Osnovati tajnu štampariju, omogućiti slobodu misli koja prkosi despotizmu, posedovati tako moćno sredstvo kao što je štamparska presa – bila je to strasna želja svih organizacija, čim bi one osetile da su u stanju da postignu nešto ozbiljnije.
Još 1860. godine, sa pojavom prvih tajnih društava koja su za cilj imala podizanje seljačke revolucije, poput „Zemlje i slobode“ i „Mlade Rusije“[110], srećemo klice nečega nalik na štampariju koje bi opstajale svega nekoliko nedelja.
Jasno, inostrana slobodna štampa toga doba, čak i na čelu sa piscem kao što je Hercen, nije zadovoljavala potrebe partije koja je delovala u Rusiji.
Za poslednjih deset ili petnaest godina, od kako je pokret dostigao dotle neviđene razmere i snagu, sve je očiglednija bila manjkavost nezavisnih štamparija koje su radile u Švajcarskoj i Londonu, a potreba za domaćom ilegalnom štampom, koja bi u trenutku mogla ispratiti sve aktuelne teme, postajala je sve neodložnija.
Upravo su iz tog razloga revolucionarne organizacije, koje su brzo smenjivale jedna drugu, težile da poseduju sopstvenu štampariju.
No, ispostavilo se da je nad pokušajima takve vrste visila kakva zla kob: svi su oni bili kratkog daha. Policija je otkrivala štamparije čim bi ove uspele da objave neki znak svog postojanja.
Tako se, recimo, štamparija karakozovaca održala svega nekoliko meseci. Nečajevci su takođe posedovali svoju štamparsku mašinu, ali su bili prinuđeni da je sve vreme drže negde zakopanom, sve dok policija nakon sloma organizacije mašinu nije iznela na svetlost dana. Štamparija „dolgušinaca“ zaplenjena je posle dva prva i jedina proglasa. „Čajkovci“ su takođe ne jednom pokušali da pokrenu štampariju i čak su nabavili slova i odličnu presu. Opet, nije im se dalo da se bace i na posao, pa je kompletna štamparska oprema pet godina neupotrebljena tavorila na tavanu.
Zaista, poteškoće sa kojima je skopčano osnivanje tajne štamparije u državi u kojoj se prati svaki korak pokazale su se nesavladivim, jer se one tiču same prirode štamparskog posla. Možemo kriti knjige, časopise, ljude; ali kako sakriti štamparsku presu, kada ona samu sebe otkriva, najpre bučnim i složenim načinom rada koji zahteva pregršt ljudi, a onda i stalnim dovoženjem i odvoženjem hrpe papira – što čistog, što štampanog.
Posle mnogobrojnih pokušaja, koji su redom nizali žestoke poraze, svi su u osnivanju tajne štamparije videli delo koje ne samo da je teško izvodljivo, već i potpuno nemoguće, praznu uobrazilju koja čak vodi besciljnom arčenju novca i snage. Ideja o tajnoj štampariji definitivno je odbačena. „Ozbiljni“ ljudi prosto više nisu hteli da čuju za to.
Našao se, međutim, sanjar, maštar koji se ni po koju cenu nije mirio sa ovom opštepriznatom idejom i koji je strasno dokazivao da je čak i u Sankt Peterburgu moguće pokrenuti štampariju, te da će baš on biti taj koji će je organizovati, ukoliko mu samo budu omogućena sva neophodna sredstva.
Taj sanjar je bio Litvanac Aron Zundelevič[111], rodom iz Vilnjusa, sin sitnog jevrejskog dućandžije.
U organizaciji kojoj je pripadao (kasnije nazvanoj „Zemlja i sloboda“), njegovi planovi ismejavani su kao prosti fantazmi nepopravljivog optimiste.
Ali, tiha voda breg roni. Uz ogromne napore Zundelevič uspeva da savlada nepoverenje prijatelja i za ostvarivanje svoje zamisli napibirči oko 4 000 rubalja. S tim novcem on odlazi u inostranstvo, tamo kupuje i u Peterburg doprema svu neophodnu opremu, da bi konačno, savladavši tehniku posla i prenevši je na još četiri svoja prijatelja, uspeo da sa njima 1877. godine pokrene prvu tajnu štampariju u Sankt Peterburgu koja je redovno radila i izdavala brošure iole zamašnijeg tiraža, a kasnije i manje novine[112].
