Andre, nisam ja hteo da se doselim u vaš stan u Ulici Sujpača. Ne toliko zbog zečeva, više zbog toga što mi je teško da pristupim jednom zatvorenom poretku, izgrađenom čak i u najtanjim nitima vazduha, tim nitima koje u vašoj kući čuvaju muziku lavande, lepet labudovih krila od pudera, igru violine i viole u Raraovom kvartetu. Oporo mi je da pristupim prostoru u kojem je neko ko u njemu lepo živi sve postavio kao vidljivo ponavljanje svoje duše, ovde knjige (s jedne strane na španskom, sa druge na francuskom i engleskom), tamo zeleni jastuci, upravo na ovom mestu stočića kristalna pepeljara koja izgleda kao presek sapunskog mehura, i uvek neki miris, neki zvuk, rast biljaka, fotografija mrtvog prijatelja, obred uz poslužavnik sa čajem i hvataljkom za šećer… Ah, draga Andre, kako je teško suprotstaviti se, uprkos prihvatanju potpune predanosti sopstvenog bića, temeljitom redu koji žena uspostavlja u svom vazdušastom staništu. Čudan je osećaj krivice prilikom uzimanja metalne šoljice i njenog stavljanja na suprotni kraj stola, njenog stavljanja tamo jednostavno zato što je čovek doneo svoje engleske rečnike pa će ih sada staviti ovde, sa ove strane, na dohvat ruke. Premeštanje ove šoljice podjednako je jezivo kao i neočekivana crvena boja usred neke Ozenfantove modulacije, kao da se odjednom sve žice kontrabasa istovremeno kidaju kad se usred najtišeg časa neke Mocartove simfonije desi užasavajuća škripa. Premeštanje šoljice remeti odnos celine u kud, odnos svakog predmeta sa svim ostalima u njoj, remeti svaki tren njene duše sa ukupnom dušom kuće i njenom dalekom stanarkom. A ja ne mogu ni prste da primaknem knjizi, da sebi podesim snop osvetljenja, da otvorim muzičku kutiju, a da me ne obuzme osećaj skrnavljenja sa pogledom ravnim preleti pogledom ravnim letu jata vrabaca.
Vi dobro znate zašto sam došao u vašu kuću, u taj vaš tihi dnevni boravak, dodatno tražen u podne. Sve je tako prirodno, kao kad se ni istina ne zna. Vi ste otišli u Pariz, a ja sam ostao u stanu u Ulici Sujpača, razradili smo jednostavan plan kako bi oboma bilo po volji, sve dok vas septembar ne dovede iznova u Buenos Ajres i mene onda uputi na neku drugu kuću, u kojoj možda… Ali ne pišem vam zbog toga, ovo pismo vam šaljem zbog zečeva, smatram da treba da vas obavestim o njima, uz to volim da pišem pisma, a možda vam pišem i zato što pada kiša.
Uselio sam se prošlog četvrtka, u pet popodne, sred magle i mrzovolje. Napakovao sam se kofera u svom životu, toliko sam časova proveo pakujući kofere koji se nikuda ne nose, tako da je četvrtak bio dan prepun senki i kaiševa, jer ja kad ugledam kaiševe kofera, kao da vidim senke, delove nekog užasnog bića koje me posredno bičuje krajnje prepredeno. Ali spakovao sam se, javio vašoj sobarici da ću stići i popeo se liftom. Tačno između prvog i drugog sprata osetio sam da ću iskašljati malog zeku. Nikad vam to ranije nisam objasnio, nemojte misliti da je to usled želje da nešto tajim od vas, mada, naravno, čovek ne može svima naokolo da priča kako svako malo pa iskašlje zeca. Kao što je oduvek samnom slučaj kad sam sâm, držao sam to za sebe kao što se inače drži onoliko svedočanstava o onome što se dešava (ili čije dešavanje izaziva čovek) u potpunoj privatnosti. Nemojte mi zamerati, Andre, nemojte, molim vas. Povremeno mi dođe da iskašljem zeca. To ipak nije razlog da čovek ne može da živi u nekoj kud, to nije razlog da se postidi i da bude odbačen pa da mora da ćuti.
