U svojoj knjizi O Herojima, Obožavanju Heroja i Herojskom u Istoriji, Tomas Karlajl je poetski nagovestio da su Pagani obožavali heroje isto kao i zvezde. Tako su ih obožavali i mladići iz Andrićeve generacije. Ah, ima li išta uzbudljivije nego biti heroj? Ima li većeg poraza nego živeti običnim životom neprestanog uvenuća? Tako su mislili sarajevski gimnazijalci na početku dvadesetog veka. Duše te generacije su ključale u kotlu avangardističkih, nacionalističkih i anarhističkih uzbuđenja. Mladi ljudi su zaplitali rogove u grane i kose u zvezdane magline. Ideja heroizma – istovremeno iskonska i savremena – natkriljavala je ostale. Heroji su im pokazivali dokle sve čovek može da ide i šta sve može da postane. Junaci su uspevali da u samu istoriju upredu tu misteriju u nama koju zovemo Ja. Mladi Bosanci su verovali, sa Karlajlom, da su upravo Veliki Ljudi duša i svetloizvor istorije sveta.
Ah, biti heroj! Biti onaj koga pokreću ključne metafizičke sile. Živeti u orgijastičkom samoporicanju dajući kroz svoje telo i puls izraz onom što je više od nas. U jedra takve individualnosti duvaju kolektivne sile naroda, dionizijske sile prirode i vetrovi istorije. Biti ničeanski heroj sa sopstvenim moralom, biće pobede i moći, mera svih stvari! Takvom nije dovoljan jedan život, već više njih. Kao Zaratustra heroj stalno prevazilazi sebe. On govori jezikom ditiramba i kliče večito – Da! – svim stvarima…
Ah, kleli su se bosanski mladići, bićemo plamene rakete uperene u nebo, zvezde koje se rasprskavaju. I mahaćemo odsečenom Meduzinom glavom i odgonetnućemo Sfinginu zagonetku,
ukrašćemo kerbera iz pakla, proplesaćemo kroz lavirint, i na Ikarovim krilima odleteti ni prenisko pri maglenom moru ni previsoko, blizu sunčevom plamenu.
Ne Vešaju Vas
Za mladiće iz Andrićeve generacije, ničeanska preokupacija herojstvom imala je snažnu paralelu u lokalnom i epskom.
Dakle:
Koji ono dobar junak bješe što jedanput britko sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom pak dvadeset odsiječe glava? Ono bješe Banović Strahinja.
Marko Miljanov i Njegoš ni o čemu nisu mislili više nego o odbrani drugih od sebe i sebe od drugih, u primjerima čojstva i junaštva. Gavrilo Princip je svojim seljacima čitao junačke
pesme. U jednoj svojoj pesmi, pisanoj pod Vitmenovim uticajem, Princip se žalio što nije živeo druge živote. U lokalnoj tradiciji naročito su bili brojni primeri samoubilačkog junaštva. Stevan Sinđelić je pucao u barutanu… Stevan Filipović je podigao ruke i vikao pod vešalima. Andrić je u Znakovima zabeležio kako je subotička aktivistkinja Lola Vol rekla žandaru koji ju je sprovodio:
– Što drhtite, ne vešaju vas.
Prvo svitanje na Zemlji
Za mlade Bosance, primeri lokalnog junaštva mešali su se sa herojskim pokličima iz svetske literature:
– Osnovni elementi naše poezije biće hrabrost, kuraž i revolt. – penio je Marineti. – … Srca nam ispunjava ogroman ponos jer smo osetili da stojimo sami, kao svetionici, stražari na grudobranu naspram armije neprijateljskih zvezda… Prisustvovaćemo rođenju kentaura i uskoro ćemo videti prve anđele kako lete! … Hajdemo! Ovo je prvo svitanje na zemlji…
Ritam ovih predratnih reči može se bez napora pretočiti u ritam reči koje su cepale vazduh u Prvom svetskom ratu:
– Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja….Vi nemate, dakle, da se bojite za vaše živote, koji više ne postoje… napred u slavu!
