Podanička sreća

Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: pro­bu­dio sam se. I sre­ćan sam. Pri to­me ne idem na jo­gu, a i ne ba­vim se ne­kim spi­ri­tu­al­no-ori­jen­tal­nim vradž­bi­na­ma. Jed­no­stav­no, ta­kav sam. Što bi se re­klo: gle­dam svo­ja po­sla kao sva­ki šut­ko me­đu ro­go­nja­ma.
Pro­bu­dim se. Po­gle­dam pla­fon iz­nad se­be i osmi­jeh­nem se. Lak­nu­lo mi. Šta da sam se, re­ci­mo, pro­bu­dio, ne­daj ti ga bo­že, kao cr­nac u glad­noj Afri­ci, ne­gdje u Ru­an­di ili Ni­ge­ri­ji? Ili u onom jad­nom bi­jed­nom i ne­sreć­nom Bu­run­di­ju?
Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: do­bro ju­tro. I od­mah je ne­ka­ko pod­no­šlji­vi­je. Ot­pad­nu s me­ne kao slju­šte­na ko­ra svi od­sa­nja­ni ko­šma­ri i stra­ho­vi, sve zeb­nje i za­lud­na na­da­nja. Če­ga da se pla­šim kad sam tu, što bi se re­klo, na svo­joj ze­mlji­ci, me­đu svo­jim če­lja­di­ma…a i če­mu vi­še da se na­dam kad su sve na­de iona­ko ostva­re­ne. Mi­slim: do­bi­li smo ono če­mu smo se na­da­li, pa sad ma­lo uži­vaj­mo u ne­na­da­nju. Valj­da smo za­slu­ži­li…
Pro­bu­dim se. I ka­žem se­bi: si­gur­no sam mno­go sre­ćan čo­vjek- i od­mah mi ne­ka­ko lak­ne. Uosta­lom, i sa­mo bu­đe­nje je je­dan ve­li­ki po­čet­ni ko­rak u pra­vom smje­ru. A pr­vi ko­rak je, ka­ko ka­že sta­ra mu­drost, naj­va­žni­ji u na­šoj po­bjed­nič­koj ko­rač­ni­ci što je ži­vot zo­vu. Do­volj­no je pro­bu­di­ti se, če­sto spon­ta­no po­mi­slim, i na­pra­vi­li ste jed­no do­bro dje­lo. Da­kle, bu­đe­nje je sa­mo po se­bi pod­vig do­sto­jan pro­gre­sa i pro­spe­ri­te­ta.
Pro­bu­dim se. Pa pre­tr­nem od stra­šne po­mi­sli: šta da sam se pro­bu­dio, sa­ču­vaj me bo­že, na pri­mjer, u ne­kom ro­vu pu­nom dla­ka­vih pa­co­va i bra­da­tih čet­ni­ka!? Od te stra­šne po­mi­sli sve po­sta­ne sreć­ni­je ne­go što je­ste. Kad je bu­đe­nje te­ško, po­mi­sli­te ka­ko bi bi­lo da ste se pro­bu­di­li u pa­kle­nom ro­vu i od­mah će­te shva­ti­ti da ste sre­ćan čo­vjek što ste se uop­šte pro­bu­di­li van cr­nog ro­va. Od po­mi­sli na bu­đe­nje u stra­šnom ro­vu, ne usta­je mi se iz bla­go­slo­ve­nog kre­ve­ta…
Pro­bu­dim se. Pa se sle­dim od je­zi­ve slut­nje: ni­je valj­da pro­šlo osam sa­ti!? Oši­nut hlad­nom je­zom, iz­vu­čem se do po­la is­pod to­plog jor­gan­či­ća, do­hva­tim te­le­fon i vi­dim da je pet­na­est do de­set. Sle­đen i po­ra­žen sva­lim se na me­ki to­pli obla­čić i već mi je lak­še. Ni­šta ne smi­je da nam po­kva­ri sre­ću jed­nog sreć­nog bu­đe­nja. Sju­tra je no­vi dan, pa ću se vje­ro­vat­no pro­bu­di­ti na vri­je­me…
Pro­bu­dim se. I osje­ćam se ne­ka­ko si­gur­no. Ne­ka­ko sna­žno. Či­lo i po­no­si­to. Mo­ra da je NA­TO, po­mi­slim. Pa opet za­dri­je­mam oma­mljen po­bjed­nič­kim sno­vi­ma. Sve je ne­ka­ko sla­đe kad zna­te da ste se pro­bu­di­li u ze­mlji­ci ko­ju svi po­štu­ju, čak i oni ko­ji je ne vo­le. NA­TO je maj­čin­ska ru­ka ko­ja bri­žno i nje­žno lju­lja na­šu sreć­nu la­đu. Od to­ga mi se valj­da to­li­ko i spa­va…
Pro­bu­dim se. I do­volj­no je da po­mi­slim: do­bro je da ni­je­sam Sr­bin, i mo­gao bih opet da za­spim. Taj na­rod ne­či­ste sa­vje­sti vje­ro­vat­no ne­ma mir­nog sna. Jad­ne sve­to­sav­ske so­ve na ras­kr­sni­ci. Po­ne­kad mi ih je čak i žao. A on­da po­mi­slim: šta li bi oni da­li da su na mom mje­stu… Sr­bi mo­gu bi­ti sreć­ni sa­mo ako po­sta­nu biv­ši Sr­bi, pa­met­no za­klju­ču­jem u pa­u­či­ni na­do­la­ze­ćeg sna. Znam to po se­bi…
Pro­bu­dim se. I svje­stan sam da se ta­ko is­pi­su­je no­va isto­ri­ja jed­nog no­vog vre­me­na. Jer sva­ki no­vi dan je no­va šan­sa za no­va bu­đe­nja. Pod­u­pi­rem se ja­stu­či­ćem kao mi­le­ni­jum­skom tra­di­ci­jom i opet po­či­njem da sa­njam ko­li­ko smo sreć­ni što smo se uošte pro­bu­di­li pod ovim pla­fo­nom, na ovom kre­ve­tu, po­kri­ve­ni ovim jor­ga­nom osu­tim maj­skim ru­ža­ma. Bi­će­mo za­u­vi­jek do­stoj­ni onih ko­ji su nas iz­mi­sli­li, po­mi­šljam dok mi na­dah­nu­će ve­ne u no­voj sun­ča­noj pje­ni na­bu­bre­log sna…
Pro­bu­dim se. Oši­ne me bič cr­ne slut­nje: da­nas je, ku­ka­la ti jat­ka, po­ne­dje­ljak! A po­ne­dje­ljak je naj­te­ži dan u ci­je­loj ne­dje­lji. Okre­nem se na dru­gu stra­nu i ušu­škam se lje­ko­vi­tom utje­hom: ima ko da mi­sli i o po­ne­djelj­ku i o svim osta­lim da­ni­ma u na­šoj ma­loj dra­že­snoj do­mo­vi­ni. Tvo­je je sa­mo da spa­vaš. A mo­žeš da spa­vaš za sve pa­re, jer ti je sa­vjest či­sta. A sa­vjest je valj­da va­žni­ja od sva­kog po­ne­djelj­ka. Za to smo se bo­ri­li…
Pro­bu­dim se. U na­po­nu pre­ki­pje­le ju­tar­nje sna­ge, ma­da je pod­ne odav­no pro­šlo, od­vu­čem se do pro­zo­ra. Pa po­gle­dam do­lje na dru­mo­ve: me­te­žni va­tro­met ži­vo­ta. Na­ši opet pro­sla­vlja­ju no­vo bu­đe­nje…