4 Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju same sebe, a još manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kad se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kad me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako reći moju senku i lik, kad sam lično pred vama i kad se gledamo oči u oči? Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.
5 Nego zar sam morala i to da kažem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na čelu ne piše ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), već bi ga pogled na mene uterao u laž; čak da ne progovorim ni reči, moj lik će ipak biti pravo ogledalo moje duše. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: što nosim u srcu, to kazuje i moja spoljašnjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa šećkaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koži. Svejedno što se upinju iz petnih žila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magareće uši i odaju Midu. Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i često ga pripisuju drugima kao sramno i nečasno! I zašto ne bismo te ljude, koji su stvarno μωρότατοι (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali μορωσόφοι (mudrim budalama)?
6 Jer mi izgleda zgodno da i s te strane podražavam našim govornicima koji smatraju da su ravni bogovima ako se mogu pojaviti kao pijavice s dva jezika, i misle da su učinili nešto veliko ako latinsko štivo prošaraju ovdeonde nekim grčkim rečima kao ukrasom, pa čak ako im tu i nije mesto. Dalje, ako ne znaju starih izraza, onda izvlače iz kakvih ubuđalih knjižurina četiripet starinskih reči kojima zasenjuju oči slušaocu, tako da oni koji ih razumeju još više cene svoje znanje, a oni koji ih ne razumeju utoliko više im se dive ukoliko ih manje razumeju. Zato naši ljudi nalaze ne malo uživanja i u tome što poštuju naročito one stvari koje su im najnepoznatije. A neki nešto sujetniji među njima, da bi drugima izgledalo kao da sve jasno razumeju, smeše se i pljeskaju i strižu ušima kao magarac uzvikujući: tako je, tako je. Toliko o tome, a sad ću se vratiti na stvar.
Erazmo Roterdamski
