(Povodom knjige Mihala Rušineka Ništa obično – O Vislavi Šimborskoj, prevela s poljskog Biserka Rajčić, Treći trg – Srebrno drvo, Beograd, 2020)
Već pri otvaranju knjige Mihala Rušineka (1974, Krakov) spontano će se nametnuti pitanje o njenoj žanrovskoj opredeljenosti. Posvećena jednom periodu života Šimborske, koji je u isto vreme i period njegovog ličnog, porodičnog života, stručnog usavršavanja i pisanja – nezavisno od nje – no u isti mah i neprekidne posvećenosti šesnaestogodišnjem saradništvu sa Šimborskom, svakovrsnoj pomoći u ogromnom broju svakodnevnih obaveza pesnikinje koja je upravo u tom periodu (od 1996. sve do njene smrti 1. februara 2012) bila na putu punog ostvarenja svoje slave, cenjena u domovini, a posebno posle Nobelove nagrade (1996), i u svetu, Rušinek, njen Prvi sekretar – kako su odlučili da se zove njegovo „službovanje“ – ovaj period je propratio svojim ličnim memorisanjem, uspomenama, utiscima s putovanja sa Šimborskom, njenih susreta s prijateljima, književnim večerima.
U svemu što se dešavalo bio je delimični kreator i realizator često nezamislivog i nemogućeg. U ritmu obaveza, odgovora na pozive, na stotine i hiljade pisama, prekucavanju njenih novih pesama, organizaciji putovanja, preseljenju iz starog u novi stan, brige oko detalja koji su joj bili posebno važni, ovaj decentni naučni radnik (docent na Jagelonskom univerzitetu), i stvaralac, postajao je više od očevica, i svedoka – dragoceni saradnik, koji iz stvarnosti, prevodeći pesnikinjine potrebe i zamisli, ali i obaveze koje joj se svakodnevno nameću, u realnost – na način koji odgovara njenom unutarnjem diktatu, prirodi, koja je uvek predstavljala vid otpora konvenciji i formi – bivao je sve više životni pratilac i prisni poznavalac onog najautentičnijeg u njenoj prirodi i u njenom delu.
Ne bi se dakle moglo reći da je u pitanju klasična biografija. Uostalom, i književne biografije su se s vremenom menjale. Jednom od uzornih i hvaljenih postala je knjiga pesnika i filologa Lava Loseva (1937, Lenjingrad), posvećena takođe jednom nobelovcu, Josifu Brodskom. Njegova knjiga Josif Brodski – Ogled književne biografije osvetljava životni put, ali i književni život njegovog prijatelja Josifa Brodskog. Jer Losev analizira i poetsko i prozno delo svog junaka, tumači njegov pogled na svet, njegove stavove, i to čini, prema mišljenu kritike, „izbalansirano i iznijansirano“, ali i biografski potpuno, prateći memoarske i druge dokumente, od rođenja Brodskog, ali i različite događaje, sve do njegove smrti.
U uvodu knjige autor i sâm iznosi svoje nedoumice pri njenom sačinjavanju, opredeljujući se ipak za hronološki pristup, na osnovu sećanja, zapisa i iskaza Brodskog, svestan da, kako kaže, možda i sam Brodski ne bi odobrio njegovu zamisao, budući da je oduvek insistirao da se o njemu sudi po pesmama, a ne na osnovu biografije. U pesmi napisanoj na četrdeseti rođendan („Ulazio sam umesto divlje zveri u kavez…“), Brodski nabraja trenutke proteklog života, ali u njihovom sledu nema logike, jedno ne proizilazi iz drugog. „Život je suviše nepredvidiv i apsurdan da bi se mogao pretvoriti u narativ, jedina književna forma koja odgovara životu jeste lirska pesma“, navodi Losev u uvodu svoje knjige, koji, upravo u znaku uvažavanja ove lirske opredeljenosti Brodskog, nosi naziv „Je li moguće opisati pesnikov život“. Odgovor koji pruža sam Losev, jeste knjiga objavljena i na srpskom 2015, u prevodu s ruskog Nede Nikolić Bobić, u izdanju „Rusike“ iz Beograda, s važnim podnaslovom koji akcentuje njegovo opredeljenje – Ogled književne biografije – što se pokazalo i kao veoma uvažena novina u biografskom vidu pisanja.
Čini se da je za Rušineka svaki biografski pristup koji pretenduje na potpuni pregled i uvid potpuno isključen. Stoga je, ispisujući fragmente svog saradničkog života sa Šimborskom, Rušinek to činio uzdržano, no ipak s razumevanjem i toplo, prateći i tumačeći ono što mu je stvarnost pokazivala – da je pesnikinja, do kraja i u svakom pogledu, svoja – u svakom trenutku svakodnevice iskazivala svoju pesničku prirodu, pesnički stav, svoju, reklo bi se, književnu i životnu poetiku. Život sam je za nju bio pristup poeziji, veoma blisko Brodskom, koji ju je u svojoj „Reči na Prvom međunarodnom sajmu knjiga u Torinu“, 18. maja 1988, nazvao najboljom svetskom pesnikinjom. Život je već bio, po sebi, po svojim neočekivanostima i čudima koje je nepogrešivo i blistavo registrovala, pripremna faza, predložak pesme. Za izuzetno retke stvaraoce, to je bezuslovna spremnost da se prihvati „nepredvidivost i apsurd“ života, koje pominje Brodski, jer ih živi, pre nego što im se u noćnim satima osame, nađe forma, pokušaj da se iskažu pesmom.
Tako je ova knjiga postajala sve više vrsta neminovnog dnevnika obaveza, putovanja, dnevnik drugovanja, ali i važnih javnih događaja, ujedno, dnevnik beleženja, korigovanja, prepisivanja zapisa Šimborske, vođenja prepiske – ne više starom pisaćom mašinom, koju je pesnikinja koristila, već bržim i naprednim tehnologijama, koje je u dnevni život Šimborske uveo Rušinek. U isto vreme, to je za osetljivu prirodu ovog autora, koji je pratio osobu koju je veoma cenio, i sve dublje razumevao, postajao sve više i dnevnik njegovog ličnog sećanja, uzdržanih, no dragocenih komentara, svedočenja, dnevnik svakodnevnosti i izuzetnosti, onoga što je činilo pesnikinjin, a postajalo postepeno i njegov život.
