Ma koliko u prilog približavanju dve velike, ali vremenski odvojene, književne i pesničke figure – Crnjanskog i Sterije – govorilo njihovo prečansko poreklo, klasično obrazovanje, učešće u ratovima koji su za vojvođanske Srbe imali ujediniteljski karakter, izgnanstvo koje su iskusili, udeo koji su imali u oblikovanju srpske kulture, žanrovska raznovrsnost njihovih književnih opusa, pa i senka kritičara koja se u jednom trenutku nadvila nad njihovim pesničkim delima da jednog proglasi mrtvim pesnikom, a drugog obeleži kao moralistu i pesimistu i posredno prekroji njegovu pesničku zbirku (up. Radojčić 2006: 36–40) – sve su to činjenice koje o njihovoj poetičkoj bliskosti ne moraju nužno svedočiti mnogo. Naša tradicionalna književna istoriografija, koja bi na ove pesnike pre mogla da gleda kao na antipode, voljna da Crnjanskog vidi kao prevratnika, a Steriju kao čuvara poetičkog poretka, ne daje mnogo povoda da ih posmatramo u drugačijem svetlu. „Komedijant slučaj“ nije mogao udesiti da se ova dvojica poeta ikada sretnu. Na pisane tragove koji svedoče da je Crnjanski mogao čitati Sterijino Davorje ne nailazimo. Retki su oni koji među pesničkim opusima Crnjanskog i Sterije naslućuju bilo kakvu bliskost (Maticki 1997: 107), ali razlog da u slučaju ove dvojice pesnika promenimo vizuru i iskoračimo iz okvira dosadašnjih, ustaljenih tumačenja ipak postoji i ogleda se u potrebi da se suprotstavimo stereotipu koji, zahvaljujući našoj istraživačkoj inertnosti, još i danas opstaje. To je stereotip o usamljenom pesniku koji smo davno usvojili i nevoljno ga razbijamo. Prvi govori o Steriji kao pesniku čija se pesnička loza posle njegove smrti gasi, a drugi o Crnjanskom kao pesniku jedinstvenom po svojoj hrabrosti da se suprotstavi celokupnom kanonu etičkih i poetičkih vrednosti. Vođeni često potrebom da njihovu pesničku samosvojnost naglasimo, ostajemo uskraćeni za uzbudljiv čitalački doživljaj previđajući ono što dva pisca približava jednog drugom i čini ih poetički srodnim. Sagledani kroz prizmu istorijskog i poetičkog konteksta njihovog nastanka, Lirika Itake i Davorje nude mogućnost da se poetički stavovi njihovih autora dovedu u vezu i uporede.
Lično iskustvo neposrednog učešća u jednom velikom istorijskom metežu izniklo iz kolektivnog, onog koje su vojvođanski Srbi sticali u borbi za svoja prava, slobodu i prisajedinjenje matici, ali i suočeno sa njim i pretočeno u stihove predstavlja ono što je zajedničko za najveći deo pesničkog opusa ove dvojice Prečana.
Istorijski kontekst u obe zbirke prelama se kroz jednu od opsesivnih tema i motiva srpskog pesništva – „zlatno doba“ srpske državnosti i vidovdanski poraz (u njegovim istorijskim i mitskim dimenzijama) – koja se periodično obnavlja u našoj književnosti uvek u vreme stradanja srpskog naciona, po pravilu onda kada mitotvorački diskurs odnosi prevagu nad istorijskim. U XIX veku ova tema u literaturi vrhuni upravo oko 1848. godine, dok se u XX veku njen prvi talas javlja u osvit Prvog svetskog rata kada svoju euforičnu revitalizaciju doživljava u poeziji moderne. U izobilju horskih glasova, zadojenih predačkim kultom sjajne prošlosti, koji samoopijeno opevaju nekadašnji sjaj srpskog carstva, glasovi Crnjanskog i Sterije, svakog u svom vremenu, izdvajaju se svojom autentičnošću, odbijanjem da se pristane na kolektivno bunilo, lažno kreiranu sliku posleratnog sveta. Glasovi ove dvojice Prečana, koji u ime naciona pevaju protiv naciona, odudaraju od kolektivne zanesenosti upravo nastojanjem da svuku koprenu sa dekadentne, trule Evrope, ogrezle u ratovima i krvi, licemerne u svojoj humanosti i prosvećenosti. Itačka etička pobuna koja se suprotstavljala „duhu obmane“ (Konstantinović 1983), demistifikatorska i oslobađajuća u svom nihilizmu, ne razlikuje se mnogo po svom osnovnom karakteru od one prisutne u Davorju, čak ni po tome što istovremeno zadire i u važna poetička pitanja i otvoreno ih postavlja.
