I
Osinskog sam imao priliku da vidim svega par puta, pošto je bio neuhvatljiv poput pustinjskog vetra; špartao je Rusijom uzduž i popreko, prvenstveno na jugu, stecištu najglavnijih revolucionarnih kružoka sa kojima je sarađivao, dok sam ja imao stalni boravak u Sankt Peterburgu. Upravo u ovom gradu mi se i dogodilo da se sretnem s njim, tokom jedne njegove kratke posete nakon koje je, kao kakva munja, nestao – ovaj put, zauvek.
Bilo je to gadno vreme za upoznavanje. General Mezencov tek što beše ubijen u po bela dana, i to na jednom od glavnih trgova u prestonici, a njegove ubice netragom su nestale. Budući da je reč o prvom delu takve vrste, ovaj događaj je izazvao grdne reakcije, kako naroda, tako i vlasti. Policija je ceo grad prevrnula tumbe. Tolike premetačine, toliko nasumičnih hapšenja na sred ulice, na najmanji znak sumnje. Kolale su glasine, možda malo i preuveličane, da je broj uhapšenih u prvih dva dana dostigao cifru od hiljadu.
Za nas, „ilegalce“, bilo je krajnje rizično da izlazimo napolje, pa sam se stoga zatekao u jednoj od najnesnosnijih situacija koja jednog revolucionara može snaći u njegovom tegobnom životu – „karantinu“. Preselivši se u kuću jednog od naših najpouzdanijih prijatelja, koji je blagodareći svom položaju bio van svake sumnje policije, bio sam prinuđen da celo vreme provodim pritešnjen između četiri zida, ne smevši da pomolim nos na ulicu čak ni noću. Umirao sam od dosade. Malo bih pisao[42], a kada više ne bih bio u stanju da to radim, vreme sam ubijao iščitavanjem francuskih romana. S vremena na vreme, pokoji prijatelj bi se sažalio i svratio mi u posetu. Jednom prilikom u goste mi tako dođe Olga Natanson[43], sa vešću da je Valerian Osinski u Peterburgu. Iako čoveka nisam poznavao lično, puno sam slušao o njemu. Normalno je bilo da poželim da se vidim sa njim, tim pre što je to bila izuzetna prilika da makar na kratko izađem iz svog svojevrsnog kućnog pritvora.
Bio je sumrak. Ulice su bile gotovo puste, s obzirom da se kuća mog prijatelja nalazila na obodu grada.
To ne znači da nije trebalo preduzeti mere opreza, naprotiv; krenuo sam suprotnim smerom od onog kojim je trebalo da pođem. Posle malo kruženja, konačno izbih na jednu od najprometnijih ulica. Prvo što mi je zapalo za oko bili su naoružani kozaci na konjima, kao i čitav čopor špijuna, kojih se moglo sresti na gotovo svakom koraku – čas bi stajali na jednom mestu, čas tumarali tamo-amo. Ništa lakše nego prepoznati ih: usiljeno držanje, drsko ponašanje i ujedno prestravljen izgled, kojim su pratili svakog ko bi tuda prošao – bili su to znaci koji nisu mogli da promaknu iskusnom oku, iako je reč o profesionalnim špijunima. „Privremeni“ špijuni izgledali su mnogo smešnije. U pitanju su očigledno bili bedno prerušeni vojnici. Uvek su se kretali u grupicama, a kao ljudi koji su godinama navikavani na strojev korak, nikako im nije polazilo za rukom da se kreću ili stoje normalno. Zato su se i držali u polučetama. Nosili su se na krajnje interesantan način. Kako u žurbi očigledno nisu mogli da im nađu različitu odeću, cela je skupina bila odevena u istovetne kape, mantile i pantalone. Neki su u jadnom pokušaju da liče na studente na nos kanderili plave cvikere, velike poput točkova zaprežnih kola. Bio je to tako komičan prizor da je teškom mukom trebalo da se suzdržavate da ne puknete od smeha.
Pošto sam im se dovoljno nadivio, požurio sam ka glavnom štabu našeg kružoka. Prolazeći kroz susednu ulicu, podigao sam pogled ne bih li na dobro poznatom prozoru spazio mali damski suncobran, znak da je sve bilo u redu, pošto je poznato da bi i pri najmanjoj opasnosti ovaj znak bio uklonjen. Suncobran je stajao na svom mestu. Ipak, znajući da je policija obaveštena o ovakvom načinu komuniciranja između revolucionara, a neretko se dešavalo i da detaljno pretraže sve prozore, te nakon hapšenja sve vrate u prvobitni položaj, to mi nije bilo dovoljno, pa sam produžio dalje. Posle još malo kruženja, došao sam do jednog mesta za koje sam bio siguran da čuva tačna uputstva, a koje nijedna policija na svetu ne bi mogla da otkrije, sve i da je načula nešto o našem lukavstvu. Reč je o onom mestu za koje se veruje da mu i sâm car, da prostite na izrazu, hita peške. Tamo, u unapred dogovorenom ćošku, trebalo je da zateknem jedva primetni znak koji su menjali svakog jutra, a u izuzetnim slučajevima i po dva puta na dan. Znak je stajao na svom mestu, dakle, situacija je bezbedna. Sumnjama je bio kraj.