U svakodnevnom životu, svedoči autor, Šimborska je čuvala svoju poetsku intimu, često se skrivajući u razgovorima iza šale i dosetke. Ali za one koji su bliže znali njene navike, druženja, preferencije u odabiru umetničkih predmeta (ali i kiča, prema kome je gajila strasno interesovanje, nabavljala ih i redovno poklanjala prijateljima), njene izbore filmova, pozorišnih predstava, njen uvek poseban ugao posmatranja, za njene bliske saradnike, poput Rušineka, bilo je posve jasno da umesto priča o poeziji, Šimborska poseduje jedinstveni govor koji mnogo toga kazuje po sebi. Otuda je, neminovno, Rušinek sve više postajao odličan poznavalac njenih dosetki, ali i njene poezije, i o tome ostavio zanimljive zapise. Njih je i povezala uostalom posebna pesnička vrsta kojoj su oboje bili posvećeni, limerik, budući da se njihov prvi susret, šest meseci pre dobijanja Nobelove nagrade, desio upravo kada joj je, maja 1996. godine, uputio poziv na susret „Tajne limeričke lože“, u čast profesorke Jagelonskog univerziteta, dugogodišnje prijateljice Šimborske, a svog mentora Tereze Valas. Uz posebni, za tu priliku napisani limerik, Šimborska je poziv s oduševljenjem prihvatila.
Limerik je uostalom predstavljao jednu od omiljenih formi „bekstva u slobodu“, kako se uslovno može nazvati ovaj vid poezije, koji je obuhvaćen njenim Rimovankama (izborom književnih igri, objavljenim 2003). Rušinek će mu i kasnije, tokom knjige, posvetiti pažnju, raščitavajući različite forme izraza u Šimborske, pa i ove, „usmerene na jezik“. Ova tema, odnos pesnikinje prema jeziku, provejava čitavom knjigom, a u takozvanim književnim igrama Rušinek naglašava ležernost i inventivnost pesnikinje, u svakom vidu oglašavanja, dok u uvodu u svoje Rimovanke pesnikinja kaže: „Podsticaji za nastanak limerika su mesta pokraj kojih usput prolazim. (…) Za limeričko stvaralaštvo najkorisnija je automobilska vožnja sporednim, džombastim putevima, eventualno putovanja nekakvim pristojnim ćirom koji se zaustavlja na svakoj stanici. Limerici se mogu pisati kod kuće, ako se pri ruci ima atlas. Iz stana u kome nema atlasa, treba se smesta iseliti.“
No, osnovu njenog poetskog dela čini upravo stav koji je iskazala u razgovoru s Gabrijelom Lenckom, 1996: „Pokušavam, bar delimično, da izvesna iskustva smestim u pesmu. Katkad mi to polazi za rukom, katkad ne…“ U neposrednoj vezi je s fragmentom iz govora koji je održala primajući Geteovu nagradu u Frankfurtu 1991, ističući značenje stvarnosti za pesnika, koji „nikada ne omalovažava materiju sveta, pridaje veliki značaj opisu konkretne situacije, detalju i prolaznom trenutku“.
Iako ju je Nobelova nagrada učinila univerzalno prepoznatljivom („poput doživotne tetovaže“, kako piše Rušinek), ona spada u retke koji joj se nisu obradovali. Dobro je znala šta tako veliko priznanje, koje je prihvatila kao „izuzetni dar sudbine“, radost za nju samu ali i za njenu zemlju, podrazumeva, jer je osetila i sav teret svojevrsne stvaralačke frustracije koju sa sobom ovakvo priznanje nosi. Sartr je bio prvi koji je, odbijajući da primi Nobelovu nagradu 1964, nazvao to priznanje „poljupcem smrti“. Između ostalog, zbog potpunog udaljavanja od stvaranja (i Šimborska se vratila pisanju tek dve godine nakon primanja Nobela), istakavši pritom, da su takve nagrade, kao i sve institucije , „smrtonosne“, jer „lišavaju čoveka njegove prave ličnosti“.
Šejmus Hini, koji ju je iz vlastitog iskustva (Nobelovu nagradu dobio je 1995) upozorio na probleme koji je očekuju, dobio je od nje, nakon što je i sama uplovila u te burne dana nakon primanja priznanja, vest da je bio u svemu u pravu: „…haos, buka, ni trenutak mira. (…) To vreme nije pogodovalo pisanju, čak ni refleksiji, a zbog toga živimo.“
Prijateljima piše: „Volela bih da što pre budem obična osoba, a ne ličnost.“ Ključna rečenica za razumevanja njene prirode. Bila je lišena snobizma i izveštačenosti, u svakom pogledu, svedoči onaj koji ju je tokom decenije i po, dobro upoznao. Tu suštinsku crtu, čini se, prepoznavali su mnogi, pa čak obični ljudi, što joj je najviše značilo. Jednom ju je jedan taksista prepoznao i pozdravio rečima: „Čast mi je da vozim takvu osobu.“ „On je nesvesno bio pravu“, reći će Rušinek. „Bila je prilično osoben predstavnik svoje vrste.“ Bila je „gospođa Vislava“, kako ju je s radošću oslovio policajac u blizini Varšave, zaustavivši, zbog prekoračenja brzine, taksi koji je nju i Česlava Miloša vozio na sahranu Herberta u leto 1998. Dok je njenog saputnika oslovio prezimenom, „gospodin Miloš“, ona je uvek bila „gospođa Vislava“, čak i za ljude koji nisu bili iz njenog bližeg okruženja. On je ostao „gospodin Česlav“, uzdržaniji, distanciraniji. Gospodstveniji. Oboje su učestvovali na književnoj večeri u Krakovu 1997, posvećenoj susretu pisaca Istoka i Zapada. Za susret je vladalo izuzetno interesovanje, trebalo se probiti do mesta događa, a dva organizatora, čuvara reda, pri susretu sa Šimborskom, izvadila su ispod svojih uniformi primerke njenog Predela sa zrncetom peska, da ih potpiše, za njihove verenice. Na samoj večeri, u prisustvu Miloša, Šimborska je izrekla, s iskrenim uverenjem, da su „prijateljstva među pesnicima moguća“, i upravo je s Milošem negovala dugotrajno prijateljstvo. Veoma joj se dopadao njegov prirodni i nenametljivi način čitanja vlastitih stihova, ali je spram njegove poezije oduvek osećala strahopoštovanje – naročito istaknuto i u njenom feljtonu „Obeshrabrenost“ (Neobezna lektira, izbor i prevod Biserka Rajčić, Prometej Novi Sad, 2019). I pred običnim pejzažem, pred kojim su se zaustavili, u pauzi vožnje, njih dvoje su čak i bor videli različito – „čudesno drvo“ za Šimborsku, kako je uskliknula, dok za Miloša bor i nije drvo. „Hrast je drvo, ili bukva“, rekao je, stavljajući tačku na svaku dalju raspravu. Različiti pogledi, „dve metafore“, beleži tu uspomenu, Rušinek. „Čega? Njihovih poetika.“
