je kraj nas lajalo.
Meni ni najmanje nije milo, što me je moj poznanik našao, ne zato, što mi je neprijatan on, nego što znam, da će me sad, opet, početi da zapitkuje, o tajnama u palati Borghese.
Dobro je, kaže, što me je našao. Govori se da uspostavljamo odnose sa SSSR, u Rimu. Mogu li da mu kažem nešto o tom?
Ne mogu, kažem, jer o tom ne znam. Ja sam uspostavio odnose sa čovekom, koji je u Rimu, u ruskoj ambasadi, nadležan za štampu.
Helfand?
Helfand, kažem, nije u Rimu. Moj čovek se zove Bondarenko. Vrlo prijatan čovek. Jedemo, zajedno, canellone.
Pisac knjige o Papi, kaže mi, da je tu novost čuo, od onog markiza, koji me je često u Neapolj vozio.
Zašto? Hteo je, kaže, da me pita, i o Neapolju. Kako je u Neapolju? Rim neće biti tučen iz vazduha, jer ima Papu. Neapolj će, međutim, sigurno stradati, na jesen, a još više na zimu, kad dođu one duge, mračne, zimske noći i tamo.
Nemam, kažem, pojma, kako je u Neapolju. Ja tamo znam samo, kako je u akvarijumu. Markiza nisam davno video. Zaljubljen je.
Moj prijatelj, amerikanski novinar, kaže mi onda, smejući se, da mora u Neapolj. Vodi jednu grupu amerikanskih novinara, koji su došli da vide, kako je u Neapolju. On će ih voditi, a povešće i svoju ženu.
Da mu kažem, iskreno, šta bih ja pokazivao u Neapoiju?
Operu San Carlo.
Koješta. To je ,,vieux jeu“.
Nije, kažem, Ne savetujem ja njega da vodi, tamo, Amerikance, da bi slušali operu. Ja sam u Neapolju neapolitanske ulične pevače slušao, iako ih je režim zabranio. Ja njemu savetujem da odvede Amerikance u San Carlo zato, što će, ako tamo posede, razumeti, i zašto Talijani ratuju, i šta je vredno videti, i u Neapolju. Ja sam sa markizom (kažem ime) išao tamo zato, da vodimo jednu švelju, da vidi svoju devojčicu, ali me je markiz poslednji put, pri toj poseti, prevario, i ostavio samog, a odveo krišom, ili tu devojčicu, ili tu švelju. Ja sam onda, od dosade u Neapolju, pobegao, u San Carlo. Tražio sam ulaznicu iako se nisam nadao da ću je još dobiti, ali sam ulaznicu dobio.
San Carlo je bio poluprazan.
Davali su operu ,,Lucia di Lammermoor“.
Zna, kaže, tu operu.
E kad je zna, razumeće ono, što mu savetujem da pokaže Amerikancima. Kad sam ja tu operu gledao, našao sam čuvenog tenora i primadonu. Bili su odlični, a ugojeni, uhranjeni, dobro.
Pošto sam, međutim, slučajno, sedeo u prvom redu, video sam i one u horu — kakav je to svet, i kako pevaju. Muškarci su bili slabih cevanica i odrpani, a žene sa velikim dojkama, koje vise.
Bilo je to čudnovato društvo.
Tenor i primadona su pevali, derali se, zadovoljno.
Plaćeni su veličanstveno.
Hor je očigledno bio izgladneo, ofucan, zablesaveo, otvarao je i zatvarao usta, kao da guta žabu, kad je štap dirigenta hteo.
Oči u tih muškaraca i žena lutale su, beznadežno, u visinu, u tavanicu, kad bi prekinuli, a kao hipnotisano zurile su u štap dirigenta, kad bi se nastavilo. Razlika, između onih koji igraju ulogu tenora i primadone, i ovih, u horu (noi altri), bila je upadljiva.
Ta razlika je glavna razlika koju treba uočiti na celom svetu.
Idući dan, tek što sam došao u palatu Borghese, javlja mi se opet onaj markiz, koji je ljubomoran na Pacelija — hoću da kažem na Papu. Pita me, hoću li da pođem u Neapolj? On opet mora u Neapolj.
Lepo ćemo se provesti. Nećemo ići, da se svađamo, u Pompeju. Ni sa njegovim kuzinama na Capri.
Upoznaće me sa direktorom akvarijuma.
