Naša pevačica se zove Jozefina. Ko nju nije čuo, taj ne poznaje snagu pesme. Nikoga nema da ga njeno pevanje ne bi zanelo, i to treba ceniti utoliko više što naše pokolenje u celini ne voli muziku. Mir i tišina su nam najdraža muzika; nas život je težak, i mi, makar i pokušali da se otresemo svih dnevnih briga, nismo više kadri da se uznesemo do nečega što je od našeg uobičajenog života toliko daleko kao muzika. Ali mi se zbog toga ne tužimo naročito; čak ni dotle ne idemo; izvesno praktično lukavstvo, koje nam je, doduše, zbilja izvanredno neophodno, mi smatramo svojim najvećim preimućstvom, i osmehom tog lukavstva se obično tešimo zbog svega, pa makar nas ponekad – ali to se ne dešava – i obuzela žudnja za srećom, koja možda izvire iz muzike. Samo je Jozefina izuzetak; ona voli muziku, a zna i da je prenese na druge; ona je jedina; kad nje nestane, i muzika će – ko zna za koliko vremena – iščeznuti iz našeg života.
Često sam se pitao kako li je to zapravo s tom muzikom. Mi smo, kao što je poznato, sasvim nemuzikalni; pa otkud onda da razumemo Jozefinino pevanje, ili bar, pošto Jozefina poriče naše razumevanje, verujemo da razumemo? Najjednostavniji odgovor bi bio da je lepota tog pevanja tolika da joj ni najotupelija duša ne može odoleti, ali taj odgovor ne zadovoljava. Kad bi zaista tako bilo, pred tim pevanjem bismo pre svega i stalno morali imati osećanje izuzetnosti, osećanje da iz tog grla zvuči nešto što nikad dotle nismo čuli i što nismo ni kadri da čujemo, nešto što nam samo Jozefina omogućava da čujemo, ona i niko drugi. Ali baš to, po mome mišljenju, nije slučaj, ja to ne osećam, a ni kod drugih nisam primetio ništa slično. U prisnom krugu mi jedan drugom otvoreno priznajemo da Jozefinino pevanje kao pevanje ne predstavlja ništa izuzetno.
Da li je to uopšte pevanje? Mi uprkos svojoj nemuzikalnosti imamo pevačku tradiciju; u stara vremena našeg naroda bilo je pevanja; predanja pričaju o tom, pa su čak sačuvane i pesme, koje, istina, niko više ne ume da peva. Mi, dakle, imamo slutnju o tome šta je pevanje, ali Jozefinina umetnost, u stvari, ne odgovara toj slutnji. Da li je to uopšte pevanje? Da to ipak nije samo zviždanje?
A da zviždimo umemo mi svi, dabome, to je ona prava umetnička sposobnost našeg naroda, ili, tačnije, ne ni sposobnost, nego karakteristično ispoljavanje života. Svi mi zviždimo, ali naravno, niko ne pomišlja da to krsti umetnošću, mi zviždimo ne obraćajući na to pažnju, pa i ne primećujući to, i postoje čak mnogi među nama koji uopšte ne znaju da zviždanje spada u naše osobitosti. Dakle, kad bi bilo istina da Jozefina ne peva, nego samo zviždi, pa čak i da, kako mi se bar čini, jedva izlazi iz granica uobičajenog zviždanja – a možda njena snaga nije sasvim dovoljna ni za to uobičajeno zviždanje, dok to celog dana polazi za rukom nekom običnom radniku koji kopa zemlju – kad bi sve to bilo istina, onda bi, doduše, Jozefinino navodno umetništvo bilo opovrgnuto, ali tek onda bi valjalo rešavati zagonetku njegovog ogromnog dejstva.
Ali to što ona izvodi ipak nije samo zviždanje. Kad se čovek prilično udalji od nje i oslušne, ili, još bolje, ako čovek ispita sebe u tom pogledu, pa postavi sebi zadatak da pozna njen glas kad Jozefina peva među ostalim glasovima, onda sasvim sigurno neće čuti ništa drugo do obično zviždanje, u najboljem slučaju donekle upadljivo po nežnosti ili slabosti. Ali kad čovek stoji pred njom, to ipak nije samo zviždanje; za razumevanje njene umetnosti neophodno je ne samo slušati je nego je i gledati. Pa i kad bi to bilo samo naše svakodnevno zviždanje, ipak već i tu odmah pada u oči nešto neobično, naime, da se neko svečano pojavljuje samo zato da bi radio ono što je uobičajeno. Iskrckati orah, to zaista nije umetnost, pa se stoga niko neće ni usuditi da sazove publiku i pred njom krcka orahe da bi je zabavljao. Ali ako on to uprkos svemu učini, i ako mu namera pođe za rukom, onda ipak ne može biti posredi samo obično krckanje oraha. Ili je, pak, posredi krckanje oraha, ali se primećuje da smo mi previđali tu veštinu, zato što smo njome vladali kao od šale, pa nam tek ovaj novi krcač oraha pokazuje njenu pravu suštinu, pri čemu bi onda za efekat čak moglo biti i korisno ako je on u krckanju nešto manje okretan no većina među nama.
