Hronološki poslednji album Floyda – The Final Cut, objavljen je 1983. godine bez Wrighta u postavi. On bi se slobodno mogao nazvati i prvim Watersovim solo albumom (uvodom u albume poput Radio K.A.O.S. i Amused To Death), jer je ostatak benda bio sveden na puke izvršioce i dekoraciju Watersovih ideja (bio je to ujedno vrhunac višegodišnjih zategnutih odnosa na relaciji Waters-Gilmour), ovaj put rekvijem, priču posvećenu pokojnom ocu, poginulom tokom Drugog svetskog rata.
Nakon monumentalnog, spektakularnog The Walla, prva pomisao Pink Floyda bila je izgraditi još neki zid. Ideja je bila objaviti album pod nazivom Spare Bricks, koji bi objedinio ostatak materijala iz The Wall i muziku komponovanu posebno za film The Wall Alana Parkera. Kad je Pink Floyd prionuo na posao u julu 1982., Folklandski rat bio je svež u Watersu nekoliko meseci. Gorući problem toliko je zaokupio Watersovu pažnju da je sukob postao ključna inspiracija za novi album. Rezervne cigle (ostaci The Walla), bačene su u kantu za smeće i Waters je odlučio izgraditi potpuno novi koncept koji se ne temelji samo na Folklandskom ratu već i na Watersovom širem razočaranju načinom na koji se svet promenio od Drugog svetskog rata. Waters je Folklandski rat (između Britanije i Argentine) video kao potpuno idiotsku pogrešku njegove rodne Engleske. Waters je celi sukob video kao suštinski populistički manevar premijerke Margaret Thatcher da ojača svoju političku poziciju raspirujući nacionalističko ratno huškanje. Na univerzalnom nivou, Waters je bio ogorčen što se socijalna država, koja je obećavajuće izgrađena nakon Drugog svetskog rata, raspadala s dolaskom desnice na vlast u Britaniji. Obećanje večnog mira takođe se pretvorilo u svetski hladni rat i činilo se da celo čovečanstvo živi pod stalnom pretnjom nuklearnog rata. Waters je odlučio iskaliti sav svoj bes i tugu na tu temu na sledećem albumu Pink Floyda, The Final Cut, koji je imao podnaslov Requiem For A Post-War Dream. The Wall je već istražio neke od istih tema i Waters je sačuvao četiri pesme iz projekta Spare Bricks – Your Possible Pasts, One Of The Few,The Final Cut i The Hero’s Return, koje su izvorno bile predložene za The Wall.
Nisam pacifista. Mislim da postoje ratovi koji se moraju voditi, nažalost. Samo slučajno ne mislim da su Folklandi bili jedan od njih, objašnjavao je tada Roger Waters.
Posle zbrkanih opsesija albuma The Wall, Waters se uhvatio za jednu iskonsku i objedinjujuću opsesiju: smrt njegovog oca u bitci kod Anzia 1944. Tako, na The Final Cutu, detetova nesposobnost da prihvati gubitak oca postala je odbijanje odraslog čoveka da prihvati politiku smrti koja desetkuje svaku sledeću generaciju i preti sve jasnije sa svakom godinom koja prolazi da nas konačno sve uništi.
Bilo je to neposredno pred zoru
Jednog bednog jutra crne četrdeset četvrte
Kada je komandantu napada rečeno da bude miran
Kada je tražio da se njegovi ljudi povuku
I Generali se zahvališe
Kao i drugi činovi
Zadržaše neprijateljske tenkove na kratko
I Ancio Bridgehead je održana po cenu
Od nekoliko stotina običnih života
I stari ljubazni kralj Džordž
Posla Majci poruku
Kada je čuo da je Otac otišao
Bilo je, sećam se, u formi svitka
Sa pozlaćenim listovima i svim
I ja sam ga našao u fioci sa starim fotografijama
Sakrivenog
I moje oči i dalje ovlaže
Kada se setim Njegovog Veličanstva
Potpisanog sa svojim pečatom
Bio je mrak svuda okolo
Bio je mraz na zemlji
Kada su se tigrovi oslobodili
I niko nije preživeo
Iz Kraljevskog Streljačkog Društva C
Svi su bili ostavljeni iza
Većina mrtvi
Ostali su umirali
I tako je Vrhovna komanda
Uzela mog Tatu od mene
Britanija nakon Drugog svetskog rata bila je pusti krajolik preživelih jednako zahvalnih i očajnih što su živi, u svetu hladnom i sivom s gradovima u ruševinama i posleratnom oskudicom, što je uticalo na Watersovu perspektivu u godinama njegovog formiranja jednako sigurno kao i odsutnost njegovog oca (tema koja se u turobnim tonovima provlači i na monumentalnom The Wall albumu). I tako su ga krize koje su se nametnule 1980-ih navele da se zapita koliko je zapravo napretka postignuto za naciju i njezino građanstvo. Album se takođe bavi drugim problemima koji nastavljaju mučiti svet, kao što su kulturni imperijalizam i kolonijalizam, kao i posledice globalizacije. Još uvek živimo s tim razmišljanjima, a verovatno ćemo i uvek tako živeti. Iako je ovaj album otvoreno političko delo, on takođe u svojoj srži priča o čoveku koji živi u senci svoje problematične prošlosti i pokušava pomiriti turobnu sadašnjost.