Kad osetim da ću da iskašljem zeca, stavljam dva prsta u usta kao otvorena klešta i čekam da u grlu osetim toplo krznašce koje se penje kao penušava voćna so. Sve je brzo i higijensko, odvija se za tili čas. Iz usta vadim prste a njima za uši držim belog zeca. Zec deluje zadovoljno, to je savršeno normalan zec, samo veoma mali, mali kao zečić od čokolade, ali beo i potpuno prav. Stavljam ga na dlan, milovanjem prstima gladim mu paperje i zečić deluje presrećno što se rodio i kljuca i prianja njuškicu na moju kožu pomerajući je onim nečujnim i golicajućim grickanjem zečje njuške po koži ruke. Traži da jede i onda ga ja (govorim o vremenu kada se to dešavalo u mojoj kući izvan grada) na balkon izvodim i stavljam na veliku saksiju u kojoj raste detelina koju sam namenski posejao. Mali zec uspravlja uši do kraja, brzom seckalicom njuške obavija mladu detelinu i tada znam da mogu da ga ostavim i da odem, da na neko vreme nastavim život koji se bitno ne razlikuje od onih koji svoje zečeve kupuju po farmama.
Između prvog i drugog sprata, Andre, kao najavu onoga u šta će se pretvoriti moj život u Vašoj kući, saznao sam da ću iskašljati zeca. Odmah sam se uplašio (ili je to bila začuđenost? Možda strah od same začuđenosti?), jer pre nego što sam pošao od svoje kuće, svega dva dana ranije, već sam bio iskašljao malog zeca pa sam mislio da sam miran mesec dana, pet nedelja, možda čak i šest, ako bude sreće. Vidite, ja sam pitanje zečeva odlično bio rešio. Posejao bih detelinu na balkonu te druge kuće, iskašljao bih zeca, stavio bih ga na detelinu i nakon mesec dana, kad bi mi se učinilo da svakog časa… poklonio bih već naraslog zeca gospođi Molini, koja je verovala da je posredi neki hobi pa ne bi ništa rekla. U drugoj saksiji već bi nicala mlada pogodna detelina, ja bih bezbrižno čekao na jutro kad će mi golicanje paperja koje se penje stegnuti grlo, pa bi novi zečić od tog časa ponovio život i navike prethodnog. Navike su, Andre, konkretni oblici ritma, to je ona kvota ritma koja nam pomaže da živimo. Ni je tako strašno iskašljati zečeve ako je savladan pristup nepromenljivom ciklusu, metodi. Svakako vas zanima čemu toliki posao, otkud sva ta detelina i gospođa Molina.
Poželjnije bi bilo da se mali zec odmah ubije i… Ma, kad biste samo jednom iskašljali jednog, kad biste ga uzeli među prste i kad biste ga stavili na dlan, prilepljen još uvek za vas samim činom, neuhvatljivom aurom tek prekinute blizine. Mesec dana je već bitna udaljenost; mesec dana je veličina, duga dlaka, skakanje, divlji pogled, to je već druga priča. Andre, mesec dana je zec, istinski postaje zec; ali u početnom trenu, kada topla i treperava pahuljica skriva u sebi jedno neotuđivo prisustvo… Kao pesma iz prvog maha, plod jedne noći u Idumeji: tako tvoja, da i sam… a posle ne više tako tvoja, ti tako ostrvljen i udaljen u tom ravnom belom svetu veličine jednog pisma.
Uprkos svemu, rešim da ubijem zeca čim dođe na svet. U vašoj kući ja ću provesti četiri meseca: četiri – ako bude sreće, možda tri – kašike alkohola u njušci. (Znate li Vi da milosrđe omogućava trenutno ubijanje malog zeca, ako mu se samo da kašika alkohola? Kažu da njegovo meso posle ima bolji ukus, tako kažu, mada ja… Tri ili četiri kašike alkohola, potom kupatilo ili zamotuljak u sklopu smeća.)
Kod trećeg sprata zečić se koprcao u mojoj otvorenoj šaci. Sara je čekala gore kako bi mi pomogla oko unošenja kofera… Kako pa njoj objasniti taj hir, prodavnicu kućnih ljubimaca? Zamotao sam zečića maramicom, stavio ga u džep mantila i otkopčao ga da ne bih zeca prignječio. Jedva se pomerao. Njegova sićušna svest mu je u tom trenutku po svoj prilici otkrivala bitne činjenice: život je pokret nagore sa jednim završnim klikom, a i jedno spušteno, belo, sveobavijajuće nebo koje miriše na lavandu u dnu jednog toplog bunara.