Možda je tako nekako i sa Jozefininim pevanjem; mi se kod nje divimo onome čemu se kod sebe uopšte ne divimo; uostalom, ona se u ovom drugom potpuno slaže s nama. Bio sam jednom prisutan kad joj je neko, kao što to češće biva, naravno, skrenuo pažnju na opšte narodno zviždanje, i to sasvim skromno, ali za Jozefinu je i to već bilo previše. Nikad još nisam video onako drzak, ohol osmeh kakav joj se onda javio na licu; ona, koja je spolja, u stvari, savršena nežnost, upadljivo nežna čak i u našem narodu, koji je bogat takvim ženskim osobama, ona je onda izgledala upravo prostački; uostalom, zahvaljujući svojoj velikoj osetljivosti, svakako je i sama to odmah primetila, pa se pribrala. U svakom slučaju, dakle, ona poriče bilo kakvu vezu između svoje umetnosti i zviždanja. Prema onima koji su suprotnog mišljenja ona oseća samo prezrenje, a verovatno i nepriznatu mržnju. To nije obična sujeta, jer se ova opozicija, kojoj i ja upola pripadam, divi njoj zacelo ne manje od gomile, ali Jozefina ne želi da joj se samo dive nego da joj se dive tačno onako kako je ona odredila, do pukog divljenja joj nimalo nije stalo. I kad čovek sedi pred njom, onda je razume; opozicijom se ljudi bave samo izdaleka; kad sede pred njom, znaju: što ona ovde zviždi, to nije zviždanje.
Pošto zviždanje spada u naše navike kojih nismo ni svesni, moglo bi se pomisliti da i Jozefinini slušaoci zvižde; prijatno nam je od njene umetnosti, a kad nam je prijatno, mi zviždimo; ali njen auditorij ne zviždi, on je miran kao bubica; ćutimo kao da nam je pao u deo željeni mir, od koga nas odvaja u najmanju ruku naše sopstveno zviždanje. Da li nas to ushićuje njeno pevanje ili još više svečana tišina koja okružuje slabi glasić? Jednom se desilo da je za vreme Jozefininog pevanja neka budalasta devojčica sasvim nevino počela takođe da zviždi. I eto, to je bilo sasvim isto ono što smo slušali i od Jozefine; onde napred zviždanje bojažljivo pored sve rutine, a ovde u publici detinjsko samozaboravljeno zviždukanje; nemoguće bi bilo označiti razliku; pa ipak, mi smo pištanjem i zvižducima odmah ućutkali tu malu što je smetala,
iako to uopšte nije bilo potrebno, jer ona bi zacelo ionako propala u zemlju od straha i stida, dok je Jozefina počela trijumfalno da zviždi i bila sasvim van sebe, šireći ruke i napinjući grlo do krajnje mere.
Uostalom, takva je ona uvek, svaku sitnicu, svaki slučaj, svaki nemio događaj, škripanje parketa, škrgutanje zubima, prekid osvetljenja – sve to ona smatra pogodnim da uveća dejstvo svog pevanja; ona, po svom mišljenju, peva pred gluvim ušima; oduševljenja i aplauza ima i previše, ali već odavno se pomirila sa nedostatkom stvarnog razumevanja, onakvog kako ga ona shvata. I onda joj sve smetnje dolaze kao poručene; sve što se spolja suprotstavlja čistoti njenog pevanja i što ona pobeđuje u lakoj borbi, pa čak i bez borbe, pukim suočavanjem, sve to može doprineti da se gomila prodrma i da se nauči ako ne razumevanju a ono respektu koji naslućuje istinu.
Ali ako joj tako služi ono što je sitno, kako li je tek s onim velikim! Naš život je vrlo nemiran, svaki dan donosi iznenađenja, strahovanja, nade i užase, i pojedincu bi bilo nemoguće da sve to snosi kad u svako doba, i danju i noću, ne bi imao podršku drugova; ali čak i tako je često veoma teško; ponekad čak i hiljadu ramena drhti pod teretom koji je, u stvari, bio namenjen samo za jednoga.
Onda Jozefina nalazi da je kucnuo njen čas. I eno već stoji, nežno biće, i sve na njoj zabrinjavajuće treperi, naročito pod grudima, pa se čini da je svu svoju snagu unela u pevanje, da je svemu što neposredno ne služi pevanju oduzeta svaka snaga, gotovo svaka životna mogućnost, da je razgolićena, izložena na milost i nemilost, poverena jedino zaštiti dobrih duhova, i da je – dok tako boravi u pevanju, potpuno lišena sebe – može u mimoletu ubiti neki hladan dašak. Ali upravo kad to vidimo, mi tobožnji protivnici obično kažemo: „Ona ne ume čak ni da zviždi; mora tako užasno da se napreže da bi bar donekle iz sebe izvukla ne pevanje – o pevanju ni pomena – nego bar uobičajeno zviždanje“. Tako nam se čini, ali ovo je, kao što je pomenuto, doduše neizbežan, ali letimičan utisak, koji brzo prolazi. I već i mi ronimo u osećanje gomile, koja sluša zagrejana, priljubljenih tela, bojažljivo dišući.