Rušinekova knjiga je sama već dragoceni almanah slikovitih primera koji u različitim kontekstima svedoče o bliskosti Šimborske s ljudima, koji su joj bez zazora prilazili, što je značilo i koliko je njena poezija dopirala do onih kojima je bila posvećena, onih kojima se u suštini i obraćala. Jer, dodajmo, i u njenim stihovima stoji: „Više volim sebe koja voli ljude / nego sebe koja voli čovečanstvo“. Jedan penzionisani vatrogasac piše joj iz Teksasa da vatrogasci retko čitaju poeziju, ali da je on kupivši njenu knjigu odlučio da joj napiše jednu jedinu rečenicu: „Napisali ste ono o čemu sam celog života razmišljao, samo nisam mogao da izrazim.“
Rušinek navodi čitav niz drugih primera. Prilikom gostovanja u Torinu 2005. kraj nje se našao i mladi italijanski reditelj Ferzan Ozpetek, inače njen vatreni čitalac, koji se nakon slučajno izabrane knjige u jednoj knjižari i onoga što je pročitao, od njene poezije više nije odvajao. Nakon premijere svog debitanskog filma Tursko kupatilo, govorio je o toj knjizi koju je čitao usput, dolazeći na svoj svečani događaj, a nastaviće da čita njene pesme i obraćajući se publici – veče posvećeno njegovom filmu tako je postalo veče posvećeno Šimborskoj.
Neretko Šimborska je u privatnom životu uspevala da svet društvenih normi, ceremonija, svet koji neprekidno nameće distance, pretvara u jednostavnost komunikacije, da visoke i uvažene ličnosti vrati običnim temama, običnom govoru, da u njima upozna osobe, a ne ličnosti. Taj njen dodir čuda, magije, uspeo je da očara i toliko drugačije prirode, poput Herbertove. U posveti na knjizi Varvarin u vrtu, napisao joj je: „Draga Vislava, primi ovu knjižicu, koju ti posvećujem s ljubavlju i poštovanjem. Znam da ne vredi ni grama tvoje Soli. Tako se glupo krijemo iza ironije, s tim što prema tebi gajim toplo i bespomoćno osećanje.“
Imala je izvanredan smisao za humor, beleži Rušinek. Kao što ju je smisao za humor, kako je govorila, spasao od svega što joj je Nobelova nagrada od prvog časa donosila, takvu ulogu imale su i anegdote – spasonosne kad traži nemogući odgovor na pitanja koja joj ne odgovaraju, koja smatra čak nesuvislim. Ali su činile i gotovo nemoguće – da visoke ličnosti, koje su se našle u njenoj blizini, prevedu iz jednog modusa mišljenja u drugi, da umesto zvanja, ili iza njih, otkrije u njima obične ljude. Predsednik Poljske Bronjislav Komorovski specijalno je doputovao u Krakov da joj dodeli orden. „Svečanost je bila veličanstvena, ali ne patetična“, opisuje Rušinek. Nakon toga usledila je i večera s predsedničkim parom, na kojoj je Šimborska nastojala da čuje ništa drugo nego kako izgleda njihov svakodnevni život, idu li u bioskop, na primer. U jednom času, sred razgovora, svojim nepredvidljivim smislom za humor, Šimborska se obratila uvaženom domaćinu: „Glavo države, molim Vas, dodajte mi so.“ U nekoj drugoj pak situaciji, za vreme druženja s prijateljima u svom domu, Andžej Vajda ju je zapitao o kom bi poljskom istorijskom junaku trebalo, po njenom mišljenju, da snimi film. „Odgovorila je da bi više volela kada bi snimio film o običnim ljudima, a ne istorijskim junacima. Na primer, o domarki njene kuće, koja svakog jutra u ranu zoru čisti sneg sa staze ispred garaže; donekle kao kod Vermera“, seća se Rušinek. U tome je, čini se, već iskazana njena „poetika svakodnevlja“, dosledno i uporno negovana – uprkos priznanjima, svečanostima, slavi. Birala je predstave amaterskih umesto velikih nacionalnih pozorišta, uživala u filmovima Vudija Alena. Sa suštinskim razumevanjem njegove filmske poetike, u audio-poruci koju mu je Rušinek odneo u Njujork, iskazala mu je istinsko poštovanje, kao „fenomenu savremene kinematografije“: „Junaci njegovih filmova još uvek čitaju knjige! Hrabri su u svojim prezabavnim snobizmima, entuzijazmu, nadama, razočaranjima i pokušajima razumevanja sveta. I još jedno: takve dijaloge osim Vudija Alena niko ne ume da piše.“ Ganut, Vudi Alen je izjavio: „Sam ne bih obuhvatio bolje. (…) Čast mi je što ona zna da postojim.“
Značila su joj tiha mesta, koja su, usred njenih sjajno organizovanih putovanja u inostranstvu, donosila miris pučine, ili dašak pustinjskog peska, trenutke nasamo s Vermerovom „Mlekaricom“, nakon više godina od ranije posete Muzeju u Amsterdamu, kada ga je razgledala sa svojim životnim saputnikom Kornelom Filipovičem, „u vreme kada su imali samo za porciju u Mekdonaldu i kada je Amsterdam bio prljav i zapušten“, ali i kada je svetska poezija postala obogaćena njenom jedinstvenom pesmom „Vermer“ (zbirka Ovde, KOV, Vršac, 2009). Sada je bila sama, u sali zatvorenoj za druge posetioce, počastvovana tim mirom, verovatno kao retko kad, podsećajući nas i buduće čitaoce iznova da sve dok „pred onom ženom u Kraljevskom muzeju / u naslikanoj tišini i usredsređenosti / iz dana u dan sipa / mleko iz bokala u činiju, / Svet ne zaslužuje / smak sveta“.
