Duboko u noći svetlost sa ulice nije više dosezala unutra, jer soba se nalazila visoko gore, na poslednjem spratu; kuće su bile tamne poslovne zgrade; ni jedne čistačice više po sobama. Samo je jedanput između zidova jarko blesnulo kad je avion sa treperavim pozicionim svetlima proleteo prilično nisko. Pozvao sam nekoliko hotela u Filadelfiji, dovoljno skupih da bi u njima mogla da stanuje Judita: Šeraton, Vorvik, Adelfija, Hotel Normandija. Tek tada mi je palo na pamet da se možda nalazila ovde u hotelu, i pozvao sam recepciju. Stanovala je u hotelu Barkli, rečeno je, ali je otputovala pre dva dana. Ništa nije ostavila za sobom, nije ništa ni zaboravila: račun je platila gotovinom.
Pobesneo sam; onda me je bes prošao, ali užas je bio tako jak da su se predmeti u sobi takoreći razleteli kao razmahani krilima slepih miševa. Onda je prošla i ta užasnutost, i osetio sam poveće gađenje što sam još uvek bio onaj isti i što mi ništa nije pomagalo. Naručih iz kuhinje tost i francusko crno vino, i uključih sva svetla u sobi, svetlost je bila kao na reklamnim slikama hotelskih soba. I u kupatilu upalih svetlost. Kad je kelner dogurao kolica sa smešno poređanim tostom i bocom crnog vina, upalio sam još i televizor. Jeo sam i pio i povremeno bih, kad bi u filmu žena vrisnula, ili kad bi duže vreme zavladala potpuna tišina, bacio pogled na televizor. Jedanput, pošto sam opet dugo samo slušao šumljenje aparata, pogledah u televizor i u pozadini filmske slike ugledah niz napuštenih starih nemačkih građanskih kuća: u prednjem planu, tako ublizu da mu se videla samo glava, prolazio je najedanput monstrum. S vremena na vreme je muškarac sa kuvarskom kapom uvek ponovo reklamirao gotovu večeru od pet jela koju si jednostavno mogao da u celofanskom pakovanju spustiš u ključalu vodu i da je posle nekoliko minuta izvadiš: muškarac je i demonstrirao kako se makazama odseca vreća, a onda je pustio da jela pušeći se jedno za drugim u krupnom planu padnu na tanjir od papira. Kasnije sam samo još pio vino i na drugom kanalu gledao crtani film u kome je mačka naduvavala balon od žvakaće gume tako da se raspukao, i uplašila se. Prvi put sam tada video da je u crtanom filmu neko poginuo.
Onda poželeh da izađem. Ostavio sam uključen televizor i upaljenu svetlost i spustio se dole. Pošto je bila nedelja, bar nije radio, te sam izašao. Ulice Filadelfije bile su paralelne jedna drugoj, ukrštale su se uvek pod pravim uglom. Išao sam pravo, onda sam skrenuo u ulicu Čestnat, jednu od glavnih, i nastavio dalje pravo. Sve ulice su bile tihe. U muzičkom klubu u jednom podrumu opet sam naišao na vojnika; premda se ovde nije točio alkohol, kao da je bio pijan. Naslonjen na zid, posmatrao je one koji su plesali, a svi su bili mladi. Nije više bio u uniformi, nosio je kožnu jaknu u koju je zadenuo i naočare. Klimnuo sam mu glavom, odmahnuo je, ali kao da me nije prepoznao. Sa svojim tamnim napitkom koji se osećao na zagorelo, zvao se root-pivo, seo sam za jedan sto, odakle nisam moga da ne vidim vojnika.
Muzičari su se bili povukli, svi sem pevača. On je sada uzeo čeličnu gitaru i seo na jednu hoklu ispred mikrofona.
Počeo je da peva, pričajući poveset koju je sam doživeo. Niko nije više plesao, svi su stajali uokolo, slušali su ga. Pričao je o maloumnoj devojci koju je silovao farmer kod koga je radila, i dobila je dete. „I to dete bio sam ja!“, rekao je pevač, udarivši pri tom u gitaru tako da je ton odjekivao dok je on dalje pričao. „Porodila se na bunaru kad je išla po vodu, uvila je dete u kecelju, i odnela ga kući; i rastao sam kao dete farmera i njegove žene. I jednoga dana sam preskačući ogradu (I climbed up the Virginia fence, rekao je pevač) ostao da visim na žici. Tada je dotrčala maloumnica, nije mogla ni da govori, i pomogla je detetu da siđe sa žice. A dete je reklo farmerovoj ženi: ‘Hej, mama, zašto idiotkinja ima tako meke šake?’ A ta idiotkinja je bila moja majka!“, zaurlao je pevač. Podigao je gitaru, zgurivši se, i počeo da svira u dugim, drhtavim akordima.
Vojnik se naglo pomerio, kako je muzika postala oštrija i nervoznija. Podigao je ruke, kao da je hteo da se istegne. Ali nešto je pri tom zapinjalo, kao da to nešto nije mogao da podigne iznad glave: šake su bile stisnute i podrhtavale su u grču. Čvrsto je sklopio oči tako da su podrhtavale i očne jabučice. Opirući se nečemu nadmoćnom, izvijao je glavu u stranu, pokušavajući, trzajući ramenima, da udari sebe u uvo. Otvorio je usta i zaškrgutao zubima. Svaki započeti pokret je odmah bio zakočen isto tako jakim pokretom u suprotnom smeru. Lice mu se krivilo, glava mu se okretala, kao da će skočiti i pasti na potiljak. I uvek je ponovo vojnik pokušavao da podigne taj teret; uvek ponovo su ruke uspevale da se podignu iznad ramena, počele su tamo da podrhtavaju, da bi onda, zamlativši malko, pale natrag, zadržale se tako poslednjom snagom, i kao da je i to padanje ruku bilo vojniku mučan posao.
