Terorizam
I
Godine 1876. i 1877. predstavljaju najmračniji i najžalosniji period po ruske socijaliste. Pokret širenja propagande uzeo je beskonačno mnogo žrtava. U nastupu paničnog straha, despotizam je pokosio čitavu jednu generaciju mladih ljudi. Postojeći zatvori bili su dupke puni propagandista, pa je vlast morala da gradi nove. A koji je bio rezultat tolikog požrtvovanja? O, kako je beznačajan bio on u poređenju sa količinom uloženog truda!
Šta se moglo očekivati od par radnika i seljaka ponetih socijalističkim idejama? Šta su mogla поселения, rasutа tamo-amo?
Prošlost je bila mračna, a budućnost sumorna i neizvesna. Ali pokret nije mogao da stane. Javnost, razdražena i gotova na akciju, tražila je samo nov način za postizanje starih ciljeva.
U uslovima koji su u to vreme vladali u Rusiji, njega nije bilo nimalo lako pronaći. Bio je to dugotrajan i mukotrpan posao, uz bezbroj žrtava. Situacija je donekle podsećala na izlazak iz kakve mračne pećine, prostorije koja iza svakog svog kuta krije opasnosti i zamke, gde svaki pogrešan korak znači gubitak bezbroj života i gde su vapaji pale braće upućeni preživelima njihove jedine smernice u kretanju.
U neku ruku, propagandni pokret je bio veliki test kojim je trebalo proveriti snagu reči. Prirodno je bilo da sada dođe red na ono drugo, na dela.
„Omanuli smo zato što smo bili obična blebetala, nesposobna za ikakav praktičan rad.“
Tako su preživeli članovi velikog pokreta znali da sebi gorko prebacuju, suočeni sa novom generacijom revolucionara koja je polako ali sigurno zauzimala njihovo mesto. Poklič „Na delo!“ sve se više ustaljivao u narodu, baš kao što je koju godinu ranije to bio slučaj sa sloganom „U narod!“.
Ali kakva je dela valjalo preduzeti?
Gonjeni nesebičnom željom da samo i jedino za narod učine sve, revolucionari su nastojali da ljude pre svega organizuju u pobunjenički pokret. Prva grupe takozvanih buntara (fanatika) iz Kijeva, Odese i Harkova, čiji je konačno postavljeni cilj bilo hitno podizanje ustanka, datiraju iz 1875. godine. Ali revolucija kao pokret jeste nešto što se među ljudima dâ širiti spontano, a ne na silu. Jedino je vredan pomena pokušaj Stefanoviča, krajnje mudro zasnovan na logičnom širenju propagande i sa logičnim ciljevima, koji je, ako ništa drugo, ono makar uspeo da se za nekoliko koraka približi cilju.[23] Ostali nisu postigli ni toliko. Još i pre nego što bi stigli da zažive, njihovi krvavi planovi otkrivani su i otkazivani.
Ista ova tendencija poprimila je drugačiji oblik u gradskom okruženju, gde revolucionari svoje prve pokušaje čine organizovanjem uličnih demonstracija.
Tokom 1876. i 1877. godine, pa i za prvih nekoliko meseci 1878, bilo je nekoliko takvih „demonstracija“, manje-više jakog intenziteta – na primer, neredi prilikom sahrana Černiševa i Padlevskog[24], demonstracije na Kazanskom trgu, okončane na tako tragičan način, te konačno neredi u Odesi na dan izricanja presude Kovaljskom, koji su predstavljali okršaj u pravom smislu te reči, sa ubijenima i ranjenima na obe strane, kao i stotinama uhapšenih.
Bilo je potpuno jasno da je na ovaj način nemoguće postići nikakav napredak. Nesrazmera između materijalnih snaga revolucionarne partije i snaga koje je angažovala vlada ipak je bila prevelika da od ovih protesta učini išta više od dobrovoljnog žrtvovanja samog cveta ruske omladine Molohu[25] ogrnutom u carski plašt. Podići revoluciju, pa čak i neki manji ustanak, poput onih koji se povremeno dešavaju na ulicama Pariza, u Rusiji predstavlja apsolutno nemoguć zadatak. Stanovništvo koje živi u našim gradovima čini svega jednu desetinu ukupnog broja žitelja u Rusiji; u većini slučajeva imamo samo velika sela, između kojih leže kilometri i kilometri prostranstva. U pravim gradovima, gradovima od recimo deset ili petnaest hiljada duša, živi svega četiri do pet procenata ukupnog stanovništva, koje broji tri do četiri miliona ljudi. Osim toga, vlada koja pod svojom komandom drži oružani kontigent od milion i dvesta hiljada vojnika, s lakoćom može da pet ili šest najvećih gradova, jedina mesta u kojima je uopšte moguće začeti bilo kakav pokret, pretvori u prave pravcate vojne logore, što je ona uistinu i činila.