Privilegovan čas je za nju bio i kada je na kraju ispunjene i više nego uspešne turneje u Italiji s proleća 2009, u Trstu, na čudesno mirnom trgu popila običnu kafu, i zaključila: „Na trenutke, život je podnošljiv“ – što je rediteljka Katažina Kolenda-Zaleska, koja ju je pratila, u prisustvu diskretne kamere, uzela za naziv svog filma o Šimborskoj.
Dosetka, anegdota, bila je za Šimborsku prava reč, neka vrsta kreacije, u neposrednoj situaciji, nakon koje se, uz obrte i poente koju nosi, više ne može vratiti na očekivano, konvencionalno. Koliko je za nju bila „zaštitna maska odgovora“, koji nije želela da pruža, toliko je anegdotski obrt u samoj situaciji ostavljao prostora njenim sagovornicima da se opuste, i izmaknu konvenciji. Bila je „majstor anegdota“, piše Rušinek – takva je bila njena priroda, koja je u sred nepredvidivih momenata života i „sticaja okolnosti“; nalazila neposredni stvaralački ulazak u njenu pesmu, u neobične poetske konstelacije prizora, slika, fragmenata realnog.
„Do kraja je sačuvala sposobnost čuđenja svetu, ushićenje svetom, odsustvo ljutnje prema svetu, ironiju lišenu cinizma.“ Humor je ujedno i odgovor na pokušaj da se bilo kojim višim poretkom, ideologije, čak i religije, svet privede redu. „Ne zavarava se da ćemo uspeti da savladamo haos sveta“, piše Rušinek. „Ostavljala je utisak krhke i delikatne osobe obdarene snažnom ličnošću“, i do kraja života sačuvala u očima pogled „petnaestogodišnje devojke“. Znatiželju devojčice. U tom pogledu je možda sadržana sva njena poetika, njen pristup stvarnosti od koga se ni u kom pogledu nije udaljavala niti razlikovala njena poezija.
Poezija ne pruža, po sebi, odgovor na pitanja koja sebi postavlja. To čine ljudi, predeli, situacije, znatiželja koja vodi uvek dalje od trenutno viđenog. Ni u privatnom životu, piše Rušinek, „Nije se ograničavala samo na društvo pesnika i pisaca. (…) Poeziji su potrebna iskustva u drugim oblastima. Otud njena poznanstva s matematičarima, geolozima, koji su uvek mogli da joj ispričaju nešto zanimljivo, da je upute u neku lektiru. (…) Poeziji su potrebni razgovori o nečemu što se razlikuje od poezije, ali i običan život, poput usamljenosti i premišljanja“, beleži Rušinek. Mnoga od novih saznanja sticala je u razgovorima s prijateljima u Zakopanu, ili u Lubomježu tokom zimskih ili letnjih odmora – gde se gotovo i nije razgovaralo o poeziji već o nauci, drugim umetnostima. Deo tih novih saznanja svakako je bio povod za mnoge njene feljtone (Neobavezna lektira), koje je pisala godinama. U poeziji, vodio ju je taj „pogled devojčice“. Jer, kako je rekla u razgovoru s Gabrijelom Lenckom, poezija se izvodi iz začuđenosti. Mada je tu i znatiželja. „Niko ne svrstava znatiželju u osećanja, a ja smatram da je osećanje.“ „Znatiželja, začuđenost i neka vrsta ne sasvim lakih stvari koje susrećemo u životu, zajedno stvaraju određenu materiju za pisanje“, reći će u istom razgovoru.
Sasvim dovoljno da je vodi u nepreglednost, koja nameće nova pitanja, i gde je najbolje iscrtana relacija Pesnik i svet, kako je glasio i naziv njenog nobelovskog predavanja održanog 7. decembra 1996. Ono što iz te relacije pesnički proishodi jesu samo dve kratke reči: „Ne znam“, reći će već s početka Šimborska. „Reči koje nam proširuju život na prostore koji se nalaze u nama samima i na prostore u kojima se nalazi naša sićušna Zemlja.“ Bile su to reči koje u potpunosti izražavaju njena poetska uverenja. Jer ostvaruju ih upravo njeni stvaralački principi i njene pesme. „Šimborska ne piše pesničke knjige. Piše pesme“, kako kaže Rušinek.
Dovoljno je u tom kontekstu prisetiti se, dodala bih, pesme „Neki vole poeziju“, gde iza naslova već stoji pitanje: šta je to poezija. „Ne jedan kolebljivi odgovor / na ovo pitanje već pade. / Ali ja ne znam i ne znam i držim se toga / kao davljenik za slamku“ (zbirka Ovde, prevela Biserka Rajčić). U rečenici iz njenog predavanja, gde ističe da pesnik svakim svojim delom pokušava da odgovori, „ali čim stavi tačku, već ga obuzima sumnja, već postaje svestan da je to privremen i apsolutno nedovoljan odgovor, i pokušava još jednom, i još jednom…“, sadržan je predložak celokupnog njenog pesničkog, stvaralačkog stava, koji će iskazati „Gotovo svaka pesma“: „Dovoljna je jedna rečenica / u sadašnjem, u prošlom, / čak i u budućem vremenu; // dovoljno je bilo šta / nošeno rečima, / što će zašumeti, blesnuti, / preleteti, proteći / ili će sačuvati navodnu nepromenjivost, / ali sa pokretnom senkom“ (…) // dovoljno je da u doseg pogleda / pisac smesti privremene planine / i prolazne doline // ako usput spomene i nebo / samo naizgled biće večno i mirno…“ Dovoljne su, dakle, ta „navodna nepromenjivost“, ili te „privremene planine“ i „prolazne doline“, nebo, „samo naizgled večno i mirno“, da niz pokretnih senki uz svaku stvar stavi pod znak sumnje imenovanje te stvari, i da se postave znaci pitanja. A u odgovoru, „ako je moguće da budu dve tačke:“, kako će se nazvati i njena zbirka (2005).
Možda je zbog toga i jedna životna epizoda iz Rušinekovog porodičnog života ostavila neizbrisiv trag u veoma poznatoj pesmi Šimborske. Neposredno pred trenutak njenog uobičajenog telefonskog poziva, njegova tada dvogodišnja ćerkica Natalka, koju je čuvao u prepodnevnim satima, iznenada je za postavljenim stolom povukla stolnjak s kojim je poletelo sve što se na njemu nalazilo. I ne znajući, ušla je u književnost, stvorivši u taj čas sebi primeren haos, koji u različitim formama prati život. Ili ga na nov način stvara.