U tom drugom kontekstu ova pobuna je i konačan obračun sa poetikom dominantne književne epohe. Sterija se Davorjem distancira od drugog pesničkog talasa klasicizma, generacije epigona okupljenih oko Lukijana Mušickog (up. Jovanović 2011), ali je taj čin usmeren i protiv vesnika romantizma1, dok je Lirika Itake deo obračuna pesnika srpske avangarde sa poetikom moderne i onom poezijom koja je nastajala na tragu Rakićeve i Dučićeve poetike. U osnovi oba ova sukoba sa prethodnom epohom je pobuna protiv nacionalnog optimizma, kao i pobuna protiv mimetičkog principa u književnosti, zahtev za uvođenjem poetičkih novina, ali samo u ime istinske originalnosti. Za svoj etički i poetički prevrat oba pesnika morala su u svojoj zbirci da traže niz rešenja koja su zato vidljiva na formalnom, kompozicionom planu zbirke, ali i u njenoj unutrašnjoj strukturi.
Na stilskom planu obe zbirke odlikuju upotreba paralelizama i antiteza, mnoštvo aluzija i reminiscencija na antiku i srpski srednji vek, a funkcija ovog postupka je ista – neposredno ratno iskustvo tumačeno je na osnovu istorijski i geografski udaljenih primera koji ličnom viđenju obezbeđuju objektivan ton.
Sterija kosovskom mitu i predstavi o „zlatnom vremenu Srba“ prilazi po uzoru na Istoriju Jovana Rajića. Objašnjenja kojima je propast Srpskog carstva bila tumačena u tadašnjoj srpskoj istoriografiji bila su u saglasju sa stoičkim učenjem o „beščuvstviju“. To mu je omogućilo da, kroz motive hibrisa, neumitnosti ljudske sudbine i prevrtljivosti sreće, kao i analogiju antički presedan – sjajna srpska prošlost, sadašnji trenutak istakne nauk istorije da su laži, obmane i sujeta, strasti i razdor, nemoral, egoizam i profiterstvo bili i ostali glavni pokretači svih zbivanja koje pamti povesnica sveta. Zlatno doba Nemanjića opevano je kao period srpskog blagostanja, koje je munjevit uzlet doživelo za vreme Dušanove vladavine, da bi nakon njegove smrti još brže nestalo u moralnom sunovratu, a nesloga i razdor prikazani su kao klica svih onih zala koja su vekovima trovala srpsku krv.
Ovakvo viđenje nacionalne povesnice, snaženo reminiscencijama na grčku i rimsku istoriju i mit, svedočilo je da je blaženo stanje u svim društvima bivalo poremećeno onog trenutka kada je razum, kao po pravilu, ustupao mesto strastima. Kao posledica srpske osionosti, zakulisnih borbi i otimanja o vlast, nejedinstva, rađanja raznih zavera, usledio je istorijski pad. U Sterijinoj interpretaciji istorijskih okolnosti srpski narod sankcionisan je zbog gubitka građanskih vrlina, pa je tako zlosrećna sudbina Srba, podeljenost i nesloga, koje su zavladale revolucionarne 1848, u pesmama „Spomen Vidova dana“, „Srpski narod i njegova subina“, „Davorje na polju Kosovu“, mogla da se sagleda kao u ogledalu, a uzrok pronađe u istorijskoj lekciji koju Srbi nisu usvojili. Invocirajući sjaj i osipanje srpske moći Sterija je istoriji dodeljivao ulogu tumača i onih društvenih zbivanja iz najneposrednije prošlosti. Pesma „Vladika Stefan Popović (6. januarija 1849)“2, u kojoj Sterija scenom simboličnog paljenja i gašenja voštanica pravi analogiju sa pesmom „Spomen Vidova dana“, to najbolje ilustruje. Smeštajući paralelom prijatelja, koji je u vršačkim previranjima 1849. optužen za izdaju srpskih interesa, u kontekst Kosovske bitke, Sterija je izjednačio njegovo stradanje sa stradanjem nepravedno oklevetanog Miloša Obilića i tako sugerisao da se istorija ponavlja i da u svakom ratu stradaju nevini, a profitiraju izdajnici. Rat je donosio novu pouku – da „beda vlada svud u svetu“3, da ne postoji jednakost među ljudima, da se patriotizam dokazuje ratovima i ubijanjem, a svet pretvara u klanicu, da svaka borba za slobodu ište nove žrtve, da čoveka u ratu ne vode razum, etika i čast, već nagon za samoodržanjem, te da je zato besmislen.
