Solidarnost je reč koja nam već dugo nedostaje. Solidarnost je možda način za rešenje ili bar ublažavanje problema. Ona već dugo nedostaje ljudskim bićima. Nedostaje Evropi…
Aki Kaurismaki (4. april 1957., Orimatili, Finska) je finski filmski režiser i scenarista. Njegove filmove odlikuje specifičan vizuelni stil, koji podseća na francuske filmove 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Radnja je uglavnom jednostavna i dešava se u Helsinkiju. Humor je specifičan, prepun džarmušovske ironije…
Uvek sam voleo bajke, ali u stvarnom životu bih voleo da vidim kako vuk, umesto Crvenkape, proguta ljude sa Volstrita. Volim ljude, ali volim i pse, jer oni ne govore i ne pričaju, poput ljudske rase, gluposti. Zato u mojim filmovima ima pasa…
… Završio je studije medija na Univerzitetu Tampere. Nazivaju ga autorskim režiserom jer u filmovima pokazuje lični pogled na temu filma i umetnosti uopšte. Gluma u njegovim filmovima je redukovana, dijalozi su kratki, jednostavni, ali izrečeni na besprekornom finskom književnom jeziku… Kaurismaki kao filmski autor posebno akcentuje svoj britki, crni humor koji simbolizuje apsurdnost gubitničke pozicije njegovih marginalizovanih i poniženih junaka. Akijevi junaci imaju samo jedan izraz lica: i kada rade, i kada piju i kada se druže… imaju samo jedno lice i sa tim licem idu kroz ceo svoj život. Oni su usamljeni, poniženi i ćutljivi pripadnici obespravljene radničke klase u stalnoj potrazi za poslom i ljubavlju…
Tišina je prostor bez buke, i meni i mojim filmovima je neophodna … Mnogo sam naučio o filmovima od Žan Pjer Melvila, od Marsela Karnea, Žaka Tatija, Renea Klera. Naravno, i Čaplina, Bunjuela, Hičkoka… Kada malo bolje razmislim, ja u svet filma nisam doneo ništa svoje. Krao sam, ali nisam to mnogo mogao činiti bez skakanja od polurealističkih bajki do ozbiljnih melodrama.
Uvod u proletersku trilogiju
U početku filmske karijere kreće kao ko-reditelj zajedno sa bratom Mikom Kaurismakijem. Debituje sa filmom Zločin i kazna(1983.) po romanu F.M. Dostojevskog. Film Senke u raju (1986.) obrađuje tematiku radničke klase specifičnim stilom baziranim na socijalnom realizmu – minimalistički i humoristički. Film predstavlja ljubavnu priču čiji su protagonisti skupljač smeća i blagajnica. Senke u raju označavaju uvod u tzv. proletersku ili gubitničku trilogiju…
Kaurismaki priča toplu ljudsku priču sa dna društvene lestvice, obojenu specifičnim humorom, atmosferičnom, redukovanom glumom, bluz energijom i melanholijom trpljenja (ogrnutim numerama John Lee Hookera i Elmora Jamesa koje bude nadu i vraćaju veru svima onima koje uglavnom ne primećujemo u žurbi i sebičnosti) i atmosferom hladnog, dalekog Helsinkija kojeg sunce života retko kad ugreje…
Tamo gde interesi i sebičnost (u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni…
Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila… Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju…
Dobri stari rokenrol i duh bluza,čudesni retro enterijer,stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta.
