Bertran Tavernije, francuski reditelj, za Danas o politici, filmu i politici na filmu
Piše: Marija Krtinić
Mokra Gora, Beograd – Dolazak velikih rediteljskih zvezda poput Nikite Mihalkova, Andreja Končalovskog i Alfonsa Kuarona ostavio je po strani prisustvo francuske legende Bertrana Tavernijea na 8. Kustendorfu. Ovaj 74-godišnji, pre svega, zaljubljenik u film, a onda i reditelj, hroničar filma i prijatelj i saradnik slavnih francuskih autora, nije pobudio toliko interesovanje novinara kao njegove kolege.
Čini se nepravedno budući da su njegovu šaroliku filmsku karijeru, između opstalog, obeležili: saradnja sa Žan-Pjerom Melvilom, filmske kritike za čuveni časopis “Filmske sveske” (Cahier du Cinema) i knjige posvećene istoriji sedme umetnosti, gotovo 40 filmova potpuno različitih žanrova (od političkih drama, preko istorijskih romansi i ratnih filmova, do džez ostvarenja), kao i nagrade u Kanu i Berlinu.
* Tjeri Fremo, direktor Kanskog festivala, rekao je na Kustendorfu da više nema političkih filmova. Vaša karijera upravo pokazuje suprotno, jer je čak i vaš poslednji film “Francuski ministar” politička komedija. Da li nam fali više politike u filmovima?
– Razgovarati o politici isto je što i razgovarati o životu. Ne bih rekao da nema više političkih filmova. Na primer “Foxcatcher” – to nije film o rvanju, već o američkom snu, o tome kako obožavanje vrednosti može naterati nekoga da čini upravo suprotno od onoga što se pretvara da čini. Stiv Karel izgleda kao Džordž Buš u tom filmu. “Levijatan” je veoma jak politički film, argentinska komedija “Divlje priče” ima jaku društvenu poruku, da ne pominjemo filmove Kena Louča, Stivena Frirsa, čak i Majka Lija… “Gospodin Tarner” govori o mestu umetnika u društvu. Politika je nešto veoma široko. Kada sam snimao film o policiji (“L.627”), nisam imao nijednog političara u njemu, ali to je bio film koji je imao političko značenje. Istina je da živimo u vremenu u kojem bi trebalo imati više takvih filmova, ali čini mi se da je politika napustila film i otišla u televizijske serije. Imate serije kao što su “Borgen” u Danskoj ili “Žica” u SAD. U Americi je čak snimljeno mnogo filmova o ratu u Iraku, od kojih su mnogi bili veoma jaki. “Katanac za bol”, “Dolina nestalih”…
* “Američki snajperista”?
– “Američki snajperista” je veoma interesantan i dobar film. Tema je zanimljiva. Ali je činjenica da nam fali više takvih filmova, jer živimo u teškim trenucima, te da film treba da nas suočava sa tim problemima. Ne baš svi filmovi, nije to obaveza. Još uvek nam znače i komedije, ostvarenja namenjena zabavi… A ako je film pametan, dobro napisan i režiran, sve i da je zabavan, on je uvek više od toga. Recimo, “The Homesman”, vestern koji je režirao Tomi Li Džons. On govori o poziciji žene na Srednjem zapadu. Uništava mnoge mitove. To je veoma dobar film.
* Na Kustendorfu je prikazan vaš film “Oko ponoći”. To je jedan od prvih filmova koji je govorio o crnim džez muzičarima…
– Bilo je filmovima o belcima – Beni Gudman, Glen Miler… Djuk Elington, Herbi Henkok, Lui Armstrong su se obično pojavljivali samo u dve-tri scene. Oni do tada nisu mogli da dobiju svoj film, čak ni o Armstrong. Važna stvar vezana za taj film bila je muzika. Ona je snimana uživo, što niko do tada nije radio. Čak je i producent filma, koji je producirao i “Njujork, Njujork”, rekao da ne bi trebalo to da radimo, jer su oni to pokušali da učine i nisu uspeli. Ali ja sam želeo da rizikujem. Svidelo mi se to što mogu da snimam ljude kada nisu u svom najboljem stanju, za mene je to suština muzike. To da jedne večeri momak koji svira može da bude umoran ili pijan, da boluje, i da ne svira najbolje što ume. Ali to je rizik na koji muzičari pristaju svake večeri. Bio je izazov to uraditi, ali niko nije obratio pažnju na to, u ono vreme. Čak je studio Vorner bros, gde nisu verovali u ovaj projekat, prodao muzička prva Soniju. Kasnije smo imali nekoliko zlatnih albuma i dobili Oskara.
* A šta je danas izazov za autore?