Je li Niče u svojim tekstovima predviđao mitraljeze, bodljikave žice i gasove Prvog svetskog rata? Je li o tome, i onom posle, nesvesno govorio dok je najavljivao neuporedivu grandioznost dolazećih generacija:
– Zamislimo – pozivao je – smeli korak tih zmajokoljača i ponosnu smelost… da žive rezolutno u zdravoj ispunjenosti…
Naslov Ničeove knjige iz koje je uzet gornji citat je – Rođenje Tragedije… Niče nije ostao nesvestan ironije koja leži u prirodi herojske ambicije. U kasnijim knjigama, on je sanjao o ubici monstruma koji postaje monstrum i opominjao je da sve što se dotakne heroja postaje tragedija.
A ovo je već misao u Andrićevom tonalitetu!
Andrić je verovao da je njegova generacija, koja je spremala južnoslovensko ujedinjenje i atentat na Franca Ferdinanda, bila ista kao i sve druge generacije, izuzev što je bila bogatija iluzijama. O tome je imao vremena da razmišlja u zatvoru, za vreme ratne gladi i u doba posleratnog raskola u ime jedinstva.
Pre Prvog svetskog rata, Andrićeve oči su prelazile po Ničeovim redovima u kojima su reči dionizijsko i apolonijsko ćudljivo menjale značenja. Umoran od superlativa čekao je da uskličnici milosrdno prestanu. I prestali su. Andrić će kasnije napisati da mu se kod nadrealizma ne sviđa ono „nad”.
Isto je mogao reći i za ideju nadčoveka.
Karel Čapek je, pišući o komunizmu, primetio nešto što se može primeniti na bilo koju ideologiju – naime da se ideologija bazira na hotimičnom nepoznavanju života. Andrićev realistički instinkt pokušao je da primeni ničeansku ideju na nama poznati svet. U procesu je nastalo nešto slično karikaturi, naime tip ironičnog heroja. Ovaj ironizirani natčovek je, uzgred budi rečeno, bolje odslikavao samog Ničea, dok je grlio palog konja u Torinu. Andrić nikad nije sumnjao da izuzetnost
postoji i da igra veliku ulogu u životu ljudi i društva već je sumnjao da se to plaća i da dolazi u neočekivanim oblicima.
Kakvim oblicima?
Dozvolite mi da prepričam priču o jednoj ozloglašenoj junakinji i jednom užasnom i jednom smešnom Andrićevom heroju, da bih na kraju razmislio o samom autoru kao heroju u oblasti
književnosti.
Muški Red
Vreme se u Višegradu moglo meriti na vreme od pre i nakon momenta kad se Anika objavila.
Tada se muški red okrenuo na žensko naličje. Nastala su Anikina vremena.
Najstarije kasabalije su se sećale Tijaninog vakta. Jer i …ranije je bilo posustalica i sokačara pa gradiću ili okolini ali nijedna nije bila toliko lepa i nije stekla toliku moć kao Anika. Besna lepotica je smišljala … zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući, o deci i o hlebu, i tada se tek videlo šta može da učini žena otpadnica…
Anika je mogla da joj trgovac donese svoj dnevni pazar. Mogla je da okupi ljude u Dobrunu protiv volje dobrunskog popa. Mogla je da ozbiljni šef policije dolazi na njen poziv kao dečak. Mogla je da navede popovog sina da puca na tog istog kajmakama. Mogla je da pokaže muškarcima šta ona može da uradi sa njihovim redom (u koji je sumnjala, kao u pompeznu, brbljivu, hvalisavu pretpostavku). Anika je postigla da se uobičajeni zakoni ne odnose na nju.
Nije li to definicija izuzetnosti, prokletstva, neljudskosti heroja?!