Obojen snažnim autorskim pečatom i specifičnom ljudskom toplinom hladnog Severa, atmosferom koja priča sama za sebe, film Senke u raju predstavlja siže, kroki sve one humane energije i borbenog duha malog čoveka koji će obeležiti bogato i originalno filmsko stvaralaštvo sjajnog finskog reditelja i umetnika Akija Kaurismakija, kulminirajući u remek delima poput Lenjingradski kauboji idu u Ameriku ili Avr…
Film Arijel (1988.) Kaurismakijeva je crnohumorna drama, priča o finskom rudaru koji proživljava golgotu jer je njegov otac izvršio samoubistvo, a on biva nepravedno optužen za ubistvo. U zatvoru sanja san o odlasku iz zemlje i novom životu. On potom beži iz zatvora, ali stvari ne idu onako kako je planirao… Na kraju, glavni (anti)junak pronalazi sreću i spas pod okriljem ljubavi prema ženi i stiže do broda spasa i nade, zvanog Arijel, kojim kreće u neki novi svet gde prestaju nasilje, nepravda i strah… Specifičnom atmosferom hladnog Severa pretapaju se i dominiraju, na čudesan, melanholičan način uklopljene šarolike muzičke varijacije : od suptilnog finskog tanga, unutrašnje sreće obojene čudesnom setom i kabarea, do punka, rockabillyja i ranog rock and rolla … Tim i takvim muzičkim izobiljem i šerenolikošću Kaurismaki (poput svog prijatelja i još jednog jedinstvenog filmskog otpadnika od mejnstrima i svojeglavog genija originalne estetike – Džima Džarmuša, takođe duboko angažovanog umetnika) boji vlastiti, jedinstveni umetnički izraz i osoben stil unutar kojeg se pretapaju, preklapaju i stapaju elementi bunta, naturalistički obojenih socijalnih drama, film noira, reducirane glume i crnog humora – naglašeni kontrastom hladno plavičastih i toplo, jarko crvenih boja i tonova, krajnosti melanholije, tišine i čudesne pomirenosti sa sudbinom unutar kojih se kreću njegovi neobični (anti)junaci, sasvim obični ljudi sa dna socijalne lestvice, uglavnom proleteri i gubitnici na obodima savremene bezdušne, dekadentne civilizacije, perfidnog i perverznog robovlasničkog sistema po dubinama socijalnog dna … društvene margine, skrajnute i neprimetne u opštem rasulu bezočnosti, gde još jedino postoji toplina nekadašnje ljudske duše …
Film Devojka iz fabrike šibica (1990.) poslednji je deo Kaurismakijeve trilogije. Glavnu ulogu tumači legendarna finska glumica Kati Outinen. Ona je mlada žena koja radi u fabrici šibica. Njen posao i privatni život pate od monotonije i bezperspektivnosti. Jednog dana ona odlučuje da radikalno promeni svoj beznadežni život… Kupuje haljinu, odlazi na ples, tamo upoznaje izvesnog gospodina i nakon burne noći provedene s njim ostaje u drugom stanju… U tom trenutku svi joj osim brata okreću leđa… Odbačena i ponižena, ona odlučuje da se osveti svim muškarcima – prvo bezobzirnom ocu svog deteta, zatim surovom očuhu koji je zbog neželjene trudnoće izbacuje na ulicu i napokon jednom slučajnom pijanom udvaraču… Ona sipa otrov za pacove u njihovo piće… Čitava radnja filma odvija se gotovo bez dijaloga…
Prvo međunarodno priznanje dobija filmom Lenjingradski kauboji idu u Ameriku (1989.). Film je priča o osmočlanoj grupi finskih pevača koji sa menadžerom odlučuju da odu u Ameriku i počnu muzičku karijeru. Očekujući slavu i bogatstvo u obećanoj zemlji, kupuju stari kadilak i kreću na turneju po američkim gradovima… Ekscentričan, parodičan, urnebesan i neponovljivo uvrnut, lucidni kaurismakijevski biser...