Plan Zundeleviča bio je toliko jednostavan, prirodan i mudro osmišljen da čitave četiri godine, uprkos upornom traganju, policija nije mogla ući u trag štampariji, koja je ipak, na kraju, otkrivena zahvaljujući glupoj slučajnosti: pomešavši prezimena, žandarmi su se greškom pojavili baš u stanu u kojem su bile smeštene narodnovoljske štamparske prese.
Ipak, led je probijen. Za slomom jedne nicale su druge štamparije, osnovane upravo po datom obrascu, a koje su radile bez prekida.
Od tog se vremena iz nekih nepoznatih skrovišta povremeno širi moćan glas, koji se pronosi od jednog do drugog mora celom dužinom Rusije, zaglušujući bojažljivo čavrljanje licemera i divlje vapaje laskavaca. I radosno trepere, čuvši ga, srca boraca, i drhti despot iza zidova svog neosvojivog zamka; čuje on da se na njega sprema velika sila, pred kojom će mu se raspršiti legije i rušiti tvrđave – snaga slobodne misli, snaga ljubavi i nesebične predanosti dobrobiti naroda.
Ova sila, naoružana ognjem i dinamitom, juriša u krvav boj koji će biti okončan tek slomom despotizma. I u tom slavnom boju, tajna štamparija bila je znamenje oko kojeg je vođena najžešća bitka i ka kojem su bili usmereni zabrinuti pogledi boraca. Dok se taj barjak slobodne misli vijorio, dok ga nikakvi napori neprijatelja nisu mogli istrgnuti iz ruku njegovih zaštitnika, niko nije klanjao duhom i jadikovao nad sudbinom partije, čak i nakon žestokih poraza.
Ali, kako objasniti čudesnu činjenicu postojanja tajnih štamparija gotovo pred samim nosom policije u državi kao što je Rusija? To se objašnjava isključivo odanošću poslu onih koji se time bave, ali i izvanrednom brigom s kojom su preduzimane i najsitnije mere predostrožnosti kako bi štamparija bila zaštićena od svake opasnosti.
Niko nije zalazio tuda; niko, osim onih kojima je to bilo neophodno, nije čak ni znao gde se ona nalazi. Opreznost je bila tolika da ne samo članovi organizacije kojoj je pripadala, nego čak ni urednici i saradnici nisu znali njenu tačnu lokaciju. Obično bi samo jedna osoba znala tajnu, a zatim uspostavljala veze sa drugima, gledajući da se kad god je to moguće izbegnu lične posete.
U vreme kada sam bio član redakcije časopisa „Zemlja i sloboda“, ta uloga je pripadala meni. Komunikaciju sa štamparijom smo održavali preko neutralnih punktova, birajući uvek one najbezbednije. Tamo sam ostavljao rukopise, uzimao korekture i zakazivao vreme i mesto sledećeg susreta. U slučaju nečeg nepredviđenog ili kada bi se lični kontakti iz nekog razloga prekidali, slao bih običnu razglednicu, naznačavajući u njoj na dogovoreni način vreme sledećeg viđenja.
Samo jedanput mi se desilo da boravim u samoj štampariji, a evo i kojim dobrom.
Beše to tridesetog novembra, baš na dan kada je trebalo da izađe prvenac našeg časopisa. Izjutra k meni dođe Aleksandar Mihajlov i saopšti da je, otišavši po zadatku u kuću Troščanskog, umalo upao u zasedu policije, te da se spasao isključivo zahvaljujući svojoj pronicljivosti i spretnosti: dok ga je čopor policajaca vičući pratio u stopu, i on sam poče da viče pokazujući rukom napred: „Lopov! Drž’te ga!“ – čime je zbunio i narod i policajce pored kojih je morao da utekne.
Goreo sam od želje da u časopisu objavim članak o tome, prvenstveno da bih izvrgao ruglu tadašnjeg gradonačelnika Zurova, koji se kleo da u Peterburgu ne postoji štamparija, jer bi je u tom slučaju on zasigurno otkrio.
