Da se običan kavgadžija iz predgrađa Buenos Airesa, koji se može pohvaliti jedino umišljenom srčanošću, može uputiti u nikad prejahane pustare na granici sa Brazilom i postati krijumčarski vođa, unapred se čini nemogučnim. Upravo takvim sumnjalima želim da ispričam sudbinu Benhamina Otalore, danas možda potpuno zaboravljenog u četvrti Balvanera, a koji je skončao kako je i živeo, od metka, na granici države Rio Grande do Sul. Ne znam pojedinosti njegove pustolovine; kad ih saznam, ove ču stranice morati da popravim i dopunim. Zasad neka posluži i ovaj sažetak.
Oko 1891. Benhamin Otalora ima devetnaest godina. Momak je niskog čela, iskrenih svetlih očiju, stamen kao da je Bask; vest ubod nožem otkriva mu da je hrabar čovek; ne uzbuđuje ga suparnikova smrt, kao ni neodložan beg iz Republike. Oblasni moćnik daje mu pismo za nekog Aseveda Bandeire, Urugvajca. Otalora se ukrcava na brod, plovidba je burna i škripava; sutradan luta ulicama Montevidea, pun neizrecive i možda podsvesne tuge. Ne zatiče Asaveda Bandeira; oko ponoći, u nekom skladišu u četvrti Paso del Molino, prisustvuje obračunu između goniča stoke. Sevne nož; Otalora ne zna kome da se prikloni, ali ga privlači sama draž opasnosti, kao druge kartanje ili muzika.
Odbija, u onom metežu, jedan nizak ubod koji neki nadničar hoće da zada čoveku sa crnim cilindrom i pončom. Kasnije se ispostavlja da je baš to Asevedo Bandeira. (Otalora zbog toga čepa pismo jer bi radije da pripiše zasluge isključivo sebi.) Iako robustan, Asevedo Bandeira odaje neodredljiv utisak patvorenosti; na licu mu se, uvek preblizom, prepoznaju Jevrejin, crnac i Indijanac; u držanju, majmun i jaguar; ožiljak koji mu brazda lice samo je dodatni ukras, kao i crni čekinjavi brkovi.
Zametnuta u pijanstvu, kavga prestaje kako je i započela, brzo. Otalora pije sa goničima, s njima odlazi na bekrijanje a kad stignu do neke velike kuće u Starom gradu, jutro je već poodmaklo. U zadnjem dvorištu, na zemljanom podu, prostiru svoju jahačku opremu da spavaju. Pomućene svesti, Otalora poredi proteklu noć sa prethodnom; sada, eto, već gazi po čvrstoj zemlji, medu prijateljima. Doduše, pomalo ga peče savest jer ne žali za Buenos Airesom. Spava do molitve, kada ga budi gonič koji je, pripit, nasrnuo na Bandeire. (Otalora se priseća da je i taj čovek podelio s njima bučnu i veselu noć i da ga je Bandeira posadio sebi s desne strane i neprestano ga terao da pije.) Ĉovek mu kaže da ga gazda traži. U radnoj sobi koja gleda na ulazni trem (Otalora nikada ranije nije video trem sa bočnim vratima), očekivao ga je Asevedo Bandeira, u pratnji jedne belopute, riđokose žene prezrivog pogleda. Bandeira ga odmerava od glave do pete, nudi mu čašicu rakije, ponavlja da ceni njegovu srčanost, predlaže mu da se pridruži ostalima, koji kreću na sever da dovedu stoku. Otalora prihvata; u zoru već jašu ka Takuarembu.
