Starica (3)
Kada je ostao sam Sakerdon Mihajlovič je raspremio sto, bacio na orman praznu bocu od votke, opet stavio na glavu svoju krznenu ušanku i seo na pod ispod prozora.
Sakerdon Mihajlovič je stavio ruke na leđa tako da se nisu videle. Ispod zadignutog halata virile su mu gole koščate noge, obuvene u ruske čizme sa podsečenim sarama.
Išao sam Nevskim udubljen u misli. Treba smesta da pođem predsedniku kućnog saveta i da mu sve ispričam. A kad budem raskrstio sa staricom, onda ću danima da stojim pred pekarom sve dok ne sretnem onu simpatičnu gospođicu. Pa ja sam joj ostao dužan četrdeset osam kopejki za hleb. Imam sjajan izgovor da je tražim. Votka koju sam popio još uvek je činila svoje, pa je izgledalo da se sve slaže prosto i jednostavno.
Kod fontane sam prišao kiosku i za sitninu koja mi je ostala popio veliku kriglu pšeničnog kvasa. Kvas je bio loš i ukisao, i ja sam nastavio put s gadnim ukusom u ustima.
Na uglu Litejne ulice nekakav pijanac se zateturao i gurnuo me. Dobro je što nemam revolver: ubio bih ga na licu mesta.
Do same kuće išao sam lica verovatno iskrivljenog od besa. U svakom slučaju, skoro svi prolaznici su se okretali za mnom.
Ušao sam u prijavnicu. Na stolu je sedelo onisko, prljavo, prćasto, jednooko i plavušno devojče i, gledajući se u džepno ogledalo, mazalo usne karminom.
– Gde je nastojnik? – upitao sam. Devojče je ćutalo, nastavljajući da maže usne.
– Gde je nastojnik? – ponovio sam oštro.
– Biće sutra, a ne danas – odgovorilo je ružno, prćasto, jednooko i plavušno devojče.
Izašao sam napolje. Suprotnom stranom ulice išao je invalid s mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Šest dečaka trčalo je za invalidom podražavajući njegov hod.
Skrenuo sam u svoju kapiju i počeo da se penjem stepenicama. Na drugom spratu sam zastao; kroz glavu mi je prošla grozna misao – starica mora da je počela da truli.
Nisam bio zatvorio prozor, a kažu, pri otvorenom prozoru pokojnici brže trule. Kako sam mogao da budem tako glup! A prokleti predsednik kućnog saveta tek će sutra biti tu!
Stajao sam u nedoumici nekoliko minuta i nastavio da se penjem.
Opet sam zastao pred vratima stana. Da pođem do pekare i tamo sačekam simpatičnu gospođicu? Molio bih je da me primi na dve-tri noći. Ali sad se sećam da je ona danas već kupila hleb i da, znači, u pekaru više neće dolaziti. A i tako od toga ništa ne bi ispalo.
Otključao sam vrata i ušao u hodnik. Na kraju hodnika je gorelo svetlo i Marija Vasiljevna je držala u rukama neke krpe i trljala ih jednu o drugu. Spazivši me, Marija Vasiljevna je povikala:
– Pitao je neki štarač ža vaš!
– Kakav starac? – rekoh.
– Ne žnam – odgovori Marija Vasiljevna.
– Kada je to bilo? – upitah.
– Išto ne žnam – reče Marija Vasiljevna.
– Vi ste razgovarali sa starcem? – upitah Mariju Vasiljevnu.
– Ja – odgovori Marija Vasiljevna.
– Pa kako onda ne znate kada je to bilo? – rekoh.
– Pre dva šata – reče Marija Vasiljevna i ode u kuhinju.
Uputih se u svoju sobu.
“A šta ako je”, pomislih, “starica iščezla” . Uđem u sobu – starice nema. Bože moj! Pa zar se čuda ne dešavaju?!
Otključao sam vrata i počeo polako da ih otvaram. Možda mi se to samo pričinilo, ali iznutra je udario odvratan miris truljenja. Provirio sam kroz poluotvorena vrata i zastao kao ukopan. Starica je polako četvoronoške puzala prema meni.
S krikom zalupih vrata, okrenuh ključ u bravi i odskočih prema suprotnom zidu.
U hodniku se stvori Marija Vasiljevna.
– Žvali šte me? – upita. Tako sam se tresao da ništa nisam mogao da odgovorim, samo sam odrečno vrteo glavom. Marija Vasiljevna mi se približi.
– Š nekim šte pričali? – reče. Ponovo odmahnuh glavom.
– Šašvim poludeo – reče Marija Vasiljevna i vrati se u kuhinju, osvrnuvši se nekoliko puta.
Ne treba ovako da stojim. Ne treba ovako da stojim – ponavljao sam u sebi. Ta se fraza sama od sebe stvorila negde u meni. Uporno sam je ponavljao sve dok mi nije doprla do svesti.
