Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)
Priređivač: Novica Milić
Epilog
Piše: Verner Ros
Ničeova biografija okončava u prvim januarskim danima godine 1889. Njegov život se produžio još do 25. Avgusta 1900. On umire, oduzet i slab, od upale pluća
Desetog januara 1889. Niče je odveden u univerzitetsku psihijatrijsku kliniku u Bazelu, nedelju dana posle toga prenet je u Jenu, u tamošnju univerzitetsku kliniku, gde je ostao 15 meseci, i 24. Marta 1890. na revers je pušten kući na odsustvo. Na majčinoj brizi ostao je do njene smrti 1897. Jula 1897. njegova sestra je u Vajmaru kupila Vilu Zilberblik za Ničeov arhiv i tamo zbrinula i bolesnika.
O poludelom Ničeu izveštavaju:
-torinski zubar dr Betman, koji je sa Overbekom prevezao Ničea u Bazel;
- bolnički dnevnici u Bazelu i Jeni, od kojih je ovaj poslednji vodio asistent, potonji profesor dr Cien;
- majka u svojim redovnim pismima profesoru Overbeku;
- prijatelji i posetioci, od Gasta do Dojsena i od Overbeka do Reze fon Širnhofer.
Iz perioda 1889-1892. slede izvodi koji pokrivaju jednim delom stanje bolesti, a sa druge osvetljavaju unatrag „normalnog“ Ničea, ono suzbijano i potisnuto, što je oslobodilo ludilo:
Mišljenje zubara Betmana iz Torina:
Pacijent je obično uzbuđen, mnogo jede, stalno traži hranu, pri tom nije u stanju da učini nešto i pobrine se za sebe, tvrdeći da je poznat čovek, neprestano zahtevajući žensku glavu.
Bolnički dnevnik u Bazelu, januar 1889:
Pacijent dolazi u zavod u pratnji g. profesora Overbeka i Mišera. – Bez otpora dopušta da bude odveden na odeljenje, na putu do tamo tvrdi da ovde imamo veoma loše vreme, kaže: sutra ću vam, dobri ljudi, načiniti najkrasnije vreme…
Pacijent se dobrovoljno prepušta ispitivanju i neprekidno govori tokom ispitivanja. – Nema pravu svest o bolesti, oseća se neobično dobro i uzvišeno.
Navodi da je već osam dana bolestan i da je često patio od žestoke glavobolje.
Takođe je imao nekoliko napada tokom kojih se osećao neobično dobro i uzvišeno, tada bi najradije sve ljude na ulici zagrlio i poljubio, najradije bi se po zidovima peo u visine. Pacijent se teško može fiksirati, na pitanja koja su mu upućena odgovara tek delimično i nepotpuno, ili baš nikako, jednako nastavljajući svoj zbrkani govor. Senzorijelno jako oduzet…
Posle podne pacijent neprestano govori zapleteno i zbrda-zdola, katkad glasno pevajući i podvriskujući. Sadržaj njegovih razgovora je šarolika zbrka ranije doživljenog, jedna misao juri drugu bez ikakve logičke veze. – Navodi da je dvaput bio specifično inficiran…
Upitan za svoje stanje, daje odgovor da se oseća tako beskrajno dobro da bi to mogao najbolje da izrazi muzikom…
Pacijent ispoljava ogroman apetit, uvek iznova traži da jede. Posle podne pacijent ide u baštu da šeta, tu peva, podvriskuje, kriči. Često skida kaput I džemper i leže na zemlju. Majčina poseta vidno raduje pacijenta, prilikom majčinog ulaska uputio jo j se, srdačno je zagrlio i uzviknuo: „Ah, draga moja dobra mama, veoma me raduje što te vidim!” –
Dugo se zanima za porodične prilike, sasvim korektno, dok iznenada ne poviče: „Vidi u meni tiranina iz Torina.”
Posle tog uzvika ponovo je počeo da govori zbrkano, tako da je poseta morala da bude prekinuta.