Ja mu kažem da ovih dana ne mogu iz Rima.
A setivši se Marianne, pitam ga ide li i Marianna?
On grdi u telefonu i kaže da je to krava.
Zašto ne kaže Pasiphae?
Ne razume, kaže, šta kažem. Šta sam rekao? — ne čuje se dobro.
Ništa, ništa.
Pred veče, tek što sam se vratio u svoj stan, javljaju mi, da je došla Marianna, švelja moje žene. Začuđen kažem da je puste.
Marianna ulazi sva nadodoljena, namirisana.
Nosi neke ogromne kutije, onakve, kakve su mašamode nosile u Rimu, sa novim šeširima, za vreme Umberta I.
U svome stanu, gde bazdi, u bedi, ta sirota žena, bila je uvela, jadna, poružnjala. Nameštena i nafrakana, ona sad izgleda dvadeset godina mlađa. Klanja mi se i izvinjava.
Donela je sav veš koji je, za moju ženu, šila.
Odbija, međutim, da joj platim. Kaže, da naplati, doći će, kad mi se vrati u Rim, gospa.
Ja joj onda zahvaljujem i pitam je, kako je njena ćerčica?
A ona, kao da je to jedva dočekala, opet seda.
Hoće, kaže, nešto da me pita ali da se ne uvredim.
Rim je, kaže, za sve nas, u ratu, kuća, sklonište, pa iako je ona samo švelja, moja je ljubaznost tolika, dobrota moje žene tolika, da joj to daje hrabrost, da me nešto pita. Ona, prema mojoj ženi, i meni, ima osećaj simpatije, kao da je Rim, i za nas, zavičaj, dakle i osećaj jednakosti. Quindi dell’eguaglianza. Ko je taj markiz, sa kojim sam je upoznao? Je li to markiz, zbilja? Jutros joj se javio telefonom. Svaki čas se javlja. Zove je u Neapolj. Ide, kaže, da vidi njenu ćerčicu. Šta hoće on od njenog deteta?
Ja sam dotle stajao, iako je Marianna sedela, kao neka kraljica, ali sad sam i ja seo — od čuda. Nije mi jasno, na šta misli Marianna.
Ima ona prijatelja, mnogo, iako je siromašna, pa namerava da tom čoveku napiše pismo. Da on njenu ćerčicu ostavi na miru. Šta hoće od tog malog deteta? Ćerčica joj je tek pet godina.
Ja sam zaprepašćen dok švelja to govori. Ona je to svakako primetila.
Ona, kaže, može razumeti, kao svaka žena, koja je udovica, da ljudi misle, da siromašna žena, sama, bez muža, pada. Ono što ne može, međutim, da razume, to je to stalno trčkaranje u Neapolj, tog markiza, u manastir, kod njenog deteta. I jutros joj je javio, da ide u posetu kod njene ćerčice, iako ga je ona preklinjala, da se mahne toga.
Ona je ceo dan, zbog toga, kao luda.
Ne zna šta da misli.
Ja sam, dabogme, uveravao. dugo, švelju, da je taj markiz veliki gospodin, kavaljer, plemenit, srce od čoveka, da nema dece i da mu se njena ćerčica dopala. I o njoj, Marianni, lepo priča.
Markiz (kažem njegovo ime) major je bersaljera i vitez.
Ne razumem šta ona hoće i na šta sumnja.
Marianna onda vrti rukom, kao vetrenjača, pa kaže: ništa, ništa.
Ustaje i hoće da ode, naburena, a gleda me nekim mrkim pogledom, kao da je razroka.
Ne znam zašto, ja sam je onda zapitao: Zašto svoje dete ne dovede u Rim, pa da se smiri, i da može da vidi ćerčicu, svakog dana? Bilo bi joj mnogo lakše, bar za vreme rata. Rim neće tući iz vazduha, dok je u Rimu Papa.
Marianna onda iznosi nekoliko razloga, zašto je ćerčicu ostavila u jednom manastiru Neapolja, ali moj savet je, očigledno, naterao švelju, da razmišlja. Stoji u vratima, prebledela — pa suzi.