I dok se ta lepa i samoubilačka besnulja na svaki način rugala redu, krug zasenjenih muškaraca oko nje zahvatao sve više ne samo slabih i poročnih nego i zdravih i pametnih ljudi… Jedan od njih je bio i šef policije. Taj stariji, pristojan čovek bio je više zablesnut Anikom nego drugi jer ju je bolje video. Znao da devojke kao što je ona nema – ne samo u kasabi: Kajmakam koji je u životu video mnogo žena… osetio je odmah da je ovo nešto drugo… Otkako se svet rađa i ženi nije bilo ovakvog tela sa ovakvim hodom i pogledom. Ovo se nije rodilo i izraslo u vezi sa svim onim što ga okružuje. Ovo se dogodilo.
Ali nije samo njena lepota bila izuzetna. Anikina dodatna neljudskost ležala je u tome što je bila neustrašiva. Suočen sa nožem, heroj iz mnogih bitaka, Mustafa Madžar, potezao je pištolj. Aniki pištolj nije trebao. Ona je imala sebe kao oružje.
Kada se neki bogat i pijan Turčin u njenom dvorištu razvikao i počeo da kopa nožem po kapiji ona je izašla i upitala ga, muklim glasom, sastavljajući obrve
– Koga ćeš ti da ubiješ? Evo pa ubi! Misliš neko se boji tvoga noža, budalo seoska. Ubi de!
Suočen sa tim gestom iz saker-sveta, nasilnik je zaboravio da ima nož i stao zureći, kao da čeka da ona njega ubije.
Požuda je ujedinila razjedinjene varošane i Anika je stekla ničeansku svemoć nad ljudima bez razlike na veru. Znala je pouzdano da može da izvede sve što zamisli. To je znala i cela kasaba. Anika bi bila gotova kao neka idealizovana feministička heroina, da nije bilo samomržnje osobe koja je pogazila ljudska pravila. U kasabi mnogi su se molili za njenu propast. Na kraju se osevapio njen maloumni brat a ne izambisani, zaljubljeni, Mihailo. Žena koja je kasabi bila i paša i vladika jedno jutro je pronađena mrtva. Kao što je, uostalom i želela.
Koji je mrak u krvi, iz priča Bore Stankovića, nosio ovu ženu? Andrić je prosto slegnuo ramenima. Da li se radi o povređenoj zaljubljenosti? Neosvećenoj uvredi? Demonskom ponosu? Tantalu nije dato ni da pije ni da jede. Aniki jeste.
Ali hrana nije imala ukusa i voda nije gasila žeđ. Stvari su prolazile kroz nju. Ona je ostajala pusta. Iako je dobila sva moguća zadovoljenja nastavljala je da sipa u prepunu čašu. Žena koja je stajala iznad svih ljudi ponavljala je:
– Osevapio bi se ko bi me ubio.
Tiran Tiraninu
Svijet je ovaj tiran tiraninu a kamo li duši blagorodnoj.
Ne znam za bolju ilustraciju Njegoševog stiha od sudbine Andrićevog junaka, Mustafe Madžara.
Monstruozni heroji
U klasičnoj Grčkoj nisu herojem smatrali onoga ko je dobar već onoga ko je izuzetan. U mikenskoj vladarskoj porodici, na primer, kroz generacije su se smenjivali klanje, megalomanija i kanibalizam. Tantal je ispekao sina Pelopsa i poslužio ga bogovima. A onda je Tiest zaveo ženu svog brata Atreja.
Atrej je onda zaklao Tiestove sinove i nahranio brata njihovim mesom. Onda je Atrejev sin Agamemnon žrtvovao kćerku Ifigeniju bogovima. Onda se Klitemnestra okupala u Agamemnonovoj krvi. A onda je Orest ubio majku. I tako dalje… Vojvode iz Trojanskog rata, njihove žene, njihovi preci i potomci su, po svojoj herojskoj ulozi, takoreći po službenoj dužnosti, bili „sveti” a inače spadaju među najstrašnije likove koje je priča ikad opisala. Herkul, najveći grčki heroj, koji je zacrtao granice civilizovanog sveta, istovremeno je bio ludak koji je pobio svoju decu. Pomamni Herkul, sa svojim džinovskim apetitima, bio je najmoćniji i najnemoćniji od svih ljudi jer je veliki deo života proveo kao rob. Besmrtnošću su ga bogovi nagradili možda manje zbog junačkih dela a više zbog Herkulove ogromne patnje.