A da sakupi oko sebe ovu gomilu našeg gotovo uvek uskomešanog naroda, koji samo juri tamo-amo radi nekih ne uvek naročito jasnih ciljeva, za to Jozefini većinom ništa drugo nije potrebno sem da zavaljene glavice, poluotvorenih usta, očiju uprtih uvis, zauzme onaj stav koji ukazuje da namerava da peva. Ona to može gde god hoće, to ne mora biti neko izdaleka vidljivo mesto isto tako lepo može poslužiti i neki skriven kutak, izabran u trenutku slučajne ćudi. Vest o tome da ona želi da peva odmah se širi, i ubrzo naviru čitave povorke. Istina, ponekad ipak iskrsnu smetnje, jer Jozefina voli da peva baš u uzburkana vremena, a mnoge brige i nevolje nas onda gone na različite puteve, ni uz najbolju volju se ne možemo okupiti tako brzo kako bi Jozefina želela, i ona tad poduže zauzima svoj veličanstveni stav, a slušalaca nikako nema dovoljno – e, ona onda ume i da se razbesni, onda trupka nogama i sasvim nedevojački psuje; štaviše, ume i da grize. Ali čak ni takvo ponašanje ne nanosi štete njenom ugledu; umesto da malo obuzdaju njene prevelike zahteve, upinju se da im udovolje; šalju se glasnici da dovedu slušaoce; pred njom taje da to čine; onda se na putevima unaokolo vide postavljeni stražari, koji pridošlicama mašu da požure; i tako sve dok se najzad ipak ne okupi koliki-toliki broj.
Šta nagoni narod da se toliko trudi za Jozefinu? Odgovoriti na to pitanje teško je koliko i na ono o Jozefininom pevanju, s kojim je i povezano. Moglo bi se izbrisati i sasvim spojiti s ovim drugim pitanjem, ako bi, recimo, bilo moguće tvrditi da je narod bezuslovno odan Jozefini zbog pevanja. Ali to upravo nije slučaj; naš narod jedva i da zna za bezuslovnu odanost; ovaj narod, koji više od svega voli lukavost, istina bezazlenu, detinjasto žamorenje, ogovaranje koje je, doduše, nevino i zadaje posla samo usnama, takav narod se ipak ne može bezuslovno predavati, to, bez sumnje, oseća i Jozefina, i protiv toga se ona bori svim silama svog slabog grla.
Samo što se u takvim opštim ocenama, naravno, ne sme ići suviše daleko; narod je ipak odan Jozefini, samo ne bezuslovno.
On, na primer, ne bi bio kadar da se smeje Jozefini. Moguće je priznati pred sobom: ponešto na Jozefini tera čoveka da se smeje; a nama je smeh sam po sebi uvek blizak; uprkos svem očaju našeg života, izvestan tihi smeh je kod nas, u neku ruku, stalni domaći gost. Ali Jozefini se ne smejemo. Ponekad stičem utisak da narod shvata svoj odnos prema Jozefini tako kao da mu je ona poverena i da se mora brinuti o tom krhkom biću, koje je potrebno štedeti i koje se na izvestan način odlikuje nečim, po njihovom mišljenju – pesmom; razlog za to nikom nije jasan, ali je ta činjenica, izgleda, nepobitna. A čovek se ne smeje onome što mu je povereno; smejati se tome predstavljalo bi povredu dužnosti; krajnja zloba koju najzlobniji među nama nanose Jozefini jeste kad ponekad kažu:
„Prolazi nas volja za smehom kad vidimo Jozefinu.“
Tako se, dakle, narod brine za Jozefinu kao otac za dete koje – ne zna se tačno da li moleći ili zahtevajući – ispruža ručicu prema njemu. Moglo bi se pomisliti da naš narod nije podesan za vršenje takvih očinskih dužnosti, ali on ih, bar u ovom slučaju, uzorno obavlja; nijedan pojedinac ne bi mogao ono što je u tom pogledu narod kao celina kadar da učini. Istina, razlika u snazi između naroda i pojedinca je ogromna; dovoljno je da narod privuče svog štićenika u toplotu svoje blizine, i on je dovoljno zaštićen.
Jozefini se, doduše, ne usuđuju da govore o tako nečem. „Zviždim ja na vašu zaštitu“, kaže ona onda. „Da, da, zviždiš“, mislimo mi. A osim toga, kad se ona buni, to zaista nije suprotstavljanje, pre se može reći da je to ispoljavanje dečje naravi i dečje zahvalnosti, a očev je običaj da na to ne obraća pažnju.
