Pobediću i opljačkati svakoga koji je slabiji od mene, i sakriću se ispred onih koji su od mene jači [Tema: Hamvaš]

Protektorat

Janaka je, kao što piše u Upanišadama, gradio kuće pored puteva i uživao ako bi putnici kod njega konačili i jeli njegovu hranu. Sličnu belešku iz srednjeg veka u Evropi našao sam samo jednu i to o nekome koji je imao isto ovakvo častoljublje. Međutim, slučaj se, ovaj poslednji, pominje samo uzgred, kao neobična ludost, jer u to vreme to već nije bilo normalno, niti za ugled. U svakom slučaju za savremenike se već moraju dodati dve opaske. Prva je da kuće izgrađene pored puta nisu bile hoteli ili restorani, i kralj Janaka konačište i hranu nije davao za novac, i pored toga nije bio lud. To govori o sasvim drugom shvatanju svojine. Druga je da to nije pobožna izmišljotina. Ove dve opaske su, u svakom slučaju, dovoljna bruka za modernog čoveka, ali se mora dodati da u svetu gde nešto, ako nije brutalni šićar, smesta zvuči kao sladunjava priča s naravoučenijem. A bruka nije u tome što je u nama izumrlo osećanje Janake, nego što nismo skloni ni da poverujemo u ono što je on radio.

Opaska je zato važna jer iako je oskudna, ipak pruža uvid u život koji se naziva zlatno doba.

Naravno, Upanišade su pisane već u doba kada shvatanje svojine Janake, koje proizilazi iz njegovog ponašanja, nije bilo opšte, već samo individualna vrlina, a opet bilo je sasvim razumljivo. Moglo je biti usamljen slučaj, ali je pisca podsećalo na prastaro doba. Onda je sećanje na zlatno doba bilo životnije, ne kao danas kada naše pojmove gotovo potpuno inspirišu slike želja. Zlatno doba nije bilo takozvana kultura. Kultura – reč je napola obmana, napola scijentifikovana fiks-ideja. U doba Upanišada još se znalo da je zlatno doba bilo stanje sakralne anarhije, gde postojanje ne reguliše zakon i institucija, nego sreća u savršenstvu.

Kralj Janaka je gradio kuće pored puta da bi namernici kod njega konačili i od njegove hrane jeli. Iz ovakvog shvatanja vlasništva čudesno nedostaje misao o borbi za opstanak. Navikli smo da se vlasništvom obezbeđujemo. Ima onih koji vele da celokupno naše moderno bivstvo počiva na ovoj vladajućoj samoobezbeđenosti. U toj samoobezbeđenosti najdelotvornije oružje je vlasništvo. Moj novac je moja tvrđava. Ono što je u ponašanju Janake za nas tako neverovatno jeste da ne samo što daje, nego s lakoćom daje svoje kuće svima koji banu, i gord je što kod njega konače i jedu od njegovog jela. Vlasništvo je njegovo vlasništvo, ali je u svemu tome najbitinija crta da ga on daje, i tome se raduje. Ni traga samoobezbeđenosti. Janaka ne živi u borbi za opstanak, nego sasvim drugde.

Bertran Rasel odbacuje misao o borbi za opstanak kao društvenu i istorijsku pokretačku silu, čak i kao biološki prirodni zakon i tvrdi da je Darvin ovu misao preuzeo iz engleske utilitarne ekonomije osamnaestog veka. Darvinizam nije ništa drugo do na biologiju (ili, ako vam se više dopada, na filozofiju prirode) primenjena takva ekonomska teorija, čija je osnovna misao korisnost. Činjenica je da ima i onih, kao Bataj, koji propovedaju suprotno gledište. Ono što karakteriše ekonomiju prirode nije gledište korisnosti, i nije za najmanje najviše. Sve u svemu, to je kasno građanstvo. Priroda nije štedljiva, nego upravo obrnuto, bezumni je rasipnik. Najveći nitkov u društvu villain – nije razbojnik I nije ubica, kaže Rasel, nego onaj koji slaže paru na paru. Za prirodu nije karakteristično sitničavo razmišljanje građanske štedljivosti, nego nezamisliva darežljiva i velikodušna rasipnička raskoš. Na ovaj način Janaka se pobliže može razumeti. Ono što ima on ne čuva, i ne obezbeđuje za sebe i ne skriva pred drugima da bi sam požderao. U najvećem broju slučajeva nemaština nije prirodna. Verovatno i nije rezultat lošeg gazdovanja, nego pretežno rezultat gramzivosti. Skrivanje dobara koje priroda pruža. Gramzivost ne postoji zato da bi se čovek najeo, nego zbog straha od smrti od gladi.