Međutim, „biro za informacije“, kako inače u šali zovemo ovo mesto, bio je udaljen više od kilometar i po od našeg zbornog mesta. Ne želeći da usput privučem pažnju nekog špijuna, osetio sam potrebu da se uverim da nikog ne vučem za petama. Nikad nisam imao tu naviku; ne postoji strašnija stvar od osvrtanja, a ako se nađete u sličnoj poziciji morali biste da znate da to ne činite, jer ćete time gotovo izvesno navući sebi špijune na vrat. Najbolji način da izbegnete ove dosadnjakoviće jeste da uopšte ne obraćate pažnju i ne mislite na njih. Ipak, našavši se u izuzetnoj situaciji, s obzirom da mi je u susret žurila jedna prekrasna neznanka, podrobno sam joj ispitao lice, a čim smo se mimoišli osvrnuo sam se ne bih li ponovo bacio pogled na nju.
Ne beše nikog.
Već sam bio nadomak svog odredišta. Lagano se uspevši uz stepenice, pozvonio sam na poseban način. Vrata se istog trena otvoriše.
Soba je bila puna ljudi. Na grubo odeljanom drvenom stolu stajalo je nekoliko boca piva i par tanjira: u jednom je bila slanina, a u drugom dimljena riba. Stižem, dakle, u pravi čas – na jednu od naših malih sedeljki, koje nihilisti s vremena na vreme znaju da priušte sebi. Ipak valja malo odmoriti od nervnog naprezanja kojem smo svakodnevno izloženi. Konkretan povod za ovu svetkovinu bio je dolazak Osinskog, kog, za divno čudo, tamo ne beše.
Društvo je već bilo u elementu i dočekan sam na najsrdačniji mogući način, uprkos činjenici da sam na svoju ruku prekršio pravila boravka u „karantinu“. Oduvek su mi godila okupljanja ovakve vrste, tako vesela i puna života da se maltene ne daju opisati. Svi koji su se ovde našli bili su „ilegalci“, ljudi kojima su pripisivani svakojaki „grehovi“. Svako od njih za pojasom je nosio po jatagan i napunjen pištolj, spreman da se u slučaju iznenadnog napada brani do poslednje kapi krvi.
Ipak, večito naviknuti na život pod Damoklovim mačem, oni su najposle prestali i da misle o opasnosti. Može biti da je upravo ova opasnost njihovoj radosti davala bezbrižno-neustrašiv karakter. Širom sobe odjekivali su smeh, glasno pričanje i inteligentne dosetke. Uglovi su bili rezervisani za parove, koji su tiho razgovarali između sebe; reč je o starim i novim prijateljima, a jedno drugom oni su otvarali svoju dušu – još jedna specifičnost ovih „sedeljki“. Katkad ste mogli prisustvovati i tradicionalnoj svečanosti nemačkog bratimljenja. Upravo ta potreba – da se osećanjima dâ oduška, toliko tipična za ljude koje više od krvnog srodstva vezuje jedinstvo ciljeva, ideja i opasnosti, davala je tim retkim okupljanjima neobično poetski karakter i stvarala atmosferu prisnosti.
II
Pitao sam za Osinskog. Rečeno mi je da je otišao k prijatelju, ali da ga očekuju svakog časa.
I zaista, nakon nekih pola sata eto njega kako ulazi u sobu, držeći u ruci odenutoj u elegantnu crnu rukavicu graničarski kačket, koji je nosio kako bi ostavio još upečatljiviji utisak.
Prišao sam i stisnuo mu ruku, koju potom još izvesno vreme nisam puštao, potpuno nesposoban da od njega odvojim oči.
Bio je lep kao sunce: gibak i lepo građen, jak i savitljiv poput oštrice mača. Plavokos, glave pomalo zabačene i položene na graciozni vrat po kojem su se ocrtavale žile, imao je visoko čelo od mermera, prošarano tankim modrim venama. Njegov pravilni nos, koji, gledano iz profila, kao da je bio izvajan dletom umetnika, pridavao je njegovoj lepoti klasičan karakter, koji ćete u Rusiji inače retko sresti. Kratki, svetlosmeđi zulufi i štucovana brada kutali su krasna, izražajna i vatrena usta. Celo ovo apolonsko lice osvetljavao je par krupnih plavih očiju, plamenih od vatre i mladalačke neustrašivosti.