Sa Druge Strane Slave
U ratovima protiv Austrijanaca i Rusa, Mustafa Madžar se proslavio mimo sve Bosance. Za njegovu slavu je znao svako. Ali Andrića je manje zanimala slava nego prostor sa druge strane slave. Pisac nam je u ovoj znamenitoj priči, postavio pitanja kao što su: Kako je to biti on? Kako se postaje Mustafa Madžar? Šta to postaje Mustafa Madžar?
U mladosti Mustafa Madžar je bio student medrese i voleo je knjige i muziku. Teško je reći šta ga je odvojilo od zurle i knjige i, „odnijelo ga” (kako se u Bosni kaže, u trećem rodu za sudbinsku silu) u rat.
Kao fra Marko u smrdljivu pećinu hajduka Ivana Roše, Andrić se uvukao u Mustafin um.
Mustafa… Nije podnosio većinu Turaka. Hrišćani su ga ispunjavali besom. Duševno bolestan čovek bez sna, nije imao kome da se obrati. Hodže je prezirao a u ljekare nije vjerovao. Bio je vešt u ratničkom zanatu. (Čim situacija postane ozbiljna, ludaka u njemu je smenjivao profesionalac i tad se videlo koliko je stvarno dobar u onome što radi.) U miru su ga mučile nesanica i strah. Mustafi Madžaru se strah upijao u živo meso i, tiši i tanji od svilena konca, svaki dan zasijecao dublje… Strah je paradoksalno, prestajao samo u vihoru bitke. Taj strah bio je i proklestvo i krivica i prilično razuman odgovor na svet koji je…Tiran tiraninu.
Bar on je znao koliko je strašan…
Mora se priznati da je Mustafa Madžar gadna priča i da ju je lakše posmatrati kroz moralistička uproštenja. U mučeničkom životu ovog tiranina ništa nije bilo dragocenije nego malo sna pred zoru. I taj čisti san su počela da mu razjedaju priviđenja. Mustafi se plakalo kad nije mogao da usne. Ukazivalo mu se prekorno lice njegovog dede, mađarskog poturčenjaka, Avdage Madžara. Druga priviđenja su bila gora. Opsedala su ga neka deca sa Krima. Kako je mrzeo te žilave prikaze koje mu se migolje u rukama! U svojoj pomami bilo mu je žao što ih je, sa drugim vojnicima, samo silovao.
Peći ih je trebalo.
Kao jednom američkom psihopati Madžaru je postalo žao što celo čovečanstvo nema jedan vrat pa da ga može udaviti. Kad je čovek u takvom stanju, herojski trijumf koji mu ljudi priređuju u Doboju postaje besmislica. Sa gađenjem je prošao kroz dobojske ulice i svetinu koja je urlala i igrala. U trenutku same njegove proslavljene pobede, dok se čula vriska pljačkaša i lelek progonjenih, Mustafa je ponavljao svoju ključnu misao:
– Svijet je pun gada.
Andrićev pogled je iznutra, pogled iz ludaka. Njega zaista zanima kako se svet vidi iz te pozicije. Mustafa može nekako da živi u ratu a u miru nikako. U ratu svoje prikaze može da projektuje na ljude od krvi i mesa pa da na njih potegne mač. Ne boji se ni da pogine ni da ubija. A boji se senki i šuma svoje sopstvene krvi. Senke mu obuzimaju um. Šum sopstvene krvi je znak života, koji je…
Tiran tiraninu.
Život je strašan, a Mustafa je strašna forma života.
