I
Pitagora je rođen krajem šestog veka pre Hrista, kažu, u imućnoj porodici kao sin Minesarha sa Samosa. Mladost je proveo kao učenik čuvenog filozofa Telesa u Egiptu, potom se vratio kući da bi započeo karijeru. Samos je u to doba bio prometna luka, širok prostor za delatnost ambicioznog muškarca sličnog Pitagori. Ali – izgleda – pravilo je da gde ima mnogo novca tamo zagospodare nevolje, a kvarež povremeno čini grčevite napore za sprečavanje sopstvenog usuda. Razuzdanost i samovolja su se nemoćno smenjivale.
Vlast je tada upravo prigrabio stravično krvoločni Polikrat, srećnik koji kao da je iz bajke. Nije bio pripamljiv, Pitagora se ukrcao na lađu i otplovio za Egipat. Nauka sve to ne priznaje, ali u ovom trenutku niko nije raspoložen da se bavi naukom. Da li se zbilo, ili nije, izgleda da ništa ne govori protiv toga da se tako zbilo. Živeo je navodno u gradovima Memfis i Teba i Heliopolis, bio je u vezi se egipatskim sveštenicima koji su mu dopustili da zaviri u njihova znanja. Ovde ga je zatekao upad Persijanaca. Kambiz je nasrnuo na Egipat, spalio biblioteke, sveštenike odvukao u ropstvo. Tako je i Pitagora dospeo u Perisju. A ovde se, kažu, susreo sa sveštenicima Zaratustre, čak je imao prilike da pribavi nešto i od znanja Indije.
Kada se vratio na Samos, bio je zreo muškarac. Otišao je u Delfe, pa u Trakiju i upoznao se s Orfejevom ostavštinom. Već je mogao imati blizu pedeset godina kada se nastanio u Velikoj Grčkoj, u gradu Krotonu, i počeo da poučava.
Pitagorina kuća postala je središte omladine. Ambicija svakog mladića koji je težio nečem višem bila je da uči kod njega i da bude njegov učenik. A učitelj je svoj život sasvim posvetio tome kako bi od najboljih učenika odnegovao takav red kakav su činili egipatski i orfejski sveštenici.
Kroton je prihvatio učenje, i sproveo je u život Pitagorine predloge koji su se odnosili na učvršćivanje zajednice. Međutim, zbog novih zakona grad je došao u sukob sa Sibarisom, moćnim susednim gradom. Sibaris je bio ozloglašen po svojoj kvarnosti, ovde je svako svojim očima mogao videti kako nije smrt užasna. Postoji i groznije nešto od siromaštva, od gluposti, od bolesti i od smrti, jer u svakom propadanju može biti neke veličanstvenosti i lepote. U Vavilonu je nema. Ovde su vladavina, ljubav, prijateljstvo, pa i sam život sramota, rat je prljav, krv pada na kalnu zemlju jer više ništa ne može da posveti. Bordel je to gde nafrakana i licemerna drskost pljuje po svemu velikom, a čak se drsko cereka i prilikom svetogrđa.
Besmisleno prolivanje krvi, đavolska razbludnost, podlo nasilje, kukavička izdaja, razvrat, glupost gore na ružnom obrazu čudovišta, a njegovo pohotno lice se trijumfalno deformiše kada baca u blato sve što je čoveku dragoceno. U čovekovoj zajednici i u njegovom privatnom životu ne preostaje ni najmanje mesto koje ne bi bilo kvarno. Ali je Sibaris bio bogat, bezmerno bogat, i bezmerno moćan.
Mali Kroton se prestrašio, ali je na koncu objavio rat, uz pomoć bojnih naprava koje su načinili Spartanci i Pitagora suprotstavio se višestruko nadmoćnom Sibarisu, pobedio i do temelja razorio grad.
Pitagora je video rezultat svoga rada. Učenici su ga okružili poštovanjem, granice grada su se sve više širile. Krajem njegovog života, međutim, propadanje je ipak započelo pod uticajem Atine. Ne mnogo posle njegove smrti suluda masa se pobunila i u Krotonu, porušila je svetilište pitagorejaca. Učenicu su se razbežali. Tako se završio u Evropi prvi pokušaj koji je hteo da ostvari zajednicu univerzalnog čovečanstva.
