Predgovor Fikcijama međuigre
Neke od svojih književnih likova ugradio sam u priče ili podnaslove knjiga, pripisujući sebi ono što oni govore; druge sam u potpunosti projektovao, uz jedini moj trag u vidu priznanja da sam ih stvorio. Dve vrste likova mogu da se podele ovako: kod onih koji stoje apsolutno po strani, sam stil kojim pišu razlikuje se od mog i, kad slučaj to nalaže, čak mu i protivreči; kod likova čija dela potpisujem svojim imenom, stil se od mog razlikuje samo po onim neizbežnim pojedinostima koje služe kako bi se međusobno razlikovali.
Uporediću neke od ovih likova kako bih na primeru pokazao šta ove razlike obuhvataju. Knjižarski pomoćnik Bernardo Suareš i Baron od Teive – obojica su likovi proizašli iz mene – pišu istim prizemnim stilom, istom gramatikom, i istom probranom dikcijom. Drugačije rečeno, obojica pišu stilom koji je, dobar ili rđav, lično moj. Upoređujem ih zbog toga što su to dva slučaja istovetnog fenomena – nemogućnosti prilagođavanja stvarnom životu – motivisana istovetnim uzrocima. Međutim, iako je portugalski isti i kod Barona od Teive i kod Bernarda Suareša, njihov stil se razlikuje. Stil aristokrate je intelektualan, bez slika, donekle – kako da kažem? – krut i ograničen, dok je stil njegovog parnjaka iz srednje klase tečan, budući da je donekle muzikalan i slikovit, ali nije naročito arhitekturalan. Plemić razmišlja jasno, piše jasno, i obuzdava sopstvena osećanja, premda ne i svoje osećaje; knjižar ne obuzdava ni svoja osećanja ni svoje osećaje, a ono o čemu razmišlja zavisi od onog što oseća.
Takođe, postoje upadljive sličnosti između Bernarda Suareša i Alvara de Kampuša. Međutim, kod Alvara de Kampuša odmah smo preneraženi nemarnošću njegovog portugalskog, i njegovom preteranom upotrebom slika, znatno instinktivnijom i manje svrsishodnom nego kod Suareša.
U sopstvenim nastojanjima da razlikujem jednog od drugog, javljaju se greške koje idu na teret mog osećaja za psihološko razlikovanje. Kad pokušavam da, na primer, napravim razliku između muzikalnog pasusa Bernarda Suareša i sopstvenih sličnih pasusa…
Ponekad u tome uspevam automatski, tako savršeno da me to zaprepašćuje; i u mom zaprepašćenju nema taštine jer, budući da ne verujem čak ni u trunku čovekove slobode, ono što se odvija u meni ne bi me zaprepastilo ništa više od onog što se odvija u nekom drugom – obe stvari su savršene nepoznanice.
Samo veoma jaka intuicija može da služi kao kompas na nepreglednim prostranstvima duše. Samo pomoću senzibilnosti koja slobodno primenjuje inteligenciju, da je ova ne osuđuje, i pored toga što su dve funkcije u isti mah jedna, moguće je razlikovati odvojene stvarnosti ovih imaginarnih likova.
Ove izvedene ličnosti ili, bolje rečeno, ovi različiti personalni izumi, spadaju u dve kategorije ili razreda, koji će pažljivom čitaocu biti lako prepoznatljivi po njihovim osobenim karakteristikama. Kod prve kategorije, ličnost se odlikuje osećanjima i idejama kojima se ja ne odlikujem. Na donjem nivou ove kategorije, ličnost se odlikuje samo idejama, koje su iskazane racionalnim izlaganjem ili argumentacijom, i jasno je da nisu moji, makar koliko je meni poznato. Bankar anarhista je primer za ovaj donji nivo; Knjiga nemira i karakter Bernarda Suareša predstavljaju viši nivo.
Čitalac će zapaziti da Knjigu nemira, premda je objavljujem pod imenom izvesnog Bernarda Suareša, knjižarskog pomoćnika iz grada Lisabona, nisam uključio u Fikcije međuigre. To je zbog toga što Bernardo Suareš, dok se po svojim idejama razlikuje od mene, svoja osećanja, i svoj način posmatranja i poimanja iskazuje na isti način na koji to činim ja.
Njegova ličnost je drugačija, ali se izražava mojim prirodnim stilom, uz samo jednu upadljivu crtu, a to je karakterističan ton koji neminovno proističe iz osobenosti njegovih emocija.
Kod autora Fikcija međuigre, ono što ih odvaja od mene nisu samo njihove ideje i osećanja; njihova tehnika komponovanja, sam njihov stil, razlikuju se od mojih. Svaki od ovih autora ne samo da je drugačije zamišljen nego je i stvoren kao potpuno drugačija osoba. To je razlog zbog kojeg ovde preovlađuje poezija. Kod proze je teže odvojiti se od sebe.
Fernando Pesoa
“Fikcije međuigre”, prvobitno naslov za malu skupinu pesama koje je Pesoa objavio 1917. Pod svojim imenom, potkraj pesnikovog života počeo je da igra ulogu radnog naslova za niz heteronimnih knjiga, koje je prethodno nazivao ,”Vidovi”. “Međuigra” iz novog naslova možda odgovara jednom od mesta u “Knjizi nemira”, gde se govori o interludijumu. “,Fikcije” su, pak, očigledno heteronimi. Obe reči, povezane, nesumnjivo poprimaju i neko novo značenje. Ovaj predgovor, kao i mnogi Pesoini predgovori, ostao je nezavršen skup nepovezanih odlomaka, od kojih su dva ovde prevedena.