Malo je likova u svetskoj literaturi jezivijih od ovog Andrićevog junaka i malo kome je tako kao što je njemu. Jer njemu snovi dolaze prije nego što i zaspi… Premire od mraka u sobi ali ne pali svijetla nego nastavlja da hoda iako je vas u jezi kao u oklopu i ne osjeća nogu pod sobom… Kad je shvatio da je opet spavao samo tren savi se od nemoćna bjesa i poče da tuče glavom o zemlju. Tako se dugo bacao i režeći, vas zapjenjen, grizao crvenu kabanicu…
Život mu je postao pokušaj bekstva. Više puta je pokušavao da odjaše izvan granica košmara. Bezuspešno… Konj mu je zastajkivao od umora i zazirao od sjenki… On je obamro i otupio. Jurio je ne osjećajući konja pod sobom, vas u trncima. … Uzalud je nastojao da rastjera dva crna nemirna koluta kroz koje mu se mutno ukazivao vas sjaj dana.
Glavna tvrdnja koju ovde želim da iznesem, koju će mnogi kritikovati, je da Mustafa nije lažni junak. On je pravi junak.
– To vaše herojstvo – kao da kaže Andrić – je problematična kategorija i dolazi i u ovakvim pakovanjima.
Madžar je neka vrsta obrnutog sveca, psihopatski Sveti Sebastijan. Izgleda kao da on vrši strašnu dužnost, potrebnu na kantaru univerzuma. Majstor kontrapunkta, Ivo Andrić ga je u ovoj kratkoj povesti dva puta prikazao u oreolu. Prvo, usred borbe, kad Mustafa upada među Austrijance koji beže i okreće se strelovito a zavitlana sablja mu širi svijetal krug i hladan vjetar oko njega. Drugi put je zlatni krug ozario njegovo crno ludilo. To se desilo kada se Mustafa nagnuo nad izvor…
Tada se ugleda u vodi i vidje lice osjenčeno, kao ugljen tamno ali oko glave mu se savio gust roj mušica svaka je prožeta suncem i poigrava pa sve zajedno sačinjavaju oreol titrava i tanka svijetla… Konj mu se nešto plahnu i trže ga, roj se pomače i rastavi i oreol se razbi.
Pre konačnog sloma Mustafa je zastao u jednoj sarajevskoj kafedžinici. U početku ljudi nisu obratili pažnju na njega. Kasno su mu se zagledali u lice. I tad… …vidješe da su mu oči sasvim zalivene krvlju u kojoj je ostala zjenica samo kao crna tačka u sredini.
Ova priča nije naturalistička, kako su neki tvrdili, nego simbolistička. U Andrićevoj literaturi ima više likova koje đavo kuša. Jedini se Mustafa na naše oči, pretvara u demona.
*
Grčko shvatanje sudbinske izuzetnosti prevazilazi parove suprotnosti i kombinuje pojmove heroja i antiheroja. Mustafa Madžar je od one vrste heroja, čiji um većina ljudi ne bi želela da poseti.
Kakva je Madžareva funkcija u kosmičkom poretku?
Po Kazancakisu, najveću žrtvu donosi najniži položaj na svetu. Tako je Judina žrtva beščašća veća od Hristovog časnog mučeništva. Ima li u svetu niže uloge od uloge Jude-izdajnika?
Ima.
Monstrum-ubica! Od toga nema goreg. U bosanskom fatalističkom univerzumu on mora da bude ono što je da to ne biste bili vi. Razmišljajući u tom ključu može se učiniti da strašni crni Madžar, koji ubija i muči ljude, podnosi i nekakvu žrtvu za čovečanstvo, noseći ulogu grozniju od ostalih, koju niko drugi ne bi poneo.
Žena se meša s nebom
Mustafa Madžar je previše strašan da bi bio čovek. Alija Đerzelez nam se može učiniti previše ljudski da bi ga ubrojali u heroje.
Aliju Đerzeleza, bi začas zanelo žensko prisustvo.