Moramo biti ljubazni jedni prema drugima jer samo tako sebi možemo olakšati život. Saosećanje kao simbioza, neke su od proročanskih reči Rogera Watersa (umetnika čije pronicljive vizije sveta upravo proživljavamo, napokon shvatajući koliko je njihov domet bio dalekosežan).
Muziku na The Final Cutu izvode četiri studijska muzičara (producent Kamen svira većinu klavijatura), nekoliko pratećih vokala i celi simfonijski orkestar. The Final Cut ima poluakustični zvuk. Umesto sintisajzera ili električne gitare, zvukom često dominira Nacionalni filharmonijski orkestar (u aranžmanu Kamena), akustična gitara ili klavir, često tihog zvuka. Masonovi se bubnjevi retko koriste, ali kada se oseti njihova prisutnost, sviraju s eksplozivnom snagom. I koliko god odnos između Watersa i Gilmoura bio gorak u stvaranju albuma, Gilmourova električna gitara tu i tamo se još uvek ističe. Gilmourova električna gitara posebno gorko ječi na izuzetno dinamičnim pesmama Your Possible Past i The Fletcher Memorial Home gde svira s melanholičnim, refleksivnim, ali naglašenim tonom. Sarkastična i uglavnom orkestralna pesma The Fletcher Memorial Home jedan je od vrhunaca albuma. U toj lepoj pesmi, Watersov tekst zatvara diktatore i kolonijaliste u starački dom gde su oni zauzvrat poniženi i prisiljeni živeti prema proizvoljnim pravilima drugih. Glavna solo uloga takođe je nekoliko puta prepuštena saksofonisti Raphaelu Ravenscroftu. Po prvi put, njegov tenor saksofon dramatično lirski ječi u The Gunner’s Dream, gde ga prati Watersovo agresivno urlanje i simfonijski orkestar koji napada tupim patosom. Ravenscroft se drugi put čuje u samim završnim trenucima albuma u izvrsnoj Two Suns in the Sunset.
Ipak, glavnu ulogu na albumu ima vokal Rogera Watersa. Watersov glas varira od šapata do rike i često zvuči kao da se guši od ljutnje. Ili ponekad, u nežnijim trenucima, u tuzi. Šta god kritičari mislili o Watersovom nastupu, teško da mu se može poreći strast. Stihovi The Final Cuta su gorki, politički, ali s druge strane, Waters se jasno oslanja na njih ne samo zbog puno svojih ličnih osećanja, već i zbog svoje lične povesti, što jasno dolazi do izražaja, naravno, u direktnim referencama na pogibiju oca u Drugom svetskom ratu. Tema koju je Waters već dotaknuo u Zidu. Emocionalni naboj stihova je neverovatan, a njihova snaga je naglašena Watersovim strastvenim (i ponekad maničnim) vokalnim izvođenjem.
Uprkos svom gnevu i podsmehu, postoji i duboka pozadinska struja melanholije i istinske usamljenosti, koja poziva na ljudske veze pred gubitkom i tugom. Pesma Paranoid Eyes – sa svojom ambijentalnom panoramom kvartovske sporedne ulice i paba – opisuje i muzikom i atmosferom kako se čovek može osećati sasvim usamljenim okružen društvom. Strah i izolacija imaju jednako važnu ulogu u ovoj priči kao i u The Wall, ali kamera produkcije se povlači kako bi otkrila širi svet, dublju tugu. Iako postoje mnogi koji ne svrstavaju ovaj album u Pink Floyd kanon, on sadrži druge aspekte koji definišu Pink Floyd iz muzičke perspektive: uzdignute emotivne gitarske solaže Davida Gilmoura i snažan puls bubnjanja Nicka Masona, a ti elementi su uokvireni u svaku od pesama do zadovoljavajućeg učinka (dodatno ukrašeni aranžmanima Michaela Kamena). Bez obzira na sve borbe koje su se vodile iza kulisa (pre svega izbacivanjem iz benda legendarnog Richarda Wrighta, čime je nestao veliki deo nekadašnje Pink Floyd magije jednog od glavnih muzičkih arhitekata zvuka benda – koji je, uzgred, godinama unazad sve manje dobijao na značaju i slobodi da se kreativno izrazi pod štafetnom palicom Rogera Watersa i njegovog koncepta i vizije benda), samo delo objedinjuje umetnička načela u službi pesama, koja bi njihovim izostankom zasigurno bila okrnjena; teško je zamisliti koliko bi dirljiva bila The Fletcher Memorial Home ili naslovna pesma bez Gilmourovih solaža, na primer. A te solaže su za Gilmoura jednako izražajan glas kao i njegovo pevanje. Posebno je impresivna Gilmourova partija, solo deonica u pesmi Not now John, koja prži kao u najboljim danima Floyda dok lirika prati žestoku ljutnju, politički protest Rogera Watersa prema tadašnjoj premijerki Velike Britanije, tzv. Gvozdenoj dami – Margaret Thatcher i njenoj umešanosti u besmisao Folklandskog rata protiv Argentine (sukob oko ostrva koja su bila deo ogromne britanske kolonije, a koja je Argentina smatrala svojim posedom). Deo brutalnog Watersovog komentara odnosi se i na američki Hollywood, njegovo cinično i neoprostivo glamurozno prikazivanje još jednog krvavog i licemernog kolonizatorskog rata (prikazanog kao nešto pravedno), kao i na opštu kritiku pohlepe i korupcije u savremenom svetu.
