U ovoj glavi hoću da govorim o onom što mi se čini najopštijim i najizrazitijim obeležjem srećnog čoveka, naime o poletu.
Možda najbolji način za razumevanje šta hoću da kažem kad govorim o poletu, jeste da posmatramo razna držanja ljudi kad sednu da jedu. Ima ljudi za koje je jelo sušta dosada; ma koliko da je ono ukusno, za njih je neinteresantno. Oni su i pre jeli dobra jela i verovatno takvim posluživani pri svima obrocima. Nikad nisu doživeli da ostanu bez jela i da od gladi zanemognu; došli su do zaključka da su jela konvencionalni događaji koje diktuje moda društva u kome žive. Kao i sve drugo, ručkovi i večere su zamorni, ali našto bezrazložno uznemiravanje kad drugoga izlaza nema.
Pa su tu bolesnici koji jedu po dužnosti, jer im je lekar kazao da uzmu malo da održe snage. Onda dolaze epikurejci koji jelu oduševljeno pristupaju ali, nalaze da nijedno nije skuvano kako treba. Tu su i gurmani koji se živo na jelo naklope, prejedu se, zasite i zaduvaju. Najzad tu su oni koji počinju sa zdravim apetitom, uživaju u jelu, jedu koliko im je potrebno i onda prestanu. Oni koji zasednu za banketski sto života zauzimaju sličan stav prema dobrim stvarima koje život nudi. Srećan čovek odgovara poslednjem od naših gozbenika. Ono što je glad u odnosu na jelo, to je polet u odnosu na život. Čovek kome dosađuje jelo podseća na žrtvu bajronovske nesreće. Bolesnik koji jede iz dužnosti odgovara asketi, gurman sladostrasniku. Epikurejac odgovara probiraču koji polovinu životnih radosti odbacuje kao neestetične. Za čudo, svi ti tipovi, s izuzetkom gurmana jedino možda, preziru čoveka zdravog apetita i smatraju se boljim od njega. čini im se da je prostački uživati u jelu zato što ste gladni ili što uživate u životu koji pruža raznolikost zanimljivih i iznenađujućih doživljaja. S visine svog razočaranja gledaju dole na takve i preziru ih kao niže duhom. Što se mene tiče, ne slažem se s tim gledištem. Za mene je svako razočaranje bolest, koju doduše izvesne okolnošti mogu da učine neizbežnom, ali koju, ako se desi, valja vrlo brzo lečiti i ne gledati u njoj viši oblik mudrosti. Pretpostavimo da neki čovek voli jagode, a drugi ne voli; u čemu je ovaj poslednji viši od prvoga? Ne postoji apstraktan i bezličan dokaz ni da su jagode dobre ni da nisu dobre. Za čoveka koji ih voli, one su dobre; za čoveka koji ih ne voli, one nisu dobre. Ali čovek koji ih voli ima zadovoljstva u njima koja drugi nema; po obimu njegov život je širi što mu pruža više uživanja i on je bolje prilagođen svetu u kome obojica moraju da žive. Što je istina u ovoj tričavoj stvari, istina je podjednako i u važnijim stvarima. čovek koji uživa u fudbalskoj igri, u tolikoj meri je iznad onoga koji u njoj ne uživa. čovek koji uživa u čitanju, još više je iznad drugoga koji ne voli čitanje, pošto su prilike za čitanje češće od prilika za gledanje fudbala. Ukoliko stvar više zanima čoveka, utoliko više izgleda ima za sreću, manje je predat na milost i nemilost sudbini, jer ako mu jedna stvar omane, može da se prihvati druge. život je suviše kratak da bi se zainteresovali za sve, ali je dobro biti zainteresovan za toliko stvari kojima bismo mogli ispuniti svoje dane. Svi smo skloni bolesti sebi okrenutog koji od mnogostrukog prizora izloženog pred njim okreće glavu i zadubljuje se jedino u prazninu u sebi. Neka se niko ne zanosi mišlju da ima nečeg velikog u nesreći sebi okrenutog čoveka.