II
Pitagora je prvi u Evropi pokušao da izvede večiti evropski eksperiment da ljudsku zajednicu ne gradi na poretku prirode, na moći jačih, već na poretku duha, na poretku neprolaznih vrednosti. Nekoliko generacija kasnije to isto je činio Platon, posle njega bezbroj drugih u starom, srednjem i novom veku.
Sve dok je zajednica mala i siromašna i neobrazovana, dotle nema nevolje, treba se boriti za opstanak. U onom trenutku kada postane brojna, obrazovana, bogata ona na specifičan način sama po sebi počinje da se raspada. U zajednici koja se raspada čovek ne može biti srećan. Ako potom neko hoće da zaustavi raspad, prisiljen je da primeni silu. U zajednici kojom se upravlja silom čovek još manje može biti srećan. Pitagora je imao prilike da se suoči s ovom činjenicom i da bira između bezglave individualne slobode i podlog nasilja. To je večito kruženje anarhije i despotizma, kaže Platon.
Kako se može zajednica postaviti na sigurnu, trajnu, nenarušivu osnovu?
Odgovor: tako što čovek ne uređuje zajednicu prema zakonima materijalne prirode, nego prema zakonima duha. Poredak prirode je vladavina jačeg nad slabijim. Nijedan nije srećan. Poredak duha ne pripada snazi i nemoći, već istini.
Pitagora je ovo znanje doneo sa sobom iz dalekih zemalja, ali ponajpre od Orfeja, jer je saznao učenje o kosmosu aidesu, o raspevanom svetu. Orfička misao je pružila gotovo rešenje. Rekla je šta je poredak, šta je reč, šta je sklad, šta je smisao, šta je mera, šta je lepota. Zašto to niko nije primenio? Grci su čudan narod. Pitagora je obišao mnoga mesta i čuo za mnoge narode.
Istina, nijedan nije mogao da prestupi zakon života, svi jednom moraju da umru. Ali su bar živeli. Grci ovde, izgleda, nisu ni dospeli dotle da počnu da žive. Jer ovo ovde nije život. Neprekidna priprema. Koliko je drugačije bilo u Egiptu gde se čovek mogao tako sakriti u zajednicu kao u vuneni ogrtač. A ovde je zajednica poput besnog vuka. A onda se svi, a sve više oni koji imaju više pameti, mašaju popravljanje zajednice, i gotova je ideja, ideal, žrtva, a za to vreme ljudska sudbina se rastače u – ništa.
III
Kažu, Pitagora je bio filozof i učio je da je osnova i početak svega broj. A to nije ništa drugo do jedna od svetskih gluposti scijentifizma.
Prema zabeleškama nije nemoguće da je on izmislio reč filozof. Kada su ga jednom prilikom upitali, ko si ti, Pitagora, kao i većina ljudi pred ovim pitanjem, on se našao zbunjen i na brzinu nije umeo da odgovori. Ko si? Kakvo glupo pitanje. Čovek se trgne i porumeni. Svaki odgovor na ovo pitanje podjednako je loš. Bilo je onih koji su se spretno izvukli, takav je i Pitagora.
Mudar si?, pitali su ga. Ne, odgovorio je učitelj, samo volim mudrost (philosophos). Ta reč je tada prvi put izgovorena?
Ono što se odnosi na brojeve nije tako jednostavno. Znamo da je drevna baština koju su očuvali Indija, Iran, Judeja, Egipat i orfejevsko helenstvo bila u tesnoj vezi s geometrijskim razmerama, sa zakonima muzičkog sklada, s harmonijom boja, s moralnim merama i brojevima. Ispoljavanje ove srazmere i mere kod svakog naroda sveta bile su igre, himne, pesme, stihovi, astronomija, državni zakoni. To izražava kineski Ji-đing isto kao i hundu sankhja, judejska kabala, egipatski Tot i grčki Orfej.
Pitagora kaže da je broj granična pojava između vidljivog i nevidljivog sveta. U materijalnom poretku on je osnova stvari, elemenat koji je nesvodiv na drugo, elemenat koji izražava oblik i kvalitet našeg bića. Ali ova osnova i ovaj elemenat upućuju na natčulni svet, na svet čistih značenja. Broj je ključ kojim duh dodiruje i shvata materijalnu prirodu a priroda duh. Broj je praslika svake postojeće stvari.