Ovo je činjenica koju nikako ne bi valjalo smetnuti s uma ako želimo da proniknemo u pravi uzrok svega što se od tada događa.
Protesti, kao jedan vid odgovora, napušteni su u svakom obliku, a od 1878. njima se u potpunosti gubi trag.
Pa opet, iz ovog perioda beležimo jednu značajnu novinu kod revolucionara. Naime, on više nije isti onaj čovek od pre pet godina. Iako još uvek obavijen velom tajne i bez velikih dela za sobom, on neprestano razmišlja o njima i uporno ponavlja kako su meci delotvorniji od reči, svakodnevno dojeći krvave planove u svom umu. Sve ovo utiče na činjenicu da se nešto od duha revolucionara odražava na njihovu ličnost. Tako su ovi ljudi nastali. Država je, sa svoje strane, dala sve od sebe da podstakne razvoj ovih tendencija koje su u njima tek počele da se roje i natera ih da počnu sa njihovom materijalizacijom.
Ljudi su hapšeni na najmanji znak sumnje: jedna adresa, pismo od prijatelja koji je otišao „u narod“, ili pak reč koja se omakla nekom preplašenom i zatečenom deranu od dvanaest leta bila je dovoljno da osumnjičeni budu bačeni u tamnicu, gde bi potom godinama trunuli i na svojoj koži imali da iskuse svu surovost zatvorskog sistema u Rusiji. Da bi čitaocima bolje dočarao ovakvu situaciju, poslužiću se sledećim podatkom: samo u toku istraga koje su sprovođene u okviru četvorogodišnjeg suđenja „sto devedest trojki“, broj zatvorenika koji su počinili samoubistvo, umrli ili pomerili pameću popeo se na 75.
Presude posebnog suda, koji je jednostavno bio veran instrument u rukama vlasti, bile su zverski surove. Za par govora održanih u tajnosti, pred šačicom radnika, ili za jednu jedinu pročitanu ili pozajmljenu knjigu propisivane su kazne od deset, dvanaest, pa i petnaest godina teškog rada. Ono što ljudi u svim zemljama Evrope rade slobodno, kod nas se tretiralo kao zločin ravan ubistvu.
Kao da ova sudska iživljavanja nisu bila dovoljna, vlada je zloglasnim tajnim naredbama nanosila dodatne patnje političkim zatvorenicima. „Kuća strave i užasa“, kako se u narodu zvao Centralni harkovski zatvor, bila je poprište nekoliko „pobuna“ političkih zatvorenika, koji su zahtevali da se sa njima postupa kao i sa ostalim osuđenicima. Eto kako je bilo njima! S vremena na vreme, putevima koje samo zatvorenici uspevaju da pronađu, primili bi po koje pismo ovih jadnika, ljudi koje žive sahranjuju po najodvratnijim tamnicama. Na parčetu papira u koje bi zamotali duvan ili sveću, oni su pisali o zverstvima, o gnusnoj i beskorisnoj okrutnosti kojoj su izloženi od strane tamničara, koji su se, pak, time dokazivali pred svojim nadređenima. Ova su pisma išla od ruke do ruke, informacije su se prenosile od usta do usta, terajući na bolan plač i srdžbu svakog ko bi ih čitao ili slušao. U najplemenitijim i najosetljivijim umovima počinju da se javljaju ideje krvi, mržnje i osvete.
II
Prvi krvavi događaji dolaze nekih godinu dana pre nego što će terorizam postati sastavni deo zvanične taktike. U pitanju su bili izolovani slučajevi, incidenti bez ikakvog političkog značaja, ali oni su nedvosmisleno pokazali da je ponašanje države konačno urodilo plodom, te da se „mleko ljubavi“ socijalista iz prethodnog perioda polako, mic po mic, pretvaralo u žuč mržnje. Pobuđena ličnom ozlojeđenošću, ova mržnja bila je uperena protiv onih najbližih neprijatelja, špijuna, pa je tako u kratkom roku i u različitim delovima Rusije ubijeno njih pola tuceta.