Ali ipak tu ima još i nečeg drugog što je teže objasniti na osnovu ovog odnosa između naroda i Jozefine. Jozefina je, naime, suprotnog mišljenja, ona veruje da ona štiti narod. Njeno pevanje nas, tobože, spasava iz lošeg političkog ili privrednog položaja, ono postiže ništa manje nego to, a ako i ne proteruje nesreću, daje nam bar snage da je podnesemo. Ona to ne kazuje na taj način, a ni drukčije, ona uopšte malo govori, ona je ćutljiva među brbljivcima, ali to seva iz njenih očiju, može se pročitati sa njenih zatvorenih usta – kod nas ima malo onih koji umeju da drže usta zatvorena, a ona ume. Pri svakoj lošoj vesti – a ponekih dana one prestižu jedna drugu, među njima i lažne i poluistinite – ona se odmah diže, dok je inače nešto vuče ka zemlji, umornu, diže se i proteže vrat i trudi se da pogledom obuhvati celo svoje stado kao pastir pred nepogodu. Svakako, i deca postavljaju slične zahteve, na svoj strastan, neobuzdan način, ali kod Jozefine oni ipak nisu tako neosnovani kao kod dece. Doduše, ona nas ne spasava i ne daje nam snage, i lako je izigravati spasioca ovog naroda, koji je navikao na patnju, ne štedi se, brzo odlučuje, dobro poznaje smrt, samo na izgled je bojažljiv u atmosferi ludačke hrabrosti u kojoj stalno živi, a sem toga je koliko plodan toliko i smeo – lako je, velim, naknadno izigravati spasioca tog naroda, koji je uvek na neki način sam sebe spasavao, pa makar i uz žrtve koje nagone istoričara – uopšte uzev, mi potpuno zanemarujemo istorijska istraživanja – da zanemi od užasa. A ipak je istina da mi upravo u teškim situacijama osluškujemo Jozefinin glas još predanije no inače.
Pretnje koje nam vise nad glavom čine nas tišima, skromnijima, potčinjenijima Jozefininom zapovedanju; rado se okupljamo, rado se tiskamo jedni uz druge, naročito zato što se to zbiva jednim povodom koji leži sasvim postrance od naše glavne muke; kao da još na brzinu – da, žurba je potrebna, to Jozefina odveć često zaboravlja – zajednički ispijamo pehar mira pred borbu. To nije toliko pevačka priredba koliko narodni skup, i to skup na kome je potpuno tiho, osim nejakog zviždanja tamo napred; taj čas je suviše ozbiljan da bi neko želeo da ga protraći u brbljanju.
Takav odnos, istina, nikako ne bi mogao zadovoljiti Jozefinu.
Uprkos svoj nervoznoj nelagodnosti koja obuzima Jozefinu zbog njenog nikad sasvim razjašnjenog položaja, ona ipak, zaslepljena svojom samosvešću, ponešto ne vidi i može se bez velikog napora navesti da previdi još i mnogo više – roj laskavaca se neprestano trudi u tom smislu, dakle, zapravo u opštekorisnom smislu – ali da samo uzgred, nezapažena, peva u kutu nekog narodnog skupa, za to ona svakako ne bi žrtvovala svoje pevanje, iako to samo po sebi ne bi bila malenkost.
Ali ona to i ne mora, jer njena umetnost ne ostaje nezapažena.
Uprkos tome što se mi u osnovi bavimo sasvim drugim stvarima, i što tišina uopšte ne vlada samo pevanju za ljubav, i što poneko i ne diže pogled, nego nabija lice u susedovu bundu, pa se, dakle, Jozefina onde gore na izgled uzaludno muči, ipak nešto od njenog zviždanja – to se ne može poreći – neodoljivo dopire i do nas. Ovo zviždanje, koje se razleže tamo gde je svima ostalima naloženo da ćute, dolazi do pojedinca gotovo kao neka poslanica naroda; tanušno Jozefinino zviždanje usred teških odluka izgleda gotovo kao bedno životarenje našeg naroda usred meteža neprijateljskog sveta. Jozefina ostaje pobednik, ta beznačajnost od glasa, ta beznačajnost od postignuća ostaje pobednik i krči sebi put ka nama; prijatno je pomisliti na to. Nekog pravog umetnika u pevanju, kad bi se slučajno obreo među nama, mi u takvo doba svakako ne bismo podneli i jednodušno bismo odbili takvu besmislenu priredbu.
Neka bi Jozefina bila zaštićena od saznanja da činjenica što je slušamo predstavlja dokaz protiv njenog pevanja. Ona to, bez sumnje, sluti, jer zašto bi inače tako strasno poricala da je slušamo, ali pevanjem i zviždanjem neprestano zataškava tu slutnju.
Ali i onda bi se još našla uteha za nju: mi je ipak, u neku ruku, slušamo i stvarno, i to verovatno liči na slušanje kakvog umetnika u pevanju; ona postiže efekte za kojima bi neki umetnik u pevanju kod nas uzalud težio i koji nisu podareni nikom do upravo njenim nedovoljnim sredstvima. Ovo je, svakako, pre svega u vezi sa našim načinom života.