Nesumnjivo je da brojevi usmeravaju ljudsku sudbinu na zemlji kao i kruženje planeta na nebu. Svakom telu, figuri, formi, slici u krajnjoj liniji odgovara neki brojni odnos. Pitagora je tragao za odnosima brojeva koji se pojavljuju u vidljivom svetu. Načinio je više ovakvih otkrića koja su na neposrednoj granici između metezisa i geometrije.
Boje su, kaže Gete, delovanja i patnje svetlosti (Leiden und Taten des Lichts). Hebrejska baština uči da je svet stvoren prema broju, težini i meri. U tom smislu ceo vidljivi svet nije drugo do delovanje i patnje brojeva. Svaka stvar ima svoju brojnu vreddnost koja se može izraziti težinom, merom, srazmerom, bojom, oblikom. Ali i svako biće ima ovakvu brojnu vrednost. I treba naći univerzalni zakon poretka brojeva. Ko bi rešio ovu tajnu, razrešio bi tajnu vladavine svetom. Imao bi u rukama večni princip savršenog poretka.
Već iz ovih nekoliko reči ispostavlja se da broj kod Pitagore ima drugi smisao nego u prirodnim naukama. Nije samo drugačije držanje čoveka u odnosu na broj, i sam broj je drugačiji. Nasuprot današnjem apstraktnom broju Pitagorin broj je hijeratičan, i najbliža analogija broja je zapravo božanstvo.
Praslika Jedan je Svemir (eidos panton), Zevs, drugačije Apolon (Hiperion), Sin Visina, Helios, sunce, prvi uzrok, smisao (nous), tvoračka reč (logos spermatikos). Dva je broj žene, Mesec, Artemis, drugačije Hera. Pitagora je još shvatao prabroj koji danas maglovito osećaju samo izuzetni umetnici i još izuzetniji mislioci kada u pojedinim pojavama, zdanjima, skulpturama, igri osete za um nepristupači poredak razmere i mere i ritma, a u pojavama sudbine otkriju sklad koji se može izraziti samo brojem. Svako zna da postoji sklad između velikog umetničkog ostvarenja, prirodne pojave, lepog predela, oluje, zemljotresa, lične sudbine i istorijskog događaja. Postoji slaganje između kosmičkih i zemaljskih pojava. Ovom slaganju može da se približi samo broj. Formula ova je jedna od najblistavijih izraza činjenica sveta.
Kada današnji čovek čuje da su pitagorejci pisali himne broju, prima to s dobronamernim omalovažavanjem. Teorijski fizičar, kompozitor muzike, međutim, vrlo dobro razumeju da ovu himnu peva i inženjer kada gradi most, kao što je pevaju zvezde kada se vrte po svojim putanjama. Svet je realizovani matezis. Praslika stvari jeste broj, kaže Orfej. Sve što čovek čuje i vidi, živi i misli, čini i propati nije ništa drugo do herojski postupci i patnje brojeva, u srazmeri i ritmu, u skladu, u vremenskoj meri i prostoru.
IV
Samo od sebe je razumljivo da u tajne lepog i sređenog života posvećuje znanje o brojevima. Tajna čistog i vedrog života jeste mera. „Najbolja je u svemu mera. Odmeravaj svoje postupke.“ Pitagora je svoje učenje izgradio skladno sa zakonima kosmičkog poretka, učenja koje je objavljivao omladini koja se okupljala oko njega. Ali imamo li saznanja o kosmičkom poretku? Rođeno je s nama, ali o njemu imamo večito znanje koje se ne može ni učiti. Ovo univerzalno znanje, univerzalna osetljivost izvorno je neotuđivo svojstvo svake duše. Učitelj nema drugog zadatka do da osnaži ovu osetljivost, i da čoveka nauči da se nikada ne brine o nečem drugom, samo o ovoj naizgled krhkoj, ali sve neuništivijoj osetljivosti. To je najprisnije jezgro u duši čoveka. To je ono što izgleda naše najličnije svojstvo, pa ipak to je ono što je u svima nama jedno i istovetno.