Kreativni vrh smešten između kontrasta jarko crvenih i melanholično plavih tonova hladnog Severa
Unajmio sam plaćenog ubicu (1990.) je film koji nastavlja Kaurismakijevu preokupaciju motivom usamljenih antijunaka, napuštenih od sreće, koji se nakon bezuspešnih pokušaja integracije u kruto, hijerarhijski ustrojeno društvo počinju ponašati radikalno…
Nakon 15 godina predanog rada u uredu, činovnik Henri(Anri) B., dobija otkaz, postajući na taj način samo još jedan gubitnik u svetu jurnjave za profitom gde se ne biraju sredstva za ostvarenje cilja… Usamljen i očajan on pada u još dublje beznađe i odlučuje se na samoubistvo… Pošto ne uspeva da sam sebi oduzme život ( posle niza alanfordovsko-kaurismakijevskih tragikomičnih pokušaja) , on unajmljuje plaćenog ubicu… U međuvremenu, on u jednom od barova u kojima leči očaj alkoholom upoznaje prodavačicu cveća – lepu Margaret, zaljubljuje se u nju i napokon shvata da je ljubav ta koja njegovom bednom životu daje novi, puni smisao… U trenutku kada se unajmljeni ubica pojavljuje, počinje prava drama…
Na kraju filma, kroz niz melanholijom obojenih, tragikomičnih scena, doznavši da boluje od kancera pluća plaćeni ubica izvršava samoubistvo, uz rečenicu: Život je razočarenje!. Kaurismakijevski obrt je potpun…Ljubav još jednom pobeđuje smrt, a nada i vera očaj…
U još jednoj moćnoj drami minimalističkog stila, sjajne muzike i kaurismakijevske čudesne atmosfere obojene jarko crvenim i melanholično, nebesko plavim tonovima (koji dominiraju njegovim originalnim vizuelnim izrazom), smirenosti, redukcije i trijumfa humanističkih, pravih vrednosti i ljubavi, kultni finski režiser, Aki Kaurismaki priča priču o modernom, gramzivom, bezosećajnom i hladnom svetu trke za profitom( gde cilj opravdava sva sredstva) u kojoj, na sreću, ipak pobeđuje ljubav… Scene u kojima se pojavljuje sam Kaurismaki (kao prodavac naočara) i Džo Stramer (the Clash) kao muzičar koji nastupa u jednom od niza čudesnih barova( čija atmosfera boji film i daje mu poseban filing sete) daju posebnu draž filmu, nakon kojeg Kaurismaki definitivno potvrđuje svoj status kultnog filmskog režisera…
Vrhunac Kaurismakijeve verovatno najkreativnije i najautentičnije filmske stvaralačke faze kulminira fascinantnim ostvarenjem Boemski život (1992.). Snimljen u Parizu, po noveli Henrija Murgera Scene iz života umetnika. Kaurismaki daje svoje viđenje kultnog romana Džordža Orvela Niko i ništa u Parizu i Londonu, gorku socijalnu satiru…
Trojica umetnika slučajno se sreću u velikom gradu. Po zakonima bede i siromaštva oni preživljavaju iz dana u dan. Žive teško, boemski, ali rade ono što vole… Prolazeći kroz nizove teških, tragikomičnih situacija, oni ne dozvoljavaju da ih nevolje svakodnevnice slome… Kaurismaki vešto gradi priču o temeljnim ljudskim vrednostima – ljubavi, slobodi i prijateljstvu, koja se pretvara u tragičan kraj… Uprkos svoj seti i tragici, životarenju ljudi velikog umeća i duha na dnu društvene lestvice sveta okrenutog hladnoj materijalističkoj koristoljubivosti, na kraju svega ipak pobeđuje ljubav, humana nota saosećajnosti i žrtvovanja za druge… Humanista Kaurismaki okreće leđa svetu hladne uzaludnosti i zlobe, nudeći kao odgovor čisto srce koje isijava ljubav prema bližnjem…
… To su Rodolfo, albanski slikar bez vize, Marsel, siromašni dramski pisac i Sčaunard, irski postmodernista i kompozitor – trojica dekintiranih avanturista, skrajnutih na marginu sveta, ali neizmerno okretnih ljudi spremnih na odricanje i žrtvovanje za svoje ideale i prijatelje… Ljubav i poverenje su jedina spona u njihovim turbulentnim životima, koja im pomaže da opstanu…