Za Otaloru otad započinje drugačiji život, ispunjen nepreglednim svitanjima i danima prožetim konjskim mirisom. Takav život je za njega nov, i ponekad neizdržljiv, ali mu brzo ulazi u krv, jer kao što ljudi drugih naroda poštuju i predosećaju more, tako i mi (pa i ovaj koji plete ove simbole) čeznemo za neiscrpnom ravnicom koja odjekuje pod kopitima. Otalora je odrastao u četvrtima taljigaša i kirijaša; za manje od godine dana postaje gaučo. Uči da jaše, da goni stoku, da kolje, da barata lasom i vezanim kuglama za obaranje stoke, da odoli snu, olujama, mrazu i suncu, da nagoni zviždukom i povikom. Samo jednom tokom tog naukovanja sreće Aseveda Bandeiru, ali stalno na njega misli, zato što biti Bandeirin čovek znači izazivati strahopoštovanje i zato što posle svake znalački izvedene akcije, gauči kažu da Bandeira to radi bolje. Neki misle da je Bandeira rođen na suprotnoj obali Kuareima, u brazilskoj državi Rio Grande do Sul; umesto da mu njene guste prašume i močvare, ta zamršena i gotovo beskrajna daljina, okrnje ugled, samo mu nejasno idu u prilog. Otalora postepeno uviđa da su Bandeirini poslovi mnogobrojni i da među njima krijumčarenje zauzima prvo mesto. Gonič stoke znači isto što i biti mu sluga; Otalora odlučuje da postane krijumčar. Dva njegova druga jedne noći treba da pređu granicu kako bi preneli pošiljku rakije; Otalora izaziva jednog od njih, ranjava ga i zauzima njegovo mesto. Goni ga slavoljublje, ali i nejasna privrženost. Neka čovek (razmišljao je) napokon shvati da vredim više od svih njegovih Urugvajaca zajedno.
Još jedna godina će proći pre no što se Otalora vrati u Montevideo. Obilaze prvo predgrađa, potom sam grad (koji Otalori izgleda prevelik); dolaze u gazdinu kuću; ljudi prostiru jahačku opremu u zadnjem dvorištu. Protiču dani a Otalora nikako da vidi Bandeiru. Govore, usplahireni, da je oboleo; jedan crnac se obično penje u njegovu spavaću sobu sa priborom za spravljanje matca. Jednog popo-dneva tu dužnost dobija Otalora. Nešto mu govori da je ponižen, ali oseća i zadovoljstvo.
Spavaća soba je gotovo prazna i zamračena. Balkon je okrenut na zapadnu stranu, na dugom stolu blistaju razbacani bičevi, korbači, opasači, vatreno i hladno oružje, tu je i prastaro ogledalo sa zamućenim staklom. Bandeira leži nauznak; bunca u snu; sunčeva svetlost oštro ga ocrtava. Prostrani beli krevet kao da ga čini nekako sitnim i mračnim; Otalora zapaža sede vlasi, umor, mlitavost, brazde godina. Besan je što im zapoveda takav starkelja. Pomišlja da bi jedan jedini udarac bio dovoljan da ga dokusuri. Tad opaža u ogledalu da je neko ušao. Bila je to riđokosa žena; bosa je i razgolićena, posmatra ga sa oholom radoznalošću. Bandeira se uspravlja; dok govori o seoskim poslovima i pije mate za mateom, prstima se poigrava sa ženinim pletenicama. Na kraju dozvoljava Otalori da se udalji.
Nekoliko dana kasnije, naređeno im je da krenu na sever. Stižu na neko zabačeno imanje, kakvih u beskrajnoj ravnici ima posvuda. Nigde ni drveta ni potoka, sunce tu prži od izlaska do zalaska. U kamenim oborima prebiva rogata, usukana stoka. Taj jadni posed zove se Suspiro.
Otalora čuje sedeći sa nadničarima da će Bandeira uskoro doći iz Montevidea. Pita za razlog; neko objasni da se neki stranac, novopečeni gaučo, previše zavlastio. Otalora shvata da je u pitanju šala, ali mu prija da se već mogu tako šaliti. Kasnije saznaje da se Bandeira zavadio sa nekim političkim glavešinom i da mu je ovaj uskratio podršku. Dopada mu se ta vest.