Delfi su, govorili su Grci davno, središte sveta. U svetilištu se nalazio čudesan kameni stub, omfalos, kojim je negda Zemlja bila prirasla za svet bogova, ali se otkinula. I čovekova duša ima ovakav pupak, ta mala blistava tačka koja je utoliko individualnija što je univerzalnija, koju svako oseća kao svoje najličnije, ali ona u svima nama istovetno živi. ljudska duša u svim vremenima kroz ovaj pupak usisiva u sebe zakone univerzuma sveta. Preko pupka duše dolazimo u dodir s kosmičkim poretkom. Uvek znamo da li smo ili nismo ispravno postupili, da li smo bili odgovorni, šta smo propustili, kada smo bili nemarni, neodgovorni, bez vere, lenji. To je mesto mere. Tu sebe odmeravamo. Tu nosimo u sebi svoje znanje slično bogovima.
Među Pitagorinim učenicima bilo je egzoterika koje je učio u velikom dvorištu, i ezoterika koji su mogli da sednu za sto pored njega i s njim da žive. Egzotericima je još bilo potrebno upozorenje i uplitanje, ezotericima je već vladala svest o meri, i više nisu čuli ništa drugo do iznutra glas Pitagorin. Onaj ko – kaže baština pitagorejaca – u sebi samom savršeno uspe da ućutka buku čovekovog sveta, katkada za trenutak, retko uspeva da ne obrati pažnju ni na šta drugo do na kosmičko postojanje koje navire kroz pupak, on doznaje neposredno znanje o prirodi života sveta, on čuje muziku sfera. Čuje kako brojevi pevaju. To je kosmos aoides, kao što je Orfej rekao. Zabeleženo je da je tokom svoga života sam Pitagora dva puta čuo ovu muziku.
V
Pitagora je hteo da obori svetsku vlast Sibarisa i da vaspostavi izvorni sklad sa svetskim poretkom. Za ovu borbu ne sme da se zalepi ništa nečisto.
Pitagora je znao da se ne smeju čak ni privremeno koristiti laži, jer će – kao što je učio Orfej – one neizostavno izazvati osvetu Dike. Tajna Sibarisa jeste da ga može pobediti samo čista ruka. Kal, ma koliko da je melen, samo pomaže Sibarisu.
Evropa ni danas ne zna za drugi metod do Pitagorin. Uzalud donosim najbolje zakone sveta, sve dok se čovek pojedinac ne izmeni, zakon ostaje bez dejstva. Ne postoji takozvano kolektivno rešenje. Preporod treba započeti od ljudi, pojedinaca. Čovečanstvo se od Sibarisa samo na jedan način može osloboditi a to nije da donesem zakon koji će važiti za mnoštvo, koji će odjednom osloboditi ceo narod, nego da svako sam treba da otpočne. Ako se pak čovek sam posebno oslobodio, sve više i više ljudi uzdiže do sebe u čisto bivstvo. Izgleda da život zajednice zavisi od pojedinih ljudi. Naredba, zakon, propis nužno vode ka nasilju, rezultat nasilja je nesreća, nesrećni čovek je poput umno poremećenog, gubi meru. Sve što je ozbiljno gubi svoju vrednost, a što je čisto bude ukaljano. To je talasanje bezglave slobode i podlog samovlašća. Sibaris se može taknuti samo čistom rukom.
Nema oslobođenja koje važi odjednom za ceo narod. Svi takvi pokušaji do sada su propali, i od sada će propasti. Treba započeti pojedinačno. A smisao Pitagorine škole jeste da, ma koliko ih malo bilo, treba odnegovati potpuno čistog čoveka. Rezultat ne zavisi od mnoštva već od snage prožimanja čistote. Jedan jedini čovek može više učiniti nego milion sibarita. Mračna vlast treba da se slomi samo na jednom čoveku i tada se ispostavlja njena nemoć.
VI
U današnjim školama takoreći samo se poučava, odnosno predaje se gradivo.
U izuzetnim situacijama se vaspitava, što nije ništa drugo do regulacija društenog ponašanja mladog čoveka. Pitagora je učio da je to malo za realizaciju harmoničnog života čovečanstva. Potrebno je posvećenje. Posvećivanje znači da čoveka treba odvojiti od savremenog istorijskog ponašanja i vratiti ga na ljudsko osnovno stanje. Posvećenje je ona generalna operacija koja čovekovo biće istrgne iz poremećene, nesređene, maglovite i nečiste atmosfere i savršeno ga očisti i prosvetli. Sredstvo posvećenja je samo u trećem redu znanje, u drugom redu je samo napor, a u prvom redu nešto neizrecivo čijim znanjem raspolaže samo učitelj koji posvećuje.
