Prvo je bio Emil Ćoran.
Sve što je radio u rumunskoj provinciji 20-ih godina XX veka bacalo ga je u očaj. No, očajanje i teskoba bili su mu terapija, jer kako inače objasniti činjenicu da je do prirodne smrti, tačnije rečeno posle ovozemaljskih muka, nestao sa ovoga sveta 29. juna 1995. U svakom slučaju, uspelo mu je: odgađao je samoubistvo, o kojem je toliko voleo da razglaba. U knjizi Na vrhuncu beznađa na pitanje „Pa zašto ne izvršim samoubistvo?“ sam je dao odgovor: „Zato što se i smrti gadim kao i života.“ U pismu prijatelju ispoveda se: „Treba odmah da ti kažem: ne nalazim da je moje provincijsko bitisanje nimalo dosadno. Kada bih u ovom gradu bez kurvi tražio provod svakako bih poludeo. Dovoljno mi je što slušam muziku, mnogo muzike. Ostatak dana provodim čitajući i pišući.
Ispisao sam do sada skoro pola knjige i planiram da je objavim. Sva je u fragmentima, od po dve-tri stranice teksta lirskog karaktera, najbestijalnijeg i najapokaliptičnijeg naboja. Rekao sam razarajuće stvari, ima i deprimirijućih stranica, što će sigurno izazvati revolt, ako ne i impresionira.“ A kakve to razarajuće stvari rumunski Ćoran zapisuje? Primera radi: „Treba proglasiti ništavnim sve istine uškopljenih ljudi, koji razmišljaju bez sperme u mozgu, bez teskobe i očajanja. Poštujem samo vitalne istine, organske i spermatske, jer znam da ne postoji istina, već samo žive istine, plodovi našeg nespokojstva.“
Kada se 1937. godine pojavila njegova knjiga Suze i sveci (Lacrimi si sfinti) njegova majka, koja je bila žena pravoslavnog sveštenika ali nije bila vernik, pisala mu je: „Shvatila sam tvoju knjigu itd… ali nije trebalo da je objaviš dok smo mi živi. Doveo si svog oca u nezgodnu situaciju, pa čak i mene, koja sam predsednica Pravoslavnih žena.“ Majka je molila sina da učini nešto da povuče knjigu. Drugačije je majka shvatila knjigu od autora. Zato mu je i pisala: „Nalazim kod tebe nagli unutrašnji rascep, s jedne strane kletva a s druge nostalgija.”
Čoran je prijateljima ophrvanim depresijom i očajanjem govorio: „Idite dvadeset minuta na groblje. Bolje je nego da idete kod psihijatra.“ I doista, njegove knjige na rumunskom bile su neka vrsta zbirke beznađa, ali da nije napisao Na vrhuncu očajanja „sigurno“ bi izvršio samoubistvo. Imao je samo 22 godine kada je napisao tu knjigu, ali je već pročitao Hegela i Ničea, nemačke mističare i Asvhoru. Pisao je jednako dobro filozofske eseje i provokativne pamflete. Bio je jedan od autora Apokalipse, živeo je kao samotnjak, bežao od ljudi, zatrovan mizantropijom. Nije bio kao druga deca, sprijateljio se sa seoskim grobarom, igrao fudbal na groblju lobanjama koje su izbijale iz grobova…
Po njemu, Na vrhuncu očajanja je najznačajnije delo koje je napisao. Tu izjavu mi je dao jedne večeri u Parizu. Sutradan mi je rekao: „Ja nisam Čoran. Ja sam Sioran. Kažite mi jednostavno Sioran, kao što se Paskalu kaže Paskal ili Volteru samo Volter. Kako bih se danas slatko udavio u Seni.“ U Seni se ipak nije udavio poput njegovog prijatelja Paula Celana, ali u muzici jeste. Tada je već bio promenio svoj identitet. Čoran je hteo da se oslobodi prvog života i postao je Sioran. L’efance terrible. Sevao je protiv Boga, ali je uživao u muzici Betovena, Baha, Mocarta… Protiv Boga se stalno bunio, jer nikako nije mogao da okonča svoje rasprave sa Njim. Zato je preporučio Mocartovu i Bahovu muziku kao lek protiv očajanja, kako piše u svojoj Knjizi o obmanama, kada je 1936. imao samo 25 godina.
Sioran bez Boga ne može. On kaže ne verujem zatim kaže verujem. On kaže religiozan sam, zatim kaže nisam religiozan. Sve vreme živi u zavisnosti od Apsoluta, koje bi hteo i ne bi hteo da postoji. Dopušta sebi pri- vilegiju da bude kontradiktoran. To bi otprilike ovako izgledalo – niko ne sme da umre nedeljom jer je to sveti dan. Ali ipak se umire i nedeljom. Sioran psuje Boga i ljut je na njega, jer ga verovatno nije uzeo pod svoje. Vratimo se još jednom njegovoj biografiji. Godine 1937. odlazi u Pariz sa stipendijom Francuskog instituta iz Bukurešta, koju će uživati do 1944. Oni koji kopaju po njegovoj biografiji tvrde da postoje indicije da je krajem 1940. na kratko skoknuo do Rumunije kako bi izmirio konačne račune sa sobom i drugima, a nikada ne raskinuvši sa nostalgijom. Priznao je da je više voleo da u svome srcu čuva sliku zavičaja kakva mu se urezala u detinjstvu, nego da je naruši čestim dolascima. Danas, kada veliki cinik počiva na groblju Monparnas, pokraj svojih zemljaka, avangardiste Brankušija i dadaiste Tristana Care, nameću nam se dva fascinantna lika, dve piščeve komplementarne ličnosti. Ćoran, rođen 8, aprila 1911. u transilvanskom selu Rašinari, kod Sibijua, autor šest knjiga na maternjem jeziku i – francuski Sioran, sveti monstrum, kome je, pri kraju života, i sam Bog sve češće tražio biografiju na uvid, sve dok nije sam prihvatio da razotkrije čak i izvod iz knjige rođenih.