Bol mu je zadavala ta nježnost i ljepota u njegovoj blizini…
Đerzeleza bi zanela pesma.
I njemu bi se učinilo da mu dušu vuče i da će, sad na, izdahnuti od prevelike snage.
Zanela bi ga poverljivost.
Kao i uvijek kad sluša drugog Đerzelezu se činilo da govori pravo.
Zanelo bi ga saučešće.
Na Uvcu je Đerzelez preskočio rijeku i podbio konja… sagibao se, ogledao kopita i nije smio u oči da pogleda konju.
Pesmu o njemu bregovi su dodavali bregovima.
Razbolje se Đerzeleze, aman, aman.
*
U sezoni poplava, zaludnicima koji su konačili u hanu kod višegradske Djumrukane približilo se priviđenje. Prvo im se prividelo a zatim i približilo poprsje junaka na belom pastuvu. Viđen iz daljine, Đerzelez je izgledao veličanstveno, kao Verokiova skulptura kondotjerea Koleonija. Sa konja je sišao krivonog čovek, sa nečim neskladnim i majmunskim u pokretima.
Sad kad je sišao s konja kao sa nekog pijadestala poče da se gubi strah i respekt… jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.
Uzgred budi, Andrić se ničeg nije tako bojao kao ovoga – jednačenja sa podrugljivim šljamom. Jedan od najvećih njegovih strahova bio je – ne dopustiti bezvrednima da ti se približe,
izjednače se, ismeju te. Alija Đerzelez se spremno spustio među besposličare u hanu, komično uzdahnuo i stao svima da priča o lepoj Venecijanki.
Sa njim su počeli da zbijaju sprdnju pre svega izvesni Mostarac i Fočak, a vremenom i ostali. Čak mu se i dečak koji poslužuje kreveljio iznad glave. Njima Đerzelez plaća piće, peva, doziva
Venecijanku i uzdiše i priča svima svoju ljubav, mucavo, nejasno i smiješno.
– A kao zašto ne bi ona mogla i moja biti? – upitao ga je u piću Fočak.
Lukavi Mostarac je smesta predložio da se njih dvojica trkaju pa ko prije jabuci onoga je djevojka. Na direk od ljuljaške obesili su uvelu crvenu jabuku. Đerzelez je spremno skočio na noge, srećan što će sad snaga da progovori. Trkači su zasukali rukave. Đerzelez je povezao glavu i došao još kraći. Trka je počela.
Leti Đerzelez kao krilat a Fočak se posle dva tri koraka zaustavio i tapka nogama u mjestu.
Pobednik se okrenuo prema podsmevačima držeći u ruci svoju glupu jabuku. U njegovoj glavi počela je da sviće misao da tu neko sa nekim šalu zbija. Kao natušteni talas stao je da se valja
nazad, ka dokonjacima.
Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je izgubio u društvu s njima.
Svi su se razbežali. A Đerzelez je prokleo Venecijanku.
Popeo se na konja. I opet se otisnuo na putovanja, kroz svetski lavirint svetla i senke u onome što će biti celoživotna potraga za uvelom jabukom.
Putem je Đerzelez sreo još dvojicu heroja iz pesme – braću Moriće. Kod njih je bio ciganski dernek. Na derneku se našla vitka, zelenooka Zemka, trostruka raspuštenica. I ta arhitipska žena na velikoj ljuljašci prolazila je levo i desno pred Đerzelezovom očima.
Ona se dizala i dizala i svaki put kad bi bila na najvišoj tački otvorila bi oči da u slatkom užasu pogleda oranicu i rjeku nad brijegom.
Malo je ljudi bilo tako osetljivo na žensku lepotu kao naš smešni junak, Đerzelez. On se osećao kao da nije ona – nego da je on na ljuljašci.
Đerzelez sjedi i gleda, topi se i širi ruke: zbogom pameti!
Ponijelo ga veselje i ljepota i one dimije od džambasme što se lepršaju kao barjak i mješaju se sa vrhovima borova i s vedrim nebom.
