1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: – Mila moja,
ja sam pas.-
Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.
Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.
Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
– Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. –
Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.
2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.
Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: – Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. –
Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.
Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.
Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.
Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u – Kena-upanišadi – mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u – Tao Te Kingu -.
- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.
Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.
P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.
Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.
To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljaju.
Miroslav Antić