U našem narodu ne zna se za mladost, jedva za neko majušno detinjstvo. Doduše, redovno se javljaju zahtevi da se deci obezbedi naročita sloboda, naročita pošteda, da im se prizna pravo na malo bezbrižnosti, na malo besmislenog džilitanja, na malo igre, i da im se pomogne da dođu do tog prava; takvi zahtevi se javljaju i gotovo svako ih odobrava, ničega nema što bi se više moglo odobriti, ali isto tako nema ničega što bi se u stvarnosti našeg života moglo manje dopustiti; zahtevi se odobravaju, čine se pokušaji u tom smislu, ali sve ubrzo opet biva po starom. Naš život je takav da dete, tek što malčice potrči i malčice nauči da se razabira po okolini, mora početi da se brine o sebi baš kao i odrasli; područja na kojima iz privrednih obzira moramo rastureno živeti suviše su velika, naših neprijatelja je odviše, opasnosti koje nas svuda očekuju suviše su neproračunljive – i mi decu ne možemo čuvati daleko od životne borbe, jer kad bismo tako činili, to bi za njih značilo prevremen kraj. Ovim tužnim razlozima pridružuje se, doduše, i jedan utešan: plodnost našeg plemena. Jedna generacija – a svaka je mnogobrojna – istiskuje drugu, i deca nemaju vremena da budu deca. Ako se u drugim narodima deca brižno neguju, ako su onde podignute škole za mališane, ako onde iz tih škola svakog dana naviru deca, budućnost naroda, ipak odatle zadugo iz dana u dan naviru jedna ista deca. Mi nemamo škola, ali iz našeg naroda u najkraćim razmacima naviru nepregledne gomile naše dece, veselo pijučući ili pišteći, dok još ne nauče da zvižde, valjajući se ili se kotrljajući usled potiska dok još ne nauče da trče, svojom masom nespretno povlačeći sve za sobom, dok još ne nauče da gledaju, naša deca! I to ne ista deca kao u onim školama, ne, neprestano nova i nova, bez kraja, bez prekida, dete prestaje da bude dete tek što se pojavi, ali iza njega se već tiskaju nova dečja lica, ne razlikujući se u gomili i u žurbi ružičasta od sreće.
Istina, ma koliko to bilo lepo i ma koliko nam ostali s pravom zavideli zbog toga, mi svojoj deci ipak ne možemo dati pravo detinjstvo. A od toga ostaju posledice. Naš narod prožima izvesna nezamrla, neiskorenjiva detinjastost; u direktnoj protivrečnosti s onim što je u nas najbolje, sa pouzdanim praktičnim razumom, mi ponekad postupamo sasvim budalasto, i to baš onako kako deca budalasto postupaju, besmisleno, rasipnički, velikodušno, lakomisleno, i sve to često za ljubav nekoj maloj zabavi. Pa ako naše uživanje u tome ne može više, naravno, imati punu snagu dečjeg uživanja, nešto od njega zacelo još živi u tome. Tim detinjskim ponašanjem našeg naroda se odavno koristi i Jozefina.
Ali naš narod nije samo detinjast, on je, u neku ruku, i pre vremena star, detinjstvo i starost izgledaju kod nas drukčije no kod ostalih. Mi nemamo mladosti, odmah postajemo odrasli i zatim smo suviše dugo odrasli, pa se otuda kroz biće našeg naroda, koje je u celini ipak tako žilavo i nepokolebljivo u nadi, širokim tragom provlače izvestan umor i beznadežnost. S tim je, bez sumnje, u vezi i naša nemuzikalnost; mi smo suviše stari za muziku, njena uzbudljivost i njen polet ne pristaju uz našu nepokretnost, i mi joj umorno odmahujemo rukom; ograničili smo se na zviždanje; malo zviždanja ovda-onda, to je za nas. Ko zna nema li među nama muzičkih talenata, ali kad bi ih bilo, karakter sunarodnika bi ih ugušio još pre no što bi se razvili. Međutim, Jozefina može po svojoj volji zviždati ili pevati – ili neka nazove to kako hoće – nama to ne smeta, to nam odgovara, to možemo podneti; ako je u tome sadržano nešto muzike, onda je svedeno na najsićušniju beznačajnost; izvesna muzička tradicija se čuva, no to nam ne pada nimalo teško.
Ali Jozefina donosi ovako raspoloženom narodu još i više od toga. Na njenim koncertima, naročito u ozbiljna vremena, jedino još sasvim mladi ljudi se zanimaju za samu pevačicu, jedino oni sa čuđenjem gledaju kako pući usne, kako propušta vazduh kroz ljupke prednje zube, kako zamire diveći se zvucima koje sama ispušta i kako to malaksavanje iskorišćava kao podstrek za novo postignuće, koje joj biva sve nerazumljivije, ali ona prava gomila se – to je jasno uočljivo – povukla u sebe. U oskudnim počivkama između bitaka narod sanjari, i čini se da se pojedincu opuštaju udovi, da se nemiran čovek jednom po svojoj volji sme širiti i tegliti po velikoj toploj postelji naroda. I kroz te snove s vremena na vreme zazvuči Jozefinino zviždanje; ona ga naziva iskričavim, mi ga nazivamo rafalnim; ali ono je ovde, u svakom slučaju, na mestu, više no igde drugde, i muzika retko kad nailazi na trenutak koji je toliko očekuje. U tome ima nečeg od siromašnog kratkog detinjstva, nečeg od izgubljene sreće koja se nikad više ne može naći, ali ima u tome i nečeg od delatnog današnjeg života, od njegove sićušne, neshvatljive, a ipak postojeće i neiskorenjive bodrosti. A sve to zaista nije rečeno snažnim tonovima, nego lako, šaptavo, prisno, ponekad malo promuklo. Razume se da je to zviždanje. Kako i ne bi bilo? Zviždanje je jezik našeg naroda, samo što poneko celog života zviždi i to ne zna, dok je ovde zviždanje oslobođeno od uza svakidašnjeg života, pa i nas za neko vreme oslobađa. Svakako, nismo želeli da se lišimo tih priredbi.