Žena je bila zastava. Žena se ljuljala i ljuljala čitav svet.
Žena je bila nedostižna. Žena se mešala sa nebom.
I, aman, naš neustrašivi, poverljivi, veličanstveni budalaš nije mogao ono što najobičniji i najzadnji čovek može: da priđe ženi. Kakve je to sve mađijske veštine i nerazumljive cepidlačke sitnice trebalo znati da se dosegne žena? Ta kapija se mogla otključati samo varljivim i lukavim rečima i načinima koje Đerzelez nije znao. Kao i Andrićev drugi junak slikar – umjetnik, Vjekoslav Karas, on se nadao da je dovoljno velikodušno raširiti ruke. A tako sa raširenim rukama postajao je još smešniji i iznova udarao u nevidljivu prepreku.
Mustafa Madžar i Anika su se odavno i sasvim odvojili od ljudi. Đerzelez naizgled nije. Kako to mora izgledati – neprestano širiti ruke ka nečem od čega si sudbinski odvojen a ne želiš to da znaš? Pružati ruke ka ženi koja ti je nasušna, kao vazduh ili san. Ka ženi koja se meša sa nebom…
Kako je to biti on?
Ceo svet je za ovog junaka bio zaključan a ključevi su bili nevidljivi.
Umoran od pokušaja, Alija Đerzelez je završavao kod jedine ženske osobe koja mu je dostupna, Jekatarine.
Jekatarina nije bila uzmičuća žena na ljuljašci.
Prostitutka, sa malom kućicom u Donjim Tabacima u Sarajevu, ona je bila uvela jabuka koju je mogao zadržati.
Belim rukama, smesta je počela da ga raspasuje i on se pitao:
Zašto se jedino do Jekatarine ide pravo?
Zar junaštvo nije dovoljno?
*
Andrićev polu-albanski Đerzelez je u boljem slučaju jednostavan u najgorem slučaju budalast. On, koji se može pouzdati samo u snagu je pomalo kao čuveni Kafkin umetnik na trapezu koji u životu ima samo jednu šipku.
David i Golijat
Reći ćete: ali to su bosanski junaci a to je „Tužna, brate, zemlja” kako se pravdao jedan Andrićev alkoholičar i dostavljač u Priči o Kmetu Simanu.
Mora da je drugačije sa junacima i pobednicima u drugim vremenima i podnebljima.
U stvari nije.
Ne samo da je Andrić problematizovao pojam ničeanskog junaka. On je upozoravao protiv pijanstva pobede i opominjao da ono ne garantuje sutrašnje pobede. Naprotiv. Pisao je:
Na jednom velikom zboru sam vidio dobitnika na trkama. Dahtao je kao životinja dok je znoj prašinu na njemu pretvarao u blato. Izgledao je kao osuđenik: krvavih nogu… i sa očima koje su u nesvesti tužno kružile. Izgledalo je kao da je poklič hiljada samo samilostan dar najnesrećnijem od njih.
Tako izgleda Andrićeva verzija Meštrovićevog Pobednika.
Andrić se plašio nemisleće pobede. – Ta vaša pobeda ima crvene oči i nisko čelo – dodavao je: – Sve što je nade, lepote i utehe na svetu otkriva se očima pobeđenih… Pogledajmo kako veliki pisac opisuje biblijskog Davida nakon što je odsekao Golijatovu glavu. David je smrvljen, pada mu mrak na oči i izdiše studen. Vojska kliče. Pobeđeni beže. Ali šta da čini on sam, polunag… s neopozivim delom koje ga je zavitlalo i iznelo ovde i preti da ga oslepi, izbezumi i satre…
Eto tako izgleda ničeanski pobednik.
Ako je to jednom i bila mladićka poza i maska, ona je vremenom okoštala u lice. Mladi Andrić je jednom ovako povukao granicu između sebe i drugih:
– Oni su vojnici a ja sam levanta. Oni se bore za pobjedu a moja borba nema kraja.