Očito, ova prva krvoprolevanja nisu mogla da se na tome i zaustave. „Ako već traćimo vreme na ubijanje kakve podle uhode, kako da ljudima kao što su žandarm koji ga je poslao, sudija koji na osnovu informacija uzetih od njega sakuplja materijal za podizanje optužnice ili šef policije koji zapravo stoji iza svega toga dopustimo da se provuku nekažnjeno?“ Logika stvari jednostavno je prisiljavala revolucionare da svaki njihov sledeći korak bude ekstremniji, i uopšte ne treba sumnjati da je tako i bilo. Rusima možda manjka mnogo toga, ali svakako ne i odvažnosti kada treba da postupaju logično. Upravo jedna od najupečatljivijih osobina koje krase njihov karakter jeste to da nikad ne oklevaju pred praktičnim posledicama koje donosi lanac logičkog razmišljanja.
Kako god bilo, zbio se jedan događaj od prvorazrednog značaja koji je pokretu dao tako snažan podstrek, a usled kojeg je ovaj korak, čije bi se sprovođenje oteglo možda i na nekoliko godina, ostvaren jednim skokom.
Dvadeset četvrtog januara 1878. godine, iz revolvera Vere Zasulič razleže se nezaboravni pucanj u Trepova, generala koji je naredio kaznu šibanjem za političkog zatvorenika Bogoljubova. Dva meseca docnije, Zasuličeva je odlukom porotnog suda oslobođena.
Ne moram da detaljno opisujem ni ovaj događaj ni samo suđenje, niti ima potrebe da ističem njihov značaj. Svi smo ih dobro razumeli, a čak i danas, četiri godine po samom slučaju, svi pamtimo val divljenja koji je preplavio srca svih nas, ma kojoj partiji, klasi ili starosnoj dobi pripadali. Lako se dâ zamisliti kako je sve to izgledalo tih dana u Rusiji.
Zasuličeva nije bila teroristkinja; ona je bila anđeo osvete, a ne anđeo terora. Kao žrtva koja se dobrovoljna baca u čeljusti zveri, želela je da sačuva čast partije i spreči njeno javno sramoćenje. Bilo je jasno da svako ko se odluči na nove nepopularne poteze slične akciji Zasuličeve može da računa na spokojan san i duboku starost.
Pa opet, ovaj je događaj dao izuzetno snažan podsticaj terorizmu. On ga je osvetlio svojim božanskim oreolom i doneo mu podršku javnog mnjenja.
Oslobođenje Zasuličeve je predstavljalo svečanu presudu celokupnom sistemu samovlasti koji je ovu ženu i primorao da na siledžiju digne ruku. Štampa i javnost su jednoglasno potvrdile ovakvu odluku porote.
A kako je država primila sud naroda?
Car Aleksandar II se postarao da lično poseti Trepova, sada ophrvanog sramotom. Prevrnuo je svaki kamen u prestonici ne bi li pronašao oslobođenu Zasuličevu i ponovo je smestio u zatvor.
Nema boljeg načina da iskažete bezočniji prezir prema pravosuđu i mišljenju javnosti, zar ne?
Kada su žaoci uvređenosti pridodata osećanja gorke razočaranosti, činilo se da opšte nezadovoljstvo polako prelazi svaku meru.
Ovde bih da na časak zastanem i kritički se osvrnem na čisto liberalni pokret koji se javio među kultivisanijim i povlašćenijim klasama ruskog društva na početku vladavine Aleksandra II. Kako to ne mogu da učinim čak ni u crtama, reći ću samo da je događaj koji ga je doveo do pune snage bio rat sa Turskom, koji je, poput Krimskog rata, obelodanio sramne zloupotrebe našeg društvenog uređenja i pobudio nade u nov način organizovanja države, naročito posle ustava koji je Aleksandar II podario Bugarskoj.[26]
Povratak carev u prestonicu vremenski se podudara sa suđenjem Zasuličevoj.