Ali ima još vrlo mnogo odatle pa do Jozefininog tvrđenja da nam ona u takva vremena daje nove snage i tako dalje, i tako dalje.
Svakako, za obične ljude, ne za one koji laskaju Jozefini. „Kako bi i moglo biti drukčije“ – kažu oni sa vrlo hladnokrvnom drskošću – „kako bi se drukčije mogla objasniti velika navala, naročito pri neposrednoj opasnosti, navala koja je ponekad čak i osujećivala zadovoljavajuću, blagovremenu odbranu od upravo te opasnosti.“ No, ovo poslednje je, na žalost, tačno, ali ipak ne spada u nešto čime bi se Jozefina mogla podičiti, naročito ako se doda da je Jozefina, kad bi neprijatelj neočekivano rasturio takve skupove i pritom poneko od naših morao da izgubi život – da je Jozefina, koja je za sve to bila kriva, pa je čak možda svojim zviždanjem i namamila neprijatelja, uvek hvatala najbezbednije mestašce i da je pod zaštitom svojih privrženika vrlo tiho i najhitnije prva nestajala.
Ali i to u osnovi svi znaju, a ipak ponovo hitaju onamo kad Jozefina prvom prilikom po svojoj volji negde i nekad naumi da peva. Po tome bi se moglo zaključiti da se Jozefina nalazi gotovo izvan zakona, da sme činiti što hoće, čak i ako to ugrožava celinu, i da se njoj sve oprašta. Kad bi to bilo tačno, Jozefinini zahtevi bi bili sasvim razumljivi, štaviše, u toj slobodi koju bi joj narod davao, u tom izvanrednom poklonu koji se inače nikome ne daje i koji, zapravo, pobija zakone, moglo bi se donekle videti priznanje da narod Jozefinu, kao što ona tvrdi, ne razume, da se nemoćno divi njenoj umetnosti, da se ne oseća dostojnim nje, da se trudi da bol koji nanosi Jozefini izgladi jednim gotovo očajničkim postupkom, i da, kao što je njena umetnost izvan njegove moći shvatanja, tako i njenu osobu i njene želje stavlja izvan svoje sile zapovedanja. E pa, nesumnjivo je da to uopšte nije tačno; možda narod u pojedinostima odveć brzo kapitulira pred Jozefinom, ali kao što on ni pred kim bezuslovno ne kapitulira, tako ni pred njom.
Već odavno, možda već od samog početka svoje umetničke karijere, Jozefina se bori da je iz obzira prema njenom pevanju oslobode rada; treba, dakle, da je liše brige za nasušni hleb i za sve drugo što je povezano sa našom borbom za opstanak i da tu brigu – verovatno – prebace na narod kao celinu. Čovek koji se brzo oduševljava – a nalazili su se i takvi – mogao bi već na osnovu neobičnosti ovog zahteva, na osnovu duševnog stanja koje je kadro da smisli takav zahtev, zaključiti da je taj zahtev u suštini opravdan.
Ali nas narod izvlači drukčije zaključke i mirno odbija taj zahtev. A ne muči se mnogo ni da pobije obrazloženje ove molbe. Jozefina, na primer, ukazuje na to da napor pri radu šteti njenom glasu, da je napor pri radu, doduše, mali u poređenju sa naporom pri pevanju, ali da joj ipak oduzima mogućnost da se posle pevanja dovoljno odmori i okrepi za novo pevanje, da se pri tome mora sasvim iscrpsti i da u takvim okolnostima nikad ne može postići svoj krajnji domet. Narod je sluša i prelazi preko toga. Ovaj narod, koji se tako lako gane, ponekad se uopšte ne može ganuti. Odbijanje je katkad toliko oštro da se čak i Jozefina zabezekne, pa se onda na izgled pokori, radi kako valja, peva što lepše može, ali sve to samo neko vreme, pa onda s novim silama – a za to joj, reklo bi se, bezgranično mnoge stoje na raspolaganju – započinje borbu.
Ono, jasno je da Jozefina zapravo ne teži za onim što rečima zahteva. Ona je razumna, ona se ne plaši rada, a strah od rada je i inače nepoznat kod nas, ona ni po odobrenju svog zahteva zacelo ne bi živela drukčije no dotle, rad se njenom pevanju uopšte ne bi isprečio na putu, mada, istina, ni pevanje ne bi postalo lepše – ono za čim ona teži jeste, dakle, samo javno nedvosmisleno priznanje njene umetnosti, priznanje koje bi nadživelo ovo doba i koje bi se uzdiglo visoko iznad svega što je dosad poznato. Ali dok se čini da joj je gotovo sve ostalo dostižno, upravo ovo joj tvrdoglavo izmiče. Možda je već od početka trebalo da taj napad povede u drugom pravcu, možda sad i sama uviđa grešku, ali sad ne može više natrag, uzmicanje bi značilo izneveravanje sebe same, sad već mora ili prodreti ili propasti sa tim zahtevom.