– Da, ne treba ovako da stojim – rekao sam sebi, ali sam i dalje stajao kao paralisan. Dogodilo se nešto užasno, ali je trebalo da se dogodi nešto možda još strašnije. Vihor misli uskovitlao mi se u glavi, i ja sam video zlobne oči mtve starice koja mi se polako, četvoronoške, približavala.
Uleteti u sobu i zdrobiti starici lobanju. Eto šta treba učiniti! Čak sam se osvrnuo oko sebe i obradovao se kad sam ugledao štap za kriket koji je, ko zna za zašto, već godinama počivao u jednom kutku hodnika. Zgrabiti štap, uleteti u sobu i tres!
Drhatvica me još nije prošla. Stajao sam ramena podignutih od unutrašnje jeze. Misli su lutale, osvajajući nove oblasti, a ja sam stajao i osluškivao ih, kao da sam bio nekako odvojen od njih, kao da nisam mogao da ih usmeravam
– Pokojnici su – govorile su mi sopstvene misli – loš svet. Zalud ih nazivaju pokojnicima, oni su pre nespokojnici. Na njih treba strogo paziti. Pitajte bilo kog čuvara u mrtvačnici. Šta vi mislite, zašto su oni tamo postavljeni? Samo zbog jednog: da paze da se pokojnici ne razmile. U tom smislu, ima zabavnih slučajeva. Jedan pokojnik, dok se čuvar po naređenju uprave prao u parnom kupatilu, izmileo je iz mtrvačnice, uvukao se u komoru za dezinfekciju i pojeo gomilu rublja. Radnici iz Dezinfekcije svojski su izmlatili pokojnika, ali su za uništeno rublje morali da plate iz svog džepa. A drugi pokojnik se uvukao u porodilište i tamo tako prestravio sve prisutne da je jedna porodilja pobacila, a pokojnik se okomio na mrtvorođenče i stao da ga proždire kao ala. A kada je jedna hrabra bolničarka udarila pokojnika hoklicom po leđima, on je bolničarku ujeo za nogu i ona je ubrzo umrla od trovanja krvi izazvanog otrovnim ujedom leša. Da, pokojnici su loš svet i s njima treba biti oprezan.
– Stoj! – rekao sam svojim mislima. – Pričate koješta. Pokojnici su nepomični.
– Dobro – rekle su mi moje misli – onda uđi u svoju sobu gde se nalazi jedan, kako kažeš, nepomični pokojnik.
– I ući ću! – rekao sam odlučno svojim mislima.
– Pokušaj! – rekle su mi podsmešljivo moje misli.
Ta podsmešljivost me je konačno razbesnela. Zgrabio sam štap za kriket i jurnuo prema vratima.
– Sačekaj! – povikale su moje misli. Ali ja sam već bio okrenuo ključ i otvorio vrata.
Starica je ležala uz prag licem zabijenim u pod. Stajao sam spreman, s podignutom palicom. Starica se nije micala. Drhtavica beše prošla i misli su tekle jasno i razgovetno. Mogao sam da ih kontrolišem.
– Pre svega, zatvori vrata! – zapovedi sam sebi.
Izvukao sam ključ iz spoljne strane brave i stavio ga u unutrašnju. To sam učinio levom rukom, a u desnoj sam držao palicu za kriket, ne skidajući oka sa starice.
Zaključao sam vrata, oprezno preskočio staricu i stao nasred sobe.
– E, sada ćemo da se obračunamo – rekao sam. Rodio mi se bio plan kojem obično pribegavaju ubice iz kriminalističkih romana ili novinskih rubrika. Hteo sam jednostavno da spakujem staricu u kofer, odnesem je van grada i bacim u močvaru. Znao sam za jedno takvo mesto.
Kofer mi je stajao pod kaučem. Izvukao sam ga i otvorio. U njemu su bile neke stvari: nekoliko knjiga, jedan stari filcani šešir i poderano rublje. Izvadio sam sve to i stavio na kauč.
Utom se glasno zalupiše spoljna vrata i meni se učini da se starica trgla.
Momentalno sam skočio i zgrabio palicu za kriket.
Starica mirno leži. Stojim i osluškujem. To se mašinovođa vratio, čujem kako hoda u svojoj sobi. Evo, sad se upućuje hodnikom u kuhinju. Neće biti dobro ako mu Marija Vasiljevna kaže da sam sasvim poludeo. Đavolska posla! Trebalo bi da i ja pođem u uhinju i umirim ih svojim izgledom.