Bile su nekad dve savršeno izrađene naprave da se od svinja naprave najukusnije kobasice. Jedna od njih održala je svoj polet za svinju i proizvodila beskonačno mnogo kobasica; a druga mašina je kazala: ,,Baš me briga za svinju! Sastav moj daleko je zanimljiviji i čudesniji od ma koje svinje.” Odbila je svinje i dala se na proučavanje sebe. Lišeni hrane, njeni unutrašnji delovi prestali su da rade i ukoliko je sebe duže ispitivala, utoliko joj je praznije i gluplje izgledalo sve to. čitava sjajna naprava pomoću koje se vršila ukusna proizvodnja stala je konačno i u čudu se pitala šta bi sad u stvari mogla da radi. Ova druga naprava za pravljenje kobasica je čovek koji je izgubio polet, dok je prva — čovek koji ga je sačuvao. Mozak je čudna naprava koja je u stanju da prerađuje ponuđene materije u najčudesnijem vidu, ali bez materijala iz spoljašnjeg sveta ona je nemoćna i, drugačije nego naprava za kobasice, mora sama sebi da grabi materijale, jer događaji postaju doživljaji samo interesovanjem koje mi ukazujemo: ako nas događaji ne zanimaju, ništa od njih učiniti nećemo. Dakle, čovek čija pažnja je okrenuta sebi ne nalazi ništa vredno pažnje, dok čovek čija pažnja je okrenuta spoljašnjem svetu, može da nađe u sebi u onim retkim trenucima kad ispituje svoju dušu, najraznovrsniju i najzanimljiviju povorku činilaca kako se rastvaraju i ponovo sastavljaju u divne i poučne uzorke.
Oblici poleta su bezbrojni. Možda će se čitalac setiti kako je Šerlok Holms digao šešir koji je našao na ulici. Zagledajući ga jedan časak, on je primetio da je vlasnik šešira bio sin pijanice i da njegova žena više nije tako zaljubljena u njega kao što je bila. čovek nikad ne može da bude dosadan za čoveka kome slučajni predmeti mogu da pruže tako obilje interesovanja. Pomislite samo na razne stvari koje se za vreme jedne šetnje mogu videti po poljima. Neko može da se zanima pticama, drugi rastinjem, treći geologijom, a četvrti poljoprivredom i tako dalje. Ma koja od tih stvari je zanimljiva ako vas interesuje i, pošto su i druge stvari podjednako takve, čovek zainteresovan za ma koju od njih bolje se prilagodio svetu nego onaj koji nije zainteresovan.
A kako su tek neobično različita držanja raznih ljudi prema svojim sadrugovima. Neki čovek za sve vreme dugačkog putovanja železnicom biće savršeno nesposoban da primeti ikoga od svojih saputnika, dok ih je drugi sve ispitao, analisao njihove karaktere, pokušao da odgonetne uslove pod kojima žive, a možda čak i doznao najtajnije događaje njihovih života. Ljudi se razlikuju među sobom isto toliko u onom što osećaju prema drugom, koliko i u onom što doznaju o njima. Nekim ljudima su gotovo svi ljudi dosadni, drugi brzo ii lako razviju prijateljske naklonosti s onima s kojima dođu u dodir, sem ako postoji neki zaseban razlog da se ponašaju drugačije. Uzmite opet putovanje: neki ljudi će putovati kroz mnoge zemlje odsedajući u najboljim hotelima, hraneći se istom hranom kojom bi se hranili i kod kuće, susrećući iste one bogate dokoličare koje bi sreli kod kuće i razgovorajući o istim stvarima koje bi pretresali za svojim stolom kod kuće. Kad se vrate, njihovo jedino osećanje je u olakšanju što su najzad okončali dosadnu promenu mesta. Drugi ljudi međutim ma gde išli vide ono što je karakteristično, prave poznanstvo s ljudima koji su tipični u tom kraju, posmatraju šta bilo što je zanimljivo s gledišta istorijskog ili socijalnog, hrane se jelom onog kraja, uče ponašanje i jezik tih ljudi i vraćaju se kući s punom vrećom novih prijatnih sećanja za zimske večeri.