Prvi dan u Jeni (19. januar 1889):
Na odeljenje bolesnik dolazi uz mnogo učtivih naklona. U majestetičnom hodu, gledajući u svod, stupa u sobu i zahvaljuje za „veličanstven doček”. Ne zna gde je. Čas veruje da je u Naumburgu, čas u Torinu. Korektno obaveštava o svojim ličnim stvarima. Izraz lica samosvestan, često obuzet sobom i afektira. Gestikulira i stalno govori afektiranim tonom i visokoparnim rečima i to čas italijanski, čas francuski. Bezbroj puta pokušava da se rukuje sa lekarima. Pada u oči da pacijent, koji je dugo bio u Italiji, često ne zna ili pogrešno zna najjednostavnije reči u rečenicama koje govori na italijanskom. U pogledu sadržaja, zapaža se bujica ideja njegovog ćeretanja, povremeno govori o svojim velikim kompozicijama i peva probe iz njih, govori o svojim „savetnicima i slugama”. Dok govori skoro neprekidno pravi grimase.
Izvodi iz bolničkog dnevnika u Jeni, od januara do oktobra 1889:
On bi da njegove kompozicije budu izvedene, manje se seća i razmišlja o mislima i mestima iz svojih dela, uvek tačno označava lekare, dok za sebe misli čas da je herceg od Kamberlenda, čas da je car, itd., tvrdi: „Na kraju sam bio Fridrih Vilhelm IV”. „Moja gospođa Kozima Vagner me je dovde dovela.” „Noću su me proklinjali, primenjivali najstrašnije mašinerije. “ „Hoću revolver, ako je istinita sumnja da velika kneginja planira tu svinjariju i atentat na mene. “
Noću stalno mora da bude izolovan. Često se maže izmetom. Jede izmet. Urinira u svoje čizme ili svoju čašu i pije urin ili se njime maže. Jednom je nogu namazao izmetom. Zamotava izmet u papir i stavlja ga u ladicu. Skuplja komadiće papira i krpe. Česti napadi besa.
Šutnuo je drugog pacijenta. Noću je video „sasvim poludelu ženicu”. „Kod mene su noćas bile 24 kurve. “
Sasvim iznenadno razbija nekoliko okana. Tvrdi da se iza prozora videla puščana cev. Lomi jednu čašu za vodu „da bi pristup sebi sprečio komadićima stakla”. Često moli za pomoć protiv noćnih tortura. Skoro uvek leži na podu pored kreveta. „Biću jednako otrovan.”
Majka Overbeku, 9. aprila 1889:
Pre jednoga sata moj sin je bio poslat na odeljenje za mirne bolesnike, bio je to pokušaj. Spava prilično dobro i bez sredstava, apetit odličan. Nema nikakvih želja da se nečim bavi i njegovi razgovori su još uvek zbrkani. Najveću radost mu čini kad mu se neko obrati na italijanskom ili francuskom…
Tridesetog marta rekli su da može da ostane na odeljenju za mirne bolesnike, iako je povremeno još uvek veoma glasan i postoje časovi kada mora da bude sam… U poslednje vreme često se tuži na jaku glavobolju i izgleda da ima bolove oko očiju… Uopšte sada više nego ranije ima svest da je bolestan i uglavnom zna da je u jednoj bolnici u Jeni i obraća se Binsvangeru i Cienu tačnim imenima.
Ideje veličine, koje su ga na početku činile tako srećnim, iščezle su.
Majka Overbeku, 1. novembra 1889:
Juče sam ponovo bila kod njega… Lekar je rekao da je ujutro bio veoma razdražen i da posle podne nije bio tako prijatan kao pre 14 dana. Raspitivao se o Krugu i hvalio ga kao otmenu pojavu, rekao da bi se on mogao pojaviti na dvoru sa svojim dobrim manirima, hvalio je i njegovu ženu i krasnu decu, kako se mala gospođa lepo ponaša i ume da se predstavi. Pošto se njegov razgovor mora pratiti, a ja sam imala kod sebe komad papira u obliku karte, rekla sam mu da bi mogao tu da napiše par reči Lišenu, na šta je odmah pristao. Ali, njegovo pismo je nerazgovetno i počinje:
„Draga moja skakutava životinjice, takozvana Lama Padelhen! Tek što zazvoniše preda mnom reformatorska zvona moje garnizonske crkve, majčica me je okrepila ,mućenicom‘. – Vreme najzad teško da se može okarakterisati! Desetostruka je neverovatnost, sa svojim plavim okom treba da odeš odavde!” Dalje se ništa više ne može odgonetnuti.
Nastaviće se
Werner Ross: Der angstliche Adler – Friedrich Nietzsches Leben, Štutgart 1980.
Preveo sa nemačkog: Saša Radojičić