Crnjanski istinu o stradanju naciona u poslednjem ratu u Lirici Itake saopštava parabolom o drevnom antičkom junaku koji je nakon dugog i nevoljnog lutanja svetom, izmoren iskušenjima i žudnjom, u povratku našao razoren zavičaj i poharan dom. Crpeći sa istog izvora sa kojeg i Sterija, on se udaljava od antičkog mitološkog obrasca jer je i njemu kao i pesniku Davorja važno da izrazi neposredan, lični doživljaj rata. Sterijina poetska argumentacija kojom je dokazivao da se istorija ponavlja4 nalazi svojevrsnu simboličnu potvrdu upravo u „Vidovdanskim pesama“ Crnjanskog. Danom u kojem su Srbi najpre izgubili carstvo, a zatim vekovima kasnije Principovim pucnjem5 ponovo pokrenuli točak istorije, omeđene su sve obesmišljene smrti naciona. Razornu snagu tog istorijskog mehanizma prepoznajemo u stihovima „Himne“ u kojima je „jedinstven potez seljenja krvi […], apstrahujući mnoge konkretne pojedinosti“, objedinio „žalosnu odiseju rata […] u kome je čovek pasivan objekat“ (Vučković 2011: 118). Parodija, sarkazam i ironija, neretko pretvoreni u niz grotesknih slika, konstantno podrivaju očekivanu sliku posleratne stvarnosti, dekonstruišu mit o velikom ratniku lutalici, ruše u njemu ono što je prepoznatljivo i univerzalno unoseći novu emotivnost, novu slikovnost, aluzijama vezujući mitski narativ za vlastiti zavičaj. Domovina više nije skroviti prostor sreće i utehe simbolizovan toplim ognjištem i vernom ženom, već prostor opšteg moralnog potonuća u kojem se poništavaju sve dotad kanonizovane vrednosti. Žena je skinuta sa pijedestala na koju su je uzdigli pesnici moderne, patos u obraćanju idealnoj dragoj ustupio je mesto jetkosti, ljubav prema ženi smenila je ljubav prema smrti, dok čulnost i telesnost u istoriji srpske poezije zahvaljujući Crnjanskom dobijaju sasvim nov kvalitet. Junak ratnik postaje rezignirani vitez lutalica, a velika Odisejeva herojska avantura pretvara se u besciljno lutanje, tumaranje bez nade, u svetu koji je razoren ratom bez izuzetka, dok pred pesnikom iskrsava imperativ traganja za novim oblikom, za novim smislom, za „malo nove pesme“ (up. Vučković 2011).
Polazeći od istog iskustva iščašenosti sveta u svojoj pesničkoj argumentaciji oba pesnika koriste i gotovo identičan oblik negativne motivacije koji ima za cilj da se tumačenjem predmetnog sveta, spajanjem opozitnih, često i logički vrlo udaljenih pojmova načini semantički obrt, izazove nedumica i čuđenje (up. Petković 1996: 20–38). Postupak oneobičavanja razvija se uglavnom tako što se naslovom pesme („Molitva“, „Himna“, „Zdravica“, „Na smrt“, „Pohvala“), kao jednom vrstom meta-teksta, upućuje na određeni književni kod, da bi u nastavku tako signaliziran žanr na neki način bio izneveren. U „Himni“ se intonacijom očekivanom za ovu pesničku vrstu veliča negativan apsolut, u „Zdravici“ taj isti apsolut dobija oksimoronsku strukturu, dok se u „Serenati“ dekonstrukcija vrši promenom tona i pesničkih slika na koje se računalo. Kod Sterije se rastakanje ode uočava na tematskom planu, gde je već u naslovu („Na smrt jednog zlikovca“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“) vidljivo da je predmet slavljenja neko ko se nalazi na dnu vrednosne lestvice, a koristi se i oblik negativne argumentacije koji smrt ispostavlja kao jedini apsolut (oda posvećena Antoniju Arnotu) ili se, pak, konstruiše opozicija pojedinac–kolektiv (pri čemu se, sasvim neočekivano, požrtvovanost našla na dnu vrednosne lestvice, a koristoljublje na samom vrhu iste te hijerarhije poželjnih oblika društvenog ponašanja). Izbor vešala u pesmi Crnjanskog, predmeta koji se nalazi potpuno van vrednosnog sistema u poređenju sa Sterijinim odama, ispostavlja se kao daleko slobodniji i radikalniji, ali potpuno prirodan kada ga smestimo u epohu avangarde. Sterija svoju oštricu usmerava