Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; pa kako je pošao da potraži vrelo, izađe odjedared na jednu zelenu livadu, koju je tiho okruživalo drveće i žbunje: po livadi su igrale devojke. Čim devojke ugledaše Zaratustru, prestadoše igrati; ali im Zaratustra priđe pozdravljajući ih ljubazno rukom, i progovori im ovako: »Ne prekidajte igru, ljupke devojcice. Nisam ja došao da kvarim igru krivo vas pogledajući, – ja sam prijatelj devojčicama. Ja branim boga pred đavolom: jer đavo je duh težine. Kako bih ja, lakokrile, mogao biti nesklon božanskom plesu? Ili nožicama devojačkim sa nežnim člančićima? Ja jesam doduše šuma, i noć mračnih drveta: ali, ko se ne plaši moga mraka taj će naći senice od ruža pod mojim čempresima. A naći će i maloga boga što ga devojke najviše vole: naći će ga gde leži uz izvor, mirno, sa sklopljenim očima. Zaista, zaspao mi je posred bela dana, danguba jedna! Predugo je vijao leptirove! Ne srdite se na me, lepe igračice, što ću maloga boga udariti malo prutom! Vikaće iz sveg grla, i plakaće, – ali smešan je još i kad plače! I onda neka vas sa suzama u očima pozove na igru; a ja ću sam zapevati jednu pesmu uz njegovu igru. Jednu pesmu uz igru, i ujedno podsmevku duhu težine, mome najvišemu velikomoćnomu đavolu, za kojeg kažu da je »gospodar sveta«. Evo pesme što ju je Zaratustra pevao, dok je Kupidon skupa s devojčicama plesao: U tvoje sam oko nedavna zagledao, živote! I učini mi se da padam u bezdan. Ali me ti izvuče na zlatnoj udici, i smejao si mi se sa podsmehom kad sam te nazvao bezdnom. »Tako to govore ribe, rekao si; čemu one ne mogu doći na dno, to je bezdno. A uistini ja sam samo promenljiv, i divalj i u svemu žena; i to ne žena puna vrlina. Iako me vi ljudi nazivate ‘dubinom’ ili ‘vernošću’ ‘večnom’ i ‘tajanstvenom’. Vi ljudi pridajete nam uvek svoje sopstvene vrline, – o, vi puni vrlina!« I on se smejaše nevernim smehom, ali, ja mu ne verujem nikad, ni njegovom smehu, kad sam sebe ruži. A kada sam u četiri oka govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona srdito: »Ti hoćeš, ti želiš, ti voliš, i samo zato ti uznosiš život!« Malo ti ne odgovorih pakosno, i. ne rekoh njoj srditoj istinu u oči; a mudrosti se ne može odgovoriti pakosnije nego kad joj se »kaže istina u oči«. Jer tako stoje stvari među nama trima. Iz dna duše volim život samo – i, odista, ponajvećma, onda kada ga mrzim Što sam naklonjen mudrosti, često i odviše: to je stoga što me podseća premnogo na život! Ona ima iste oči, isti smeh, pa čak i isti pozlaćeni prut za pecanje: šta ću, kad su oboje tako slični? A kad me jednom život zapita: Šta je to, mudrost? – odgovorih mu živo: »Ah da, mudrost! Žedni se za njom, i ne nasiti se, gleda se kroz veo, hvata se mrežama. Je li lepa? Šta ja znam! Ali pokušavaju da pecaju njome i najmatorije šarane. Promenljiva je, i prkosna; često sam je viđao kako se ugrize u usnu, i kako naopako provlači češalj kroz kosu. Možda je pakosna i lažna, i žena u svemu; ali kad govori loše o sebi samoj tada je baš najzanosnija.« Kad sam to rekao životu, nasmeja se on prkosno, i zatvori oči. »O kome ti to govoriš? reče, zacelo o meni? Sve da i imaš pravo, – zar se to meni tako u lice kazuje! Nego de, govori sad već i o toj tvojoj mudrosti!« Ah, i ti tada otvori opet oči svoje, ljubljeni živote! I učini mi se opet da padam u bezdan. – Tako je pevao Zaratustra. A kad se svrši igra, i devojčice se raziđoše, posta sumoran. »Sunce je davno već selo, reče najzad; livada je orošena večernjom rosom, iz šume bije hladovina. Nešto nepoznato je oko mene, i gleda me zamišljeno. Šta! Zar si ti još u životu, Zaratustra? Zašto? Čemu? Čime? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, biti još u životu? – Ah, prijatelji moji, to iz mene veče tako pita. Oprostite mi moju sumornost! Dode veče: oprostite mi što veče dode!«
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
