The Black angel’s death songs

        New York city – najevropskiji američki megapolis, stecište nekolicine miliona ljudi  – mrava. Centar finansijske i političke moći, epicentar kulturnih i umetničkih dešavanja. Grad najvećih moćnika i gubitnika, svetski poznat po ’’cvjećarnici grupe TNT”. Milje mnogih povijesnih dešavanja. Jedno od takvih, sredinom šezdesetih godina 20.veka, avangardno umetničkih stremljenja iznedriće jedan od najuticajnijih alternativnih rock bendova – znameniti THE VELVET UNDERGROUND. A kako je i gde sve zapravo počelo?

Andy Warhol’s factory

        Početak priče o Velvetima neizbežno je vezan za dva značajna njujorška kluba šezdesetih godina dvadesetog veka – Café bizarre & Max’s Kansas city i, jednog od bitnih umetnika 20. stoleća – legendu pop arta, Andy Warhola. Njegov čuveni studio The Factory u zapadnom delu 47. ulice New Yorka, u periodu od 1963.-1968. godine bio je epicentar umetničkih dešavanja, otvoren najšarolikijem spektru ljudi 24 časa dnevno. Bilo je to mesto u kojem su se najdirektnije susretali i prožimali svet umetnosti, filma, muzike, poezije, biznisa i podzemlja – off scene megapolisa.

     Sredinom šezdesetih, kako legenda kaže, u pomenutom klubu Cafe bizzare odigrao se jedan od istorijskih susreta, sudbinski važan za potonji progres rock muzike – naime, po prvi put su se susreli Andy Warhol i članovi autentičnog benda u nastajanju – The Velvet underground.

      Osnivači benda bili su studenti Syracuse univerziteta – Sterling Morrison i Lou Reed. Reed, koji će vremenom postati ključni član benda u jednom od njegovih brojnih transformacija, bavio se, između ostalog, novinarstvom, glumom, komponovanjem i poezijom, objavljujući pesme u magazinu Fusion.

       Poznanstvo sa velšaninom Johnom Caleom dovešće u bend mladog studenta Eastman conservatoryja, koji je studije klasične muzike zamenio bavljenjem avangardnom muzikom u eksperimentalnoj grupi La Monte Younga. Nakon niza personalnih promena, poslednji član benda postala je bubnjarka Maereen Tucker.

      Ime benda preuzeto je iz naslova sado-mazohističkog romana Mike Leighta ’’The Velvet underground“. Naslovni citat pomenute knjige iz 1963. godine bio je: ’’Ovo je neverovatna knjiga. Šokiraće vas i zadiviti. Ali kao dokumentarac o seksualnoj korupciji našeg doba, obavezan je za svaku odraslu osobu koja razmišlja“.

     O šokantnim nastupima u ’’Cafe bizzareu”tokom 1966. Reed priča: ’’Rekli bi nam, još jednu ovakvu pesmu i otpušteni ste. I mi bismo izveli još jednu takvu pesmu i, naravno, bili smo otpušteni“.

     Reed i Cale imali su potpuno različite životne i umetničke pozadine. Cale je imao klasično iskustvo na klaviru i diplomirao je na londonskom Goldsmith Collegeu. Nakon diplome poslan je kao stipendista da studira modernu kompoziciju u Lenoxu u Massachusettsu, ali nakon što nije uspeo uspostaviti odnos s Aaronom Coplandom umesto toga otišao je u New York. Tamo je počeo raditi klavir s Johnom Cageom. Postao je i član najavangardnije muzičke skupine iz sredine šezdesetih, La Monte Young’s Theatre of Eternal Music, gde je počeo svirati električnu violu. La Monte je bio ekscentričan čovek koji je imao stan u New Yorku koji je imao svakodnevne probe koje su trajale oko osam sati dnevno, gde su svi sedili i zujali na jednom jedinom tonu. Lou Reed se nikada nije pridružio La Monteovom bendu, jer ga je zanimalo samo osnivanje rock benda koji bi mogao svirati njegove pesme. Postao je nesiguran i kada je morao trpiti druge jake ličnosti, koje su ugrozile njegovu poziciju, što je Lou imao i kasnije u karijeri. Cale i Reed su počeli svirati Reedove pesme iz zabave, i odjednom su one među njima stvorile snažnu vezu. Vezali su se ne samo muzičkom vizijom i mladalačkom anarhijom, već i unutar tajnog društva korisnika heroina.