Pitagorejci nisu nosili šarenu odeću, odevali su se u belo platno. Vodili su umeren način života, glavna hrana im je bila brašno, med, ulje, voće.
Nisu pribirali imanje, vodeći položaj su prihvatali samo ako bi ih posebno zamolili. Onaj ko je postao Pitagorin učenik, on je sebe obavezivao na dvogodišnje ćutanje. ]utati i pokoravati se. Morao je da nauči: „ako ti mudrac pruži otrov, mirno ga ispij, ako ti luda nudi živototvorno piće, prospi ga“.
Ono što je najteže naučiti, to se ni ne može naučiti. Khrysea epé – Zlatni ep, delo Pitagorino koje nije napisao svojom rukom, ali potiče iz njegove baštine i otuda je donekle verodostojno – ima dva dela. Prvi deo je namenjen učenicima dvorišta, drugi deo otkriva divinalni život ezoteričarima. Plemeniti ljudski život: biti bogobojažljiv, poštovalac roditelja, trezven, pravedan, umeren, istinoljubiv. Ko neće i ne može više do da sa svojom porodicom i prijateljima živi čisto u svom narodu, tome je ovoliko dovoljno.
„A sada ću ti još i više reći kako bi dosegao najviši stepen savršenstva“ – tako započinje drugi deo. Namenjen je onima koji su se opredelili za više zadatke. Kako ovakav čovek treba da živi? Pre svega da ostvari čuvenu bezimenost. „Živi skrivenim životom“, kaže Pitagora. „Koračaj svojim putem tako da te drugi ne vidi, samo Gospodar sveta ili njegova duša, samo pred njegovim okom. Nikome ne duguješ odgovornost, samo njemu. Budi bezimen. Sakrij se. Odbij svako odličje, drži se daleko od svake zamamnosti slave. Traži osamu. Odevaj se jednostavno, živi u skromnom stanu, govori malo, ne ističi se ničim. Javnost je najveća opasnost čovekovog života. Jedva da je bilo ljudi koji nisu bili omamljeni na pozornici kada je uzvikivano njihovo ime. Budi bezimen. Ali budi čuven“. Niko drugi da te ne vidi, samo i jedino Gospodar sveta. Svoju sudbinu s njim sređuj, njemu govori, s njim se sprijatelji, njega voli, njega poštuj, trudi se da zadobiješ njegovu naklonost.
To je najveće iskušenje. Ko ume da bude čuven i bezimen pred najvišim duhom, s njim u intimnoj čistoti, njemu se može predati u ruke vladavina svetom. I ljudi će osetiti da je on taj koji će ih spasiti. Znaće da u toj jednostavnoj kućici, u krugu svoje porodice živi onaj baštovan koji je uvek vedar i spokojan a nikada ne govori o sebi, nikada ne prestupa preko mere, i iz njega zrači tako neuhvatljiva čistota da mu se može obratiti samo tiho.
Živi skrivenim životom. I ako se instinkt čovečanstva toliko iskvario da ne traži tvoju pomoć, veruješ li, ako odeš među njih, da ćeš ih savladati?
Uzalud. Ali tako možeš sačuvati svoj dragoceni život, i možeš živeti u krugu bogova.
Čovek jedva može ili uopšte ne može da priguši neko svoje čuđenje.
Kako detinjasto zamišlja Pitagora rezrešenje sudbine naroda. Kako bi bilo prosto naći čuvenog bezimenog i predati mu vlast u ruke. Kakav je paradoks potražiti najskromnijeg i najpokornijeg koji nikada ne misli na drugo do da se skrije. Kada je za rešenje sudbine zajednice potreban vojskovođa, besednik, organizator, prisustvo duha, novac, lukavstvo, okorelost. Sada me pak neko pita kome je od mnogih vojskovođa i bankara u istoriji pošlo za rukom da razreše sudbinu naroda? Pitagora je znao da Sibaris može da pobedi samo čista ruka. Bilo kakva mala prevara može pomoći samo Sibarisu. Kako je to tužno što narod uvek sluša najglasnijeg razmetljivca, najlukavijeg licemera, i obešenjaka i sujetnika, i glumca i xelata. Ovaj brbljivac i glumac ni u državi, ni u religiji, ni u moralu, ni u poeziji ne može ni da se približi istinskoj veličini. Narod dalje ostaje nesrećan, a bezimeni ostaje bezimen. Zadatak čovekovog života nije veličina u očima drugoga. Svako je on sam. Oslobođenje svako sam treba da nađe, a život celokupnog naroda zavisi od pojedinih ljudi.