Sara nije ništa primetila, previše je bila opčinjena složenom zagonetkom uklapanja svog smisla za red sa mojim koferom-ormanom, sa mojim papirima i mojom ravnodušnošću pred njenim temeljitim objašnjenjima, koja su vrvela od izraza „na primer”. Čim sam zgrabio priliku, zaključao sam se u kupatilu: treba ga sad ubiti. Tanušni sloj toplote obavijao je maramicu, mali zec je bio izuzetno beo i, rekao bih, lepši nego ostali. Nije me gledao, samo je drhtao i bio zadovoljan, a to je u stvari bio najgori način da me pogleda. Zatvorio sam ga u praznoj kućnoj apoteci i vratio se da bih se raspakovao, zatečen, ali ne i nesrećan, nikako kriv, nikako sapunjajući ruke da bih s njih sprao poslednji trzaj.
Shvatio sam da ne mogu da ga ubijem. Ali, te iste noći iskašljao sam crnog zečića. A dva dana kasnije opet belog. Četvrte noći iskašljao sam sivog zečića.
Vi bez daljnjeg volite lep orman u spavaćoj sobi, sa onim velikim vratima koja se nesebično otvaraju, praznim policama koje očekuju moje rublje. Sada ih držim tamo. Tamo unutra. Zaista izgleda nemoguće; ni Sara ne bi u to poverovala. Jer Sara ništa ne sluti, a to što ništa ne sluti posledica je mog jezivog naprezanja, naprezanja koje mi odnosi dane I noći jednim jedinim potezom grabulje, a iznutra me skamenjuje I stvrdnjava poput one morske zvezde koju ste stavili na kadi i koja prilikom svakog kupanja izgleda kao da vam telo ispunjava solima, sunčevim šibanjem i žamorom dubina.
Danju spavaju. Ima ih deset. Danju spavaju. Zatvorenih vrata, orman je dnevna noć samo za njih. Tamo odspavaju svoju noć opuštenom poslušnošću. Sa sobom nosim ključeve ormana kad krenem na posao. Verovatno Sara misli da sumnjam u njeno poštenje pa me gleda neodlučno, vidi se da bi mi svakog jutra nešto rekla, ali na kraju ništa ne kaže, a meni je lepo. (Kada sprema spavaću sobu, od devet do deset, pravim buku u salonu, puštam ploču Benija Kartera koji zaposeda ceo prostor, a kako Sara voli špansku narodnu muziku, čini se da je u ormanu tiho, a možda stvarno i jeste, jer za male zečeve upravo je noć vreme za počinak.)
Njihov dan počinje nakon večere, kad Sara odnosi poslužavnik uz blagi zveket male hvataljke za kocke šećera; poželi mi tada laku noć – da, Andre, najcrnje od svega jeste to što mi ona to stvarno želi – pa se zatvara u svoju sobu i, odjednom, ja sam sâm, sâm sa zatvorenim ormanom, sâm sa svojom obavezom i svojom tugom.
Puštam ih da izađu, da se spretno bace na osvajanje salona, da živahno onjuše detelinu koja je dotle bila skrivena u mojim džepovima, a koja sada na tepihu obrazuje kratkotrajnu čipku koju oni remete, preturaju i za tili čas pojedu. Ješni su, tihi i pristojni, do tog trenutka nemam na šta da se žalim, sa sofe ih samo povremeno gledam držeći u ruci jalovu knjigu – a hteo sam da pročitam sve vaše Žirodue, Andre, a i Lopesovu Istoriju Argentine koju vi držite na najnižoj polici – kad ono, već su svu detelinu pojeli.