Pristižu škrinje sa puškama; stižu srebrni bokal i lavor za ženinu sobu; stižu zavese od gustog damasta; jednog jutra sa brda se spusti natmureni jahač, zarastao u bradu i ogrnut pončom. Zove se Ulpijano Suarez i Asevedu Bandeiri dođe telohranitelj, ili capanga. Štur jc na recima i govori po brazilski. Otalora ne zna da li da njegovu uzdržanost pripiše neprijateljstvu, preziru ili, naprosto, divljaštvu. Zna, međutim, da za ostvarenje plana koji kuje mora da pridobije njegovo prijateljstvo.
Nakon toga u sudbinu Benhamina Otalorc upliće se jedan crnonogi riđan kojeg sa juga dovodi Asevedo Bandeira i koji na podsedlici opervaženoj jaguarovim krznom nosi srebrom okovano sedlo. Taj vrli konj predstavlja simbol gazdinog autoriteta i zbog toga mladić žudi za njim, a čezne, osvetnički, i za ženom vatrene kose. Žena, sedlo i riđan oznake su ili znamenje čoveka kojeg teži da uništi.
Ovde se priča komplikuje i produbljuje. Asevedo Bandeira vesto vlada umećem sve surovijeg zastrašivanja, paklenom taktikom postepenog unižavanja sagovornika, i to mešajući šalu i zbilju; Otalora rešava da primeni laj dvosmisleni melod na težak zadatak koji je nameran da ostvari. Rešava da polako preuzme mesto Aseveda Bandeire. U danima kad im preti zajednička opasnost, zadobija Suarezovo prijateljstvo. Poverava mu svoj plan; Suarez obećava da će mu pomoći.
Štošta se nakon toga dešava, o ponečemu i znam štogod. Otalora Bandeiri uskraćuje poslušnost; njegova naređenja zaboravlja, ispravlja, izokreće. Cela vaseljena kao da se slavlja u službu njegove zavere i ubrzava događaje. Jednog dana, oko podneva, dolazi u poljima Ta-kuaremboa do puškaranja sa ljudima iz Rio Grandea; Otalora uskače na Bandeirino mesto i rukovodi Urugvajcima.
Metak mu prostrcljuje rame, no te večeri Otalora se vraća na Suspiro na gazdinom riđanu, te večeri nekoliko kapi njegove krvi poprska jaguarovu kožu i te noći spava sa ženom blistave kose. Po drugim kazivanjima, redosled ovih događaja je drugačiji i nisu se svi odigrali u istom danu.
Bandeira, uprkos svemu, i dalje slovi kao vođa. Izdaje naređenja koja se ne izvršavaju; Benhamin Otalora ga ne dira, kako iz sažaljenja tako i iz navike. Poslednji prizor ove priče odigrava se u metežu poslednjc noći u godini 1894. Te noći, momci iz Suspira jedu tek zaklano jagnje i piju kavgadžijsku rakiju; jedan od njih beskonačno na gitari rasteže mučnu milongu. U čelu stola, pijani Otalora diže zdravicu za zdravicom, u izlivima oduševljenja; narastajuća vrtoglavica simbol je njegove neumitne sudbine. Bandeira bez reči sedi među onima koji kliču, i pušta da teče bučna noć. Kad odbije dvanaest, ustaje kao neko ko se prisetio kakve obaveze. Ustaje i tiho kuca na ženina vrata. Ova mu odmah otvara, kao da je na to i čekala. Izlazi ovlaš odevena i bosa. Maznim a promuklim glasom, gazda joj naređuje:
- Budući da se ti i onaj iz Buenos Airesa toliko volite, ima smesta da ga poljubiš, pred svima.
Dodaje i jednu surovu psovku. Žena bi da se odupre, ali je dva muškarca hvataju za ruke i bacaju na Otaloru. Sva uplakana, ona ga ljubi po licu i grudima. Ulpijano Suarez drži uperen revolver. Pre no što će umreti, Otalora shvata da su ga izdali od samog početka, da je bio osuđen na smrt, da su mu dopustili da oseti ljubav, vlast i pobedu samo zato što su ga smatrali pokojnim, samo zato što je za Bandeiru odavno bio mrtav.
Suarez, gotovo prezrivo, opali.
Horhe Luis Borhes