Ona, kaže, o mojoj ženi, i o meni, ima najlepše mišljenje, pa je tako i o tom čoveku, za koga tvrdim da je markiz, mislila, s početka. Kroz smeh, i suze, dodaje, da se malo čudila, kad je počeo da joj predlaže svašta, ali, na kraju krajeva, ona je udovica i nema nikom da polaže računa, ako joj se prohte, da uživa, ono što ne može da se ispriča. Kaže: piaceri tali da non potersi da uman labro raccontare. Uživanja takva, da se ne mogu ispričati ljudskim ustima. Neka se ostavi, međutim, njene ćerčice. Ona bi za svoje dete bila gotova, da ubija.
Meni je sve to ludo, ali, tek da bih je nekako umirio, pitam, što dete ne dovede u manastir, gde šije preko dana?
Ona mi odgovara, da se boji, da joj takvu molbu ne uzmu za zlo.
Iznenada, ja se onda sećam nečega, pa joj kažem, da ja imam poznanike, koji dece nemaju, a imaju veza i uticaja. Pitaću ih — ako pristaje — da li bi mogli da nadu mesta u tom manastiru, za njeno dete?
Ćerčica bi joj bila na raspoloženju svakog dana. A moglo bi se udesiti, sasvim sigurno, i, da, za to, ona, Marianna, ništa ne plaća.
Marianna, onda, posle nekoliko uzdaha, i još nekoliko suza, odlazi, sva ozarena. Obećava mi da neće pisati markizu de Sadeu, za sada.
Kad joj rekoh ,,de Sade“, ona me pita, otkud takvo čudno ime u markiza? On joj je rekao da se zove sasvim drugače (kaže ime).
Ja zatim telefoniram i pitam Albanku, koja je tog dana bila u Rimu, da li bih mogao da dođem, posle večere, da posedimo? Imam nešto da joj ispričam, što će je razveseliti. A našao sam joj i jedno dete.
U telefonu kod nje nastaje ćutanje.
Zatim dolazi na telefon njen muž. Pita, ko govori? Jesam li ja to?
Ja ga uveravam da sam to ja i da bih imao nešto da ih pitam, nešto lepo i veselo. Markiz (kažem ime) ima, u Neapolju, devojčicu, koju krije u jednom manastiru. Dete je lepo. Predlažem da ga uzmu za sebe.
Mogu li da dođem da se dogovorimo o tome?
U telefonu je opet ćutanje. Moj prijatelj mi zatim kaže, da me čekaju.
Malo docnije, sedimo, opet, na njihovoj terasi.
Domaćica mi kaže da će, već idući dan, intervenisati, u Marianninom manastiru, da se njeno dete dovede iz Neapolja. Domaćin, koji ima u crkvi odlične veze, kaže mi, da, u ratu, ništa ne može biti lepše, nego imati u Rimu dete, iako je tuđe.
Albanka mi kaže da se raduje, što će, odsad, imati, u Rimu, igračku, kao što je imala lutku, u detinjstvu.
A smeje se što je markiz, dobričina i vrlo čestit čovek, koji nema dece, osumnjičen, kao sadist.
Dobro što ja nisam.
Markiz im je, kaže, pričao, da ja, u muzeju, prolazim, kraj poprsja antičkih govornika i filosofa, a pitam samo za Diane.
Markiz, kažem, brblja, šta stigne.
Mislim na poprsja antičkih govornika i filosofa, koje ima muzej u Kopenhagenu, pa mu se učinilo, valjda, da prolazim kraj ovih, u Rimu, i ne okrećući glavu.
Albanka mi onda priča, kako sad proučava poprsja rimskih carica, i rimske medalje, kao i rimske novce. Interesuju je antičke žene. Marksisti, misli ona, imaće najviše muke, sa ženama. Da li sam primetio, kako se, na tim poprsjima, menjaju frizure? Plotina, koja je bila verna Trajanu, češljala je kosu, kao vrlo skromne žene, zavijenu na temenu. Sestra Trajanova, međutim, digla je kosu iznad čela, drsko, a zadenula u nju dijademu. Bila je fašist.
Ne znam, kažem, kakva je bila Trajanova žena i sestra, ali se čudim da je Papa plakao nad Trajanom, neznabošcem. Hrišćanstvo, koje njen muž toliko hvali, htelo je Trajana, kao i Marka Aurelija, još malo pa da proglasi počasnim hrišćaninom. Ja znam samo da je Trajan bacio u Colloseum, oko 50.000 robova, gladijatora, koji su imali da se pokolju, na uveseljenje rimskih gomila. Koje su urlale od uživanja. Kao što mi danas urlamo, kad se igra fudbal. A većina tih robova bili su Dačani, Skiti i preci Slovena. Ja ih sad na stubu Trajanovom gledam.