Ekonomija je ono područje na kojem je snaga duha neminovno najmanja, a snaga stvari najveća. Ekonomija se definiše i na taj način da je ona karakteristično mesto gde se sam duh predaje.

Nesumnjivo je jedno od najvećih duhovnih ostvarenja ako neko spiritualizuje ekonomiju. Moć stvari je velika i, sem nekoliko svetaca, nije bilo nikog živog koji bi se mogao suprotstaviti ovim moćima. A ništa nije fatalnije nego podleći stvarima. Od toga je fatalnije samo jedno: od podleganja stvarima načiniti religiju (pogled na svet).

Zajedno sa čovekovim bivstvom je data činjenica da je objekt uvek pod znakom pitanja. Objašnjenje: ono što postoji uvek je nepouzdano, jedino je pouzdano da jesam. Stvari su sakralne, sacer je pak ambivalentna misao, znači i da je sveta i dobra. Znači pomoć. Genon veli, intervencija.

Ali stvar je strahovito pod znakom pitanja i ako nije uzvišena, onda je ništavna, ako nije sveta, onda je demonska, ako nije intervencija, onda uništava i ako nije pomoć, onda je opasnost. Ako je čovekov odnos s objektom ispravan, onda je dobar i znači pomoć, ako je neispravan, onda je demonski.

Vlasništvo je odnos prema objektu. Vlasništvo je dobar odnos prema stvarima i ako je to tako, onda one znače pomoć, ako je vlasništvo loš odnos, onda su one demonske. Ako stvar lično pripada nekome koji je odgovoran za nju i koji je drži u vlasti time što je vezuje za sebe, odnosno slobodno se i s radošću odriče od nje i prepušta je drugima, onda stvar služi i dobra je i uzvišena i pomoć je i radost.

Ako je stvar postala nezavisna od čoveka, ako za nju niko nije odgovoran, niko ne vlada njome, ali je ljubomoran i čuva je i skriva i zadržava za sebe, time daje stvari nedopuštenu moć nad sobom i onda stvar demonski vlada čovekom.

Govoriti o zajedničkom vlasništvu je glupost. Ono što nije lično vlasništvo, bez gospodara je, a demonska je stvar bez gospodara, nevezana posredstvom ljudske ličnosti. Stvar mora biti nešto čime jedan čovek pomaže drugome, kao kralj Janaka, koji je gradio kuće pored puta da bi putnici kod njega konačili i jeli od njegovog jela. Dođite i jedite.

Težina ekonomskog pitanja. Pretežnoj većini ljudi vanredno pada teško da se brine o sebi. Mnogo ih je koji uopšte ne umeju da brinu o sebi. Rad? – nije istina. Čovek voli da se igra, ne da radi.

Ekonomija je nešto sasvim suprotno igri, duhovno veoma skromna delatnost, u uživanju gotovo ništavna. Za nju je potrebna posebna sposobnost, koju je u doba baštine obavljala posebna kasta, vaišija, koja je uživala u ekonomskoj delatnosti i čiji je zadatak bio izdržavanje čovečanstva. Zlatno doba: protektoralna ekonomija. Uzimam u zaštitu svakoga ko je slabiji od mene, i stavljam se pod zaštitu svih koji su snažniji od mene. Misao o borbi za opstanak je nepoznata. Stvar bezuslovno pripada nekome, i to onome koji je daje. To je pojam vlasništva. Ispravna misao o vlasništvu ne počiva na pravednoj podeli, nego na bogatstvu prirode iz čega proizilazi velikodušnost. Čovekovo vladanje stvarima. Osnovno ekonomsko stanje.

Istorija: borba za opstanak. Demonska priroda stvari. Vlasništvo: lično ili zajedničko vlasništvo: nasilje ili tzv. pravedna podela. Pobediću i opljačkati svakoga koji je slabiji od mene, i sakriću se ispred onih koji su od mene jači. Stvari vladaju čovekom. Štednja, gramzivost, strah, osiguravanje, odbrana, isključivanje iz vlasništva, prikupljanje, skrivanje ispred drugih.