Daleko od svojih rumunskih knjiga, lična apokalipsa Siorana se nastavlja i u francuskoj prestonici, ali uvek sa ovim rečenicama na usnama: „Bez Baha Bog ne bio on sam. Bez Baha Bog bi bio ličnost trećega reda. Bah je jedina stvar koja ti daje utisak da Univerzum nije promašen.“
Prvo je bio Emil Čoran, a potom samo Sioran. A kako smestiti Čorana, a potom Siorana, u pohvalu ljubavi između vrhunca beznađa i strasnih ženskih zagljaja? Poznat je njegov odnos prema Bogu i muzici. Ali, kakav taj odnos bio prema ženi? Nije lako tragati za isečcima iz njegovog života. „Ma koliko se borio na vrhuncu beznađa (ili na vrhovima očajanja, prevedite tu sintagmu kako vam drago), ne želim i ne mogu da odbacim ljubav, čak i da očajanje i tuga potamne svetlosni deo bića, premešten u ko zna koji udaljeni kraj moga postojanja“, ispoveda se rumunski Čoran i nastavlja: „Zbog svega mogu da propadnem na ovom svetu, jedino zbog velike ljubavi ne mogu. A kada se na tvoju ljubav odgovori drhtajima ili ravnodušno, i kada bi tvoja samoća bila vrhovni rastanak, svi zraci tvoje ljubavi koji nisu mogli da prodru u druge, da bi ih prosvetlili ili im tamu učinili tajanstvenom, prelamaće se i vratiti u tebe, da bi te u času poslednjeg rastanka, njihov sjaj pretvorio samo u svetlost, a njihove svetlucaje samo u toplinu.“
Kažu da nije lako govoriti o Sioranovim ljubavima. Ipak, bio je normalan muškarac i veliki ljubavnik. Štaviše, imao je veliku sreću da se zaljubi u sedamdesetoj godini, u profesorku filozofije dva put mlađu od njega, koja je posle njegove smrti objavila knjigu Ni za šta na svetu (KOV, 2003). Njeno ime je Fidgard Toma. Pre toga je, kako kažu, u njegov život ušla i fascinantna glumica Sorana Copa, ali nikada nije zapostavio predivnu Simon Bue, koja mu je bila anđeo čuvar do kraja života. Setimo se njegovog pisma:
„Živeo sam u provincijskom gradu, odakle sam pisao prijateljici iz Bukurešta, glumici i… metafizički duga pisma o mojoj sudbini ludaka bez ludila – tipično stanje onoga koji je opustošen ludilom. Dakle, pre nekoliko godina rekla mi je da je bila žrtva straha koji je bio premalo metafizički i spalila je sva moja pisma. Imala je tridesetak pisama od mene i bacila ih jeu vatru iz straha od posledica vremena staljinizma.“
Dozvolite mi da ga opišem i ovako, služeći se njegovim rečima:
„Bio sam veliki ženskaroš.“ Izgovorio je tu rečenicu na nemačkom, levim okom gledajući na Fridgard Tomu, a desnim (mada, ko bi znao, kojim okom na koju stranu) na Simon Bue. Začuđena Simon upitala je šta znači ta reč. U tvrdnje da je bio lovac na suknje, mogu se uveriti svi oni koji prečešljaju njegovu biografiju. U njoj su ostavile traga, svaka na svoj način, različite žene – od glumice do Nemice Fridgard, najmlađe među njima, od koje je bio dvostruko stariji. Svakako, privlačio ga je zov ekstrema. Bez sumnje, bio je normalan muškarac koji je znao šta je strasna ljubav kako u dvadesetoj, tako i u sedamdesetoj godini života i to nikada nije krio. Ne zaboravimo, pri tom, da je 5. jula 1979. svom bratu Reuluu napisao: „Moram da ti priznam da više uživam u ženskom društvu nego u muškom. Žene imaju psihološku finoću, veću od naše, kao rezultat milenijumskog robovanja, sigurno. Iz istog razloga, ljudi sa istoka Evrope stvari shvataju bolje nego mi ovde.“
Tako govore njih dvojica, Čoran i Sioran, o Bogu, muzici i ženi. Veza između Boga i muzike, apsolutna je za Siorana. Muzika je otkrovenje. Teskoba nastala odsustvom Boga načinila je od njega večitog lovca na suknje. I dok čita ove moje reči na onom svetu, vidim kako se osmehuje u zagrljaju jedne žene.
Petru Krdu
