Ti blaženi trenuci
koji se pretvaraju
Da će zauvek ostati s nama –
Brzo prođu,
a da se i ne oproste.
Čemu žurba?
začuh sebe kako kažem.
Imaš pravo
na ćutanje,
Reče mi noć
dok sam sedeo u krevetu
I kovao planove
kako da sledeći
Zarobim u glavi.
Sećam se širom otvorenog prozora
jednog letnjeg dana
S veličanstvenim pogledom na zaliv
i jednog oblaka u svem tom plavetnilu
Bledog poput konja
Kog smrt voli da jaše.
Povazdan bi rado čavrljao,
taj usamljeni oblak
Govorio mi je
dok je plovio ka pučini,
Ka nekom
brodu na horizontu,
Koji je već
razvio jedra
I samo što nije nestao
s vidika,
Na putu ka nekoj luci
i zemlji
Bez imena.
Fantomski brod,
Van svake sumnje,
alʼ ipak moj.
Čarls Simić
(S engleskog prevela Marija Bergam Pelikani)