Pesma „Mala devojčica svlači čaršaf sa stola“, ovekovečila je taj pokušaj i poduhvat pred kojim i sam „Gospodin Njutn“ ne može ništa: „Neka samo gleda s neba i maše rukama“, „Taj pokušaj mora biti učinjen. / I biće“. Pesma je objavljena 2001. u časopisu Književne sveske, kao i u zbirci Trenutak (2002), i imala je, i ima, može se reći, vrlo bogat književni život. Veoma se dopala, na primer, Česlavu Milošu, koji joj je posvetio esej, kasnije preveden na engleski i objavljen u časopisu Književna dekada, i koji je predstavljao predmet poljsko-američkog seminara koji je organizovao Hjustonski univerzitet u Krakovu. Sastavni je deo Miloševe knjige Zapisi na salveti (u prevodu Ljubice Rosić, kod nas je knjigu objavila „Laguna“ 2019). Ističući u svojoj rafiniranoj analizi da je zakon nužnih stvari preduslov bezbrojnih otkrića koja će devojčicu pratiti kroz život, Miloš ipak prevodi svoje impresije i svoju misao u relacije književno-filozofskih razmišljanja Kjerkegora, Šestova, Dostojavskog, Bloka – sve do Simon Vej i njenog poimanja determinizma, kako se može shvatiti sila teže, kojoj jedino ne podleže Božja milost. „Može se reći da je sve drugo, sva čarolija utisaka, zvukova, boja, dodira, samo privlačna dekoracija, iza koje se krije nužnost“, piše Miloš. Na kraju eseja pak Miloš beleži: „Tako se, dakle, ispod nevine pesme Vislave Šimborske vidi provalija, u koju se može spuštati bez kraja, nekakav mračni lavirint, koji, hteli to ili ne, posećujemo tokom svog života.“
Ova dva momenta iz Miloševog eseja ukazuju, međutim, i na ključne razlike u poimanju pesme i jezika, kao i same životne filozofije, između dvoje pesnika, stvarajući neprekidno u Šimborske, pri njenom čitanju Miloša, distancu, punu poštovanja, uvažavanje koje je u njoj, upravo kako kaže naslov njenog feljtona (Neobavezna lektira) proizvodilo „obeshrabrenost“. „Sve do danas nisam našla način da opštim s tako velikim pesnikom“, piše Šimborska. Kao što, čini se, ni on nije do kraja razumeo poetiku složene jednostavnosti, osećanje preovlađujuće pesničke potrebe u Šimborske da ne prekrši dijalog s realnošću, i da pri tom svoju „nezavisnu sudbinu“ shvati kao mogućnost ovekovečenja, radost pisanja, „osvetu smrtne ruke“, („Radost pisanja“, preveo Petar Vujičić, iz zbirke Da umreš od smeha, 1967).
Iz toga ne može proisteći vrtložni ponor ni mračni lavirint o kome piše Miloš, u tumačenju njene pesme. Jer u Šimborske „Stvarnost zahteva, / da se i o tome kaže; / život se kotrlja dalje. (…) Gde je Hirošima / tamo je opet Hirošima / i izrađuju se mnogi predmeti / Za svakodnevnu upotrebu. // Nije bez čari ovaj strašni svet, / ni bez jutara / zbog kojih se vredi probuditi („Stvarnost zahteva“, Kraj i početak, 1993, prevela B. R.).
„Život je suviše nepredvidiv“, da ponovo spomenemo Brodskog iz knjige Loseva, „da bi mogao stati u narativ“, što se za poetski stav Šimborske takođe može reći. Misao koja izvodi iz životnih situacija u područja čiste refleksije nisu njeno polje. Šta je, dakle, razlika između nje i Miloša? Upravo ono što je rekao Rušinek: razlika poetika. Rušinek u jednom trenutku podseća na fragment koji govori o Čarliju Čaplinu, iz govora Šimborske povodom Geteove nagrade, i scenu iz filma u kojoj Čaplin pakuje kofer, ali ne može da ga zatvori. Seda na njega, skače po njemu i konačno ga zatvara, a ono što sa strane štrči, svuda unaokolo odseca makazama. Tako biva i s onim što pokušavamo da smestimo u kofer ideologije. Pisac nije dužan da koristi taj instrument, naglašava Šimborska, dužan je da se sam nosi s tim svetom.
„Bolje je za njegovo stvaralaštvo da se njegovi ideali nikada ne sklope u čvrst, neprobojan sistem.“
U tom pogledu, pesma je za Šimborsku bila podsticaj za dalji razgovor, uvek otvoren, a nikada kategorično stavljanje tačke. Poetika dva tačke, od kojih je jedna uvek sadržana u drugoj, zaštitni je znak njene poezije. Protiv „neprobojne misli“, o čemu je govorila uvek s humorom, s tim što je njegova druga strana bila ozbiljnost, doslednost. Metafizika je, piše Rušinek, za nju predstavljala „privatnu sferu, nešto što se samostalno otkriva“, a dušu je shvatala kao kategoriju koja ljudima dopušta da bolje misle o sebi. Za nju je duša bila „egzistencijalni luksuz“, beleži Rušinek, kao što je i religija, koja je, kao svojevrstan sistem, nije privlačila. Cenila je ljude, ne sisteme. U skici testamenta, koju je Rušinek pronašao, stoji kratka oporuka: „Želela bih da moja sahrana ima svetovni karakter, što ne isključuje prisustvo duhovnih lica koja su mi ukazivala prijateljstvo. Na poslednje putovanje želim da idem sama. Bog će i tako uraditi sa mnom šta bude želeo.“
Ponekad je ipak sanjala fraze koje je zapisivala. Ali sve što je zapisala moralo je da pretrpi dnevnu proveru. Borba protiv ideologija, protiv snovnosti i metafizičnosti, podrazumevala je i njenu borbu s poetičnošću. U poslednjim zapisima izrazila je svoj odnos prema smrti: „…lako je pisati o smrti / teže o životu / život ima mnogo više detalja“.
Ovakav stav pokretao je precizan odnos prema jeziku u Šimborske. On je u obavezi da bude u dijalogu sa stvarnošću, ali u isti mah se i sam pokazuje u višestrukim mogućnostima beleženja percepcije, i u drugačijim unutrašnjim konstelacijama. U odnosu na jezik, Rušinek se pozabavio važnim distinkcijama koje uočava podjednako dobro i precizno i kao poznavalac poezije Šimborske, ali i vlastite struke, retorike. Iako njegova knjiga nema odeljena poglavlja, možda je ova tema, o jeziku u poetskom delu Šimborske, odista zasluživala takav odeljak.