Pogled na svet Rogera Watersa kao člana Pink Floyda (i kasnije solo umetnika) često se nazivao ciničnim, depresivnim, solipsističkim i mnogim drugim ne baš sunčanim eufemizmima za samozaokupljenog stoika. Upravo je stoicizam u središtu rada Rogera Watersa, pa čak i Pink Floyda u celini. Jedna od mnogih temeljnih poruka njihove muzike, koliko god to čudno zvučalo, jeste nikad ne predaj se. Razlog zašto se ta poruka često zanemaruje je taj što je Roger Waters u svojim kasnijim godinama s bendom odlučio upotrebiti svoje tekstove za slikanje onoga što se može dogoditi kada ljudi pokleknu.
Album završava apsolutnim vrhuncem, zapanjujuće prelepom i dirljivom završnom pesmom Two Suns in the Sunset. Stihovi pesme Two Suns In The Sunset oslikavaju mračnu ćudljivu sliku trenutka kada svetska opsednutost ratom doseže svoj vrhunac. U priči pesme, porodični čovek vozi svoj automobil prema zalasku sunca sve dok odjednom dva sunca ne zasjaju na nebu, od kojih se jedno pretvara u oblak pečurke. Poslednja tri stiha pesme Two Suns In The Sunset su čudesno jezivi, intenzivni, brutalno iskreni i dirljivi… Pogotovo u kombinaciji s relativno ležernom muzikom i Watersovim vokalom, koji otprilike po prvi put na albumu zvuči simpatično i čisto druželjubivo.
Žica
koja drži čep
koji zadržava ljutnju
Popušta
i odjednom je opet dan.
Sunce je na istoku
Iako je dan gotov.
Dva sunca u zalasku
Hmm
Možda je ljudska rasa pokrenuta…
I
dok se vetrobransko staklo topi,
moje suze isparavaju
ostavljajući samo ugalj za odbranu.
Napokon razumem
osećaje nekolicine.
Pepeo i dijamanti
Neprijatelj
i prijatelj
Svi smo na kraju bili jednaki.
The Final Cut nije tipičan Pink Floyd album; to je pre pripovest koja je izražena kao ciklus pesama. To su prizori iz života i komentari razbijenog i izolovanog društva na rubu samouništenja. To je opraštajno Pink Floyd delo (poslednje s Watersom) koje nastoji zamoliti čovečanstvo da ne preduzima taj krajnji potez nepovezanosti, da moramo gledati dalje od svojih uskih briga kako bismo ponovno pronašli vezu s našim čovečanstvom, sa svetom i na kraju našim spasenjem kao vrste. Predstavlja srž Rogerovog umeća: ispitati srce i um za odgovore, svih nas, u nadi da ćemo se uvek podsećati na našu ljudskost i našu sposobnost saosećanja i razumevanja mora biti jača od našeg impulsa prema mržnji i strahu.
Fuck
all that we’ve got to get on with these
Gotta compete with the
wily Japanese
There’s too many home fires burning
And not
enough trees
So fuck all that
We’ve go to get on with
these
Can’t
stop!
Lose job!
Mind gone!
Silicon!
What
bomb?
Get away!
Pay day!
Make hay!
Break down!
Need fix.
Big six.
Clickity click.
Hold on!
Oh no,
Bring bingo!
Make
’em laugh
Make ’em cry
Make ’em dance in the aisles
Make
’em pay
Make ’em stay
Make ’em feel okay
Not
nah John
We’ve got to get on with the film show
Hollywood
waits at the end of the rainbow
Who cares what it’s about
As
long as the kids go?