Kad bi odista imala neprijatelje, kao što kaže, oni bi sa veseljem posmatrali tu borbu, a sami ne bi morali ni prstom da mrdnu. Ali ona nema neprijatelja, čak i ako poneko ovda-onda nađe da joj nešto prigovori, i ta borba nikog ne uveseljava. Ne uveseljava već i stoga što ovde narod pokazuje svoje hladno sudijsko držanje, kakvo se kod nas inače vrlo retko vidi. Pa ako neko u ovom slučaju i odobrava taj stav, ipak već sama predstava da bi se narod jednom i prema njemu samom mogao tako poneti – isključuje svaku radost.
Upravo, ni pri odbijanju, kao ni pri zahtevu, nije u pitanju sama stvar, nego to što se narod može tako neprobojno ograditi od jednog svog sunarodnika, utoliko neprobojnije što se on inače očinski, i više no očinski, pokorno brine upravo za tog sunarodnika.
Kad bi se tu na mestu naroda nalazio neki pojedinac, moglo bi se pomisliti da je taj čovek sve vreme popuštao Jozefini, sa neprekidnom žarkom željom da najzad okonča s tim popuštanjem; da je popuštao natčovečanski mnogo, u čvrstom uverenju da će se popuštanje ipak držati u prikladnim granicama; štaviše, da je popuštao više no što je bilo potrebno, samo da bi ubrzao sve to, samo da bi Jozefinu razmazio i navodio na sve nove želje, dok najzad zbilja ne postavi taj poslednji zahtev; i da se onda, svakako, I to bez odugovlačenja, pošto je sve odavno pripremljeno, latio konačnog odbijanja. E pa, sasvim sigurno nije to posredi, narodu nisu potrebna takva lukavstva, a sem toga, on Jozefinu poštuje iskreno i prokušano, a Jozefinin zahtev je, nema sumnje, toliko krupan da bi svako bezazleno dete moglo da mu predskaže ishod; pa ipak, može biti da u shvatanju koje Jozefina ima o tom pitanju sudeluju i ovakve pretpostavke i da dodaju izvesnu gorčinu bolu zbog odbijanja.
Ali, makar se bavila i takvim nagađanjima, Jozefina ne dozvoljava da je ona zaplaše i navedu da odustane od borbe. U poslednje vreme borba se čak i zaoštrava; dok ju je dosad vodila samo rečima, sad počinje da primenjuje i druga sredstva, koja su po njenom mišljenju uspešnija, a po našem mišljenju opasnija po nju samu.
Neki veruju da Jozefina postaje tako uporna zato što oseća kako stari, što glas pokazuje slabosti i što joj se stoga čini da je došlo krajnje vreme da povede konačnu borbu za svoje priznanje. Ja u to ne verujem. Jozefina ne bi bila Jozefina kad bi to bilo tačno. Za nju nema starenja niti slabosti njenog glasa. Ako nešto zahteva, na to je ne navode spoljašnji razlozi, nego unutrašnja doslednost. Ona poseže za najvišim vencem ne zato što on baš u ovom trenutku visi nešto niže, nego zato što je najviši; kad bi to bilo u njenoj moći, ona bi ga okačila još više.
Ovo omalovažavanje spoljašnjih teškoća nju, doduše, ne sprečava da primeni najnedostojnija sredstva. Njeno pravo je za nju izvan svake sumnje; zar je važno, prema tome, kako će ga postići; a naročito kad se zna da u ovom svetu, onakvom kakav se prikazuje njenim očima, upravo dostojna sredstva moraju izneveriti. Čak je, možda, zbog toga borbu za svoje pravo prenela sa područja pevanja na jedno drugo, koje joj nije naročito drago. Obožavaoci su razneli njene reči prema kojima se ona oseća sasvim kadra da peva tako da to predstavlja stvarno uživanje za sve slojeve naroda, pa i za najskriveniju opoziciju, stvarno uživanje ne u smislu naroda, koji, svakako, tvrdi da se to uživanje oduvek moglo osetiti u Jozefininom pevanju, nego uživanje u smislu Jozefinine želje. Ali, dodaje ona, pošto ne može da falsifikuje ono što je uzvišeno niti da laska onome što je prosto, mora ostati kako jeste. Drukčije je, pak, s njenom borbom za oslobođenje od rada; to je, istina, takođe borba za njeno pevanje, ali ovde se ona ne bori neposredno dragocenim oružjem pevanja, pa zato ne nalazi mane nijednom sredstvu koje primenjuje.
Tako se, na primer, raširio glas kako Jozefina namerava, ako joj ne popuste, da skrati kolorature. Ja o koloraturama ništa ne znam, u njenom pevanju do sada nisam primetio nikakve kolorature.