… Naglašen kontrastom crno-belih tonova, čudesnom romantikom i spleenom večnog Pariza i zaodenut melanholijom francuskih šansona, toplinom ljudskog srca i duše( gotovo zaboravljenih u današnjem hladnom svetu bezosećajnosti i egoizma), Kaurismakijev Boemski život izrasta u malo remek-delo velikog čoveka, umetnika i humaniste. Ovaj neverovatno emotivni film ogledalo je čiste ljudske duše spremne da se kao cvet ljubavi žrtvuje do kraja, nesebično, za druge ljude, u svetu koji je odavno već potonuo u tamu sebičnosti i licemerja – ponor bezosećajnosti u kome nestaje poslednja iskra ljudskosti, lepote, topline i sreće…
… Parodičan u detaljima (trotočkaš u stilu braće Trotter, pas zvani Bodler…), nalik na crno-beli strip unutar kojeg se kreću antijunaci modernog sveta, zaboravljeni i gurnuti na marginu neprimetnih i beskorisnih stranaca, nadahnut poezijom Remboa i duhom vanvremenske pariske boemije umetnika i mali-velikih ljudi( čije merilo bogatstva i smisla života nisu novac i jalovi, po dušu i telo ubitačni rad), film Boemski život na mala vrata, gotovo neprimetno, ulazi u svet vrhunskih filmskih ostvarenja čija toplina, seta, humani karakter, snaga iskrene emocije, romantika i snažan bol gubitka voljene osobe razdiru srce svakog iole osećajnog čoveka, nikog ne ostavljajući ravnodušnim…
… Čaplinovska crno-bela nota i estetika snažne emotivnosti i melanholije izviru iz dubina ovog impresivnog ostvarenja dajući mu moćan ton vanvremenske lepote i topline neiskvarene i saosećajne duše… Kaurismakijev portret čiste ljubavi, ljubavi kao vrhunske ljudske žrtve za druge, žrtve koja jednostavno nema cenu… Kaurismakijev put ka svetlosti i toplini ljudskog srca i duše u hladnom svetu interesa bez ljubavi…
Finska trilogija – fazanovo pero na krilima vetra
Kaurismakijev stil podseća na francuske reditelje J.P. Melvila i Roberta Bresona. Atmosferična gluma i jasna i jednostavna priča postavljena u zanimljivom ambijentu sa atmosferom koja priča sama za sebe i jako specifičnim humorom čine unutarnju magiju njegovih filmova. Socijalni realizam je naziv za njegovu originalnu vizuelnu kinematografsku stilizaciju koja najbolje opisuje njegovo stvaralaštvo. Humor je sličan onom koji se sreće i u Džarmušovim filmovima… Omiljeni Kaurismakijevi reditelji su Fazbinder i Bergman, a reditelj s kojim ga najviše porede (pre svega stilski i tematski) je Džim Džarmuš , još jedan osobenjak i buntovnik s razlogom(Džarmušova posveta duhu i delu Akija Kaurismakija kroz završni deo omnibusa – Noć na Zemlji (Helsinki), impresivna je oda autorskom filmu, specifičnom humoru,duši čoveka i čudesnoj lepoti, lepoti samoj po sebi…)…
Volim Fazbinderovo ludilo i tugu. Osećam se veoma slično.
Jedan Bergmanov film je, ako vam je to po volji, kao dvadesetčetvrti deo sekunde koji je metamoforziran i produžen na sat i po vremena. To je jedan svet između dva treptaja oka, tuga između dva otkucaja srca, životnost između dva udarca dlanovima.
Grad u kome uglavnom snima je Helsinki tj. njegovi delovi u kojima živi i radi radnička klasa. Likovi su često siromašni i izgubljeni pojedinci, socijalni slučajevi , sasvim obični ljudi u gramzivom i zlobnom svetu bezdušnosti prinuđeni na borbu za goli opstanak, otpor i smelo odupiranje modernim robovlasnicima i licemerima koji su prigrabili sve bogatstvo sveta…
Plutajući oblaci (1996.) bili su prvi deo nove kaurismakijevske, tzv. finske trilogije… Bila je to surova i iskrena priča o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, posledicama koje proističu iz uzroka poremećenih vrednosti i užasa sveta – bez utehe, zatrpanog smećem materijalističkih ,, vrednosti“ i sebičnosti… Na nju se nadovezuju impresivni Čovek bez prošlosti (2002.), potresna priča o gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost, nadu koja nikad ne umire bez obzira na trnovit čovekov ovozemaljski put iskušenja i stradanja. Treći deo trilogije, Svetla u sumraku(2006.) priča je o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde. Priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera…