Tri stepena vladavine stvari:

prvi je prosto razbojništvo i otimačina, oboriti, oduzeti;

drugi, udruživati se i štiteći se međusobno, zadržavajući određen spoljni privid, različitim zahvatima plaštiti ljude i doći do šićara;

treći, organizovano, s državnim aparatom, pod zaštitom zakona, silom vlasti pljačkati.

Prethodni stepen u odnosu na stepen koji sledi nevin je i primitivan i naivan. Cilj odmah pada u oči i zbog toga je necivilizovan. U određenom smislu poštenije je nekoga klepiti i opljačkati nego poslovnim trikovima ga neprekidno cediti, a opet poštenije je držanje fabrikanata i akcionarskog društva nasuprot eksploataciji državnog terora. Prethodno je nezgrapnije, ali otvorenije ponašanje, upravo zato što je slabije, izgleda poštenije i u svakom slučaju simpatičnije.

Potonji stepeni pak u odnosu na prethodne promišljeniji su, organizovaniji, finiji. Takav je demokratski kapitalizam u odnosu na drumsko razbojništvo, i čudovišna država u odnosu na demokratsku banku ili na industrijsko preduzeće. Čudovišna država već je i ideološki zaštićena, izgrađena na složenoj pseudologiji, s organizovanom policijom i doušnicima, s prividom parlamentarne zakonitosti, pod zaštitom izglasanih zakona i naredbi. Viši stepen razbojništva u odnosu prema nižem administrativan je i birokratski, teorijski opravdan, čak je i naučno obrazložen.

Moderna ekonomija, od otprilike tri hiljade godina, pod znakom je vladavine stvari. Da bi se demonska karakteristika ekonomije zatamnila i sakrio korumpirani pojam vlasništva, težnja je sledeća: pribavljanje vlasništva na nižem stepenu je pljačka, na srednjem stepenu je poslovni profit, na višem pak zvanična eksploatacija – sve se to želi odvojiti od svoje anarhične suštine i pretvoriti u delatnost zločinačkog udruženja koje je zaštićeno vlašću, čak zakonom.

Pre stotinu godina Kjrekegor je izrazio shvatanje o načinu života gde ljudi svakih pet minuta moraju vaditi novčanike, i bilo gde da čovek uđe, svuda je najvažnije mesto kasa. Postoji samo jedan nečasniji čin života od ovakvog plaćanja, i to onaj koji opravdava ovakvo plaćanje, i opravdanje ne samo što podupire zakonom, nego ga čak pretvara u nauku. Naravno, u Kjerkegorovo doba još je bilo nade da će socijalizam, koji je tada nastajao, stvoriti neki red na području ekonomije. Socijalizam je, međutim, istorijski produkt i o ekonomskim osnovama nema pojma. Hteo je da postigne tzv. Pravednu podelu dobara, ali nije ni započeo jer je znao samo za pojam korumpiranog vlasništva. Danas, stotinu godina kasnije, znamo da je socijalizam izazvao dosad nepoznatu ekonomsku krizu u životu čovečanstva.

Socijalizam je nastupio sa zahtevom i pretenzijom da će ukinuti izrabljivanje prikriveno u demokratskom kapitalizmu i da će ekonomska pitanja jednom za svagda razreštiti u znaku pravde.

Zbog toga su dobronamerni ljudi sa svih krajeva sveta bili pristalice socijalizma. Došavši na vlast, međutim, u tom trenutku se ispostavilo da je u pravu bio Anatol Frans u Buntovnim anđelima. U naše vreme, kada opozicija preuzme vlast, ne zna drugo da čini do isto ono što i oborena vlada, samo još gore. Ako je životni poredak istovetan, promena činilaca unutar njega jedva da znači nešto.

Socijalizam ne samo da nije likvidirao pljačku koja počiva na pojmu korumpiranog vlasništva, nego je uveo u život višu i finiju, organizovaniju i teoretski zasnovaniju administrativnu eksploataciju koja po beščašću čak i ne liči ni na jedan robovski period za koji istorija zna. Zato je centar današnje krize u socijalizmu. Razočaranje u socijalizam u dvadesetom veku bitniji je događaj i od svetskih ratova.