Upravo sam taj povod iskoristio da razgledam našu štampariju i upoznam se sa slovoslagačima koji me još davno beoše pozvali u svoj brlog.
Štamparija se nalazila u Nikolajevskoj ulici, na par koraka od Nevskog prospekta. Uspeo sam da se uz sve moguće mere predostrožnosti dokopam stana i pozvonim ugovorenim načinom. Vrata mi otvora Marija Krilova i ja ulazim sa strahopoštovanjem vernika koji prelazi prag hrama.
U štampariji je radilo četvoro njih: dva muškarca i dve žene.
Marija Krilova[113], gazdarica stana, bila je sa svojih četrdeset pet jedan od najstarijih i najzaslužnijih članova partije. Suđeno joj je još po predmetu Karakozova i bila je prognana u jednu od severnih gubernija. Godine 1874. uspeva da pobegne iz izgnanstva. Od tog doba ona postaje „ilegalac“, ne prekidajući rad u korist revolucije na svim mogućim položajima sve do 1880, kada je hapse u čornoperedeljskoj štampariji – sa oružjem u rukama, kao što i priliči vojniku na svom položaju. Tako je šesnaest godina zaredom opstajala u redovima revolucionara, neumorno obavljajući najskromnije i u isto vreme najopasnije zadatke. Radila je u svim štamparijama, počev od prve, i bila jedna od najboljih slovoslagača, bez obzira na to što usled progresivne kratkovidosti gotovo ništa nije videla.
Vasilij Buh[114], generalski sin i senatorski nećak, bio je kod Krilove na stanu. Imao je pasoš službenika nekog ministarstva i svakodnevno je u dogovoreno vreme izlazio iz kuće sa džinovskom torbom pod miškom, u kojoj bi odnosio primerke časopisa i donosio čist papir za štampu. Bio je to mladić od oko 26-27 godina, bledunjav, prefinjenog aristokratskog izgleda, do te mere ćutljiv da ponekad po čitav dan nije otvarao usta. Time je i zavredio ulogu posrednika između štamparije i spoljnog sveta.
Prezime trećeg žitelja stana ostalo je tajna[115]. Već pune tri godine bio je član partije, uživajući opštu ljubav i uvažavanje; njegovo ime, kako god, niko nije znao – onaj ko ga je uveo u organizaciju je umro, a svi ostali su ga zvali jednostavno Птица, nadimkom koji mu je nadenut zbog glasa. Kada je nakon očajničke četvoročasovne borbe štamparija „Narodne volje“, u kojoj je radio, bila prinuđena da popusti pred vojskom koja je provalili u stan, presudio je sebi hicem iz pištolja. Kao što je živeo bez imena, tako je bezimeno i u grob otišao.
Njegov položaj u štampariji bio je bezmalo najnezahvalniji. Stvar je u tome što iz mera predostrožnosti on uopšte nije bio prijavljen u policiji, zato što je svaki prijavljeni pasoš, bio makar i najvernije odrađen, predstavljao izlišnu opasnost. Iz tog je razloga on neprekidno morao da se skriva i da po ceo dan ne pomalja nos iz stana, da slučajno ne zapadne za oko kućepazitelja. Uopšte, svi koji su radili u tajnim štamparijama prekidali su gotovo svaki kontakt sa spoljnim svetom i živeli životom pustinjaka. No, ubogi je Птица sebe osudiо na položaj pravog zatočenika, zauvek zarobljenog u četiri zida. Bio je to još sasvim mlad čovek, od 22-23 godine, visokog rasta, mršav, ispijena lica uokvirenog premenovima duge modrikastocrne kose, koja je još više naglašavala njegovo mrtvačko bledilo – rezultat dugog lišavanja svežeg vazduha i dnevne svetlosti i neprekidnog života u atmosferi ispunjenoj otrovnom prljavštinom olova. Žive su mu ostale još jedino oči, krupne i crne, kao u gazele, blistave i beskrajno prijatne i setne. Bolovao je od jektike i to znao, ali ipak nije hteo da napusti svoj položaj, zato što ga kao iskusnog slovoslagača niko nije mogao zameniti.