U svim ovim različiitim prilikama čovek koji ima životnog poleta u preimućstvu je pred čovekom koji toga poleta nema. čak i neprijatni doživljaji su mu od koristi. Meni je milo što sam mogao da omirišem kinesku gomilu sveta i jedno sicilijansko selo, mada ne mogu da tvrdim da je moje zadovoljstvo u tom trenutku bilo veliko. Pustolovi vole brodolome, pobune, zemljotrese, sukobe i svakojake neprijatne doživljaje, pod pretpostavkom da im ne naškode zdravlju. Oni, na primer, za vreme zemljotresa kažu sebi: „Dakle, tako izgleda zemljotres”, i imaju zadovoljstvo što su svoje poznavanje sveta obogatili jednim novim utiskom. Ne bi se moglo kazati da takvi ljudi nisu izloženi igri sudbine, jer da su naškodili svom zdravlju vrlo verovatno da bi izgubili polet, mada to nije sasvim sigurna stvar. Video sam ljude kako umiru posle godina i godina laganog mučenja, pa ipak gotovo do poslednjeg daha, sačuvaju svoj polet. Neka bolosna stanja unište polet, a druga ne. Ne znam da li su biohemičari kadri da se snađu između tih vrsta. Ako biohemija uznapreduje dalje, možda ćemo svi biti u stanju da progutamo pilule koje će nam otvoriti interesovanjo za sve, ali dok taj dan ne svane, prinuđeni smo da se oslonimo na zdrav razum u oceni šta je to što čini da se neki ljudi interesuju za sve, a drugi ni za šta.
Polet je nekad sveopši, a drugi put specijalizovan. Stvarno može da bude jako specijalizovan. čitaoci Boroua setiće se tipa koji se pojavljuje u Romany Rye. Taj čovek je izgubio ženu koju je obožavao i jedno vreme imao je osećanje da je sve skroz uzaludno. Ali se u međuvremenu zainteresovao za natpise na kineskim šoljama i kutijama za čaj i pomoću nekog francusko-kineskog rečnika, zbog koga je naučio francuski, postepeno je uspevao da ih odgonetne, došavši na taj način do novog interesa u životu, mada svoje znanje kineskog stečeno na taj način nikad nije koristio u drugom cilju. Poznavao sam ljude koji su potpuno utonuli u zadatak da sve doznaju o gnostičkoj jeresi i druge ljude čije je glavno interesovanje bilo da skupljaju Hobsove rukopise i prva izdanja njegovih knjiga. Sasvim je nemogućno unapred zamisliti šta bi nekoga moglo da interesuje ali većina ljudi je sposobna za živo interesovanje za ovo ili ono, i ako se jednom u njima razbudi takvo interesovanje, život se oprašta od dosade. Veoma specijalizovani interesi su, međutim, manje zadovoljavajući izvor sreće od sveopšteg životnog poleta, jer jedva mogu da ispune čitavo vreme života jednoga čoveka i uvek postoji opasnost da svoje znanje o svom specijalnom interesovanju doteraju dotle da o njemu ništa više nema da se zna.
Valja da podsetimo na razne tipove za našim banketskim stolom među kojima smo naveli i gurmana koga nismo skloni da hvalimo. čitalac bi mogao da pomisli da se čovek od poleta, o kome smo se pohvalno izrazili, ne razlikuje od gurmana u nekom određenom smislu. Došao je trenutak da razliku između ova dva tipa učinimo određenijom.