Drifting Clouds je prvo od tri Kaurismakijeva finska ostvarenja, i prati život vozača tramvaja koji gubi svoj posao. Nedugo potom, restoran u kome radi njegova žena se zatvara. Previše ponosni da bi primali socijalnu pomoć, pokušavaju pronaći nova radna mesta. Ali totalno su nespretni i nemaju mnogo sreće u onome što su zamislili, nevolje se samo nižu…
Film je izabran za Finskog kandidata za najbolji strani film na 69-oj dodeli oskara, međutim, nije nominovan. 1996. je osvojio je nagradu Ekumenskog žirija, na Filmskom festival u Kanu…
U glavnim ulogama filma Čovek bez prošlosti pojavljuju se Marku Peltora, Kati Outinen i Juhani Niemela. Film prati život čoveka koji po dolasku u Helsinki biva toliko pretučen da dobija amneziju. Zbog nemogućnosti sećanja sopstvenog imena i bilo čega iz prošlosti, ne uspeva dobiti zaposlenje niti iznajmiti stan, pa započinje život van grada trudeći se da postepeno vrati svoj život u normalne tokove… Kroz toplu ljudsku priču Kaurismaki nam prikazuje život obezglavljenog i pretučenog čoveka bez identiteta i novca dok luta najsiromašnijim delovima Helsinkija i živi na pristaništu u kontejneru za tovar. Upoznaje radnicu Armije spasa i zaljubljuje se u nju. Otkrivši ljubav, primoran je da upozna neke od životnih vrednosti kojih čovek ne treba da se stidi. Ova jednostavna priča govori o ljudima koji još uvek znaju kako da budu dobri, brižni i nežni.Mali ironični obrti, kao i sjajan humor, nasmejaće vas čak i u trenucima u kojima se junak filma bori protiv društva punog predrasuda koje nije u stanju da veruje čoveku bez imena. Kaurismaki je stvorio film u kome neustrašiva i moćna forma, boje i sredstva izražavanja ukazuju na svest o tradiciji finskog i evropskog filma, kao i na čvrst novi stil njegovog umetničkog sveta…
… Šta se događa kada čovek izgubi pamćenje? Na koji način država tretira ljude koji su ostali bez sećanja i dokumenata? Postojiš li ako ne poseduješ dokumente? Je li gubitak pamćenja uvek nužno loša stvar? Kaurismäki drugim filmom finske trilogije uspeva istovremeno istražiti kompleksna pitanja ljudske prirode, a pritom i ostati u okvirima svoje priče o društvu zatrovanom letargičnim službenicima i nasilnim pojedincima koji uspevaju zaobići ruku pravde. Istražujući korene kapitalizma, The Man Without a Past film je kojim Kaurismäki potvrđuje svoj status jednog od najbitnijih evropskih reditelja te osigurava svoju poziciju u istoriji evropskog filma.
Čovek bez prošlosti je nominavan za nagradu Akademije za najbolji strani film 2002. Iste godine, osvojio je Grand Priks na Filmskom festival u Kanu.
Svetla u sumraku završetak je trilogije započete filmom Plutajući oblaci (1996.) i nastavljene filmom Čovek bez prošlosti (2002.). Dok se prvi film trilogije bavio nezaposlenošću, a drugi beskućništvom, tema filma Svetla u sumraku je usamljenost.
… Koistinen (Janne Hyytiäinen) je noćni čuvar u trgovačkom centru u Helsinkiju. On je prilično povučen i nema mnogo sreće sa ženama. Jedina žena u njegovom životu je Aila (Maria Heiskanen), koja ima štand za prodaju hrane na koji Koistinen navraća po povratku sa posla. On obično ubija vreme u obližnjem kafiću u kojem će prvi put sresti Mirju (Maria Järvenhelmi), prelepu devojku kojoj se Koistinen sviđa. Neiskusni mladić je odmah oboren s nogu i spreman ju je oženiti, čak i pre prvog sastanka. Ono što on ne zna je da je Mirja zainteresovana za njega iz sasvim drugih razloga. Naime, ona radi sa Lindholmom (Ilkka Koivula), kriminalcem koji ju je unajmio da od Koistinena dobije sigurnosne šifre kako bi što lakše opljačkao trgovački centar… „Svetla u sumraku“ pokazuju usamljenost i svakodnevni sadizam viđen kroz život povučenog Koistinena. Glavni lik je bukvalno sam do poslednje scene u filmu. To je priča o čoveku senci, ili pre o svetu koji koji je prividan za sanjara koji poštuje neke stare vrednosti. On je moralni agent i to na način koji se ne uklapa u pravila sveta u kome živi. Kroz jednu ekstremno zatvorenu tvrđavu uma otvara se širok pojas društvenih preispitivanja. To je paradoks ovog filma, ali ujedno i njegova lepota.