najviše protiv pseudopatriota (vođe naroda, crkvena lica, kvazipoete) i njihove isprazne retorike, načina na koji su zloupotrebljeni vidovdanska etika i ostali ideali čovečanstva (obesmišljavanjem junaštva, poštenja, slobode, narodnosti), što u osnovi čini i Crnjanski, ali je njegov tematski i žanrovski repertoar širi, a sam postupak kompleksniji jer se subverzivnost češće prenosi i na nivo jezika. Crnohumornog, karikaturalnog, rugalačkog i grotesknog kod Crnjanskog je više, pa se revolt i gnev u njegovoj poeziji dalje čuju, ali sve je to isti anarhistički, pobunjenički postupak snažnog etičkog i poetičkog protivljenja ustanovljenim vrednostima u čijem središtu se našla parodija kao osnovno sredstvo obračuna sa dominantnim sistemom kulture. Oba pesnika parodiraju žanrove sa samog vrha oficijelne kulture (one visokofrekventne, himničnog karaktera – molitvu i odu), a cilj je da se kritici izvrgne isprazna nacionalna retorika i ukaže na sav besmisao rata i poziciju bezizlaznosti za pojedinca koji se u njemu našao. Ma koliko ostavljalo utisak radikalnog čina, parodiranje velikog broja kanonizovanih žanrova u oba slučaja odvija se istovremeno u pravcu njihovog razaranja i inovacije, pa se o prevrednovanju tradicije ne može govoriti kao o potpuno negatorskom postupku6. Cilj ovih oblika parodije je da se iskaže pobuna protiv kanona i ustaljenih obrazaca pevanja, kako bi se na taj način dekonstruisale poetike onih epoha koje su se strogo držale normativnih principa ne uzimajući u obzir mogućnost žanrovske, tematske i/ili stilske inovacije i koje su, kao po pravilu, završavale u žanrovskom okoštavanju, u epigonstvu i skribomaniji7. Krećući se u rasponu od blagoironičnih aluzija koje u sebi još čuvaju notu prividne vedrine („Pohvala sliku“, „Srpskom stihotvorcu“) do crnohumornih efekata, karikaturalnih iskrivljavanja i groteske8 parodija postaje relevantan „vid borbe za novu osećajnost, novi izraz, modernističku poetiku“ (Mirković 2013).
Iz ovakvog oblika pesničke argumentacije, čiji je koren u negaciji, kao još jedna zajednička odlika obe zbirke izranja nihilizam. I Sterija i Crnjanski pevaju tragediju obesmišljene egzistencije. Čovek je prestao sušt biti. Bog u ritama ostavlja čast i poštenje. Sloboda, jednakost, bratstvo su iznevereni ideali, sve poravnavaju jedino pepeo i prah. U Davorju se grob ukazuje kao jedina mirna luka, zaklon od životnih nedaća, pa će u jednom od nadgrobija poneti i epitet slepi, što sugeriše zaključak da je Sterijin nihilizam konačan. Nemoćan da se identifikuje sa kolektivnim oduševljenjem i da oseti slast pobede, i lirski subjekat Lirike Itake takođe je u potrazi za utehom i novom nadom. Međutim, gorčinu, nemoć i očaj, koje je iskusio u sudaru sa istorijom, sloboda rođena u krvi i strahu sa njega ne može sprati. Ljubav svedena na telesnost u ciklusu „Nove senke“ takođe ostaje mesto prazne transcedencije. Ono što je u Davorju tragedija čoveka i nepopravljivosti njegove prirode, pa se javlja kao spoznaja da „u prsima svak trulež nosi“, da „ništa iz ništa daje uvek ništa“, u Lirici Itake je i tragedija muškog čija je egzistencija osujećena, obesmišljena i u javnom i u privatnom prostoru (up. Jerkov 2010).
„Stihovi ulica“ će samo potvrditi prisustvo negativnog apsoluta koji će se u „Molitvi“ obznaniti u odsustvu vrhunskog principa, pa vera u smrt kao izbavljenje lirskom subjektu Lirike Itake neće doneti spas. Međutim, ako se iz strogo utvrđenog okvira njihovih zbirki iskorači u ceo pesnički opus, i u istu ravan dovedu „Sumatra“ i „Nadgrobije samom sebi“, „Stražilovo“ i „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, a „Lament nad Beogradom“ bude uparen sa „Davorjem na polju Kosovu“, ispostaviće se da poetički sistem Crnjanskog i Sterije pokazuje jedan viši stepen koherentnosti i komplementarnosti.