– Treba samo otvoriti vrata, pogledati niz ulicu i naći ćete 20 tema. Ja i dalje čitam istorijske knjige koje su pune fascinantnih tema i sadržaja. Danas ima toliko mogućnosti sa svim što se dešava u svetu, sa društvom, politikom, religijom… Sve to može da inspiriše ljude. Naravno, teško je da reditelj iz Srbije snimi film o Indiji ili Koreji, ali ponekad pomislim da bi možda trebalo uraditi nešto tako.
* Vi ste snimali film o Luizijani – “U izmaglici”…
– Tako je. Nedavno sam počeo da čitam knjige o istragama koje vodi inspektor Čen Čao, Kjua Kialonga. To su krimići, trileri smešteni u Šangaj. Čini mi se da su te knjige jedan od najpreciznijih opisa kineskog života, birokratije, borbe protiv komunističke partije… Knjiga je puna detalja o problemima stanovanja u Šangaju iz kasnih šezdesetih. Tada je po desetak ljudi živelo u jednoj sobi, a drugoj su se mogli nadati tek za deset godina. Ima mnogo detalja o političkim istragama. Knjiga je puna tema o ekologiji, o tome kako je hrana zagađena. To je samo jedan primer. Ali toga ima. Postoje takvi rudnici tema. Čitajte knjige. Trenutno čitam knjigu Štefana Cvajga o Žozefu Fušeu, ministru policije koji je preživeo pet režima. Bio je okrutan, ubijao je hiljade ljudi, a bio je sveštenik. Fascinantno je što je bio tvorac državne policije, ali i što je u privatnom životu bio divan čovek, nežan, pozitivan, strpljiv, drag… Nikada nije prevario ženu, bio je veran. Napoleon ga je mrzeo. Mislim da su ga na kraju poslali što dalje od Pariza, na Balkan, ali je on čak i odatle uspevao da kontroliše policiju. Čini mi se da danas mladi reditelji odbijaju da idu u bioskope jer im je dosadno, ne čitaju mnogo, ali sve to može da vas inspiriše.
* Od kada ste počeli da se bavite filmom, 1964. godine, gotovo svake godine snimite po jedno novo ostvarenje. Na čemu trenutno radite?
– Radim jedan zahtevan dokumentarac. To je moja lična vizija francuske kinematografije od 1930. do trenutka kada sam ja počeo da se bavim režijom. To je veoma ličan film, nije istorijski. Svojevrsna posveta rediteljima koje sam voleo, onima koje sam poznavao… Prikazuje priče o Renoaru, Godaru, kako su se neki ljudi ponašali tokom okupacije, za šta ima veoma mnogo dokumenata. To je film u prvom licu. Nije klasičan dokumentarac o istoriji.
* To je film o vama?
– Da, o meni. Zašto sam hteo da upoznam Žan-Pjera Melivila, šta me je privuklo filmu… Bio sam novinski agent i odlučio sam da se borim za ljude kao što su Šabrol, Godar, Anjes Varda… Mogu da pripovedam priče i da objašnjavam šta mi se dopadalo u njihovim filmovima. Reditelji, koje je novi talas prezirao, mislim nepravedno, kao što je Žilijen Duvivijer, danas su potcenjeni ili zaboravljeni. Pokušaću da ih oživim. Nedavno sam otkrio Duvivijerov film iz 1934. koji nisam poznavao – “S. S. Tenacity”. To je remek-delo, a niko ga ne pominje. Taj film je vrlo ličan i moderan. Imate utisak da je to ostvarenje novog talasa iz tridesetih godina. Estetika kadra je jako važna, sniman je na lokacijama, a ne u studiju. Nema zaplet, već je priča koja luta. Ima trenutaka kada se ništa ne dešava i kritika ga je u to vreme upravo zbog toga uništila. A to je razlog zašto je film baš danas moderan. Moram da posavetujem ljude da posete kinematografiju prošlosti jer je ponekad mnogo aktuelnija nego moderan film.
Podržao bih Sirizu
* Koju političku partiju ili pokret bi mladi reditelji trebalo danas da podrže?
– Da sam u Grčkoj, podržao bih Sirizu. Tradicionalne partije su uvek bile korumpirane i ono što su uradili je neverovatno. Toliko su potkradali a ništa nisu učinili. Sirizu bih podržao. Ali sada sam pomalo skeptičan, jer sam video kako ljudi mnogo obećavaju a ništa ne ispunjavaju. Najbolji u tome su francuski socijalisti – Miteran, Oland, koji rade potpuno suprotno od onoga što su obećali i zbog čega su izabrani. Isto je i sa desnim krilom. Širak je svojevremeno izabran jer je koristio izraz “fracture sociale”, ali je posle dobitka glasova zaboravio na to.