Osinski upravo beše pristigao iz Kijeva, grada kojim je u potpunosti bio očaran, ali mu je uspelo da poseti sva veća usputna mesta i vidi se sa predstavnicima lokalnih organizacija, što znači da je baratao svežim informacijama o svemu što se na jugu Rusije radi i planira.
Bio je oduševljen kolosalnim uspesima koje je terorizam zabeležio u skorije vreme; preuveličavajući ih svojom bujnom maštom, predskazivao je brojne posledice takvog razvoja događaja. Nisam u potpunosti delio njegov optimizam, ali kada bi on govorio bilo je nemoguće odoleti opijajućem uticaju njegove rečitosti.
Nije bio govornik u uobičajenom značenju te reči; njegove su reči posedovale snagu uverljivosti koja se javljala kao posledica duboke vere. Bio je ispunjen zaraznim entuzijazmom koji je spontano prenosio na slušaoca. Ništa manje ubedljivi od njegovih reči nisu bili ni boja njegovog glasa i izraz lica. Imao je veliki talenat da od svojih slušalaca neprijatelja napravi saveznike, koji su onda sami sebe ubeđivali u istinitost njegovih argumenata ne bi li time dobili mogućnost da se saglase sa njima.
Slušajući ga kako govori, spoznao sam koliko je istine bilo u glasinama koje su se vezivale za njegovo ime.
Idućeg dana Osinski mi je došao u posetu. Tri ili četiri dana kasnije ponovo sam napustio svoju jazbinu i uputio se ka našem zavereničkom sedištu, ali jedino što sam tamo zatekao bila je oproštajna ceduljica od njega, iz koje sam saznao da je prethodno veče otputovao za Odesu.
Nikad ga više nisam video.
U proleće 1879. godine Osinski je uhapšen u Kijevu, a već petog maja održan je sudski postupak kojim je osuđen na smrt. Optužba nije mogla da mu na teret stavi nijedno iole ozbiljnije delo. Jedini razlog za kaznu bila je činjenica da je prilikom hapšenja Osinski pokušao da se uhvati za svoj pištolj, ne uspevši čak ni da ga izvuče iz futrole. Ali vlada je dobro znala da se hapšenjem Osinskog dočepala jednog od najuticajnijih pripadnika terorističke partije, što je bio sasvim dovoljan razlog da sudu izdiktira kaznu.
Osinski je presudu primio ne zadrhtavši, kao što i dolikuje pravom borcu.
Ni tokom desetodnevnog perioda između izricanja presude i izvršenja kazne nije gubio prisebnost, čak je bio i radostan. Bodrio je svoje drugove, ni na tren ne pokazujući znakove utučenosti. Kada su mu u posetu došle majka i sestra, Osinski im je, premda znajući da je vlada već potvrdila kaznu, kazao kako je smrtna presuda poništena; ipak, svojoj sestri, devojčurku od šesnaest leta, šapatom je saopštio da očekuje da će sutradan umreti, te ju je konačno zamolio da majku pripremi za tu žalosnu vest. Na dan izvršenja kazne svojim prijateljima je napisao poduže pismo, koje možemo nazvati njegovim političkim testamentom. U njemu sasvim malo govori o sebi i svojim osećanjima. Potpuno zaokupljen delatnostima partije, svoje je misli usmerio ka novim načinima borbe koje je trebalo usvojiti, te greškama koje ne bi valjalo da se ponove. Reč je o svojevrsnom spomeniku koji je sam sebi podigao, a koji nikad neće biti zaboravljen.
Četrnaestog maja ujutru, Osinski je zajedno sa dva svoja druga, Antonovim i Brantnerom, odveden na gubilište. Blagodareći prefinjenoj okrutnosti svojih krvnika, na oči mu nije stavljen povez, pa je bio primoran da posmatra predsmrtna grčenja svojih drugova na vešalima, na koja će i sam kroz nekoliko trenutaka morati da se popne. Užasnost ovog prizor ostavila je toliko dubok utisak na njegovu fizičku prirodu, na koju čovek nažalost ne može da utiče, da mu je kosa u roku od pet minuta potpuno osedela. Duha je, ipak, ostao nepokoleban. Podli žandarmi, koji su mu u tom trenutku pritrčali, pitali su ga da li možda želi da moli za pomilovanje. Valerian ih je oterao sa negodovanjem i, odbijajući ruku svojih dželata, sigurnim koracima uspeo se uz stepenište gubilišta. Odmah je nastupio sveštenik sa krstačom u ruci. Odsečnim pokretom glave Osinski mu je stavio do znanja da do nebeskog cara drži koliko i do njegovog zemaljskog pandana. Po nalogu pretpostavljenih, vojni orkestar je zasvirao „kamarinsku“[44].