Liberali su se trgnuli iz svojih snova. Upravo tada oni su se, u očajanju, obratili jedinoj strani koja se još uvek suprotstavljala despotizmu, socijalističkoj partiji. Prve korake koje je liberalna partija preduzela s ciljem da se približi revolucionarima i sa njima napravi savez vezuju se za 1878. godinu.[27]
III
Vlast je, po svemu sudeći, bila čvrsto rešena da razjari ne samo liberale, već i revolucionare. Vođena primitivnim porivima za osvetom, udvostručila je svoju okrutnost prema socijalistima, koje je već imala pod svojom čizmom. Car Aleksandar II ide čak dotle da poništava presude sopstvenog Senata, koji je putem peticije za pomilovanje oslobodio većinu ljudi koji su bili optuženi tokom suđenja „sto devedeset trojki“.
Uostalom, kakva je to vlada koja s takvom drskošću krši redom svaki zakon u zemlji, vlada koja niti ima, niti uopšte želi da ima uporište u narodu, nekoj klasi, pa čak ni u zakonima koje je sama donela? Šta je ona predstavljala do običnu sirovu snagu?
Protiv takve vlade, sva sredstva su dozvoljena. Ona više ne predstavlja čuvara volje naroda ili volje većine, već organizovanu nepravdu. Građani su dužni da se prema njoj odnose s poštovanjem isto koliko su dužni da to čine prema hrpi drumskih razbojnika koji pri pljačkanju namernika primenjuju svu raspoloživu silu.
Ali kako se otresti ove kamarile skrivene iza šume bajoneta? Kako iščupati zemlju iz njihovih ruku?
Apsolutno je nemoguće prevazići ovu prepreku ciljanjem u samo središte, s obzirom da se i u zemljama daleko srećnije sudbe od naše postojanje „bočnog“ pokreta ispostavilo kao nužno rešenje; on bi trebalo da se na ovu kamarilu okomi pre nego joj pođe za rukom da iskoristi svu raspoloživu silu, koja bi tada bila potpuno neupotrebljiva.
Tako je nastao terorizam.
Začet u mržnji, dojen patriotizmom i nadom u brzu pobedu, rastao je u naelektrisanoj atmosferi, obremenjen entuzijazmom koji bi pobudilo neko herojsko delo.
Šesnaestog avgusta 1878. godine, pet meseci po oslobođenju Zasuličeve, ubistvom generala Mezencova, šefa peterburške policije i predvodnika cele kamarile, terorizam hrabro baca rukavicu u lice samodržavlja. Od tog dana pa nadalje, on džinovskim koracima grabi napred, istovremeno dobijajući na snazi i položaju, a svoj vrhunac doživljava u strahovitom okršaju sa čovekom koji je bio samo oličenje despotizma.
Ne bih da navodim postignuća terorizma, ona su ostala ispisana na stranicama istorije, i to vatrenim slovima.
U tri navrata zakleti neprijatelji sreli su se oči u oči. Tri puta su teroristi voljom sudbine bili potučeni, ali su iz svakog obračuna izlazili jači i opasniji no pre. Nakon Hartmanove akcije, usledio je pokušaj Solovjeva, a odmah za njim i paklena eksplozija u Zimskom dvorcu[28], koja je po svojoj prirodi pomerila granice ljudske mašte. Ipak, i ona je prevaziđena. Trinaestog marta protivnici su se još jednom našli prsa u prsa. Ovog puta na zemlju je polumrtav pao svemoćni car.
Iz ovog strašnog okršaja, koji je odneo toliko žrtava, teroristi su ipak izašli kao pobednici. U narodu skapanom od umora oni su svoje čelo držali visoko podignutim, a nisu se saginjali ni tokom tolikih oluja koje su preturili preko glave.
Narav terorista je plemenita, neodoljivo očaravajuća – u njoj su objedinjene dve najuzvišenije osobine ljudske golemosti: mučeništvo i junaštvo.
Terorista je mučenik. Onog trenutka kada negde u dubini svog srca dâ zavet da će se posvetiti oslobođenju naroda i zemlje, on zna da je primio blagoslov za smrt i sa njom se suočava na svakom koraku u svom burnom životu. On neustrašivo hrli ka njoj kad god se za to ukaže potreba i spreman je da umre bez trzaja – ne kao stari hrišćanin, već kao ratnik koji je navikao da smrti gleda u lice.