Kao što svak zna, stari su smatrali da je umetnost jedna od osnovnih vrlina. Pod uticajem romantizma i francuske revolucije, mnogi su napustiii to mišljenje i stali da se dive svemoćnim strastima čak ako su, kao što je slučaj s nekim Bajronovim junacima, rušilačkog i antisocijalnog tipa. Međutim jasno je da su stari u pravu. U dobrom životu mora da bude ravnoteže među delatnostima i nijedna ne bi smela da se zaošija tako daleko da smeta drugima. Gurman žrtvuje sva ostala zadovoljstva jedenju i čineći to, smanjuje sveukupnu sreću svoga života. Sem jedenja može da se pretera u mnogim drugim strastima. Carica žozefina bila je gurman u odevanju. U početku je Napoleon plaćao račune njenog krojača, mada stalno sa sve jače podvučenim prigovorima. Najzad joj je izjavio da stvarno treba da se umeri i da će odsad da isplaćuje samo one račune koji mu izgledaju razumni. Kad je prispeo naredni krojačev račun, ona je za časak bila izvan sebe šta da radi, ali se odmah dosetila kako da se snađe. Otišla je kod ministra vojske i od njega zahtevala da isplati račun iz budžeta predviđenog za rat. Kako je on znao da je ona toliko moćna da može da izdejstvuje njegovo otpuštanje, isplatio je račun i zbog toga su Francuzi izgubili Đenovu. Tako bar kažu knjige, a ja nisam sklon da garantujem da je sve istinito što one kažu. Našu tezu to podjednako potvrđuje, bilo da je istina ili preterivanje, jer će poslužiti da dokaže koliko daleko možo da odvede jednu ženu strast za haljinama kada za to ima uslova. Pijanice i nimfomane su očigledni primeri iste vrste. Načelo u tim stvarima je prilično jasno. Svi naši zasebni ukusi i želje imaju da se uklope u opšti okvir života. Ako hoćemo da budu izvor sreće, moraju da su podudarni sa zahtevima zdravlja, s naklonostima onih koje volimo i s poštovanjem društva u kome živimo. Neke strasti mogu da se puste na volju gotovo po želji, a da ne pređu granice dozvoljenog, dok druge to ne mogu. Recimo, čovek koji voli šah, ako je slučajno neženja s obezbeđenim prihodima, ne treba da ograničava svoju strast ni u najmanjoj meri; ali ako ima ženu i decu i nema obezbeđenih prihoda, valja ozbiljno da zauzda svoju strast. Pijanac i gurman čak i ako nemaju socijalnih obaveza, nerazumno rade sa svog sopstvenog gledišta, jer odajući se strastima, škode svom zdravlju i časak radosti pribavlja im časove žalosti. Izvesne stvari čine okvir u kojem svaka zasebna strast mora da se kreće ako nećemo da postane izvor bede. Takve stvari su zdravlje, opšte vladanje samim sobom i dovoljni prihodi da se podmiri najnužnije i izvrše najosnovnije obaveze kao što su one prema ženi i deci. čovek koji te stvari žrtvuje šahu, u suštini je isto tako rđav čovek kao i pijanica. Jedini razlog zbog kojega ga ne bismo osudili tako strogo to je što je njegov slučaj ređi i što samo čovek izuzetnih osobina može da se udubi u takvu intelektualnu igru. Grčko pravilo o umetnosti obuhvata praktično ove slučajeve. čovek koji toliko voli šah da ceo dan za vreme rada misli na partiju šaha koju će odigrati uveče, srećan je, ali onaj koji napušta posao za ljubav partije šaha, gubi svu vrlinu umerenosti. Priča se da je u svojim mladim i poročnim danima Tolstoj dobio medalju za hrabrost pred neprijateljem, ali kad je došao trenutak da mu se preda odlikovanje, bio je toliko udubIjen u igru šaha da je odbio da ide po odlikovanje. Jedva da bismo u tom slučaju mogli šta da prigovorimo Tolstoju, jer je možda za njega bilo svejedno da li je dobio odlikovanje ili ne, ali da je u pitanju neki manji čovek, to bi bila ludost.
Kao ograničenje teorije koju smo malopre postavili, trebalo bi prihvatiti da se izvesni postupci smatraju toliko plemenitim da time opravdavaju sve ostalo. čoveku koji je u odbrani svoje zemlje izgubio svoj život, ne prebacuje se ako njegova žena i deca ostaju bez prebijene pare. čoveku koji se dao na oglede da učini neko veliko naučno otkriće ili pronalazak, neće se prigovarati za potonje siromaštvo koje je njegova porodica morala da trpi, pod pretpostavkom da njegovi napori na kraju budu krunisani uspehom. Ali ako on nikad ne uspe da učini otkriće ili pronalazak oko koga se majao, javno mnjenje će ga osuditi kao smetenjaka, što izgleda nepravično, jer niko u takvom poduhvatu ne može da bude siguran u uspeh. Za vreme prve hiljade godina hrišćanske ere, čovek koji je napustio porodicu za ljubav svetiteljskog života bio je obasut pohvalama, mada bi se danas smatralo da bi prvo trebalo da se nekako pobrinuo za svoju porodicu.