Par trenutaka kasnije, Valerian Osinski je umro.
III
Osinski je bio silno obdaren svim onim kvalitetima koji čoveku daju moć upravljanja događajima. Nije bio od organizatorske fele: bio je i suviše plahovit za sitne, pipave rabote takve vrste. Svaki minut svakog bogovetnog dana njegova je snaga uma bila usredsređena na jedan jedini cilj – onaj na koji mu je ukazivao njegov maltene nepogrešivi revolucionarni instinkt. Uvek je bio deo prethodnice čiji su planovi svoju punu snagu dostizali tek koju godinu kasnije. Tako je još 1879. godine, dok je teorizam bio tek u začeću, Osinski bio vatreni pobornik careubistva i uvrštavanja bezuslovnog i jasno formulisanog zahteva za političkom promenom u revolucionarni program.
Bio je čovek od dela, u punom smislu te reči. Sve vreme trajanja propagandnog pokreta on se držao po strani. Tek u zimu 1877. godine, kada su reči konačno ustupile mesto pištolju i jataganu, pristupio je pokretu i svim mu se srcem predao.
Posedovao je jednu od najvećih vrlina koje priroda daruje čoveku – veru, onu veru koja je, po kazivanju jevanđelja, u stanju da razmešta planine.
Tu je veru znao da prenese na svakog na koga bi naišao. Time je, prirodno, postajao centralna figura svakog poduhvata u kojem bi uzeo učešće. Zahvaljujući svojoj nesvakidašnjoj energiji, skoro da ne postoji iole ozbiljnije revolucionarno dešavanje na jugu Rusije u kojem on nije učestvovao, kao što potvrđuje i Stefanovič, još jedan revolucionar sa juga. U društvu Valeriana Osinskog nikom se nije moglo desiti da klone duhom – inspirisao je svojim ushićenjem, nepokolebljivom verom i ličnim primerom. Uvek se prvi bacao u vatru borbe i na sebe preuzimao najopasnije uloge. Njegova se hrabrost graničila sa ludošću.
Kada je kao jedanaestogodišnji dečačić čuo da je susednu kuću opkolila banda razbojnika, iako niko od njegovih nije bio kod kuće, nije mu trebalo mnogo da se lati očeve puške i pritekne u pomoć komšijama. Na sreću, ispostavilo se da je informacija netačna, a dečak se neozleđen vratio kući. Ipak, ova mala epizoda može da vam približi hrabrost budućeg teroriste. Da bi stvorili sliku o kakvom je viteškom karakteru reč, dovoljno će biti da dodam da je pomenuti sused bio smrtni neprijatelj porodice Osinski.
Kao ilustraciju neodoljive privlačnosti njegove reči, navešću samo jedan podatak, sam po sebi možda i ne toliko značajan, koliko karakterističan. Valerian Osinski je slovio za jednog od najuspelijih sakupljača novca. Delatnosti revolucionarne partije, naročito otkako je terorizam postao sastavni deo taktike, iziskivale su zamašna novčana sredstva, a njih je vazda bilo teško obezbediti. Malo je onih koji bi po ovom pitanju mogli da pariraju Valerianu Osinskom. Njegovi podvizi na ovom polju toliko su bili zadivljujući da su postali predmet ogovaranja. Kakva bogata matora tvrdica ili mrzovoljna spahinica koja ima para kao pleve neće sebe štediti u iskazivanju saosećanja sa revolucionarima i privrženosti liberalnim idejama. Ali kada je trebalo priložiti koju paru, u stanju su bili da do očaja dovedu svakog ko pokuša da ih nagovori da svoju velikodušnost iskažu na neki delotvorniji način. Ni najvičnijim među nama nije polazilo za rukom da od takve gospode izvuku više od deset ili dvadeset rublji, a i to ako im se baš posreći.
Pojavi li se, pak, Valerian Osinski, i matori bogatun i mrzovoljna bakuta uz uzdah dreše svoje kese – vadili su nekad po pet stotina, nekad po hiljadu, nekad i više rubalja i uručivali ih tom simpatičnom zgodnom mladiću, čiji je jezik tako bogat, a držanje tako dražesno i graciozno.
Osinski u sebi nije imao ni trunku od pedantnog, dosadnog moraliste ili propovednika. Bio je to ratnik čvrste ruke i lavovskog srca. Voleo je opasnost, jer u takvim je situacijama on bio u svom elementu, onaj pravi. Borba ga je nadahnjivala svojim grozničavim uzbuđenjem.
Voleo je slavu. Voleo je žene – i one su volele njega.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