Opet sam preskočio staricu i spustio palicu kraj samih vrata, kako bih, kada se budem vraćao, mogao da je uzmem pre no što uđem u sobu. Izašao sam u hodnik. Iz kuhinje su dopirali glasovi, ali reči nisu mogle da se razberu. Pritvorio sam vrata i oprezno pošao u kuhinju: hteo sam da saznam o čemu pričaju Marija Vasiljevna i mašinovođa. Brzo sam prošao kroz hodnik i pred kuhinjom usporio korak. Govorio je mašinovođa, po svoj prilici je pričao o nečemu što mu se dogodilo na poslu.
Ušao sam. Mašinovođa je stajao s peškirom u rukama i pričao, a Marija Vasiljevna je sedela na hoklici i slušala. Ugledavši me, mašinovođa mi mahnu rukom.
– Dobar dan, dobar dan, Matveju Filipoviču – rekoh mu i pođoh u kupatilo. Zasad je sve bilo mirno. Marija Vasiljevna je već bila navikla na moje nastranosti, i možda je poslednji slučaj već zaboravila.
Odjednom mi je sinulo: nisam zaključao vrata, i šta ako je starica ispuzala iz sobe?
Jurnuo sam nazad, ali sam, na vreme se setivši da ne smem da prepadnem stanare, prošao kroz kuhinju mirnim korakom.
Marija Vasiljevna je dobovala prstima po kuhinjskom stolu i govorila mašinovođi:
– Šjajno! Baš je to šjajno! I ja bih žviždala!…
Izašao sam u hodnik i maltene se stuštio prema svojoj sobi.
Spolja je sve izgledalo mirno. Prišao sam vratima, odškrinuo ih i provirio u sobu. Starica je kao i pre ležala mirno, s licem zabijenim u pod. Palica za kriket je stajala na svom mestu kraj vrata. Uzeo sam je, ušao u sobu i zaključao za sobom vrata. Da, u sobi je zaista zaudaralo na leš. Preskočio sam staricu, prišao prozoru i seo u fotelju. Samo da mi ne pripadne muka od tog zasad još slabog, ali ipak nepodnošljivog zadaha. Pripalio sam lulu. Povraćalo mi se i malo me je boleo stomak. Ali zašto ovako sedim? Treba se što pre dati na posao, dok ova starica sasvim ne istrune. Ali, u svakom slučaju, treba je pažljivo ugurati u kofer, pošto bi inače mogla da me ščepa za prst. A onda umreti od trovanja krvi – hvala lepo!
– Gle! – uzviknuo sam odjednom. – Baš me zanima čime biste vi to mene gricnuli? Eno, tamo su vam zubi!
Pregnuo sam se preko fotelje i zagledao u ugao ispod prozora gde sam računao da bi trebalo da se nalazi staričina veštačka vilica. Ali tamo je nije bilo.
Pomislio sam: možda je mrtva starica puzala po mojoj sobi jer je tražila svoje zube?
Možda ih je čak i našla i ponovo vratila u usta?
Uzeo sam palicu za kriket i njome pretražio po ćošku. Ništa, vilica kao da je u zemlju propala. Onda sam izvadio iz komode flanelski čaršav i prišao starici. Palicu za kriket sam držao spremnu u desnoj, a flanelski čaršav u levoj ruci.
Spopadao me je gadljiv strah od mrtve starice. Podigao sam joj palicom glavu: usta su bila otvorena, oči prevrnute nagore, a na bradi, gde sam je udario čizmom, stvorila se velika tamna mrlja. Zavirio sam starici u usta. Ne, nije našla svoju vilicu. Pustio sam joj glavu. Glava je tresnula o pod.
Onda sam rasprostro flanelski čaršav po podu i privukao ga uz staricu.
Zatim sam nogom i štapom za kriket prevrnuo staricu preko levog boka na leđa.
Sad je ležala na čaršavu. Staričine noge su bile zgrčene u kolenima, a pesnice priljubljene uz ramena. Činilo se da je starica, ležeći na leđima kao mačka, spremna da se brani od napada orla. Što pre udaljiti mrcinu!
Umotao sam staricu u debeli čaršav i uzeo je u ruke. Pokazalo se da je lakša nego što sam mislio. Spustio sam je u kofer i pokušao da zatvorim poklopac. Očekivao sam da ću morati da uložim mnogo truda, ali se poklopac relativno lako zatvorio. Brave na koferu su škljocnule i ja sam se uspravio.
Kofer leži preda mnom, na izgled nimalo neobičan, kao da su u njemu knjige i veš.
Uhvatio sam ga za ručku i pokušao da podignem. Da, naravno, bio je težak, ali ne previše – mogao sam komotno da ga odnesem do tramvaja.
Pogledao sam na sat: pet i dvadeset. To je dobro. Seo sam u fotelju da malo predahnem i popušim lulu.
Očigledno da današnje safalade nisu bile baš najbolje jer me je stomak sve više boleo. A možda je to i zato što sam ih jeo presne? Ili je bol u stomaku možda samo na nervnoj bazi?
Danil Harms
Nastaviće se