Imam utisak da između gurmana i čoveka zdravog apetita postoji duboka psihološka razlika. čovek u kome jedna želja istrčava ispred svih ostalih, obično je opterećen nekom dubokom nedaćom od koje hoće da umakne kao od aveti. U slučaju pijanice to je očigledno: ljudi piju da zaborave. Da se nad njih ne nadnose aveti, ne bi pijano stanje pretpostavljali trezvenom. Kao što je govorio Kinez iz priče: ,,Ne pijem zbog pića nego zbog napića.” Taj slučaj je tipičan za sve preterane i jednostrane strasti. Ne traži se zadovoljstvo u samoj stvari, nego zaborav. Međutim, velika je razlika da li se zaborav traži na ludački način ili prirodnim dejstvom čula koja sama po sebi donose prijatnost. Borouov prijatelj koji je naučio kineski da bi gubitkom žene našao zaborav, tražio ga je u aktivnosti bez štetnih posledica i, naprotiv, razvijao je svoj um i znanje. Protiv takvih oblika bekstva nema prigovora. Druga je stvar s čovekom koji zaborav traži u piću, kockanju ili ma kom drugom nekorisnom vidu uzbuđenja. Ima doduše slučajeva koji lebde na granici dobra i zla. Šta da se kaže o čoveku koji se bezumno izlaže opasnosti u aeroplanu ili na vrhovima brda zato što mu je život zacrneo. Ako opasnosti kojima se izlaže imaju javni značaj, možemo mu se diviti, ali ako to nije slučaj, uvrstićemo ga u kategoriju jedva za razlomak bolju od pijanice i kockara.
Pravi polet, a ne onaj koji je u stvari bekstvo u zaborav, prirodna je osobina ljudskih bića, sem ako nije uništena nesrećnim slučajem. Mala deca su zainteresovana za sve što vide i čuju; svet je pun iznenađenja za njih i ona neprestano i plameno ispituju stvari da dođu do znanja, razume se, ne učenih znanja, nego onih pomoću kojih se upoznaju sa stvarima koje privlače njihovu pažnju. životinje čak i u odraslo doba sačuvaju polet pod uslovom da su zdrave. Mačke u nepoznatoj odaji neće sesti sve dok za svaki slučaj ne onjuše svaki ugao da se negde ne nalazi neki miš. čovek koga prilike nisu u osnovi izvitoperile, sačuvaće prirodno interesovanje za spoljašnji svet i sve dokle ga bude imao, naći će da je život prijatan, sem ako mu sloboda nije preko mere ograničena. Gubitak poleta u civilizovanom društvu može uglavnom da se pripiše ograničenjima sloboda koje su neophodne za naš način života. Divljak lovi kad je gladan i, čineći tako, odaziva se na neposredni podsticaj. čovek koji svako jutro u izvestan čas ide na svoj posao, kreće se u osnovi pod istim podsticajem, naime potrebom da obezbedi sredstva za život, ali u njegovom slučaju podsiticaj nije neposredan i ne nastupa u trenutku kad se pojavi: on deluje posredno, preko apstrakcija, verovanja i htenja. U trenutku kad čovek pristupi svom poslu, on nije gladan pošto je maločas doručkovao. On samo zna da će glad nastupiti kad-tad i njegov odlazak na posao je sredstvo da podmiri buduću glad. Podsticaji su neredovni dok navike u civilizovanom društvu moraju biti redovne. Među divljacima čak zajednički pothvati, ukoliko uopšte postoje, spontani su i plahoviti. Kad neko pleme polazi u rat, lupanje u doboš podiže oduševljenje i uzbuđenje krda, nadahnjuje svakog pojedinca na potrebnu aktivnost. Moderna preduzeća se ne mogu tako upravljati. Kad voz valja staviti u pokret, nemogućno je nadahnuti nosače, mašinovođe i skretničare varvarskom muzikom. Svaki od njih mora da izvrši svoj posao prosto zato što se taj posao mora uraditi; podsticaj za to, rekli bismo, posredan je: oni ne podležu podsticaju za određenu radnju, nego ljubavi potonje nagrade za tu radnju. Dobar deo socijalnog života ima isti nedostatak. Ljudi razgovoraju među sobom ne iz neke naročite želje za razgovorom, nego zbog neke potonje koristi koju misle da dobiju od saradnje ljudi s kojima razgovaraju. Civilizovan čovek je u svakom trenutku sputan u izražavanju svojih podsticaja: ako se desi da je raspoložen, ne