Potraga za utehom nastavlja se i u „Sumatri“, ali čežnja za prirodom, za nestajanjem, utapanjem u nematerijalno koje za trenutak izgleda kao da može doneti željeno upokojenje, još uvek je izraz nihilističkog odnosa prema vlastitoj egzistenciji izraženog u preziru „prema telesnom, životu, ljudskosti, samom postojanju“ (Raičević 2005: 114). Isto odricanje od telesnog, ali i sumnju u razum, koji se ispostavio nemoćan da pojedinca sačuva u sveopštem istorijskom metežu („No telo nam ništa, um takođe ništa“) pronaći ćemo i u Sterijinom „Nadgrobiju“, ali to još nije dokaz da se nihilizam u stihovima ove dvojice pesnika može shvatiti kao njihova završna reč. Put ka novom mogućem odgovoru, otvara „Stražilovo“. Ideja da je čitav svet premrežen nevidljivim vezama, koja u svojoj srži krije aktivistički, dionizijski princip, preobraća se u surovu i otrežnjujuću spoznaju da je svet sazdan na prerano žrtvovanoj mladosti, otuda „Stražilovom“ odjekuju elegični tonovi koji su dokaz da je lirski subjekat postao svestan svog mesta u ovom tradicijskom lancu i susreo se sa svešću o svojoj sospstvenoj prolaznosti. Ova nihilistička ideja u Sterijinoj pesmi „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“ pojaviće se kao polazna premisa9, kako je to zapazio Jovan Hristić (up. Hristić 1994: 18–31). Zagledan u vode i obale Dunava lirski subjekat će ukazivati na veze u vremenu i prostoru, na isti sukob erosa i tanatosa, na kratkotrajnost ljudske sreće, trošnost materijalnog sveta, paradoksalno mu suprotstavljajući spoznaju da je ništavilo „jedino što bi se kao apsolut moglo meriti sa večnošću“ (Hristić 1994: 29). Utisak neočekivanosti koji proizvodi činjenica da se „Spomen putovanja“ okončava isticanjem vitalističkog principa10, a koji ovu elegiju nad prolaznošću pretvara u himnu čovečnosti, gubi se kada se shvati da se, tek u suočavanju sa sopstvenom prolaznošću, sa smrću kao apsolutom, našim svesnim opredeljenjem za dobro predodređujemo za večno trajanje, ugrađujući svoju trošnu sudbinu u sudbine onih koji će dolaziti posle nas, baš kao što su naši preci činili11.
U poziciji gubitka etičkog oslonca, Sterija će se, osuđujući praznu nacionalnu retoriku koja je vojvođanske Srbe i gurnula u rat, založiti za to da se kosovski poraz i propast srpskog carstva, smrt vladara i velmoža, zapravo sve smrti naciona ne oplakuju (pod obrazloženjem da beda vlada svud na svetu), gradeći na taj način jednu novu etiku koja se zasnivala na ideji o preobražaju, katarzi (up. Ugrenović 2013). U okviru antičkih učenja ona se posmatrala kao spremnost da se bol i tuga12 prevladaju tako što će se smrti pogledati pravo u lice jer je to jedini način da se pojedinac oslobodi straha za vlastitu sudbinu, malu i ništavnu spram stradanja velikih i pravednih, i sačuva od ovozemaljskih poroka kao što su oholost, sujeta i taština. Očišćen od straha od smrti pojedinac se spasava („oslobođava“) od ovozemaljskih poroka, stiče nov etički kvalitet – nevinost – koja ga jedina čini sposobnim za dobra dela i obezbeđuje mu čistu savest, pa time i mir u sveopštem (ratnom) metežu. U bogatom lirskom opusu Miloša Crnjanskog katarza za kojom žudi lirski subjekat Lirike Itake ostvariće se tek kada tuga bude prevladana, a spoznaja o sopstvenoj prolaznosti prihvaćena. Preobražaj zato dolazi tek sa životnim iskustvom, kada konac života bude dao „jedan nužni vid životu“ (Hristić 1994: 27), u labudovoj pesmi Lament nad Beogradom koja će kao i „Davorje na polju Kosovu“ od tužbalice prerasti u himnu kojom se „davori“, veliča besmrtnost (up. Vladušić 2011; Ugrenović 2013).
Visoka pesnička samosvest Miloša Crnjanskog i Jovana Sterije Popovića ispoljila se i na spoljašnjem, formalnom planu zbirki. Obeu naslovu ukazuju na temu, ali i na problem žanra – Lirika Itake kao naziv za jednu vrstu nove liričnosti koja, iako u prvoj reči ove pomalo oksimoronske sintagme priziva značenje jednog mekog sentimenta i sklada, akcenat stavlja na promenu tona uslovljenog temom povratka ratnika koji sa sobom donosi novu emotivnost, jedan novi, disharmonični pogled na svet. Kada je reč o Davorju, problematičnost žanra neće se u potpunosti otkriti u naslovu sve dok se on ne dovede u vezu sa prepevom jedne od Horacijevih oda, onom koja nosi naziv „Nevinost“. U njoj Davorje dobija epitet „novo“ što sugeriše da je došlo do udaljavanja od njegovog prvobitnog značenja. To je signal da se radi o novom, hibridnom žanru, inovaciji nekoliko u ranijoj književnoj tradiciji strogo kanonizovanih žanrova (vizantijskog plača, baroknog lamenta, antičke ode, elegije, narodne tužbalice i kanta/nadgrobija) koji kao rezultat daju novi oblik, pesmu koja će „davoriti“, odnosno slaviti besmrtnost (up. Ugrenović 2013).