Kaurismakijeva angažovana umetnost (mekanih , humanističkih nijansi ) , smeštena izmešu kontrasta toplih,jarko crvenih tonova(prigušenog finskog tanga) i melanholično plavih,hladnih boja nehumanog sveta, nešto je što ga već za života čini klasikom autorskog filma i privlači iskrene filmofile sveta unikatnom magijom finskog maestra pokretnih slika…
Nakon znamenite finske trilogije, surovih i iskrenih kaurismakijevskih priča o o nezaposlenosti, alkoholizmu i depresiji, gubitku identiteta i novoj nadi, iskrenoj veri koja veliča hrabrost, borbenost i istrajnost , te priča o usamljenosti i borbi malog čoveka u svetu nepravde, priča o čoveku sanjaru, moralnom i neuklopljenom u svet, koji poštuje neke stare i davno zaboravljene vrednosti – zatrpane bukom ludaka i licemera) Kaurismaki nastavlja svojim jedinstvenim putem originalnog filmskog autora, usamljenika i čoveka humaniste. Film Avr (2011.) dirljiva je priča sa karakterističnim kaurismakijevskim crnim humorom, priča o Marselu Marksu, bivšem piscu i boemu pariskih ulica, koji je, odbacivši velegradski spleen sa literarnim ambicijama, došao u francuski grad Avr i počeo da radi kao čistač cipela…
Avr je potresna i nepretenciozno topla ljudska priča humaniste Kaurismakija, film o borbi običnog, poniženog i obespravljenog čoveka sa dehumanizovanim sistemom zapadnog društva…
Zaplet je s jedne strane fokusiran na uličnog čistača cipela čija žena umire, i emigranta afričkog porekla, praktično dete, s druge strane. Marcel (Wilms) je čistač cipela, i dok pratite njegovu dnevnu rutinu, odabir lokacija, opremu koju koristi i dok shvatate specifičnu ležernost kojom odiše pri povratku kući, nekako mu ipak zavidite. Arletty (Outinen), njegova zaista voljena supruga, i asimilirana Francuskinja ga čeka uz spremnu večeru. Paralelna priča počinje na dokovima ovoga lučkog grada, gde u kontejneru policija pronalazi emigrante. Idrissa (Miguel), dete, uspeva pobeći, ali ne pre no što ga policija fotografiše te lov na dečaka počinje. Već vam je jasno da će se njegov i Marcelov put ukrstiti. Borba za život u bolnici, borba za život u emigraciji…
… I tamo gde interesi i sebičnost ( u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni…
Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila… Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju… Le Havre je mali film, melanholičan, često posut muzikom harmonike, i radostan, pun tople emocionalnosti… Le Havre je Kaurismakijeva setna oda iščezavajućem svetu ljudskosti i solidarnosti, onom poslednjem humanom u nama što ponestaje, gubi se u svetu gramzivosti, licemerja i samoljublja većine…
Dobri stari rokenrol i duh bluza,čudesni retro enterijer, stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta…
… Čistač cipela Marcel Marx (Andre Wilms) koji živi u predgrađu francuskog grada Avra sa bolesnom ženom, i ne baš puno ušteđevine, dobija priliku da spase dečaka Idrissu, ilegalno dospelog iz Gane, koji se uputio na britansku stranu La Manša. Prihvativši na sebe ovaj posao, Marcel postepeno u akciju sakrivanja dečaka uključuje ceo komšiluk – pekarku, prodavca povrća, vlasnicu bara i svog kolegu, čistača cipela, takođe ilegalnog emigranta što Kaurismakiju pruža priliku za prikazivanje galerije malih i skrajnutih ljudi nalik njegovim ranijim ostvarenjima. Iako isprva ne preterano naklonjeni prema Marcelu koji, poput još jednog spasioca iz Čoveka bez prošlosti dobija bakšiš od požrtvovane supruge (Kati Outinen, jedna od omiljenih glumica ovog reditelja) kako ne bi propio celu dnevnicu, kada saznaju da pomaže dečaku, svi mu otvaraju vrata. Otuda Marcel s punim pravom može da kaže Idrissinom dedi: “Ne brinite. Nisam sam. Imam prijatelje.”