     Iako su Cale i Reed dolazili iz vrlo različitih sredina i imali su vrlo različite stilove i ukuse, njih dvojica su ubrzo otkrila da imaju mnogo toga zajedničkog. Reedova dugogodišnja želja bila je spojiti književne ambicije pisaca poput Allena Ginsberga i Huberta Selbyja s energijom i neposrednošću rock & rolla. Cale se želio pomaći izvan  sveta avangarde i videti kakav bi mogući uticaj njegovih ideja imao na širu publiku. Reed (koji je diplomirao na katedri za englesku književnost) je bio impresioniran Caleovom avangardnom verodostojnošću. Reed je odsvirao Caleu neke od pesama na kojima je radio, uključujući ’’I’m waiting for the man“ i ’’Heroin“. Neke od pesama koje je Cale čuo u početku su mu zvučale poput folk muzike, žanra čija mu se jednostavnost malo sviđala. Međutim, nije trebalo dugo da Cale shvati razmere Reedovih ambicija.

’’Reed je pisao o stvarima o kojima drugi ljudi nisu. Ti su tekstovi bili pismeni, dobro izraženi, teški, romaneskni dojmovi života. Prepoznao sam kvalitetnu književnost u njegovim pesmama, što me fasciniralo”.

     Komplikovana dinamika odnosa Lou Reeda i John Calea počela se oblikovati upravo tada. Cale je ohrabrio Reeda da sebe ne smatra krhkim. Reed je, prisetio se Cale, ’’posećivao psihijatra koji mu je prepisao sredstvo za smirenje pod nazivom Placidyl. Kad sam ga pitao zašto, rekao je: Mislim da sam lud. Rekao sam mu: Jebote, nisi lud. Nisam verovao u njegovu shizofreniju. Sve što sam u njemu video bio je drugačiji način viđenja stvari. U svakom slučaju, nisam mogao verovati da bi neko ko je pisao tako dobre pesme mogao biti lud“. Cale se tada počeo povlačiti iz avangardnog sveta kako bi se usredsredio na rad s Reedom. Postao je odlučan pokazati Reedu šta tačno oni mogu učiniti s njegovim pesmama kombinujući Reedove revolucionarne tekstove i intenzivno poznavanje rock & rolla s Caleovim avangardnim pristupom muzici.’’Uklopio bih stvari koje je Lou svirao ravno u svoj svet“, napisao je Cale.’’On je bio iz drugog sveta muzike i savršeno mi je pristajao. Stvoreni smo bili jedno za drugo“. Reed je takođe služio kao mentor Caleu, koji je bio tačno Reedovih godina i upravo se iz Londona preselio u New York. Koliko god bio nepostojan u to vreme, Reed je bio ulični domorodac koji je poznavao lokalni teren. Dok je nastavio živeti s roditeljima na Long Islandu (nakon završenih studija), Reed je počeo sve više vremena provoditi u Caleovu stanu u ulici Ludlow 56 na Lower East Sideu. Područje se sastojalo od stambenih zgrada i potkrovlja koji su sve više postajali dostupni, legalno ili ilegalno, kako su proizvodne fabrike napuštale Manhattan. Najamnine u tom području bile su tih godina neverovatno jeftine, a umetnici su preuzeli te prostore. Filmski stvaraoci, muzičari, slikari, kipari i glumci mogli su živeti i raditi u velikim stanovima, a često bi u njima i postavljali predstave. Susedstvo je bilo izrazito urbano, ali, kao što je to često slučaj s New Yorkom, ta se sirovost pomešala s lirizmom i glamurom. Reed i Cale počeli su intenzivno raditi na pesmama u Caleovu stanu. Kako se njihovo prijateljstvo razvijalo, shvatili su da dele interese i izvan muzike i književnosti. Reedova konzumacija droga se nastavila (jedna od mladalačkih, studentskih navika), dok se Cale priseća sledećeg: ’’Pre nego što sam upoznao Loua, šmrkao sam, pušio i gutao najbolje droge u New Yorku, zahvaljujući La Monteu, ali nikad nisam ništa ubrizgao. Pušili smo travu, pili kiselinu i druge tablete”. Reed je tada Caleu po prvi put ubrizgao heroin.

     U julu 1965. novoformirani bend Velvet underground (nakon nekoliko personalnih promena) je snimio demo snimke šest pesama – uključujući ’’Heroin“, ’’I’m waiting for the man“, “All tomorrow’s party“ i ’’Venus in furs“ – u stanu u ulici Ludlow. Verzije te vrpce počele su kružiti gradom jer je bend tražio povećanu pažnju vlastitih demo snimaka i ugovor o snimanju. John Cale je doneo verziju vrpce u Englesku i dao kopiju Marianne Faithfull u nadi da će je ona proslediti svom dečku, Micku Jaggeru, ili producentu i menadžeru Rolling Stonesa Andrewu Loog Oldhamu. To se ipak nije desilo.