Podudarnost se dalje ogleda i u metatekstualnom okviru obe zbirke, kao i u činjenici da ih prate programski tekstovi, što već samo po sebi ukazuje na to da dela nastaju u jednom polemičkom kontekstu koji nužno traži da se svest o artificijelnosti istakne u prvi plan, jer je smisao i ulogu književnosti u sistemu kulture potrebno iznova dokazivati i definisati. Obe zbirke imaju pesme prološkog13 i epiloškog14 karaktera kojima se sugeriše određena recepcija dela. Predgovoru Davorja „O srpskoj azbuki“ prethodio je tekst koji je kao poziv na polemiku bio objavljen tri godine ranije „Je li nužno upotrebljavati azbuku građansku u srpskome knjižestvu“ (up. Jovanović 2013), a u okviru druge knjige Davorja, koju Sterija nije stigao da objavi, bio je predviđen tekst „Predgovor o slogomjeriju srpskom“ (što je dokaz da je u fokus njegovih poetičkih razmatranja sve više dolazio stih), dok Crnjanski svoj poetički program obrazlaže u mnogim tekstovima, napisanim ili objavljenim pre njegovog odlaska u Pariz (Raičević 2005), među kojima se kao najreprezentativniji izdvajaju „Objašnjenje ’Sumatre’“ i esej „Za slobodni stih“.
Obim ovog rada ne dozvoljava da se u njemu pozabavimo ovim tekstovima, niti problemom stiha i rime, mada su ova dva pesnika po svemu sudeći delila slične stavove o pitanju samosvojnosti srpskog stiha, smatrajući da on ne treba da se oslanja na tuđe uticaje, već da ga treba podrediti osobenostima i melodijskim mogućnostima sopstvenog jezika. Iako su, sa stanovišta tradicionalne istoriografije, nastupali sa sučeljenih pozicija, oni su takođe negovali isto antiklasicističko osećanje, imali isti stav o mimetičkom, podražavalačkom stvaranju i jednako smelo dokazivali svoju originalnost. Vremenski i prostorno udaljeni, osujećeni za mogućnost realnog susreta, u jednoj drugoj dimenziji uspeli su ipak da se sretnu i otvore dijalog koji i danas traje.
Svestan sopstvene prolaznosti Sterija je Davorjem oglasio raskid sa kolektivom koji je u ratnom metežu pokazao svoje nedostojno lice i usmerio svoj pogled u budućnost posvećujući svoje pesme mladim, još neokaljanim generacijama, možda baš onim koje su iz Prvog svetskog rata izašle očajne kao iz krvavog sna. Stvarao je tako zalog za produžetak svog trajanja u večno propadljivom svetu. Iz budućnosti mu je jedan jednako veliki pisac, pesnik i nacionalni poslenik došaptavao:
„Unutra, u nama, neka žar drži svet, nepromenljivo i neprekidno.“ S druge strane stizao je odjek „Plamen kratko traje, večno gasi se.“
Jelena H. Jovanović
1 Sterijino Davorje moglo je predstavljati reakciju i na populističko tumačenje vidovdanskog mita i almanah Neven – Sloge koji je štampala Družina omladine srpske (up. Maticki 1997), ali i na poeziju Branka Radičevića i/li njegovih sledbenika (Brankomana, kako je generaciju pesnika koja je, nimalo originalno, pevala na Brankovom tragu, podrugljivo nazivao Laza Kostić). Naravno, Sterija nije imao razloga da se protivi poetičkom prevratu koji je Branko najavio svojim „Putem“ budući da je i sam osećao potrebu za poetičkim promenama, a sledbenicima Mušickog zamerao isto što i mladi romantičari, ali su mu mogli zasmetati način, strast i radikalnost kojima su oni tim promenama stremili. Davorje bi se u tom kontekstu moglo videti i kao Sterijin pokušaj da se Brankovom „Putu“ ponudi alternativni put u želji da se ukaže na činjenicu da uvođenje novina u literaturu mora biti promišljen poetički čin, poezija koja će po svom karakteru biti više obnoviteljska nego suštinski nova, zaista potrebna srpskoj čitalačkoj publici tog (posleratnog) vremena.
