Knjige: Kao u romanu
P(r)orok čitanja
U biblioteci “Cveće zla” nudi nam se izobilje “nepoćudnih zadovoljstava” iz pera onih koji su im i prktično skloni. Ipak, nas ovde, naravno, zanima samo bartovski plaisir du texte.
Čačanski Gradac obogatio je ovih dana svoj apartni izdavački program trima novim knjigama, prvima koje se pojavljuju u ediciji “Cveće zla”. Nova biblioteka ove kuće posvećena je – porocima, užicima, zabranjenim ili sumnjivim strastima… Prva tri naslova edicije su “Kao u romanu” Danijela Penaka, “Legenda o svetom pijancu” Jozefa Rota i “Cigarete su uzvišene” Ričarda Klajna. Imena ovih dela dovoljno govore o njihovoj tematici, a uslediće i “Gurmanski um” Mišela Onfrea, “Narkotici” Stanislava Vitkjeviča, “Filozofija okusa” Antelma Brija Savarana, “Droge i opijenost” Ernsta Jingera, “Veštačka blaženstva/O vinu” Šarla Bodlera i antologija tekstova “Piće, pijenje i oni koji piju”. Ukratko, izobilje “nepoćudnih zadovoljstava” uglavnom iz pera onih koji su im i praktično bili skloni. Ipak, nas ovde, naravno, zanima samo bartovski plaisir du texte (uživanje u tekstu), a za sve izvan i preko toga odgovara samo onaj ko veruje u sve što pročita…
Nevelika prozno-esejistička knjižica Danijela Penaka “Kao u romanu” otvara ovu ediciju i to je, u neku ruku, “programski” čin. Ovo delo teško odredivog žanra – uspeo hibrid narativnog i esejističkog, kao u “Floberovom papagaju” Džulijena Barnsa – posvećeno je čitanju kao poroku, odnosno nesvrhovitom (u strogo utilitarnom smislu) užitku civilizovanog ljudskog stvorenja. Stavljati čitanje u istu ravan s alkoholom, cigaretama i halucinogenim supstancama, nije li to bizarno? Možda na prvi pogled, ali Penak zapravo i ne govori o čitanju kao zabranjenoj strasti, nego baš o represiji čitanjem, odnosno o tome kako se od mladih ljudi prave zakleti nečitaoci upravo preko vaspitnog i školskog sistema, čija je svrha oficijelno da im usadi ljubav prema knjizi… Pošto se ljubav općenito ne da uterati nekome u glavu znamenitim metodom “štapa i šargarepe” (jer tako se postupa s dušmanima i lokalnim diktatorima, a ne s vlastitim potomstvom), to se uglavnom završava neslavno, a poplava vizuelne instant-kulture – koju razni ljepodusi stalno paušalno osuđuju za globalnu defanzivu Slova – tu samo marginalno pothranjuje nastanak ne nepismenih nego već postpismenih generacija… Uostalom, uvedite rokenrol, tehno ili strip u škole kao obavezne predmete, godinama maltretirajte i frustrirajte klince njima, a mrštite se na spomen Tolstoja ili Flobera, i da vidite: svi će radije čitati “Rat i mir” nego da se bakću s bubanjem lekcije iz, recimo, “Ranog britanskog panka” ili tako nečega. I to bi, uostalom, bila jedina zdrava ljudska reakcija na Opresiju Mrtve Kulture. A svaka kanonizovana kultura mrtva je po definiciji, jer joj je oduzet element emancipatorskog, otkrivajućeg i subverzivnog. Bez svega toga, ona je samo još jedna batina za iživljavanje Večitog Malograđanina, obično zamaskiranog u profesora-činovnika.
Danijel Penak, koji i sam ima iskustava s predavanjem književnosti u školi, zalaže se za drugačiji tretman čitanja: onoga koga želite da pridobijete za nešto morate začarati, zavesti; pretnje i omalovažavanje postižu samo da izmoreni klinci nekako otaljaju školu i zatim se zauvek oproste od knjige, s olakšanjem doživotno gnojeći oči i kontaminirajući mozak Santa Barbarom ili Čuvarima plaže. Jer ih niko nije terao da to gledaju, i niko ih nije trijumfalno obaveštavao da su rođeni idioti ako pročitanu knjigu nisu doživeli i razumeli na Jedino Ispravan Način, a to je onaj koji propisuje Autoritet s državnim pečatom.
Zvuči naizgled paradoksalno, ali Penak se u knjizi posvećenoj čitalačkoj strasti i užitku, i svim (bezbrojnim) dobrim razlozima za Čitanje, zalaže i za: pravo da ne čitamo, pravo da preskačemo strane, pravo da ne završimo knjigu, pravo da čitamo bilo šta, pravo da čitamo bilo gde (u metrou, u klozetu…) etc. Nešto što možemo nazvati prijateljskim ophođenjem s knjigom nužno podrazumeva i ovakve postupke; čitanje je, dakle, radost otkrivanja, a ne kuluk i pokora koju treba odraditi da bi se izbegla Kazna. Utoliko je autor i uspeo da odbrani svoju tezu o čitanju kao svojevrsnom poroku: njegovim potencijalnim uživaocima uvek prete oni koji se užasavaju konsekvenci prava na neobuzdano čitanje i slobodno tumačenje, tog neophodnog uslova da bi se moglo govoriti o vaspitanju slobodnih ljudi. Iako se francusko i srpsko društvo u malo čemu mogu suvislo porediti, kada se radi o represivnoj tradiciji moderne škole stvari zvuče savršeno poznato srpskom čitaocu (koji je, ako sledimo Penakov metod, pobedio represiju upravo tako što se nije uplašio i odustao od čitanja…).
Na tek nešto preko sto stranica ovog neobičnog štiva, Danijel Penak – čijem liku i delu izdavač nije posvetio ni retka, što je nedopustivo kad se radi o autoru koji se prvi put pojavljuje na srpskom – uspeva da zanimljivo i lucidno razvije priču o pravu na (ne)čitanje, i svim divnim prednostima onog potonjeg izbora. Odbijajući da književnost piše velikim početnim slovom – ne iz nedostatka respekta nego baš zato da je sačuva za one koji se, tek što su kročili u život, susreću s njom kao s još jednim baukom Sveta Odraslih – Penak ispisuje diskretnu, filigransku pohvalu neuporedivoj lepoj bolesti čitanja, ne zaboravljajući da napomene ni to da čitanje jeste izvorno “beskorisno” i uvek pomalo neurotična “krađa vremena” od Života (šta god to bilo). Podstičući čitaoce na oslobađanje od gotovo militarnog shvatanja Autoriteta, Hijerarhije i Svete Tradicije, Penak kao da priziva neki “postmoderni” koncept čitanja, onaj koji će unapred propisanu “veliku priču” zameniti hedonističkim, anarhoidnim surfanjem po tekstualnosti u svim pravcima. Taj njegov pledoaje nije usmeren protiv sistema kao neophodnog poštapala za nauku, nego protiv Sistema kao “baršunastog” represivnog aparata koji rasteruje naraštaje nesuđenih Čitalaca. Ova knjiga, srećom, ne ujeda: njeno uživanje nije obavezno po Planu i Programu – ono je samo veoma preporučljivo!
Teofil Pančić
https://www.vreme.com/arhiva_html/429/16.html
Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ – njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama.
Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d’école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L’œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L’agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L’Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L’idée du siècle, 1993).
Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač. U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.