Domaćin kaže da je Sabina zadevala u kosu dijademu, prosto zato, da bi kosu mogla da nosi niz vrat, a
Faustina se češljala, tako, da joj kosa bude imitacija talasa.
On smatra da njegova žena nema pravo. Nošnja, i frizura, žena, nemaju uticaja, ni na političko mišljenje žena — čega nije ni bilo pre — niti na njihov moral.
Nemoral ima fiziološke uzroke.
Njegova žena se smeje, pa kaže, da Krispina pravi lepe uvojke.
A sve su se žene u Rimu, ugledale na Krispinu. Biće teško, i u marksističkom društvu, žene naviknuti na skromnost, u modi.
Njen muž me pita, kako sam se ja, Sloven, osećao, među tim imperatorima rimskim, koje mi je markiz pokazivao?
U prvi mah, kažem, osećao sam se kao sasvim stran i tuđin.
Nikakvih veza ne može biti među nama.
Uostalom, svaki se današnji čovek, valjda, mora osećati tuđ, među tim čudovištima. Docnije nisam u to bio sasvim siguran.
Zapazih da čak i sa njima, u Rimu, imam neku vezu.
Jedna od tih rimskih imperatorskih dinastija, na primer, u vezi je i sa mojom zemljom. Ona je ilirska.
Iako mi nismo Iliri, moj narod, bez svake sumnje, mora imati jaku substratu ilirsku, u svojoj prošlosti.
Pre te, ilirske, dinastije, u Rimu su vladale, dinastije sa Istoka. Pada u oči, da su, za vreme te dinastije, vladale, u stvari, žene. Naša, ilirska, dinastija, dovela je na vlast muškarce. To me je zanimalo.
Elagabal je došao sa Istoka, a mesto njega, de facto, vladala je njegova baba, Julia Mesa. Da li je primetio kakva je kapa na glavi Elagabala? Ona ima rog. Ja mislim da je to model sa Istoka, za kapu venezijanskih duždeva.
Domaćin, valjda da pokaže svoju ironiju, upozorava me, da je taj rog znak božanstva Elagabala. Rog je znak božanstva.
Ilirski, kažem ja.
Za vreme drugog imperatora, poreklom sa istoka, Aleksandra Severa, vladala je njegova mati, Julia Mammea. Tu dinastiju, međutim, oterao je vojnik, poreklom iz moje zemlje, Maksim. Ilir, gorostas,
stasom.
Samo stasom, kaže domaćin. Ne pameću.
To se, u prošlosti, nikad ne zna. Po mom mišljenju, kao što Venezije ne bi bilo, da nije bilo Schiavona — ilirske armije, sasvim sigurno, igraju veliku ulogu u imperiji Rima. Pacatijan je postao imperator u jednom mestu moje zemlje. Viminacium. Trajan Decije počeo je da kuje novac na kom je bio genije — genije ilirskih armija. Tako piše.
Domaćin mi kaže, sa malo podsmeha: znači, ponosim se ulogom Ilira?
Tako je, kažem. U ratovima. A stidim njihove uloge najamnika. Kao i u Atini, njihove žene bile su dojkinje u rimskim provincijama. Slovenske žene su to i danas, u nekim zemljama. Svakako je čuo da je, u Drezdi, svaka dojkinja, iz lužičkih, serpskih, krajeva. Ima u prošlosti mnogo neznanoga, čudnovatoga, svakojakih veza.
Valjda da prekine taj razgovor, domaćin me onda pita šta bi trebalo da pokaže, zaista, amerikanskim novinarima, sa kojima ide još jedanput u Neapolj. Sa njima je sad otišao markiz (kaže ime). Ona je jednom već bila sa njima u Neapolju, ali opet ide. Moće da im pokaže najlepše. Da joj kažem šta, ja, koji sam išao često, tamo. Neće morati da čita bedeker.
Ne čitam ja, kažem, bedeker, nego pričam ono što se meni, u Neapolju, dopada. Šta da pokazuje Amerikancima, ne zanima me. Njoj bih rekao da, ja, tamo, gledam, satima, samo jednu skulpturu, jedan reljef, Orfeja i Huridike. Neka to pogleda. Stvar je nezaboravna.