2 Što je inače datum oslobođenja Vršca od mađarske vlasti.
3 Što će Crnjanski samo malo drugačije formulisati sa „tužan je život na svetu, svud“.
4 Svest o toj repetitivnosti istorije poseduje i Crnjanski, što se vidi čak i u Prologu: „Sudbina mi je stara, / a stihovi malo novi.“
5 Pesničke figure vladike Stefana Popovića i Gavrila Principa simbolišu pojedinačnu žrtvu koju je najpre obesmislio sam rat, a zatim i srpski pesnici koji su ih banalnošću stiha i rime dodatno unizili. Lirski subjekat Lirike Itake progovara upravo u ime tih anonimnih heroja koji su dvostruko izgubljeni u ratovima koji se ponavljaju i u našem kolektivnom sećanju. Za njega je herojska smrt jedini častan oblik egzistencije. „Ditiramb“, „Oda vešalima“, „Spomen Principu“ pesme su u kojima se nedvosmisleno slavi časna smrt. „Herojski etos vratio se na velika vrata u srpsku poeziju“ – primećuje Gorana Raičević – „rodoljubivo osećanje nije više retorički relikvijar koji evocira Kosovo i slavu Dušanovog carstva, već herojski čin Gavrila Principa“ (Raičević 2013: 131). Na činu, a ne na praznoj retorici insistira i Sterija u svom predgovorju Davorju, kao jedinom ispravnom načinu da se patriotizam osvedoči. On u svojim pesmama oživljava tipološki neverovatno veliku i raznovrsnu galeriju likova antijunaka za koje inspiraciju pronalazi u istoriji ili realnom životu, ali to čini tako što se od direktnog imenovanja zaklanja aluzijama, brišući katkad ranije ostavljene signale, dok one koji su svojim delima dokazali svoj patriotizam ne prepušta anonimnosti, već im otvoreno ukazuje počast, ostavljajući njihova imena čak i u naslovima pesama. Prevladavanje ratnog iskustva delom je i stvaralački čin koji se oslanja na veru u moć poezije. Obojica u traganju za povlašćenim prostorom, sferom harmonije koja donosi umirenje i spokoj (ataraksiju) (up. Džadžić 1996) stižu do svoje „lične pesničke religije“ (Raičević 2013: 133). Za Crnjanskog je to „sumatraistička radost kao oduhovljena čulnost“ (Raičević 2013: 133), a za Steriju je to vera u večnost dobrih dela – sam čin stvaranja, a shvaćeno uže i Davorje kao pesnički vrt.
6 Ako je Crnjanski „radikalni modernist“ (Jerkov 2010: 274) pre nego avangardist, kako to zapaža Jerkov, onda bi se za Steriju moglo reći kako je modernist koji poseduje veoma snažnu svest o kontinuitetu jer se njegov zahtev za prevrednovanjem tradicije ne protivi ideji kontinuiteta, već je podrazumeva (up. Jovanović 2013).
7 Kada je reč o Sterijinoj pesmi „Srpskom stihotvorcu“, u njoj bi se parodija pre mogla shvatiti kao čin diskreditacije poetičkog protivnika i kao polemički odgovor na Brankovu programsku pesmu „Put“ kojom je, kako beleži naša istoriografija, bio zahvaćen i Sterija. Iako se u prvi mah čita kao pesma kojom se Sterija distancira od taštog srpskog „poete“ i njegove pseudopatriotske poezije, ona tematizuje ozbiljan etički prestup (hybris) pesnika koji se drznuo da prekorači sve pesničke norme i bude nenadmašno nov i originalan. Aluzije na Parnas, invokaciju muza u svojstvu postizanja pesničkog nadahnuća, ali i njihova detronizacija, a zatim i drugačije oslovljavanje („vile čarlolojke“ isuviše podsećaju na Brankovu banalizaciju i vulgarizaciju muza koje su u „Putu“ oslovljene sa „momice“ i „deklice“), uz suptilan izbor leksike (prne, popeva, ševa) i inkorporiranu poslovicu „u zajam se goveda ližu“ prizivaju Brankovu satiričnu poemu „Put“, odu Vuku i njegovom reformatorskom radu, koja počinje upravo profanizacijom i vulgarizacijom muza.