Četvrti slovoslagač je bila devojka koja se izdavala za služavku Krilove. Zaboravio sam joj prezime[116]. Ljupka plavuša od 18 ili 19 godina, plavih očiju, osoba za koju biste mogli reći da je izuzetno lepa da ne beše tog bolnog, mučnog nervnog naprezanja koje joj nikad nije silazilo sa bledog lica. Bila je živo oličenje neprekidnih muka koje očekuju svakog ko se malo duže zadrži u ovom prokletom mestu, u kojem im svakog sata i svakog minuta preti smrt.
Nakon uobičajenih pozdrava objasnio sam im cilj svoje posete i upitao ih da li je u časopisu moguće objaviti članak o jutrošnjoj anegdoti s Mihajlovim. Odgovorili su mi da jeste, i svima se moj predlog jako svideo. Istog trenutka bacili smo se na posao. Prelom teksta je već bio urađen i bilo je potrebno nešto izbaciti kako bi napravili mesta za moj članak, koji sam na parčencetu hartije napisao na licu mesta. Sproveli su me kroz sve sobe i objasnili mi princip rada štamparije. Sam mehanizam bio je krajnje jednostavan: nekoliko sanduka sa raznim slovima, mali cilindar, sveže izliven iz nekakve želatinaste mase koja veoma podseća na tutkal i slatkastog je mirisa; veliki, težak cilindar, pokriven suknom koji služi za štampu; nekoliko umrljanih četki i sunđera u korpi; dve-tri tegle mastila za štampu. Sve je bilo raspoređeno na takav način da bi se za četvrt časa moglo skupiti u veliki orman koji je stajao u uglu.
Objasnili su mi tehniku štamparskog posla i govorili o nekim sitnim smicalicama kojima su pribegavali kako bi odvratili sumnju kućepazitelja, koji je u stan svakodnevno donosio vodu, drva itd. Osnovno pravilo glasilo je – ne skrivati se, koliko god je to moguće, već naprotiv, pokazivati ceo stan što češće. Slovoslagači su koristili svaki povod da ga puste unutra, naravno, prethodno uklonivši sve što je bilo sumnjivo. Kada povod nije postojao, izmislili bi ga. Tako na primer, dugo nisu mogli da nađu izgovor pod kojim bi ga dovukli u neku od stražnjih soba. Na kraju je Krilova otišla kućepazitelju i požalila se da je tuda protrčao pacov kojeg je nužno ubiti. Čovek je došao; naravno, nije bilo ničeg, ali zadatak je obavljen: sada je on boravio u svim sobama i mogao bi posvedočiti da nigde nije video ništa sumnjivo. Jednom mesečno u stan su obavezno dolazili glancači parketa.
Slovoslagači su se šalili i smejali prisećajući se svojih podvala.
Duboko me je ražalostio takav prizor. Nehotice sam uporedio njihov način života sa našim i postideo se. Celokupna naša aktivnost po svetlu dana, u uzavreloj atmosferi borbe, u krugu drugova i prijatelja, nije li to bio praznik u poređenju sa robijaškim bitisanjem na koje su ovi ljudi osudili sebe, životom u svom turobnom, mračnom brlogu?
Rastali smo se. Polako se spuštam niz stepenice i izlazim na ulicu, uzrujan, uznemiren. U glavi mi se tiskaše najoprečnije misli. Razmišljao sam o tim ljudima, o revolucionarnoj borbi radi koje su se bezgranično žrtvovali, o našoj partiji.
Odjednom me ozari misao koja mi razjasni moju uznemirenost. Nisu li upravo ti samopožrtvovani ljudi istinski predstavnici naše partije? Ta štamparija, nije li ona živo ovaploćenje celokupne revolucionarne borbe u Rusiji? Osećaj suprotstavljen onome koji me je dotad gušio obuze mi srce. Ne, nepobedivi smo, pomislih, dok ne presuši majdan tog skromnog, anonimnog, najvećeg od svih junaštava; nepobedivi smo dok imamo takve ljude.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