Ako želi još nešto da vidi, nezaboravno, neka pokuša da vidi mozaik iz Pompeje Aleksandra
Makedonskog i persijskog cara Darija. I to je stvar nezaboravna, iako je taj mozaik oštećen jako.
To je detalj iz bitke na reci Isu.
Aleksandar je poveo konjički juriš i probio se, sa kopljem u ruci, do Darija, koji stoji, preneražen, u svojim kolima. Makedoncu je spao šlem sa glave. Kao da ga nosi neka oluja.
Darijevi dvorjani i generali, bacaju se pred juriš makedonskih konjanika, a rođeni brat carev, Oxartes, pokušava da spase od smrti Darija, u poslednjem trenutku. Konj mu je oboren, a sluga mu privodi drugog konja. U trenutku kad hoće da uzjaši ponova, Makedonac ga kopljem već probija.
To je nezaboravna slikarska poza.
Oči su nezaboravne u Aleksandra.
Iako je to mozaik, sastavljen od 1.374.516 sitnih kamičaka, pa ne ostavlja utisak lepote, kao konjanici friza sa Partenona, meni se čini vanredna umetnička tvorevina, koja se posle, vekovima, ponavlja, čak do hrišćanskog svetog Đorđa, koji postaje smešan u vreme baroka, onakav, kakav je u crkvi Karla XII, u švedskoj prestonici, u Štokholmu.
Domaćica mi kaže da hvalim tog Aleksandra, jer hoćemo da ga proglasimo za Slovena. Bio je Grk.
Ja se onda smejem i kažem domaćici, da bi bilo teško, u nekoliko reči, govoriti, o poreklu Aleksandra, i Makedonaca, ali Grk nije bio.
Ja priznajem njoj prioritet u znanju marksizma, ali kad je reč o istoriji, i prošlosti, ne puštam rado, ispred sebe, nikoga.
Da pređemo preko toga. Ja sam hteo samo da joj kažem, da je taj mozaik, i ta slika Aleksandra, za mene, nezaboravno delo slikara — kao što je Orfej i Euridika, na pomenutom reljefu, nezaboravni rad, skulptora.
Aleksandar je, kaže domaćica, hteo, u Aziji, da stvori državu jednakosti rasa. Jednakosti naroda.
Jednakosti ljudi.
Aleksandar je bio naš — kaže Albanka.
Nemam ništa, protiv toga.
A nije tačno, ni to, da hvalim taj mozaik, jer želim da, od Aleksandra, načinim Slovena — koješta. Baš zato, jer sam Sloven, divim se i pozi Darija na tom mozaiku. Kralj kraljeva, car careva Istoka, preneražen je naletom mladog pobednika, Makedonca, koji se na čelu svoje konjice, sa kopljem u ruci, probio, do njega.
Darije, u tom trenutku, gleda smrti u oči.
Mora da gleda kako mu mladi konjanik probija rođenog brata.
I njegov kočijaš je ušeprtljio, od straha, i muči se, da okrene kola i uplašene, pobesnele, konje, koji treba da iznesu iz tumulta cara.
Darije stoji u svojim kolima bez oružja.
Samo je ruke raširio u očajanju.
I ta poza nesretnog čoveka je nezaboravna.
I ona se posle, u slikarstvu ponavlja, stolećima.
Crkva je tu pozu iskoristila, i ja bih mogao da joj nabrajam dela slikarstva, hrišćanstva, gde je ta poza ista. Ponavlja se u jadu matera, ponavlja u nesreći žena. U pozi raznih nesretnika.
Zašto ne bih bio i na strani Darija? U davnoj prošlosti mog naroda, i svih Slovena, ima isto toliko persijskih, koliko i ilirskih tragova. Mi smo Sloveni jedini, koji umemo da budemo, i na strani pobeđenog, i pobednika.
Ostavimo se, međutim, toga.
Ono što sam hteo da joj kažem, to je, da u Neapolju, kraj tog mozaika, ima i drugih, fantastičnih, mozaika. Slike papagaja, mačaka, riba, a takvih riba, kao da ih je slikao Paul Klee.
Na jednom malom mozaiku — već pre dve hiljade godina — ona može prisustvovati, debati sedam filosofa: OKO ZEMALJSKOG GLOBA.
Domaćin se smeje, pa kaže, da zna, da ja tvrdim, da su i Rimljani već išli do Severnog pola, i, da je tamo neka divna zemlja: Hyperboreja.