‘’ Znate šta, ako nismo ljudi mi onda ne treba ni da postojimo. Ko smo onda mi? Film i njegove poruke ne mogu da imaju preterano veliki uticaj, ali je moja iskrena namera bila da i sa filmom „Druga strana nade”( kao prethodno sa filmom ‘’ Avr”) pokušam da nateram ljude, koji ga budu gledali, da shvate da smo svi isti, da smo svi ljudi. Da shvate da je danas on izbeglica, a već sutra to možeš biti ti. Gde je naša humanost? Zar smo zaboravili da smo samo do pre nekih sedam decenija imali na evropskom tlu oko šezdeset miliona izbeglica. Baš kao i danas.”
… Nakon što mu se žena iznenada i teško razboli (sa gotovo nikakvom nadom da će preživeti) Marsel kreće usamljen u misiju spašavanja dečaka i borbu za goli opstanak, vodeći čudesnu bitku na više frontova … Na kraju, uz pomoć prijatelja i jake vere organizuje humanitarni koncert da bi dečaku sakupio novac za put … Ljubav, humanost i neviđena ljudska toplina na kraju pobeđuju sve nedaće – dečak uspeva da napusti Avr i krene put Londona, dok na čudestan način Marselova žena uspeva da pobedi bolest i gotovo sigurnu smrt …
… Minimalistička priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci Le Havre (Francuska) u koju je na putu za London stigao u brodskom kontejneru, Kaurismakijev je odgovor na temu nemorala i hipokrizije evropskih moćnika.O tome nam on priča. Na francuskom jeziku. Na njemu svojstven crnohumoran način. U postmodernističkom stilu i retrodizajnu, nudeći gledaocima svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, upirući prstom u agresivno ignorantsko imigrantsku politiku Evrope. I što je još važnije – Kaurismaki nam (u) kazuje i to da ima ljubavi, čiste i neiskvarene ljudske sreće i međuljudske solidarnosti. Makar samo u ’’Avru“, u još jednoj neobičnoj konstrukciji prikaza života koji liči na film.To je (život kao film) i inače specijalnost ovog kultnog finskog autora čija dela krasi jednostavnost autorskog pristupa, toplina u ophođenju sa likovima, apsurd egzistencije u svim njenim tužnim, ali i lepim trenucima, ali i metafilmske reference na prethodna dela i omaže. U ovom slučaju, reč je o autorskim reminiscencijama na vlastite filmove ’’Život boema“, ’’Unajmio sam plaćenog ubicu“ čak i na ’’Lenjingradske kauboje“ i omažu filmovima francuskog reditelja Jean-Pierre Melvila…
… Helsinšku luku koju pamtimo iz Kaurismakijevih filmova ’’Senke iz raja“ i ’’Svetla u sumraku“ zamenila je luka u Avru, ali to je ona ista kaurismakijevska metafora samog življenja – iz luke odlaziš u potragu za srećom, u nju se vraćaš u smiraju života, u njoj živiš gledajući druge kako odlaze i dolaze, sačekuješ i ispraćaš, raduješ se i tuguješ. U toj Kaurismakijevoj luci i vreme i ljudi kao da su se zaustavili negde u sedamdesetim godinama prošlog veka. U autorovoj nostalgičnoj prošlosti. Nema novih fasada, nema savremenih automobila, elektronskih uređaja. Samo uske uličice, starinski barovi iz kojih se čuje romantični zvuk harmonike, pekare, male trgovine u kojima neobična lokalna zajednica, apsolutna isključena iz sveta spektakla, trke za novcem i prestižom bilo koje vrste, pronalazi sve što joj treba…
… Lokalni ribari su pravi filozofi koji raspredaju o ruskoj literaturi, policijski službenik koji mrzi ljude, propali pisac koji s duhovnim mirom drugima čisti cipele i njegova, ne zna se od čega, obolela voljena supruga, šankerka, prodavačica, maleni crni dečak u čijem spašavanju sudeluju svi iz zajednice. Sve sami ljudi čija dobrota proizvodi dobrotu, u autorovom svetu nepopravljivog optimizma, lepote življenja, istinske osećajnosti i prepoznatljive poetike apsurda…
… Ovako okarakterisanim likovima u sjajnom tumačenju njegovih voljenih glumaca Andrea Vilmsa, Kati Outinen, Žan-Pjera Darusena i malenog Miguela (kaurismakijevska ’’ukočena“ gluma i deklamacija retkih replika), Kaurismaki podređuje i scenografiju i muziku (nezaboravna rok sekvenca nastupa benda Little Color) i ritam filma u kojem je jedini negativni junak sam licemerni društveni sistem. Međutim, čak ni on neće uspeti uništiti solidarnost tih malih ljudi u zajednici. Kaurismaki nas je sa svojim eksplicitnim autorskim stavom uverio da to nije nemoguće. I zato film Le Havre nije za propuštanje. Posle njega ćemo se svi malo osećati boljim i plemenitijim no što u stvarnosti zapravo jesmo … Jedinstvena filmska magija čudesnog Kaurismakija još jednom se pretvara u snažnu veru u čoveka i humanost, budeći nadu u neki mnogo bolji i pravedniji svet obojen lepotama njegove angažovane umetnosti i ljudske topline …
Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti.