8 Milica Mirković zapaža da Crnjanski „kada je reč o književnoteorijskom pojmu parodije ide korak dalje od uobičajenih očekivanja, probija granice utvrđene tradicijom i parodira i samu parodiju po sebi, barem u smislu njene vedrohumorne prirode, pomerajući tako ugao gledanja na ovaj literarni fenomen […] izobličava i sam žanr parodije, dekonsturiše i u drugačijem smislu konstruiše i ovaj subverzivno-kreativni postupak u svom delu“ (Mirković 2013).9 „Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe! (…) Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlji bude“.
10 „O ti, koj’ na trošnim ostancima predaka mili / Vremenom za starim uzdišuć’ tužno stojiš, / Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu/ diži ime i čest, delima, roda milog. / I na tvome će stajati grobu potomaka noga, / grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude. / To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže; Kratak je život ko san, dela su večita tek.“
11 Možda ne bi bilo loše primetiti u kom pravcu su usmerene vizure tada još mladog Crnjanskog koji u „Stražilovu“ setno gleda unazad, za razliku od zrelog Sterije koji na samom početku svoje zbirke u „Spomenu putovanja“ vedro gleda u budućnost.
12 Još jedan zajednički momenat Davorja i Lirike Itake je tuga koja je prateći deo pesama. Ona ima katarzično dejstvo, ali podstiče nadahnuće. Dovoljno je samo uporediti prološke pesme ovih zbirki.
13 „Prolog“ (Crnjanski), „Mojim pesmama“ (Sterija).
14 „Epilog“ (Crnjanski), „Oproštaj s čitateljem“ (Sterija).
IZVORI I LITERATURA
VLADUŠIĆ, Slobodan. „Beograd: Da li je moguć megalopolis koji bi ostao prestonica?“ Crnjanski megalopolis. Beograd: Službeni glasnik, 2011. Str. 335–344.
VUČKOVIĆ, Radovan. „Lirika Itake“. Poezija srpske avangarde. Beograd: Službeni glasnik, 2011.
JERKOV, Aleksandar. „Estetika neveselog: Poetički sitem i modrenizam ranih stihova Miloša Crnjanskog“. Smisao (srpskog) stiha. Knjiga prva. De/konstitucija. Beograd: Institut za književnost i umetnost; Požarevac: Centar za kulturu, Edicija Braničevo, 2010. Str. 265–286.
JOVANOVIĆ, Jelena H. „O Sterijinom poimanju stvaralačke autonomnosti: (Pohvala sliku kao implicitna polemika s pesničkom školom Lukijana Mušickog)“. Književ- na istorija, god. 43, br. 145 (2011). Str. 583–604.
JOVANOVIĆ, Jelena H. „Anahroni gest jednog konzervativca: zašto je Sterija svoje Davorje štampao crkvenoslovenskom ćirilicom i predvukovskim pravopisom?“ Baština, sv. 35 (2013). Str. 45–59.
KONSTANTINOVIĆ, Radomir. Biće i jezik. Beograd: Prosveta, 1983.
MATICKI, Miodrag. „Rajićeva istorija i vidovdanski kult u srpskom pesništvu sredinom devetnaestog veka“. U: Jovan Rajić – život i delo. Marta Frajnd (ur.). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1997. Str. 105–108.
MIRKOVIĆ, Milica. „Elementi parodije poetskih vrsta u Lirici Itake Miloša Crnjanskog“. Kulturni heroj. 23. jun 2013. <http://kulturniheroj.com/?p=1730> 24. 11. 2013.
PETKOVIĆ, Novica. Lirske epifanije Miloša Crnjanskog. Beograd: SKZ, 1996.
RADOJČIĆ, Saša. Ništa i prah: antropološki pesimizam Sterijinog Davorja. Beograd: Zavod za udžbenike, 2006.
RAIČEVIĆ, Gorana S., Eseji Miloša Crnjanskog. Sremski Karlovci; Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2005.
RAIČEVIĆ, Gorana S. „Lirika Itake između bodlerizma i avangarde“. Razvojni tokovi srpske poezije. 1/2/ 42. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 12–14. IX 2012. Beograd: Međunarodni slavistički centar, 2013. Str. 125–135.
UGRENOVIĆ, Aleksandra M. „Arhitekstualnost i hipertekstualnost pesme Davorje na polju Kosovu Jovana Sterije Popovića“. Razvojni tokovi srpske poezije. 2/2/ 42. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 12–14. IX 2012. Beograd: Međunarodni slavistički centar, 2013. Str. 527–541.
HRISTIĆ, Jovan. „Pesnik Sterija“. Eseji. Novi Sad: Matica srpska, 1994. Str. 7–31.
DžADžIĆ, Petar. „Utopijsko u delu Miloša Crnjanskog“. U: Miloš Crnjanski: teorijsko-estetički pristup književnom delu: zbornik radova. Milosav Šutić (ur.). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1996. Str. 51–56.