Sad ću početi, da tvrdim, da je, za Thule, znala, već i Grčka.
Ja nisam rekao, kažem, da su Rimljani išli do Severnog pola. A što se tiče Grčke, ako baš želi da čuje, treba da zna, da je Antonije Diogen napisao fantaziju o NEVEROVATNIM ČUDIMA IZA THULE.
Da uzgred dodam, u tom romanu opisan je i jedan put na Mesec.
Albanka kaže da je već davno primetila, da ja želim da kažem, da je ceo ljudski život, celo čovečanstvo, cela Evropa, samo jedna varijanta sna i samo fantazmagorija.
Jesam li ja svestan, šta bi to značilo, kad bi stvar bila tačna?
Nikad ja to, što ona kaže, nisam hteo da kažem. Hteo sam samo da spomenem, da će pored tih, hipermodernih mozaika iz antičkog sveta, naći, i jedan hipermoderan mozaik Neapolja, koji je: mrtvačka lobanja.
To je valjda delo jednog Hyperborejca među Grcima Neapolja.
Domaćin mi, jetko, dobacuje, da sad vidi šta bih ja hteo. Hteo bih da kažem da su samo severni narodi sposobni za san, za dobrotu, za putovanja. A hteo bih da kažem i to, da su u tome Sloveni i Skiti najbolji, i da to ne mogu biti i narodi sa Zapada. Kao da ljudi sa Zapada ne mogu da ponesu isto toliko uspomena, iz Rima. Nije ljubav prema Italiji, i prema lepim snovima čovečanstva, prerogativa Slovena i Severa.
Nisu oni jedini koji nose Sunce, na grudima, kad se vrate iz Italije.
Da bi ga umirila, njegova žena kaže, da govorimo obojica u vetar. A svi li narodi, u prošlosti, bili su armije, koje su silazile u Italiju pljačke radi, a ne Sunca radi. Svi ti pisci, slikari, skulptori sa Severa, silazili su u Italiju, jer je bila jeftina, a oni siromašni. Ona je, ovih dana, razgledala, u jednom poslanstvu, medaljone Flamanaca i mislila na mene. Svi su ti Flamanci isto tako očarani Italijom. Ja to ne znam.
Ne znam. Znam svega jednoga, koji se zvao Jonghelinck. Na njega me je bio upozorio engleski kolega.
Čuven je medaljist kraljice Jelisavete I, jedan drugi Holanđanin, koji se zvao Steven van Herwyek. Moj engleski kolega dao mi je knjigu, da vidim kakvi su bili, kad su otišli iz Rima. U svoje, maglovite, hladne zapadne, zemlje.
Ništa tu dubljeg, i tajanstvenog, nema, kaže Albanka.
Išlo se u Rim, kao što se ide u Pariz, metropolu slikarstva.
Meni se čini da nečeg tajanstvenog u tom ima. Taj Jonghelinck, na primer, radio je medalju čuvenog naučnika evropskog i svoga doba, koji se zvao Justus, Lipsius — a koji je studirao u Rimu. Jonghelinck je na toj medalji izradio snop sekira liktora. Čudno danas.
Ničeg čudnog u tom nema.
Meni se čini da ima. Još su čudniji natpisi koje Jonghelinck, kad se vratio iz Rima, upotrebljava, na svojim medaljama. Jako su čudni, zaista. Na jednoj medalji jednog princa, koji se zvao Argenteau — Jean II Argenteau — taj Holanđanin je, očigledno, pod uticajem talijanskih medaljista, a uz tog princa ima natpis: Plus que jamais Argenteau.
Stvar slučajna, ali nije bez smisla.
Na jednoj drugoj medalji — na medalji princa koji se zvao Charles Philippe de Croy – taj Holanđanin je izradio portre po ugledu rimskom. A taj princ kaže kroz natpise: Sans fin Croy.
Zanimljivo je da Janghelinck sve to radi po povratku iz Rima.
Znači, i drugi narodi imaju osetljivost, kad se vrate iz Rima — za lepo?
Zašto ne? Iako Holandani nisu tako daleko, kao Norvežani, na Severu, oni su, valjda i više od drugih naroda, plovili u polarne krajeve. Oni su s pravom kao kod svoje kuće u Arktiku. Groblja njihovih brodova na Severu su bezbrojna. Kosturi njihovi u večnom ledu, rasuti, svuda.