U njemu više nema verskog pregalaštva. On je ratnik, sušte kosti i mišići, osoba koja više nema ništa zajedničko sa nekadašnjim drljavim idealistom. Reč je o zrelom čoveku, čiji su se nerealni snovi iz mladosti raspršili sa godinama. On je fatalno ubeđeni socijalista, ali ipak shvata da sprovođenje socijalističke revolucije iziskuje mnogo pripremnog rada koji nije moguće ostvariti bez političke slobode. Tako skroman i odlučan, on se drži odluke da ograniči svoje trenutne planove, kako bi docnije mogao da ih razradi. Za njega ne postoji drugi cilj do smaknuće odvratnog despotizma i ostvarivanje onoga što svi civilizovani narodi već imaju – političke slobode, koja će njegovoj zemlji omogućiti da čvrstim korakom krene put sopstvenog izbavljenja. Umnu snagu, neukrotivu energiju i duh požrtvovanosti koje je njegov prethodnik dostizao u lepoti svojih snova, on sada postiže uzvišenošću svog poziva, intenzivnim osećanjima koja ova čudesna i očaravajuća borba sa promenljivim ishodom pobuđuje u njegovom srcu.
Kakav spektakl! Da li je takav spektakl viđen ikad ranije? Osamljen, tajnovit, ništavan, na sebe je uzeo obavezu da bude zaštitnik obeščašćenog čovečanstva, da brani prava po kojima svakodnevno gaze. Na smrt je izazvao vladara najvećeg carstva na svetu, godinama se suprotstavljajući njegovim nemerljivim snagama.
Sa ponosom vraga koji je ustao protiv boga, taj je terorista svoju volju suprotstavio volji čoveka koji je jedini u gomili robova sebi prisvojio pravo da se u svačije ime pita za sve. Kako se samo ovaj zemaljski bog razlikuje od starog Jehove ili Mojsija! Kako samo krije svoju drhtavu bradu pred teškim udarcima teroriste! Istini za volju, još uvek stoji uspravno, i munje koje ispaljuje svojom drhtavom pesnicom često promašuju protivnika; ali kada pogode svoju metu, one su smrtonosne. Ipak, terorista je besmrtan. Katkad se dogodi da mu ruke ili noge otkažu poslušnost, ali vrlo brzo, kao čarolijom, one uspevaju da povrate svoju snagu i, gle! – terorista je opet na svojim nogama, kadar da vodi borbu za borbom sve dok ne obori protivnika i oslobodi svoju domovinu. I već se vidi kako isti taj protivnik posrće, zbunjuje se i u očaju pokušava da pribegne i nasumanutijim sredstvima, koja jedino mogu da ubrzaju dolazak njegovog kraja.
Upravo ova neverovatna borba, ova zadivljujuća misija i vera u skoriju pobedu jesu ono što teroristu hrani tim hladnim i proračunatim entuzijazmom, tom maltene nadljudskom snagom koja čitav svet ostavlja u čuđenju. Ako je reč o čoveku plemenite naravi, on će postati junak; ako je, pak, reč o čoveku malo jačeg kova, njegova će osećanja vremenom okoraviti, a on sam postati nesalomiv.
Teroristu odlikuje snažna i upečatljiva ličnost. Za razliku od svog prethodnika, on se više ne bavi poricanjem svega i svačega. On više niti poseduje, niti teži posedovanju one apstraktne moralne krasote koje su propagandiste činile nalik bićima iz nekog drugog sveta. Pogled mu nije više usmeren ka sopstvenoj unutrašnjosti, već u pravcu omraženog neprijatelja. On predstavlja individualnu snagu, snagu koja se ne miri ni sa kakvim ograničenjima. Njegova borba nije samo borba vođena s ciljem da ljudi postanu gospodari svojih sudbina, niti je to samo borba u ime naroda koji se guši u takvoj kužnoj atmosferi – on se bori i za sebe samog; za svoje voljene, ljude koje obožava svim entuzijazmom koji mu duši udahnjuje život; za svoje prijatelje, koji trunu po prljavim ćelijama centralnih zatvora, mučenike koji ka njemu pružaju svoje iznemogle ruke u vapaju za pomoć. On se bori za sebe. Dao je zavet da će postati slobodan čovek i tako će i biti, uprkos svemu. On se ne klanja ni pred kakvim idolom. Svoje je snažne ruke stavio u službu naroda. Ipak, on taj narod više ne veliča kao ranije. A kada se iz zabluđene mase začuju reči saveta „Budi rob!“ on odsečno uzvraća „Nikad!“ i polazi svojim putem, prezirući zlobu i kletve naroda, čvrsto ubeđen da će tek pošto u grobu bude bio ljudi o njemu moći da sude po zaslugama.
Takav je terorista.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
nastaviće se
