Došao je do vrata jedne noći
mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačor
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
Poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao:”nema šanse…Dajte mu ove
tablete…Kičma mu je slomljena, ali
i ranije mu je lomljena pa je srasla, ako
preživi nikada neće hodati, gledajte, sačma
je još tu…Nekada je imao i rep, neko mu ga je odsekao…”
Vratio sam mačora kući, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,
nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu, nikud
nisam išao, odvojio sam dosta vremena
za kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao je u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
vezan sam bio za tog mačora – teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško…
Jednog se jutra digao, stao na sve četiri,
zatim pao i samo me gledao.
“Možeš ti to”, rekao sam mu.
Pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan,
stražnje ga noge nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao…
Ostalo već znate: sad je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u očima nikad nije napustio.
Sada me ponekad intervjuišu, hoće da čuju nešto o
životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačora i
govorim: “Gledajte, gledajte ovo! ”
Ali oni ne shvataju, govore nešto u stilu:”Vi
kažete da je Selin uticao na vas?”
“Ne”, držim mačora u vazduhu,”već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!”
Tresem mog mačora, držim ga u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten,
on zna…
Tad je intervjuima kraj
mada sam ponekad ponosan kad docnije
vidim slike i eto mene i eto mog mačora i uslikani smo
zajedno.
I on zna da je to ništa, ali da sve to ipak pomaže.
Čarls Bukovski
