Uporedni životopis jednog slavnog Grka i Rimljanina je nesumnjivo važan istorijski izvor.
I u ostalim stvarima je Brut učestvovao u Cezarovoj vlasti koliko je hteo. Da mu je do toga bilo stalo, mogao je postati prvi od njegovih prijatelja i imati najveći uticaj. Kasijevo društvo ga je privlačilo, ali je ono, u isto vreme, radilo na tome da ga udalji od Cezara. Posle one prepirke sa Kasijem on se, doduše, nije pomirio s njim, ali je slušao njegove prijatelje koji su mu neprestano savetovali da ne bude toliko slep da bi ga Cezar mogao zavesti, nego da izbegava ljubaznosti i usluge jednog tiranina, jer ovaj njima ne želi da mu plati za njegovu vrlinu, nego da slomi njegovu moć i oslabi njegovu samosvest.
Ali ni Cezar nije ostao netaknut sumnjama na Bruta. Bilo je klevetnika koji su optuživali Bruta kod njega. On se, istina, bojao njegove pameti, njegove omiljenosti i njegovih prijatelja, ali je imao poverenja u njegov karakter. Kad mu je rečeno da Antonije i Dolabela spremaju prevrat, rekao je da se on ne boji debelih ljudi i ljudi sa dugačkom kosom, nego bledih i mršavih, i time je ciljao na Bruta i Kasija. A kad su mu, posle toga, ogovarali Bruta i opominjali ga da ga se čuva, dodirnuo je rukom svoje telo i rekao: “Šta, zar mislite da Brut neće sačekati da ovo sazri?” Kao da je hteo kazati da niko osim Bruta nije pogodan da ga nasledi u vlasti. Izgleda da, zaista, ne treba sumnjati u to da je Brut, da je imao samo još malo strpljenja da bude drugi posle Cezara i da je sačekao da njegova moć, pošto je stigla do najviše tačke, uvene, a slava njegovih dela polako nestane, mogao biti prvi u državi. Ali ga je strasni Kasije, čija je netrpeljivost bila uperena više protiv Cezara lično nego što je bila mržnja jednog rodoljuba protiv tiranina, taj ga je čovek, dakle, neprestano podbadao i podsticao. Brut – kao što se govorilo – nije mogao da podnosi vlast, a Kasije je mrzeo vladare. Između ostalih razloga na kojima se zasnivala njegova svađa sa Cezarom bio je i gubitak lavova koje je bio nabavio kad je bio izabran za edila; Cezar ih je, naime, kad ih je našao u Megari, koju je Kalen osvojio, zadržao za sebe. Kažu da su te zveri donele Megarcima tešku nesreću. Čim je varoš bila osvojena, građani su otvorili kaveze i pustli sa lanca lavove, ne bi li oni jurnuli na neprijatelja koji je ulazio u grad. Ali lavovi su se okrenuli protiv njih samih, trčali su okolo i rastrzali ljude koji su bili bez oružja, tako da je taj strašan prizor budio sažaljenje čak i kod neprijatelja dok su ga posmatrali.
Iz dela Dion i Brut
https://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/1661-plutarh-cezarove-sumnje-na-bruta.html
Plutarh – Dionizije poziva Platona
Kada je Dion, kao što smo već rekli, video da je njegov sin ovako iskvaren zbog neobrazovanosti i osakaćenog karaktera, pozva ga da se oda nauci i da najhitnije zamoli prvog od svih filozofa da dođe na Siciliju. A kad on jednom bude došao, neka mu se sasvim preda; tako će i njegov karakter postati veran principima vrline, a on će postati sličan onoj najbožanstvenijoj i najlepšoj slici čijem se vođenju pokorava i vasiona koja se tako iz nereda pretvara u svet pun lepote i harmonije.
Tako će naći veliku sreću ne samo za sebe nego i za svoje podanike; sve dužnosti koje oni sada nerado vrše pod pritiskom obesne vlade smatraće samo za dobronamerna naređenja izdata mudro i pravično, i tako će on od tiranina postati pravi kralj. A dijamantski okovi nisu, kao što je njegov otac govorio, strah, i nasilje, i veliki broj lađa, i telesna straža sastavljena od bezbroj varvara, nego ljubav, dobra volja i pitomost koja ulazi u dušu putem vrline i pravdenosti. I takvi okovi, mada na izgled mekši nego oni kruti i tvrdi, imaju mnogo veću moć da održe vlast. A osim toga, prosto je i nečasno kad jedan vladar vodi računa o tome da bude raskošno odeven i da njegov stan bude bogat i veličanstven, a u razlozima i govoru je kao najprostiji od njegovih podanika, i prestonica njegove duše nije kraljevski i dolično ukrašena.
Tako je Dion često razgovarao sa kraljem i posejao u njegovoj duši tu i tamo nešto od Platonovih reči i misli, pa se u Dioniziju probudila topla i skoro luda želja za naukom i drugovanjem sa Platonom. Odmah je od Dionizija počelo da stiže u Atinu jedno pismo za drugim, stigli su i mnogi pozivi od Diona i pitagoraca iz Italije da Platon dođe i da se zauzme za jednu mladu dušu, koju nose talasi neograničene vlasti i moći, ne bi li je mudrim razmišljanjima podržao. Platon prihvati ovaj poziv, kako sam kaže, više iz stida da njegovo učenje ne izgleda samo prazna reč, dok on sam, svojevoljno, ne želi da preduzme nikakvu akciju, a očekivao je da će time što će izlečiti jednoga čoveka koji je glava i vođa svih ostalih izvidati i čitavu Siciliju.
Iz dela Dion, Brut
https://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/1670-plutarh-dionizije-poziva-platona.html