„Jezik, ne treba da se odnosi servilno prema stvarnosti.“ „Pesnička reč“, tumači on, „ne treba da bude nešto prozirno, nešto kroz šta se, kao kroz prozorsko staklo vidi svet, već nešto što se samo po sebi opaža, što je samo po sebi materijalnost, materija koju će ’neozbiljni’ pesnik da preoblikuje, modeluje, sklapa s istom ozbiljnošću s kojom je ozbiljan ne-pesnik preobličava, modelira i uklapa u materijalnu stvarnost. (…) Neozbiljan pesnik će se odnositi ozbiljno pre svega prema jeziku, da bi time jasnije pokazao paradoksalnost, relativnost, nejednoznačnost, nesigurnost, neobuhvatljivost i nepoznavanje stvarnosti, što je svojevrsna ’osveta smrtne ruke’…“ Postoje i druge važne komponente, nastavlja Rušinek, ironija i šala, kao oružje protiv patosa, „pesnički potezi koji povezuju ’ozbiljno’ i ’neozbiljno’ stvaralaštvo Vislave Šimborske“. Književne igre (kojima je posvetila Rimovanke za veliku decu, 2003) po sebi nisu nikakva protivteža, a ni opozicija drugim pesmama Šimborske, već pre dopuna ili produžetak istih umetničkih sredstava u drugoj poetici (besmisla, apsurda), u drugim književnim vrstama i u drugoj oblasti umetnosti (na primer, kolažima – čijoj se izradi Šimborska posvećivala). U književnim igrama jezik preuzima vlast i vodi u nepoznato. „Rezultati takvih izleta ne moraju da budu samo smešni, već i saznajno zanimljivi“, beleži Rušinek, no Šimborska po svemu što očituje njeno delo spada u dela pisaca koji vladaju jezikom.
U još preciznijem fokusiranju na pesnički jezik Šimborske, uvek usmeren na nesamerljivost, neobuhvatnost i nejednoznačnost sveta, Rušinek ilustrativno navodi i funkcije dva različita vida interpunkcije, znaka pitanja i dve tačke, ali i stilskih figura koje ti znaci podrazumevaju.
Prvi je znak sumnje i radoznalosti: „U odgovoru – / ako je moguće da budu dve tačke“ („Gotovo svaka pesma“). Drugi znak pokazuje se kao presudan za poetiku Šimborske, jer posle njega sledi, ističe Rušinek, figura nabrajanja, ili enumeracija. Uz enumeraciju, tu je distributio. Na nju nas upućuje već ona „bezobrazna i sujetna reč“ Sve, kojoj Šimborska posvećuje, kako me i lična asocijacija podseća, istoimenu pesmu u zbirci Trenutak (2002). Distrubutio nas uvodi u privid opažanja celine, dopušta „da verujemo da vidimo sve i da se time hvalimo. To je figura monografije, naučnog diskursa i saznajnog optimizma“, piše Rušinek. „Enumeracija je, međutim, figura haosa. To je drugačije nabrajanje, niz proizvoljno izabranih predmeta, vrsta jukstapozicije.“ Poezija nije enciklopedija, koja se trudi da obuhvati svet u celini. „Poezija obuhvata svet u množini, s njegovim detaljima – uvek fragmentarno, privremeno i nepredvidivo.“
Ovu uverljivu eksplikaciju „poetike dve tačke“, koju pruža Rušinek, upotpuniće i detalj o susretu Šimborske s Umbertom Ekom, u Bolonji, u proleće 2009. Posetio je pesnikinju u hotelu, a susret je bio veoma srdačan, iako se do tada nisu poznavali. U to vreme Eko je radio na Ludilu katalogizovanja i razgovor je potekao upravo o enumeraciji kod Šimborske, o prevazi te figure nad figurom distributio. Kasnije, na veoma posećenoj književnoj večeri, Eko je citirao fragment iz pesme „Mogućnosti“:
Više volim da kucnem u drvo.
Više volim da pitam dokle više i kada.
Više volim da uzimam u obzir i mogućnost
da biće ima svoj rezon.
Završio je u istom stilu italijanskog prevoda, gde se ponavlja reč „Preferisco“, dodavši „Preferisco Vislava Šimborska!“ Pesmu Šimborske (objavljenu inače u zbirci Ljudi na mostu, preveo P. V., 1986) uključio je, upravo zbog ove figure, u svoju knjigu.
Ova pohvala poeziji Šimborske može se shvatiti i kao pohvala njenoj jezičkoj projekciji sveta, njenoj poetici svakodnevnog rezona, uvek jedne, i još jedne, nove mogućnosti oglašavanja rezona bića – njegovog odjeka, koji pesma nosi u sebi. Rušinek podseća da jezik kod Šimborske, koji poziva na razgovor ipak nikad „nije proziran“. „Poseduje zvučanje u koje se treba udubiti kao u odjek u sobi.“ Postoje takve reči koje spontano prizivaju u čitaocima neomeđen, tajanstven prostor. Dovoljno je samo reći „nebo“, pa pomisliti na takve spektre značenja koje je Šimborska ipak smatrala nepotrebnim metafizičkim omotačem, preprekom za susret s realnošću. Rušinek spominje kako je, prilikom preseljenja pesnikinje iz krakovske Hoćimske ulice u novi stan u Pjastovskoj, otišao da prenese kesu u koju je Šimborska već odložila nekoliko predmeta i jedan globus. Bio je to ipak – što je gotovo uvek važilo u njenom običaju sakupljanja predmeta – sasvim neobičan globus neba.
Moguće da je predstavljao neku vrstu izazova, podsticaja i podsećanja na onu vrstu zagledanosti u prostor, koji mora izaći izvan apstrakcija, predstavljati, već u samom oku, munjeviti odjek dešavanja, koja su po sebi i uteha i pretnja. Na to me opominje pesma „Nebo“ (Kraj i početak, 1993), gde je već klasično i konvencionalno povezivanje ovog pojma s neuhvatljivošću i nesagledivom daljinom, prevedeno u sveprisutnost:
(…)
Ne moram čekati vedru noć,
niti zabacivati glavu,
da bih videla nebo.