     Barbara Rubin, čije je filmove bend povremeno pratio, upoznala je grupu s Alom Aronowitzom, uticajnim novinarom i scenografom u New Yorku. Aronowitz, koji je pisao za New York Post i bio dovoljno pozicioniran da predstavi Beatlese Bobu Dylanu u njujorškom hotelu 1964., poznavao je svakoga i volio je da se stvari dogode. Nije baš bio obožavatelj Velvet Undergrounda, a kad je poveo svog prijatelja Robbieja Robertsona iz The Band da ih čuje, Robertson je bio potpuno odbojan. Ali Aronowitz je bio dovoljno zaintrigiran da poseti grupu dok su ga Brian Jones iz Rolling Stonesa i  Carole King čekali u limuzini da završi. Bilo službeno ili ne, nakratko je postao nešto poput menadžera Velveta.

    Aronowitz, koji je živeo u New Jerseyju, takođe je vodio folk-rock bend pod nazivom Myddle Class, koji je imao sedište u Berkely Heightsu. Aronowitz je rezervisao termin Myddle Classu za nešto poput svirke u rodnom gradu u srednjoj školi u Summitu, New York, i postavio je Velvet Underground kao predgrupu. Velvetima je to trebao biti prvi plaćeni posao: 75 dolara, što je ekvivalent mesečnoj stanarini za mnoge ljude u to doba. U tom momentu usledila je poslednja, ključna promena u bendu – na mestu bubnjara. Trebalo je pronaći zamenu za Angusa Mac Lisea, tadašnjeg, prvobitnog bubnjara benda, koji je odlučio otići nakon pomenutog, prvog plaćenog nastupa Velveta smatrajući to rasprodajom benda i dotadašnjih ideala, njihovih avangardnih stremljenja (zamislite nekoga ko je odlučio napustiti Velvete i proglasiti ih previše komercijalnim bendom!?!!). Reed, Cale i Morrison morali su brzo pronaći zamenu. Jedno ime koje se pojavilo bilo je Maureen Tucker, mlađa sestra Jima Tuckera, prijatelja Sterlinga Morrisona sa Univerziteta Syracuse kojeg je Reed takođe upoznao. Prelazak od bubnjara koji je svirao s jednim od vodećih minimalističkih vizionara tog doba do mlađe sestre prijatelja s fakulteta s Long Islanda koja nikada nije nastupala uživo mogao bi se u početku činiti kao korak prema dole, ali izbor Maureen Tucker pokazao se nadahnutim. Rock bend s bubnjarkom u to vreme bio je jednostavno nečuven. Moglo se to shvatiti kao trik, osim što  izgled Tuckerove uopšte nije odgovarao zapanjujućim kriterijumima.. Bila je mršava, slatka, a ne konvencionalno lepa i dečačkog izgleda. Njezino bubnjanje takođe je bio značajan odmak od većine rock bubnjanja. Premda daleko od virtuoza, bila je obožavateljica nigerijskog bubnjara Babatundea Olatunje, nemilosrdnih plemenskih džemova Bo Diddleyja i minimalističkog swinga Charlieja Wattsa iz Rolling Stonesa. Konačna verzija Velveta napokon je sklopljena.

      Susret sa pop art ikonom Andy Warholom širom im je otvorio vrata newyorške avangarde. Legenda je mogla da počne vlastito samoostvarenje.

I’m waiting for the man, sweet Jane

     John Cale je potom učinio da zvuk ranih Velveta napravi kvalitativni skok, od urbanog folka koji je u to vreme bio u modi do neklasificiranog novog žanra acid-electric folka. Jedan od prvih koji je bio impresioniran bio je pop art guru, Andy Warhol, koji ih je izvukao iz subkulturalnih podruma u kojima su nastupali i ugradio u svoje totalne emisije. Jedan od prvih filmova u kojem su se pojavili zvao se Venus In Furs. Njihovi muzički izvori kretali su se od ekspresionističkog kabarea u Berlinu (posebno Brecht-Weill) do anarhističke i proleterske pesme Pariza, od minimalističke avangarde LaMonte Younga do psihodeličnog folk-rocka Byrdsa. Ali Velvet Underground je imao malo ili nimalo strahopoštovanja prema tradiciji i malo ili nimalo straha od eksperimentisanja. Distorzija, povratna sprega, dron orijentalne muzike, bliskoistočne lestvice, mantre, raga, improvizacija free-jazza, plemenski ritmovi indijanskog pow-wowa i afričkog folka odmah su ušli u njihov repertoar. Pevačica Nico (Christa Paffgen), bleda i hladna pevačica, s izgledom klonule pale srednjoevropske plemkinje (koja je u Ameriku došla kao pratilja Briana Jonesa) unela je ekspresionistički kabaretski ugođaj u njihove predstave (perfomanse u režiji Warhola), povlačeći tako uznemirujuću paralelu između Berlina 1930-ih i New Yorka 1960-ih. Reed je bio ljubitelj free-jazza koji je slušao ploče Ornettea Colemana, Johna Coltranea, Dona Cherryja, Alberta Aylera. Cale je bio stručnjak za avangardnu ​​muziku. Sterling Morrison je bio rocker. Nikad nije postojao heterodoksniji kompleks.

   Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su rock muziku zamislili kao kreativnu umetnost, a ne kao komercijalni proizvod koji se prodaje u formatu od 45 okretaja u minuti. Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su pokazali potpunu nezainteresovanost za prodajne lestvice. Svrha njihove muzike bila je preneti emocije, izraziti nelagodu, komunicirati unutar vlastitog okruženja. Prvi Velvet Underground albumi bili su pre svega primeri kreativne slobode: bend je pisao šta su hteli, aranžirali kako su hteli i svirali kako su hteli. Jedino pravilo grupe bilo je ne svirati blues, jer je bilo previše bendova pod uticajem bluesa. Velvet Underground izmislio je ni iz čega morbidnu poeziju huliganizma, otuđenja, perverzne erotike, visokograđanske dekadencije, ružnih obreda skrivenih u metropoli. Kopali su u lavirintu poroka pozivajući se na veliku francusku tradiciju De Sadea i Baudelairea; ogolili su pustoš modernog života, frustraciju stanovnika tehnoloških ruševina, mračne nejasnoće ’’dolce vita“ srednje klase. Tolika nezdrava inspekcija u degradaciji rezultovala je atmosferskim pesmama i dugim zabludama izmenjenim zvukom na granici čujnog; u tim neizlečivim zvučnim apscesima Velvet Underground pokazali su se kao prvi radikalni proroci improvizacije, disonance i rock ’’gluvoće“.

     Nakon prvog susreta s bendom, oduševljeni Warhol (koji se jedno vreme i sam zanosio idejom da osnuje vlastiti rock and roll bend) ih uključuje u svoj multi-media performans Neizbežna plastična eksplozija (koji je podrazumevao čudesnu, avangardnu kombinaciju Vorholovih art filmova s muzikom benda), pridodavši bendu pevačicu Nico, iz Berlina, i postavši njihov menadžer i producent. Večeri su provodili u Max’s Kansas city klubu. Njihova zajednička predstava uključivala je 16 milimetarske Warholove filmske projekcije u kombinaciji sa stroboskopskom svetlosnom predstavom, dajući moćni zvučno-vizuelni efekat.

      Iako su gotovo sve  pesme The Velvet undergrounda izgrađene na tri akorda gitare i 4/4 tempa koje su koristili i toliki drugi rock bendovi, Velvet Underground izmislili su ’’bolesnu“, ’’negativnu“, dekadentnu atmosferu koja je mogla doseći nepodnošljive nivoe paranoje. Velvet Underground bili su pre svega veliki pesnici metropole. Ta je atmosfera stalno spominjala degradaciju modernog života, urbano otuđenje, egzistencijalni očaj koji seže do hronične usamljenosti, do moralnog i fizičkog nasilja, koje je delila cela populacija modernih ’’gubitnika“ Vavilona (čitaj New Yorka). Muzika Velvet Undergrounda bila je klaustrofobično uronjena u opresivna okruženja. Muzika Velvet Undergrounda bila je lek za opstanak u tim sredinama. Njihovi su tekstovi hvalili seksualnu devijantnost i zavisnost o drogama više kao katarzične rituale nego kao hedonističke prakse. Njihova muzika bila je taj osećaj bede. Ali to je bila i velika poezija, koja je postojanje, egzistenciju pretvorila u ’’weltanschaung“ (pogled na svet), koja je nadišla milje Lower East Sidea za Danteove vizije u kojima su se raj i pakao pomešali. Velvet Underground pevao je i trijumfalno izvinjenje, oprost i žalosnu jadikovku ovog zastrašujućeg i zavodljivog sveta. Velvet Underground je tih godina bio gotovo suprotan svemu. Bend je bio stran protestnoj pesmi jednog Dylana, bio je stran ’’deci cveća“ Zapadne američke, LA i SF obale, bio je stran slavi Beatlesa. Pesme su im bile aranžirane na način na koji se nikada pre nije pokušavalo, a ponekad su bile čisti zvučni haos.