Ima ih deset. Gotovo svi su beli. Izdižu toplu glavu prema lampama u salonu, ta tri nepomična sunca njihovog dana, a oni vole svetlost jer u njihovoj noći nema ni meseca ni zvezda, a ni svetiljke. Gledaju u svoje trostruko sunce i srećni su. Tako skakuću po tepihu, po stolicama, deset laganih mrlja premešta se kao pokretno sazvežđe s jedne strane na drugu, dok bih ja voleo da ih vidim mirne, da ih vidim pod svojim nogama, smirene – nalik snu svakog boga, Andre, kao nikad do kraja ostvareni san bogova – a ne kako jedva izvire iza portreta Migela de Unamuna, oko svetlozelene baze, iz crnog udubljenja pisaćeg stola, uvek manje od deset, uvek njih šest ili osam, dok se ja pitam gde u oni koji nedostaju, i šta bi bilo ako bi Sara iz nekog razloga ustala, šta sa Rivadavijinim predsednikovanjem koje sam nameravao da pročitam u Lopesovoj Istoriji.
Nije mi jasno kako odolevam, Andre. Svakako ćete se setiti da sam ja došao u vašu kuću da predahnem. Nisam ja kriv ako povremeno iskašljavam zečeve, ako me je ova selidba i iznutra pomerila – nije to nominalizam, u doslovnom smislu, a nije ni magija, samo što stvari ne mogu tek tako odjednom da se promene, ponekad se stvari naglo menjaju i dok vi očekujete šamar s desne strane. Eto, tako, Andre, ili već nekako, ali uglavnom je tako.
Pišem vam noću. Tri je posle podne, ali vam pišem u toku njihove noći. Danju spavaju. Kakvo olakšanje, ta kancelarija je preokupirana dovikivanjem, naredbama, „rojalovim” pisaćim mašinama, potpredsednicima i šapirografima! Koje olakšanje, kakav spokoj, kakav užas, Andre! Sada me zovu preko telefona, prijatelji brinu zbog mog noćnog povlačenja, Luis me poziva u šetnju i Horhe na neki koncert.
Bezmalo, izgleda kao da ne smem da ih odbijem, smišljam razrađene, a izlišne izgovore o zdravlju, zaostalim prevodima ili pak potrebi za osamom. A kada se vraćam i penjem liftom – na toj deonici, između prvog i drugog sprata – iz noći u noć hvatam sebe kako se beznadežno nadam da to nije istina.
Snalazim se kako znam i umem kako ne bi uništili vaše stvari. Malo su izgrickali knjige sa najniže police, Vi dete ih pronaći zaklonjene, kako ih Sara ne bi primetila. Da li vam je bilo mnogo stalo do one porcelanske lampe prepune leptirova i starinskih vitezova? Napukline se jedva primećuju, cele noći radio sam sa posebnim cementom koji su mi prodali u jednoj engleskoj prodavnici – i sami znate da engleske prodavnice drže najbolji cement – pa sada dežuram pored, da je ne bi neko opet potkačio šapama (čak je i prelepo videti kako uživaju dok se propinju na zadnje noge, u nekoj vrsti nostalgije za dalekom ljudskošću, možda tim stavom oponašaju njihovog lutajućeg boga mrkog pogleda; osim toga, mora da ste i sami čudili – u detinjstvu, možebiti – da se kažnjeni mali zec može satima držati uza zid, stojeći, šapicama uz taj zid, a on je čitavo vreme miran).
U pet ujutru (malo sam spavao, ispružen na zelenoj sofi iz koje sam se budio pri svakoj plišanoj trci, na svaki tintilinčić) stavljam ih u orman I sređujem sobu. Zbog toga Sara zatiče sve uredno, mada sam, ne jednom, primetio njenu suzdržanu iznenađenost, ali i dalje željnu da postavi pitanje, ali ja u tom trenutku krećem da zviždućem Frankove simfonijske varijacije, te sprečava dalji razvoj te teorije. Šta da vam kažem, Andre, zašto bih vam potanko izložio sve nedaće u vezi sa ovom podmuklom svetlošću, sa ovim vegetativnim svanućem u kojem polubudan bauljam sakupljajući ostatke deteline, rasute listiće, bele dlake, udarajući se tako o nameštaj, obnevideo od potrebe za snom, dok moj Žid kasni, a Troju još uvek nisam preveo, dok moji odgovori jednoj dalekoj gospođi koja se neminovno već pita da li… Čemu sve to, zašto da nastavim ovo pismo koje pišem između telefonskih razgovora i svakojakih sastanaka.