Nebo mi je pozadi, pod rukom i na kapcima.
Nebo me čvrsto obavija
i podiže visoko.
Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.159
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je podjednako bezobzirno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je podjednako vaskrsla
kao i sova koja maše krilima.
Stvar koja pada u provaliju
pada s neba u nebo.
(…)
Nebo je sveprisutno
čak u tmini ispod kože.
„Podela na zemlju i nebo, / nije pravi način mišljenja, / mišljenja o toj celini“ – precizira svoj poetski stav Šimborska u završnom delu pesme, koju je prevela Biserka Rajčić. „Dopušta samo preživljavanje / na tačnijoj adresi. / Bržoj za nalaženje, / ako bih bila tražena. / Moji osobeni znaci: / ushićena i očajna.“
U istom ključu privođenja nevidljivog prisustva vidljivom, enumeraciji u sferi iskustvenog, nalazi se u Šimborske, dodajem u ovoj prilici, i duša. Poput svega stvarnosnog, prisutna je, ali ne uvek. „U vreme popunjavanja anketa / i seckanja mesa / po pravilu ima izlaz. // Od hiljadu naših razgovora / učestvuje u jednom, / i to ne obavezno, / jer više voli da ćuti“. Čak i njena neuhvatljiva prisutnost nije pouzdana, nestaje. „Kada telo počinje da nas jako boli, / tiho napušta dežurstvo“. Za druge podele ne mari: „Radost i tuga / za nju nisu dva različita osećanja. / Samo kroz njihovu povezanost / nalazi se kraj nas.“
Ushićena i očajna, upravo kao što smo mi, odraz je naše unutrašnje slike, sklona nestajanju, poput samog života, zagonetna, poput pomešanih kockica sudbina. „Ne kaže odakle dolazi / i kada će ponovo nestati, / ali izrazito očekuje takva pitanja. // Čini se, / da kao što je ona nama, / da smo i mi njoj / za nešto potrebni“ („Malo o duši“, prevela B .R., Trenutak, 2002).
Pomenuti akcenat iz govora Šimborske povodom Geteove nagrade da pesnik „ne omalovažava materiju sveta, pridaje veliki značaj opisu konkretne situacije, detalju i prolaznom trenutku“ odredio je ne samo njen poetski govor, već je, kako ističe Rušinek, „njen svakodnevni diskurs stvarao nešto poput okvira ključaonice kroz koju si mogao da zaviriš isključivo pomoću njene poezije“.
Bio je to govor prvenstveno formiran njenom ličnošću, stavom prema životu, prema ljudima, prema stvaranju.
„Dodir sa materijom“ uključivao je i likovni dar Šimborske. Volela je stari papir, koristila ga je za pisanje pisama, čuvala je reklame, isečke iz štampe, koristeći ih za izradu svojih kolaža, za koje je karton i lepak naručivala iz inostranstva.
Njeni kolaži, smisaonim kontrastom elemenata koji „pripadaju različitim porecima“, kako piše Rušinek, najčešće proizvode komični efekat, „kao u nadrealizmu“. Kako u svom zapisu o njenim kolažima u knjizi Faktomontaže (Treći trg – Srebrno drvo, 2020) piše Biserka Rajčić, kolaži se okreću mašti, kao „načelu nadrealnog“ ili „unutrašnjeg modela sveta“, koji se „ispoljava konkretno, materijalno“. Uz kolaže koje je od pesnikinje dobijao Petar Vujičić, i Biserka Rajčić se može pohvaliti retkom kolekcijom, koja je dva puta bila izlagana kod nas, u Beogradu i Novom Sadu, 1996. i 1997. godine. Mnoge od svojih kolaža Šimborska je, u vidu čestitki, upućivala prijateljima.
Od projekcija nadrealnog na kolažima nisu daleko ni fotografije s takvim predloškom, koje je Šimborska veoma volela, bez obzira što ponekad nije bila njihov autor. Tu spada fotografija Vatrogasnog bicikla, dela čiste invencije, iz Muzeja Jare Cimrmana – fiktivne ličnosti koju su izmislila trojica čeških scenarista. Bio je pronalazač, arhitekta, kriminalac, kriminolog, pesnik, slikar, pedagog, dreser, samouki ginekolog. Došavši na Sajam knjiga u Pragu, u proleće 2010, piše Rušinek, Šimborska je posetila i ovaj Muzej imaginacije, koji ju je oduševio, proizveo mnogo smeha, i divljenja prema Česima i njihovom osećanju za humor. Među eksponatima nalazili su se, između ostalog, i prsti za računanje (umesto računaljki), pa i taj bicikl čija se fotografija našla u njenoj sobi, ispod stakla pisaćeg stola.
Fotografije s putovanja, kraj neobičnih mesta i putokaza, takođe su joj bile drage (odlazak u mesto Korleone, u Italiji, i u Irskoj, u Meku limerista Limerik, gde je, u nedostatku naziva samog mesta, nastala fotografija načinjena na putu za grebene Mohera). Ono što nedostaje, kao osnovni kontekst fotografije, poziva na komponentu koja se mora domisliti, vizualizovati, u mašti, ili dostići slobodnom konstelacijom značenja. Kao da je ovaj vid stvaralaštva oslobađao prostor za jedinu mogućnost koja se u vremenu otvara kao spasonosna, onu koja se oslanja na revitalizaciju stvaralačkog mišljenja i čina. Sama je pak želela da načini kolaž s pustinjskim morem od peska, i sa natpisom „Zabranjeno kupanje“, ali ga nije ostvarila – nedostajao joj je snimak pustinje, pri čemu joj ni Rušinek nije mogao pomoći, ali zahvaljujući njegovom duhu, osećanju za neobične sklonosti Šimborske (čak i za njenu strast u sakupljanju predmeta čistog kiča – u čemu joj je svesrdno pomagao), za razigranost njene mašte i impulse koje su joj netipičnosti i kurioziteti iz sfere vanserijskog tvoraštva i mišljenja ulivali, knjiga koju je sačinio odiše mnoštvom ilustrativnih primera za sagledavanje jedne od strana ličnosti pesnikinje, koju, bez njega, ne bismo upoznali.
Komični efekti, u sferi jezika, nisu ostvarivani samo u limericima, već i u neobičnim epitafima, koje je posvećivala poznatim ličnostima (jedan čak i samom Rušineku), i koji često nisu imali veze s realnošću, već su predstavljali samosvojnu formu jezičke kreacije.
