Kašlješ, ljubavi,
iskašljaćeš svijet jednom
a ja ću i dalje da kudim
žensku narav što uz kašalj stigne
da prostre
da opere
da podigne
terete od kojih nema skrivanja
ni bijega
a možda samo da prekrijem oči
da se pravim da nema biljega
Šaljem rukopise na sve strane
razmatram metriku i
semantiku
i svemu tražim mane
a mogla sam da šokiram
pa da tako pridobijem izdavače
možda da odblokiram
djevojčicu koja u meni plače
dok ova nejaka ženturača
sklapa oči nad odgovorima učtivim
pravim
možda djevojčica ne želi vani
možda da joj kapke kao vrata
zaglavim
Ti me gledaš i pitaš se zašto ne
napišem knjigu
sva ta poezija leži okolo rasuta
prave žene pišu romane
kažeš mi da dam raji šta traži
pa da nam jednom
odjednom
svane
Ja nijesam žena za romane
više sam za polja maka
u njima pišem pjesme
previše je na svijetu proze i mraka
sve se gubi
ali poezija
kratko bljesne
Pišem i berem pupoljke
i možda se jednom sasvim zaboravi
pa iskašljem i ja svoje boljke
Aleksandra Vujisić