Jozefina, međutim, želi da skrati kolorature, zasad ne da ih izostavi, nego samo da ih skrati. Kako tvrde, i ostvarila je svoju pretnju, iako ja nisam zapazio neku razliku u odnosu na ranije koncerte. Narod kao celina je slušao kao uvek, ne govoreći o koloraturama, a i stav prema Jozefininom zahtevu se nije promenio. Uostalom, Jozefina neosporno i u mišljenju, kao i u pojavi, ima ponekad nešto veoma graciozno. Tako je, na primer, posle pomenutog izvođenja, kao da je njena odluka u pogledu koloratura bila za narod suviše okrutna ili suviše iznenadna, izjavila da će ubuduće ipak ponovo pevati kolorature u celini. Ali posle idućeg koncerta opet se predomislila, rekla da je sad konačno došao kraj velikim koloraturama i da se neće više vratiti pre no što padne odluka povoljna po Jozefinu. Ali, narod prelazi preko svih tih izjava, odluka i menjanja odluka, i ne slušajući ih, kao što neki odrastao čovek, utonuo u misli, ne sluša ćaskanje kakvog deteta, načelno blagonaklon ali nedosežan.
Jozefina, međutim, ne popušta. Tako je, na primer, nedavno tvrdila da je prilikom rada povredila nogu, što joj otežava da stoji za vreme pevanja, a pošto može da peva samo stojeći, to sad mora čak i pesme da skraćuje. Iako ćopa i pušta obožavaoce da je pridržavaju, niko ne veruje u neku stvarnu povredu. Čak i ako priznamo naročitu osetljivost njenog malog tela, mi smo ipak radan narod, a i Jozefina pripada njemu; i kad bismo hteli da ćopamo zbog svake ogrebotine, ceo narod nikad ne bi mogao prestati da ćopa. Ali makar ona i puštala da je vode kao da je hroma, makar se u tom žalosnom stanju pokazivala češće no inače, narod ipak sluša njeno pevanje zahvalno i ushićeno kao i pre, ali zbog skraćivanja se mnogo ne uzrujava.
Pošto ne može večito da ćopa, izmišlja nešto drugo, pa glumi umor, neraspoloženje, slabost. Tako sad osim koncerta imamo i pozorište. Iza Jozefine vidimo njene obožavaoce kako je mole i preklinju da peva. Ona bi drage volje, ali ne može. Teše je, obasipaju je laskanjem, gotovo je iznose na ranije izabrano mesto gde treba da peva. Najzad popušta, uz suze koje se ne mogu protumačiti, ali kad s očevidno krajnjom voljom hoće da zapeva, klonula, ne raširivši ruke kao inače, nego ih beživotno opustivši niz telo, pri čemu se stiče utisak da su možda malo prekratke – kad tako hoće da zapeva, najednom opet ne može, što pokazuje nevoljan trzaj glave, i iznemoglo klone pred našim očima. Potom se, istina, ipak pribere i peva, čini mi se, ne mnogo drukčije no inače; možda neko, ako ima dobro uho i za najtananije nijanse, čuje pomalo neuobičajenog uzbuđenja, no ono je tu samo od koristi. I na kraju je čak manje umorna no ranije, i udaljuje se čvrstim hodom – ukoliko se njeno žurno cupkanje može tako nazvati – odbijajući svaku pomoć obožavalaca i hladno mereći pogledom gomilu, koja joj se uklanja sa strahopoštovanjem.
Tako je bilo donedavno, a najnovije je da je iščezla dok su je očekivali da peva. Traže je ne samo obožavaoci, mnogi uzimaju na sebe dužnost da je traže, ali uzalud; Jozefina je iščezla, ne želi da peva, ne želi čak ni da je mole za to, ovog puta nas je sasvim napustila.
Čudno je koliko ona, tako pametna, pogrešno računa, toliko pogrešno da bi čovek poverovao kako ona uopšte ne računa, nego je samo dalje tera sudbina, koja u našem svetu ne može biti drukčija do veoma tužna. Sama beži od pevanja, sama razara moć koju je stekla nad dušama. Kako li je samo mogla steći tu moć kad tako malo poznaje ove duše? Ona se sakriva i ne peva, ali narod, miran, bez vidljivog razočaranja, gospodstven, kao masa koja u sebi počiva i koja, zbilja, makar izgled govorio i suprotno, ume samo da daje poklone, a nikada i da ih prima, pa ni od Jozefine, taj narod ide dalje svojim putem.
Jozefina, međutim, mora krenuti nizbrdo. Uskoro će doći vreme kad će odjeknuti i zanemeti njen poslednji zvižduk. Ona je mala epizoda u večitoj istoriji našeg naroda, i narod će preboleti gubitak. To nam, naravno, neće biti lako; kako će skupovi biti mogućni pri potpunoj onemelosti? Istina, zar oni i sa Jozefinom nisu bili nemi? Da li je njeno stvarno zviždanje bilo išta glasnije
i življe no što će biti uspomena na njega? Zar je ono već i za njena života bilo nešto više od puke uspomene? Ili, tačnije, zar narod u svojoj mudrosti nije toliko cenio Jozefinino pevanje upravo zato što je ono u svojoj vrsti bilo neizgubljivo?
Može biti, dakle, da mi uopšte nećemo osećati neki veliki gubitak, dok će se Jozefina, izbavljena od zemaljskih muka, koje su, međutim, po njenom mišljenju dodeljene samo izabranima, veselo izgubiti u bezbrojnoj gomili junaka našeg naroda, i ubrzo će, pošto se mi ne bavimo istorijom, biti dvostruko izbavljena i biće zaboravljena kao i sva njena braća.
Franc Kafka