Not now John we’ve
Got to get on with
the show
Hang
on John I’ve got to get on with this
I don’t know what it is
But it fits on here like
Come at the end of the
shift
We’ll go and get pissed
Not now John
I’ve got
to get on with this
Hold
on John
I think there’s something good on
I used to read
books but
It could be the news
Or some other amusement
It
could be reusable shows
Fuck
all that we’ve got to get on with these
Got to compete with the
wily Japanese
No need to worry about the Vietnamese
Got to
bring the Russian Bear to his knees
Well, maybe not the Russian
Bear
Maybe the Swedes
We showed Argentina
Now let’s
go and show these
Make us feel tough
And wouldn’t Maggie
be pleased?
Nah nah nah nah nah nah nah!
S’cusi
dove il bar
(What?)
Se para collo pou eine toe bar
s’il
vous plait ou est le bar
(Say it in English!)
Oi, where’s
the fucking bar John?
(Oh, now you’re talking!)\”
Oh!
Rule Britannia! Britannia rules the day
Down!
Go, Maggie!
Hammer, Hammer, Hammer, Hammer, now!
Jebeš
sve što moramo da dobijemo sa ovim
Moram da se takmičimo sa
lukavim Japancima
Previše kućnih vatri gori
I nema
dovoljno drveća,
pa jebi sve to.
Idemo da nastavimo sa
ovim
Ne
mogu prestati!
Loš posao!
Mind gone!
Silicijum!
Koja bomba?
Skloni se!
Pay day!
Napravite
sijeno!
Slom!
Treba popraviti.
Velikih šest.
Clickity click.
Čekaj!
Oh dobro,
donesi
bingo!
Nasmij
ih
Natjeraj ih da plaču
Natjeraj ih da plešu u
prolazima
Natjeraj ih da plate
Neka ostanu
Neka se
osjećaju dobro
Ne
sada John.
Moramo nastaviti s filmskom predstavom
Holivud
čeka na kraju duge
Koga briga o čemu se radi
Sve dok
djeca idu?
Ne sada, Džone, moramo
da nastavimo sa
predstavom
Sačekaj
Džone, moram da nastavim sa ovim,
ne znam šta je to, ali ovde
se uklapa
kao
dođi na kraju smene. Idemo na kraj smene.
s ovim
Čekaj
Johne,
mislim da ima nešto dobro u tome
što sam čitao
knjige, ali
to bi mogle biti vijesti
ili neka druga
zabava
Mogle bi biti emisije za višekratnu upotrebu
Jebeš
sve što imamo da završimo sa ovime.
Moramo da se takmičimo
sa lukavim Japancima .
Nema potrebe za brigom o Vijetnamcima .
Moramo da bacimo ruskog medveda
na kolena. idi i pokaži ovo.
Učini nam da se osjećamo tvrdo. A zar Megi ne bi bila zadovoljna?
Ono što je usledilo kasnije, nakon albuma The Final Cut, samo je još jedna u nizu istih, starih i tužnih rock and roll priča o sujetama i raspadu benda. Odlaskom Watersa iz benda i nepotrebnim iskušenjem tandema Gilmour-Mason da pod starim imenom i slavom pokušaju nešto sasvim novo – iskorak ka ispraznoj komercijalizaciji i demistifikaciji Pink Floyda, glupom trošenju starih ideala i podilaženja novim ukusima, uz lažni sjaj moderne tehnologije u funkciji muzike (koja to više zapravo i nije), i sve to začinjeno sudskim parničenjem, ostavilo je istinske frikove i iskrene floydovce na trošnoj palati savremenog informatičkog društva socijalnih mreža asocijalnih kreatura…
Pod Gilmourom su Pink Floyd postali naduvani, isprazni i krezubi stadionski rock bend. Upravo onakav bend koji je Waters napao s Animalsima i The Wallom i njihovim povezanim turnejama. Pod Gilmourom, Pink Floyd je uspeo oponašati zvuk Floyda na površnom nivou s albumom A Momentary Lapse Or Reason iz 1987. , ali nedostajalo mu je inteligencije, konceptualizma i snažne emocionalne vatre Watersovog vremena.
Od nekadašnje muzike i magije Floyda, nakon odlaska Watersa ostala je samo prazna ljuštura, ironična sudbina savremenog čoveka unutar uznapredovalog, tehnološkim iluzijama nafilovanog društva ispraznih kreatura i marioneta. Ostalo je sve ono što i, ironijom sudbine, ostaje na kraju Zidaod lika Pinkau numeri Comfortably Numb – veličanstvena praznina, ponor, duhovna pustoš, beretovska katatonična nemoć pojedinca unutar čijeg ništavila bezdušnosti nestaje moderni svet, bez ideja, duše i ljubavi.
By Dragan Uzelac, jul 2023.