Danas već znamo da otuda ništa neće proizići. Socijalna misao danas je već svetska prevara i čak ideološka zaštita jedne maksimalne eksploatacije, tačno ista onakva kakav je bio klerikalizam u srednjem veku. Samo još teža. Socijalizam je ustao protiv svetske prevare klera i jedini mu je cilj bio likvidacija eksploatacije, koju je učinio bezgraničnom i isključivom.

Državni socijalizam ne napreduje u smeru protektorata, mada su to svi očekivali, i to je bio zahtev čovečanstva za pravdom. U tome ga je sprečio pogrešan i iskvaren pojam vlasništva. Pod izgovorom pravedne raspodele socijalizam je dobra prisvojio i nije rekao dođite i jedite, nego tačno isto ono što I klerikalizam i kapitalizm, išao je na ruku zločinačkog udruživanja. Zašto? Jer je pošao od stvari I situaciju je hteo stvarima da reši. Protektorat je gospodar stvari. Zašto? Jer je za njega znak raspoznavanja vlasništva to što ga se u svakom trenu može odreći i može ga predati. Zato ume da živi sa stvarima. Svet je u svakom, čak i u ovom današnjem opljačkanom stanju dovoljno bogat da bi se protektorat mogao ostvariti u bilo kom trenutku, i za to objektivnih prepreka nema. Gramzivost nikada nije u stanju tako da prikrije svetska dobra pa da od njih ne dospe svakome. Ako čovek može da se oslobodi traume od smrti od gladi (štednja), već je načinio prvi korak na putu ka ukidanju demonske vlasti stvari nad njim samim.

Socijalizam polazi od nepodnošljive misli da dok je jedan čovek sit, ima lepo odelo, stanuje u toploj kući, drugi je gladan i u krpama je i zebe. A otuda je stigao do zaključka da dobra treba oduzeti od onih koji ih poseduju, i treba ih podeliti. Sve je kulminiralo u siromaštvu i nemaštini zato što su dobra oduzeta od vlasnika. Zbog toga je baza socijalizma imoralna i demonska. Imoralna je jer mu je opruga akcije osveta i zavidljivost, demonska zato jer se još više pojačavala moć stvari nad čovekom.

Jači štiti slabijega. Bogatiji izdržava siromašnijeg. Zato postoji vlasništvo. To je protektorat. Ono što od toga odstupa pravo vodi ka razbojništvu. Uz to se mora izdržati čvrsto kao stena.

Ovo danas, ovako kako jeste, poimanje je vlasništva koje počiva na demonskoj materijalnosti i na eksploataciji koja odatle sledi. Odbrana od razbojnika još ima šansi. Odbrana od klerikalnih I kapitalističkih zločinačkih udruženja već je teža. Nemoguće je braniti se od ideološki izgrađene I državne eksploatacije. Utemeljen na pogledu na svet i na scientizmu, proglašen za razvoj i napredak I zato izgrađen na sistemu laži – sistem eksploatacije danas, u socijalizmu mnogo je nepodnošljiviji nego što je bio pre socijalizma, jer se ispostavilo da je čovek naspram zlotvora koji je došao na vlast potpuno bespomoćan. Ništa nije tužnije od trijumfa u zlu. Danas se već vrlo dobro vide, nasuprot sakralnoj anarhiji zlatnog doba, krupni obrisi demonske anarhije. Za povlašćenike zločinačkih udruženja više nema delikta koji ne bi mogli počiniti. I što je egzistencija korumpiranija tim je neophodnija odlučna laž koja će je u humanom zaštititi. Što je razbojnik više pritegnut, biće sve drskiji. Od nekoga vremena uobičajeni vid moralne zaštite postalo je bezočno hvalisanje bestidnošću.

Jer delikt ne samo što treba počiniti, nego ga treba i opravdati i to opravdati ne samo vlašću, nego ga finim i slatkastim frazama prikazati u nadmoćnosti, čime se nitkovluk pokriva pomoću laži. Takav čovek više nije običan zločinac, kao što kaže Dostojevski, nego poseban tip demonske korupcije; društvo postaje neobičan sklop tamnice, bordela i ludnice, gde se zbog napretka i savremenosti pljuje po svemu, a ponajpre po sebi.

Malro navodi odnekuda, ali ne kaže od kuda: „Najveća zagonetka nije što je čoveka slučajnost bacila negde usred materije i zvezdanog kosmosa; nego što smo mi u tom zarobljeništvu u sebi probudili takve misli koje su dovoljno moćne da posumnjamo u ništavnost našeg života.”

Bela Hamvaš