VII
Skicirati čak i samo površno pitagorejsko posvećenje nemoguće je. Ne zato što je ostalo vanredno malo zapisa neposredno od učenja Učitelja. Ali i po tome što je preostalo, izgleda, pitagorejsko posvećenje nije bilo drugačije od egipatskog, judejskog ili hindu. Najveću smetnju za opis predstavlja što sve to današnjem čoveku spada u ultraljubičasti svet.
Od onih nekoliko rečenica koje su pouzdano pitagorejske, izgleda, od onoga što je Učitelj učio ništa on sam nije pronašao, sve je odnekuda, uglavnom od Orfeja. Pre svega teorija brojeva. Svaka njegova poznata misao može se naći u univerzalnoj ljudskoj baštini, u onome što su na začetku vremena veliki učitelji dobili, i čije je zaboravljanje za Evropejca postalo tako katastrofalno.
U drugom delu Zlatnog epa Učitelj ezoteričarima daje u ruke ključ njihovog života, tačnije rečeno ključ života svakome je u rukama, jer je čovek po svom poreklu slobodno i duhovno biće. Čovekovo poreklo je božansko, a od svog sopstvenog bića on nauči kako da živi.
Nalazimo se u vrtlogu. Ovde se koprcamo u vlasti usuda. „Usud (heimarmen) im poremeti um, vrtlog ih povuče u bezgraničnu nesreću“. Kako su blizu dobra a da ga ne primećuju, kako malo njih vide iskupljenje oda zla. „Užasna jama sumnje za njih je nevidljiva, a još oni mame, umesto da pobegnu“.
To je baština koja se u svim arhaičnim civilizacijama gotovo od reči do reči podudara. Heimarmen je usud – u Indiji karma. ^ovek u beskrajnom slepilu (hindu aviđa) još prilazi umesto da beži. Osnovna formula zemnog bića: umanjena je budnost smisla koja je poremećena usudom, upada u ludilo i zato dospeva u vrtlog besmislenosti (kylindros – samsara). Niko se ovoga vrtloga ne ume da oslobodi, ni bog, ni čovek, ni učitelj, ni doborčinstvom, ni zaslugom, ni hrabrošću, ni askezom, jedino sopstvena budnost čoveka (vidja – nous) koja otkriva da joj gospodar nije ni usud, ni karma, ni heimarmen, nego on sam. ljudi sami menjaju svoj život u patnju, piše u Zlatnom epu. Ali ljudi samo sami sebe umeju da oslobode patnje. Razlika između ludog vrtloga u suludoj poremećenosti omamljenih ljudi i budnosti koja oslobađa od usuda manja je od stohiljaditog dela vlasi, tako da se ova razlika ne može ni iskazati. „O, nesrećnici, kako su blizu dobra a da ga i ne primećuju!“
Ali ne vide oslobođenje, vrtlog ih povlači u bezgraničnu patnju. Treba da saznaš da si ti sam gospodar svoga života, a ne slepo ludilo koje se naziva sudbina. Ne treba ništa drugo učiniti do probuditi se. Ako si budan, „saznaćeš vezu bogova i ljudi, onu moć koja prožima svemir i koja vlada bez ograničenja“. Najveća snaga sveta nije heimarmen, nego smisao. I ti si od njega. I ako se probudiš, vidiš da si uvek to bio i uvek ćeš to biti, „i ako napustiš svoje telo i poletiš u etar, bićeš besmrtan, spasen, a ne smrtnik“.
To je sadržina posvećenja. Znanje je svima otvoreno, kao i sam Zlatni ep koji je uklesan na stranice kocke od belog mermera i smešten na glavni trg Krotona. Mnogo ljudi ga je videlo i čitalo onda – o, nesrećnici, kako su bili blizu dobra – i dalje su se vrteli besmisleno u vrtlogu sudbine sa svojim filozofijama, željama, strastima, idealima, snovima, religijama.
Bela Hamvaš