Andre, draga Andre, teši me to što ih je deset, ne više. Pre petnaest dana zadržao sam na dlanu poslednjeg zečića, potom ništa, samo njih deset sa mnom, sa mnom njihova svetla noć tokom koje rastu, već poružneli i sa izraslom dlakom, već u ranoj mladosti, prepuni neodložnosti i kojekakvih mušica, dok tako skaču preko biste Antinoja (beše li uistinu taj Antinoj onaj momak koji onako slepo gleda?) ili dok se tako, pak, zavlače po dnevnom boravku, gde njihovi pokreti stvaraju nesnosnu buku, do te mere da moram otuda da ih oteram, iz straha da ih Sara ne čuje, pa isprepadana bane, možda u spavaćici – jer, Sara, to je valjda spavaćica – a onda… Svega deset, pomislite samo na malu radost koju ipak osetim, sred svega toga, pomislite na rastući spokoj kojim u povratku sada prelazim kroz kruta neba od prvog do drugog sprata.
Morao sam da prekinem ovo pismo zbog nekog poslovnog dogovora. Nastavljam ga iz vaše kuće, Andre, pod sivilom još jednog svanuća. Andre, da li je to zaista naredni dan? Delić beline hartije biće za vas interval, biće tek most koji spaja moj jučerašnji sa mojim današnjim rukopisom. Samo da vam kažem da se u tom intervalu sve slomilo, tamo gde vi vidite krhki most ja čujem kako pobesnela voda ruši sve obruče pred sobom, dok ja i dalje s ove strane papira, s ove strane pisma koje se više ne nadovezuje na mir kojim sam vam do tada opisivao, sve dok ga nisam prekinuo zbog pomenutog dogovora oko provizija. U svojoj četvrtastoj noći bez tuge jedanaest zečića spava; možda već sada, ali ne; ne sada. U liftu, nešto kasnije, ili prilikom ulaska, još kasnije: više nije ni bitno gde niti da li je to kada već sada; da li može da bude u bilo kojem sada od onih koji mi preostaju.
Dosta više, ovo sam napisao jer mi je stalo do toga da vas uverim kako zaista nisam bio toliko kriv za nenadomestivu štetu u vašoj kući. Ostaviću ovo pismo da vas sačeka, bilo bi više nego neprikladno da vam ga pošta uruči jednog svetlog pariskog jutra. Sinoć sam preokrenuo knjige sa druge police; oni već dopiru do njih; propinjući se ili jednim skokom, već su risove izjeli ne bi li izoštrili zubiće – ne zbog gladi, ta imaju svu detelinu ovoga sveta koju im kupujem i skladištim u fiokama radnog stola – već, eto. Iscepali su zavese, tapacirung fotelja, ivicu autoportreta Augusta Toresa, tepih su napunili dlakama, a isto tako su vrištali, nećete verovati, i napravili krug oko snopa svetlosti lampe, ukrug, kao da me obožavaju, da bi odjednom vrisnuli, vrištali su onako, a ja ipak mislim da zečevi uopšte ne vrište.
Uludo sam pokušao da pokupim dlake koje upropašćavaju tepih, da poravnam porub izglodane tkanine, da ih iznova zatvorim u orman. Sviće nov dan, možda će Sara uskoro ustati. Prosto je neobično što me je baš briga ako skaču u potrazi za igračkama. Stvarno nisam baš toliki krivac, uostalom, videćete i sami kad stignete pa se budete svojim očima uverili da je dobar deo štete odlično rešen tim cementnim lepkom što ga kupih u toj engleskoj prodavnici, stvarno sam dao sve od sebe kako bih vas poštedeo ljutnje. Što se tiče mene, od desetog do jedanaestog kao da zjapi nepremostiva provalija. Vidite i sami: deset je bilo u redu, sve sa tim ormanom, detelinom i nadom: koliko se toga može tek time napraviti! Ne tako i sa jedanaest, jer jedanaest znači i dvanaest, Andre, a dvanaest će biti i trinaest. Onda slede svitanje i hladna samoća u koju staju radost, sećanja, Vi i ko zna šta još sve. Sledi ovaj balkon nad Sujpačom prepunom zore, prvih zvukova grada. Mislim da im neće biti teško da skupe jedanaest isprskanih zečića na skelama, možda ih niko i ne primeti, možda će tada svi biti zaokupljeni onim drugim telom koje treba što pre ukloniti, pre nego što prvi školarci tuda naiđu.
Hulio Kortasar
Prevod: Silvija Monros Stojaković