Nisam slep, pa da ne vidim, kako traže put, prolaz, u ledu, u Aziju.
Nisam nikad rekao da samo Sloveni imaju želju za Italijom, ili Suncem. Niti sam to rekao samo za
Skandinavce. Ono što kažem jeste, da imaju tu želju više od svih drugih.
Holanđani su išli na Sever da traže kitove i mast — kaže Albanka.
To je prirodno. Uzgred. Čoveka pokreće glad i u snu. Traži hranu.
U ostatku holandske ekspedicije, Barentsa, međutim, nađena je zbirka bakroreza rcnesansnih, na kojima je bila istorija Atene, Junone, i Parisa. Barents je to bio poneo za Kinu.
Pred ponoć, praštam se opet, od domaćina i domaćice, a moj prijatelj, amerikanski novinar, priznaje da imam, umnogome, pravo. Budućnost nam je uvek bila nepoznata. Prošlost ne znamo. Ne valja samo što ja tražim veze, tamo gde ih nema. Na primer u ratovima. On i njegova žena odlaze u goste, sutra. U mesto Fregene.
Tamo je divno more. Da je tamo reka, kažem, možda bi lešine plivale po vodi?
Ja sad proučavam jedan reljef, iskopan nedavno, u dvorcu Asurbanipala, u Kujundžiku — a na tom reljefu plivaju lešine. U varoši koja se zvala Madaktu, među rekama. Vojne muzike Elamita sviraju na tom reljefu. A nešto slično može videti i na Trajanovom stubu, ovde, u Rimu, u dačkom ratu tamo gde je sad moja zemlja. Budućnost se ne zna.
Neće toga više biti, kaže moj prijatelj. Italija je sad u rukama hrišćanstva, a nad hrišćanstvom lebdi Sveti duh, u obliku, ptice, goluba. Toga nije bilo u tim strašnim, vavilonskim, asirskim, vremenima.
Nije tačno, kažem. Tu pticu, sasvim istu kao naš Sveti duh, video sam na jednom reljefu, pored tog reljefa pokolja. Asirski vladar je prinosio na tom reljefu žrtvu. Nad žrtvenikom lebdi ptica, raširenih krila, isti simbol, kao Sveti duh. Ko zna šta i nas čeka u ratu.
Moj prijatelj me ispraća, nabureno, zbog toga.
Ja onda rešavam da idem kući, pešice, kroz noćni Rim, duž Tibra, do mesta, gde, kao uvek, zastajem kod kafane ,,Esperia“. Ona ostavlja, i noću, stolove na trotoaru. Mirišu na kafu. Posedim malo. Zatim odlazim da spavam pored mog Sant Angela.
Da bih lakše zaspao, uzimam i čitam, po svom običaju, neku knjigu. Čitam stare francuske pesnike i uspavljujem se, to veče, stihovima, koje nam je jedan navarski kralj ostavio.
Pobogu, Tibalde — kaže mi taj kralj, (to jest on kaže to samom sebi) — kad Ti umreš, to još ne znači da će umreti i ljubav na ovom svetu. Per Dieu Thibault sclon mon ascient Amour n’est ja pour nul mort perie.
A pošto mu to nije dosta, dodaje nešto, čemu se, zaista, pišući knjigu o polarnim krajevima, nisam nadao.
Niko, kaže kralj, ne bi trebalo da počne da priča ono, što sa razumom nikakve veze nema. Thibault taisez. Nuls ne doil commencier raison qui soit de tous drois desertée.
Stari francuski jezik nateruje me, još više, da razmišljam o tom što kaže, što je hteo da nam kaže, pa me to uspavljuje, brzo. Pred mojim očima protiče Tibar, neka reka po kojoj plove lešine, a zatim vidim, u mislima, sebe, u Trondheimu, u pristaništu, gde je spomenik podignut gradskom inžinjeru, koji se zvao Dahl. Među slagalištima drveta i fabričkim zgradama varoši, iznad pristaništa, dočekuje me taj krupni, bronzani, čovek, koji je ceo život proveo na radu za svoju varoš.
Spomenik drži u ruci kišobran i liči na spomenik pesnika Bellija, u Rimu.
Dahl je radio u svom mestu, nije putovao. I ja sam to želeo, kažem mu, kao izvinjavajući se, kroz san. Skidam kapu. Treba biti Dahl.
DAHL. DAHL. DAHL.
Miloš Crnjanski