Filmom Avr Kaurismaki nas u stvari uvodi u svoju treću trilogiju – trilogiju izbeglica ili pak ‚‚imigrantsku“ trilogiju, koje dolaze u Evropu tražeći azil i posao … Drugi deo trilogije predstavljen je filmom Druga strana nade (2017), ništa manje potresnim, bajkovitim i humanim delom, još jednom humanom i toplom ljudskom pričom o nekoristoljubivoj pomoći čoveka nekome ko je potpuni stranac, u ovom slučaju imigrant iz dalekog sveta …
Radnja filma je sledeća : Kaurismaki kreira dva odvojena toka radnje koja se u jednom momentu spajaju… Finski trgovac, Vikstrom, iznenada napušta svoju ženu, rasprodaje preostale zalihe robe, sa dobijenim novcem odlazi da se kocka gde višestruko povećava imetak i potom kupuje neugledni restoran zadržavši radnike… Za to vreme sirijski mladić Kaled se posle dugog izbegličkog lutanja po Evropi slučajem obreo u Helsinkiju, gde se prijavljuje vlastima tražeći azil. On se na tom putovanju odvojio od svoje sestre Miriam koju za sada bezuspešno pokušava da nađe. Nakon što mu je zahtev za azil odbijen, Halid beži iz imigrantskog prihvatilišta… Posle nekog vremena provedenog u skrivanju na ulicama sreće se sa Vikstromom (tu se razdvojene linije pripovedanja spajaju) koji mu ponudi posao u restoranu, pribežište, obezbedi mu novi identitet i udesi da se pronađena Kaledova sestra relativno bezbedno prebaci u Finsku i sretne sa svojim bratom…
… Druga strana nade vraća čarobnom svetu filma starog, dobrog, minimalističkog i u svom retro stilu prepoznatljivog Akija Kaurismakija … Tu su svi elementi koji ga decenijama čine tako originalnim i jedinstvenim autorom : topla ljudska priča (ovaj put o dvojici izbeglica – jednog doslovnog koji beži od rata iz rodne Sirije i drugog, Finca, koji beži od svog starog života), bez suviše reči, škrtost na scenografiji i pokretima kamere… Tu su elementi filma u kojem vlada mir i tišina, kao totalni kontrast vladajućim, ispraznim, nehumanim, hladnim i bučnim američkim blokbasterima (bez duše i ikakve ljudske topline) … Kao i u prethodnom, filmu Avr iznova je tu kao mesto radnje lučki grad i neobično prijateljstvo jednog imigranta i čoveka iz lokalne sredine … U svom kaurismakijevskom stilu, natopljenom melanholijom crnog humora, Kaurismaki prepoznatljivo kombinuje politiku i poetiku , tragediju i komediju, oslikavajući svoj tipični svet uz pomoć svog stalnog direktora fotografije Tima Salminena …
Njegovi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja… Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti…
Nema koristi od nadanja, o bilo čemu, najbolje je samo prepustiti se noći, ili leteti nisko kao fazanovo pero na krilima vetra, preko vrhova kuća, u daljinu… Život je kratak i mizeran. Budi veseo koliko možeš!.
Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta…
Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jedan od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma,umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.
by Dragan Uzelac and his litanies, 2015-03-28.