bi smeo da zapeva ili zaigra na ulici, a ako je žalostan, ne sme da sedne na ivičnjak ulice i zaplače kako ne bi ometao ulični saobraćaj. U mladosti je njegova sloboda ograničena u školi, u odraslim godinama on je sputan za vreme svojih radnih časova. Sve to čini da je sve teže održati polet, jer neprestana sputavanja teže da izazovu zamor i dosadu. Pa ipak, civilizovano društvo nemogućno je zamisliti bez visokog stepena sputavanja spontanih podsticaja, pošto će spontan podsticaj izvršiti samo najjednostavnije oblike društvene saradnje, a ne one veoma složene oblike koje zahteva organizacija moderne ekonomije. Da bi mogao da se odupre tim smetnjama poletu, čovek mora da je zdrav i da raspolaže obilnom snagom; ili ako je tako srećan da nađe posao koji će ga sam sobom privući. Ukoliko se možemo osloniti na statistike, za poslednjih stotinu godina zdravlje je neprestano napredovalo u svima civilizovanim zemljama, ali kako se snaga daleko teže može meriti, ja sumnjam da je telesna svežina u zdravom čoveku toliko velika kao što je ranije bila. Ovde je problem pretežno socijalnog karaktera i kao takvog nemam nameru da proučavam u ovoj knjizi. Ali problem ima lični psihološki izraz, o čemu smo govorili kad je bilo reči o umoru. Neki ljudi uspevaju da održe svoj polet uprkos civilizovanog života i mnogi bi bili u stanju da učine isto kad bi bili lišeni unutrašnjih psiholoških sukoba, na koje troše dobar deo svoje snage. Polet zahteva više snage nego što je potrebno za redovan posao, a to opet sa svoje strane zahteva glatko odvijanje psihološke mašine. O uzrocima koji podstiču to glatko odvijanje, kazaću neku reč više u narednim glavama.
Manje danas nego ranije, ali još u velikoj meri, u ženama je polet snažnije smanjen pogrešnim shvatanjem dostojanstva. Nekad se mislilo da je nepoželjno da žene pokazuju javno interesovanje za muškarce ili da suviše živahno iskazuju svoja raspoloženja. Upućivane da se ne interesuju za muškarce, one su na kraju završile da se nisu interesovale ni za šta, ili, u najmanju ruku, ni za šta sem za neku vrstu korektnog ponašanja. Propovedati stav neaktivnosti i povlačenja iz života, očigledno je nešto vrlo oprečno poletu isto tako kao i bodriti na neko samoutonuće koje je karakteristično za žene dostojne velikog poštovanja, posebno ako su neobrazovane. Nemaju one za sport interesovanja koje imaju prosečni muškarci, ne mare za politiku, njihovo ponašanje prema muškarcima je u znaku nategnute usamljenosti, a prema ženama prikrivenog neprijateljstva zasnovanog na uverenju da su druge žene manje dostojne poštovanja od njih. Hvališu se da su zatvorene u sebe; drugim rečima, hoće da kažu da je odsustvo interesovanja za stvorenja iste vrste njihova vrlina. Za to, razume se, ne treba okrivljavati njih; one su samo prihvatile moralno učenje koje se propovedalo kroz hiljadu godina ukoliko se žena tiče. One su, međutim, sažaljenja dostojne žrtve jednog sistema represije čiju nepravičnost nisu uspele da uoče. Za takve žene sve što je neplemenito izgleda dobro i sve što je plemenito izgleda zlo. U svom društvenom krugu čine što mogu da ubiju radost, a u politici vole represivno zakonodavstvo. Na sreću, taj tip žene postaje sve ređi, ali je još pretežniji nego što zamišljaju oni koji žive u prosvećenim krugovima. Svakom ko u ovo sumnja, predlažem da obiđe izvestan broj najamnih kuća i potraži stan, ali da dobro osmotri sve gazdarice s kojima se bude sreo za vreme traženja stana. On će videti da je njihov život u znaku takvih ženskih vrlina koje zahtevaju da uguši svaki životni polet i da su, saobrazno i dosledno tome, njihove misli i srca osakaćeni i zakržljali. Dobro shvaćeno, između muških i ženskih vrlina nema razlike koju je ostavila tradicija. Jer i za žene, kao i za muškarce, polet je tajna sreće i blagastanja.
Bertrand Rasel