Onda je podigao koleno, spustio na njega glavu i otrljao o njega čelo. Znoj mu se slivao niz duge zulufe, desni su mu od pljuvačke pobelele, i pored toga sam ga posmatrao s poštovanjem i simpatijama. Njegov zanos nije bio neprirodan niti podražavanje, kao u pokretima drugih koji su u međuvremenu opet plesali, iznenadio je i njega samog, i kao da nije znao kuda sa njim. Vojnik nije više mogao da govori, čak ni da muca, i pokušao je da se spase gestovima kao da je u njemu umirala neka preistorijska neman. Onda se najedanput smirio, i u šaci mu se našao nož. Neko ko ga je posmatrao odmah ga je udario u podlakticu, i nož je pao na tle. Samo je nekolicina videla kada su vojnika izveli napolje.
Vratio sam se u hotel; i još sam čitao kako je Zeleni Hajnrih počeo da crta posmatrajući prirodu, a ipak je tražio u njoj samo nešto nedostupno i tajanstveno. Maštajući o rascepljenim panjevima vrba i o sablastima u stenju, hteo je da nadmaši prirodu, ne bi li sebe kao posmatrača učinio zanimljivijim. Izmišljao je čudesno nagrđene izraze lica na drveću i stenama, i ucrtavao je u njih kao stafaže neobične, odrpane podobe, jer je o sebi znao tako malo, a unapred postojeća priroda mu, jednostavno, još ništa nije govorila. Tek mu je jedan rođak koji je dugo živeo u prirodi skrenuo pažnju da sve drveće koje crta izgleda slično i da ni jedno drvo ne deluje stvarno. „Te stene i kamenovi ne mogu nikad tako da leže jedni preko drugih a da se ne sruše!“ Rođak mu je čak dao zadatak da nacrta njegovo imanje, a pošto je govorio i kao posednik, tražio je od Hajnriha da predmete jedanput pogleda tačno. Sada su mu one najsitnije stvari, čak i crepovi na krovu, zadavale mnogo više posla. Meni pade opet na pamet da sam i ja dugo imao samo poremećen odnos prema okolini: ako je trebalo nešto da opišem, nikad nisam znao kako je to stvarno izgledalo, setio bih se u najboljem slučaju nekih neobičnosti, a ako ih nije bilo, izmišljao sam ih. Tako su se u mojim opisima uvek pojavljivali ogromni ljudi sa crvenim mladežima, koji su govorili piskutavo. Većinom su to bili odbegli kažnjenici, sedeli su satima na kiši na nekom panju u šumi i pričali u vetar svoje životne povesti. Bogalje, slepce i maloumne sam odmah uočavao, ali ih nikad nisam pobliže opisivao. Za ruševine sam se interesovao više nego za kuće. Rado sam išao na groblja i svaki put prebrojavao grobove samoubica uz grobljanski zid. Dugo sam mogao da budem sa nekim, a da ga onda, kad bi on izašao i opet se vratio, ne prepoznam; u najboljem slučaju sam još znao da je imao bubuljicu ili da je govoreći šuškao. Samo su mi nastranosti i loše navike privlačile drugi pogled, inače već posle prvog pogleda nisam gledao ni u šta i morao sam da izmišljam ako sam o tome hteo da pripovedam; i zato što u mašti još nisam znao ništa, svemu sam lažno pridodavao ta posebna obeležja, kao na nekoj poternici. Ta posebna obeležja zamenjivala su onda kompletne predele, međusobne odnose i sudbine. Tek kad sam upoznao Juditu, sa kojom sam prvi put počeo nešto da doživljavam, stekao sam pogled za svoje okruženje, a da nije više bio samo zao. Prestao sam da obraćam pažnju na nečija obeležja, i počeo sam da bivam strpljiv.
Zaspao sam a da nisam isključio svetlost, pa mi je u snu sijalo sunce u lice. U jednom trenutku sam stajao na nekoj raskrsnici i čekao; pored mene se zaustavo automobil, pa sam se odmah nagnuo nad njim i pomerio šakom brisač na vetrobranu. Žena na sedišu pored vozača se kroz prozor ispuržila napolje i vratila brisač na početno mesto. Pritom je pokazala prema nebu i zapazio sam da sija sunce. Nasmejao sam se, a i šofer, Francuz, najsmejao se meni, pa ipak, kao da je to bio strašan san, probudio sam se, i to očvrslog uda, ali ne u erekciji, i isključio sam svetlost. Pred jutro je neko zatapšao snažno šakama, povikao sam: „Da!“ i skočio iz kreveta. Pritom je ispred prozora samo zalepršao golub.
(odlomak)
S nemačkog preveo
Žarko Radaković
Roman Kratko pismo za dugo rastajanje objavila je beogradski izdavač Laguna.
Beogradski književni časopis, br. 54-55, jesen-zima 2019.