Nikako se ne može zaobići, međutim, onaj jedini „ozbiljni epitaf“ Šimborske, posvećen njoj samoj. Jednom pročitan, ostaje zauvek upamćen, te ga i mi, razume se, znamo iz prethodnih čitanja knjiga Šimborske. U tišini, nad grobom, u sećanju na onu koja tu počiva, „starovremska, kao zapeta, / autorka nekoliko pesama“, i nad sadašnjim njenim pripadanjem zemlji i „milostivom pokoju“ – mada joj „truplo / ni u jednu književnu grupu nije spadalo“ – ovaj epitaf, u svojoj dvojakoj, imaginarnoj i pretpostavljenoj realnosti, stvarnosti koja se još nije desila, ali ne mimoilazi nikog, uz blage akcente na književnoj sudbini one kojoj je ispisan, pa i sudbini svakog pisma, poetskog slova, sušta je bitnost, što iskazuje u tek nekoliko reči, nalik grudvici zemlje u nigdini prostora i vremena, budući da na „grobu i nema ništa bolje / sem ovih rima, repuha i sove“. Iz tog kontrasta međutim, esencije i praznine, u neverovatnoj prirodnosti samog govora, iskrsava nadrealni spoj „starovremskog“ i gotovo futurističkog priziva. Samo čitanje budućnosti. „Prolazniče, izvadi iz tašne mozak električni / i nad sudbinom Šimborske na časak se zamisli“. Pesma (znamo je u prevodu Petra Vujičića), objavljena je u zbirci So, napisanoj 1962, a pre toga, u Žiću literackom 1958, kako beleži Rušinek. Neverovatna slika prolaznika, koji će možda, u budućnosti, još jedino osetljivom aparaturom električnog mozga moći da prepozna bitnost, osetljivost i doslednost onog drugog, stvaralačkog zaveštanja, što iz šake zemlje i rima, govori, pred ispitom vremena, samoj budućnosti.
Šimborska nije volela satiričare, kaže u jednom od svojih prisećanja Rušinek, a po svoj prilici ni satiru, „ni humor angažovan na ispravljanju sveta“. „Po njenom mišljenju, humor je dužan da bude potpuno nekoristoljubiv.“ Što bi moglo značiti da uvažava život i ljude.
Možda je u tome bar jedan deo razloga što je za svoj ispraćaj (9. februara 2012), na kome nije bilo suvišnih govora (govorili su, uz Predsednika Republike Poljske i gradonačelnika Krakova, Adam Zagajevski i Rušinek), iskazala želju da se čuje i pesma Ele Ficdžerald „Black coffee“.
Volela je džez ali ovu pevačicu nikada nije slušala uživo. Posvetila joj je pesmu „Ela na nebu“ (zbirka Ovde, 2009). Upečatljivi doživljaj Eline ličnosti i glasa dopunila je i feljtonom (povodom knjige Stjuarta Nikolsona Ela Ficdžerald objavljene u Varšavi 1995) u svojoj Neobaveznoj lektiri. Način na koji je pevala izazivao je u njoj divljenje, jer ona „nikada nije dramatizovala“ svoje izvođenje, uvek je „malčice ostajala pored teksta, nije je oblivalo devet znojeva“. Taj glas koji uvažava tekst, uvažava i život, u njemu je uvek bila najvažnija crta koju primećuje Šimborska – blagonaklonost prema ljudima. „Elino pevanje povezuje me sa životom i jednostavno bodri.“
Tako je zapravo Šimborska videla svoj odlazak – uvek prolazak, „iz jednog neba u drugo“, u koje svakako spada i ono zemaljsko, ono što je povezuje sa životom.
Predznak njenog budućeg putovanja ka nebu, i potom, „iz neba u nebo“, jeste njena „Poslednja fotografija“ – kolaž, izrađen još 1970, na kome je prikazana kao starica sede kose, s naočarima i pletivom u ruci, koja sedi na samom vršku naslona zanjihane stolice. Može li biti više naklonosti prema životu, nego u tom liku starice, na naslonu zaljuljane stolice, negde dakle, između, i više blagosti, nego u tom smešku nad pletivom. Jer ono postoji, svakako namenjeno onima što ostaju. Što ostaje.
Fotosom ovog kolaža, koji je i sam dobio od Šimborske, Mahal Rušinek završava svoju knjigu.
Ali i priču o poslednjim danima pesnikinje, i poslednjem danu kada je video Šimborsku. Uspela je da, spremajući se za njegov redovni dolazak, u stanu pretvorenom gotovo u bolničke odaje, ustane iz postelje, i uz pomoć bolničarke očešlja kosu u punđu, identičnu onoj na svom kolažu. Tako je stvaralački i blagonaklon, spontano stvoren, u dubini pesničkog bića, bio dan njenog rastanka od pratioca, saradnika, i prijatelja.162
To bi mogao biti jedan od rastanaka od Šimborske da nije toliko drugih priča, „toliko toga što nam je ostavila za čitanje“, kako je pri njenom stvarnom ispraćaju, između ostalog, rekao Rušinek.
O svom životu s njom (jer saradnja je podrazumevala sve što je činilo i ispunjavalo njene dane), napisao je: „Trebalo je da to potraje par meseci, onih najusijanijih, od dodele do uručivanja Nobelove nagrade. Posle je sve trebalo da se smiri i vrati u prethodno stanje. Međutim, nije se smirilo niti vratilo. (…) I tako, umesto nekoliko meseci, to je potrajalo petnaest godina. Naslov ove knjige pozajmio sam iz njene pesme bez naslova – o ništavilu koje se preinačilo. Da li u petnaest godina sekretarisanja takvoj, osobi? U stvari, u tome nije bilo ničeg običnog.“
„Mislim na nju neprestano i s ushićenjem“, zapisaće već nakon odlaska pesnikinje. „Uzbuđenje i radovanje“, pratilo ga je u gotovo svakom trenutku s njom. Svoje neposredne i književne uvide, i svoja ozarenja, autor je podelio s čitaocima. I sadašnjim, i budućim, knjigom koja je na poljskom objavljena 2017.
Ako je Nobelova bila za Šimborsku „dar sudbine“, onda je ona sama, i bez ovog priznanja, svakako to bila za one koji ni u njoj, ni u njenom delu, nisu videli „ništa obično“.
Maj 2021.
Tanja Kragujević
polja.rs
