Mohsen Makmalbaf, reditelj filma Predsednik
-Koje diktature su vas inspirisale za ovaj film?
Prvo želim da vam se zahvalim što ste me pozvali na ovaj festival. Dopada mi se njegova veličina, sto hiljada posetilaca za grad od 2 miliona stanovnika je sjajno. To znači da je film ovde živ.
Što se tiče vašeg pitanja, inspiracija mi je bila većinom diktatora, na primer Sadam Husein, Gadafi iz Libije, iranski Šah, čiji sam bio politički zatvorenik 5 godina. Takođe Homeini i Hamnej iz Irana, svi diktatori, vaši diktatori, gruzijski diktator, znamo ko su svi oni ako pratimo vesti. Mnogo je inspiracija u mom filmu, na primer kad prolaze kolima i dve sestre se svađaju, to je inspirisano ćerkom uzbekistanskog predsednika, a kraj je inspirisan padom Gadafija. Ali ovo nije priča o diktatoru, ovo je priča o nasilju i nenasilju, o narodu diktature, o dobrim i lošim stranama revolucije.
Svaka revolucija nosi žrtve, šta to nismo naučili iz ranijih revolucija?
Uvek imamo revolucije koje dovode nove diktatore na vlast, ne naučimo dovoljno iz tih iskustava. Na primer u Iranu smo imali nekoliko pokreta i revolucija, a i dalje smo u istom problemu, čak i ratu. Kad smo imali diktatora kralja nismo imali demokratiju ali smo bili sekularna država, a posle revolucije izgubili smo liberalizam i sekularizam, vratili smo se nazad umesto da smo napredovali. To je zato što nismo naučili ništa od revolucije, vodili smo se emocijama i nismo razmišljali, zato sam snimio ovaj film. Hteo sam da pokažem ne ulogu diktatora koji uništava svoju zemlju, već ulogu ljudi u celoj toj stvari. Svaki put kad se postavi diktatura, za to su odgovorni ljudi te zemlje. Zato film ima bitnu ulogu, možemo da otkrijemo taj problem, da razmišljamo o rešenju. Kad se desi revolucija to znači da je postojao diktator, ali to ne znači da ste posle revolucije u raju. Možda ćete napraviti novu diktaturu ako ne razmišljate ispravno. Mnogi ljudi podržavaju diktatora na vlasti i onda se jednog dana razljute i prestanu da mu pružaju podršku, ali ne znaju šta žele, šta bi bilo dobro za njih, zato podržavaju drugu osobu i omogućavaju novu diktaturu.
Koliko dugo ste pripremali ovaj film?
Pre 8 godina počeo sam da razmišljam o ovoj priči, ali ona je bila sa mnom celog mog života. Od kad sam imao 20 godina, postao sam opozicija. Nekoliko godina sam bio partizan, a sa 17 sam uhapšen i proveo 5 godina u političkom zatvoru. Tad sam razmišljao o revoluciji, diktaturi, slobodi, pravdi, demokratiji, znači to se nije dogodilo tek tako, na primer da sam pročitao knjigu i pomislio da želim da je adaptiram. Ali pre 8 godina sam u Avganistanu bio u poseti uništenoj palati u Kabulu i odjednom mi je palo na pamet- šta bi se desilo kad bi predsednik bio u ovoj palati i posmatrao grad, i da bi zabavio unuka gasi i pali svetlo celom gradu. Sve je počelo sa tom slikom. U tih 8 godina moja žena i ja smo radili na scenariju, a posebno smo se angažovali posle arapskog proleća.
Zašto se režimi toliko plaše umetnika i da li je to neka vrsta priznaja da kultura ima moć?
Mislim da su ljubomorni. Sadašnji lider Irana je bio sa mnom u zatvoru i bio je vrlo odlučan da postane pesnik. Ali umesto toga je postao političar i sad je ljubomoran na sve velike iranske umetnike. Drugi razlog je to što revolucija ne ostaje zabeležena u istoriji ako se ne pomeša sa umetnošću. Političari vide da su oni na jednoj strani, a umetnici na drugoj i shvataju da nemaju moć. U budućnosti će ljudi učiti o istoriji kroz umetnička dela i ne žele da ta slika ostane. Umetnici stvaraju sliku o društvu, mi koristimo film kao ogledalo koje stavljamo pred društvo, da ga promenimo. Kažemo ljudima „Pogledajte se, pogledajte kako se ponašate, vi podržavate ovo. Kada se promenite, promenićete i društvo.“ Oni ne žele da dozvole ljudima da se menjaju, potrebno im je da ljudi kažu „kako je dobar naš vođa“. Na primer Putin se trese od straha zbog dve devojke koje pevaju u crkvi jer on zna da ljudi vole umetnost i umetnici bacaju svetlo na mračnu stranu diktature. Zato sam ja pre 10 godina morao da se preselim iz svoje zemlje, ali čak i tada su nastavili da me proganjaju. Bacili su bombu na moj set, jedna osoba je poginula umesto mene, 20 je povređeno, a zašto? Snimao sam film izvan svoje zemlje o nečemu potpuno drugom, ali diktator me se i dalje plašio. 2009 i 2010 bio sam u Parizu, a iranski diktator je poslao teroriste da me ubiju. Umetnici osvetljavaju tamu, a oni žele da tama ostane.
http://www.fest.rs/Vesti/2175/Mohsen-Makmalbaf-reditelj-filma-Predsednik.shtml