Ma koliko čovek inače bio slobodan on zauvek ostaje rob svojih arhitipskih anticipacija.
To je zapisao Mirča Eliade.
*
U određenim trenucima Andrić je morao popustiti iskušenju i zamisliti da i on na svoj način pripada tom glorifikovanom i problematičnom esnafu. Nije mu, kaže, bilo ni četiri godine kad je usnuo da je sa ikone sišao svetac i predao mu raspeće koje je njemu dotežalo. Da li je Andrić zamišljao i sebe kao junaka… u oblasti literature? Da li je napravio, po Kantu, najčešću ljudsku grešku i izuzeo sebe od opšteg pravila ? Da li je bar o sebi kao junaku mislio drugačije?
Pa nije.
*
Andrić je upoznao vrstu ponosa koji je mučio Aniku. Zabeležio je da je: želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu dijabolična… sestra gordosti koja upropašćuje… Bio je priličan samomučitelj, kao što se već biva sa perfekcionistima. Jednom je rekao: Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima. Drugi put je zabeležio: Ta budala koju sam nosio u sebi
stvarala je od mog života stalnu patnju u kojoj je bilo i takvih trenutaka prema kojima su sve bajke o paklu samo bleda slika.
Andrić-pisac naučio je da nosi svoj ljudski teret mraka, ako ne onoliko koliko Mustafa Madžar a ono dovoljno da Mustafu Madžara zamisli i opiše. Madžar se osećao kao da je u svoju kožu zašiven sa klupkom zmija. On sam je bio klopka, u koju je pao rođenjem. I njegov tvorac je upoznao Madžarove crne nesanice i neuspešnu želju za bekstvom. U lične napore – zapisao je – ubrajam i strpljenje koje mi je neophodno da za izvesno vreme podnosim sebe takvog kakav sam. Priznao je: Ja sam jedan od onih koji celog svog veka, od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg
predsmrtnog trzaja – traže izlaz.
Andrić je imao dovoljno Đerzelezove gargantuanske jednostavnosti da bi oživeo ovog arhitipskog Bosanca. U mladosti, i on je polazio prema ljudima ali bi se, kao na neki tajni znak, niotkud dizao zid i on bi udario u njega. Seća se da je …udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina ali sva su… bila za mene zatvorena. Kasno je uvideo da se ta vrata ne otvaraju silom i zaključio: To si ti, Strašni, stavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta.
A zašto bi to viša sila imala interesa da mladog umetnika odvoji od sveta?
Andrić odgovara:
Dok pisac ne uspe da ugasi svoj život i dok ne uspe da postavi između sebe i poznatog sveta neprozirnu i neprodornu zavesu, na hartji pred njim neće dobiti oblik ni život nijedna stvar.
S mukom i tugom se izvode junačka dela, bilo u životu, bilo u literaturi.
Sa tugom sa svetom.
Mukom sa sobom.
Crne nesanice, krivice ne zna se zbog čega, poricanje umešanosti u ponižavajuće imaginarne zaplete. To je, kaže naš Nobelovac, za njega značilo živeti i uspevati među ljudima. Znao je šta znači biti kao Madžar. Kao Đerzelez. Kao Anika. I još gore, svet bi mu se pomračio kad bi zamislio ova tri lika i mnoge druge kako dolaze i traže da im njihov tvorac položi račune.
*
Kao i za troje njegovih junaka moramo se i za Andrića upitati:
Kako je biti on?
Plitkovi su na to pitanje odgovarali banalnostima. Oni prosto, nisu imali ličnih iskustava, misaonih ili egzistencijalnih, na osnovu kojih bi ga razumeli… Nisu čuli vapaje u Znakovima kraj puta, niti su ih mogli uzeti ozbiljno. Da su dobili Nobelovu nagradu oni se ne bi treznili… Šta ON ima da se žali?! Da je Andrić imao glavu svojih kritizera ne bi patio od nesanica.
Vladimir Pištalo