    The Velvet Underground bio je urbani hiperrealizam, ali filtriran kroz um koji je neprestano zamagljen drogama i bolestan od perverznih fantazija. Dve povesne škole evropske kulture, ekspresionizam i dekadencija, međusobno su se prožimale, koristeći pop art Andyja Warhola i novoizmišljeni minimalizam LaMonte Younga kao pokretačku energiju i viziju. Njihova je muzika bila dosadna i uznemirujuća buka koja je imala istu funkciju kao ritualna muzika primitivnih populacija: pojedinac prepoznaje svoju okolinu,  postaje njezin sudionik, postaje protagonista. A u isto vreme taj je zvuk bio oblik vizionarskog haosa, iz čije je magle izronila fatamorgana boljeg sveta, prema praksi bliskoj hinduističkoj i zen filozofiji. Njihova je muzika imala osećaj veličanstvenosti, čak i kad se spuštala do najslabih zvukova.

The Velvet underground & Nico

      Dvogodišnji period koji je usledio doneo je bendu svakodnevne probe u   Vorholovoj Fabrici, mestu gde su nastajale kompozicije za legendarni debi album – The Velvet underground and Nico – produced by Andy Warhol, 1967.. U tom periodu grupa je održala turneju po SAD i Kanadi  (i ništa manje provokativne i iritantne nastupe po klubovima), izazivajući brojna oprečna mišljenja i šokantne reakcije.

’’Samo pet hiljada ljudi je ikada kupilo Velvet Underground album, ali je svaki od njih osnovao bend“.

    Prvi album legendarnog američkog rokenrol benda iz New Yorka – the Velvet underground, kontroverzna, provokativna i veoma uticajna ploča (album koji se nalazi na svim relevantnim i prestižnim listama kao jedno od najznačajnijih ostvarenja u celokupnoj istoriji rock muzike – možda najznačajniji debi album svih vremena), pojavio se u proleće 1967. godine, tačnije 12. marta te godine (sniman od aprila do novembra 1966., u studijima Scepter, Manhattan, New York, TTG, Hollywood, California & Mayfair, Manhattan, New York), u dosta ’’nezgodnom“ trenutku kada se rock and roll američke Zapadne obale okretao ’’make love, not war, flower-power“ filozofiji življenja i razmišljanja, pogleda na svet koji je kroz ’’moć“ cveća, mir i ljubav težio opštoj svetskoj, antiratnoj  ’’nirvani“, trenutku koji je Velvete prikazao kao suštu suprotnost kolektivnom hipi snu – kao opake, mračne i sarkastične otpadnike od opšte sreće. Baršunasto podzemlje je naravno imalo svoj ugao gledanja, iznevši na svetlost dana mnogo surovije i iskrenije, nikako zamagljene i iskrivljene slike sveta. Vreme je pokazalo da su u mnogo čemu bii u pravu, vizionarski najavljujući sled budućih događaja i neizmerno utičući na potonje rock and roll generacije – pojedince i pravce.

’’On nam je samo omogućio da budemo svoji i krenemo s tim jer je on bio Andy Warhol. U određenom smislu, on ga je stvarno producirao, jer je on bio taj kišobran koji je apsorbovao sve napade kada nismo bili dovoljno veliki da nas napadnu. I kao posledica toga što je on bio producent, samo bismo ušli i postavili i radili ono što smo uvek radili i niko to nije hteo sprečiti jer je Andy bio producent. Naravno da nije znao ništa o produkciji ploča — ali nije morao. Samo je sedio i rekao: ’’Oooh, to je fantastično“, a inženjer bi rekao: ’’O, da! Da! To je fantastično, zar ne?“.

Lou Reed o Andy Warholu kao producentu debi albuma Velveta

    U konačnoj postavi: Lou Reed – gitara, vokal, John Cale – bas, viola, Sterling Morrison – gitara i Mareen Tucker – bubnjevi, bend kreće u mukotrpni proboj, postavši kroz vreme koje je dolazilo presuda njujorški sastav, za čiji se rad zainteresovao Andy Warhol, pionir i ikona pop-art škole. Warhol ih uključuje u svoj multimedijalni šou The Factory, a potom ih vodi na svoj putujući ’’the Exploding plastic inevitable“šou, nakon što im je pridodao pevačicu Nico (Christa Paffgen, fatalna i kontroverzna nemačka pevačica, tekstopisac, model i glumica, potom klasična fatalna žena rokenrola kojoj nisu odoleli ni Bob Dilan, Džim Morison, Brajan Džouns), rođenu u Zapadnoj Nemačkoj.

’’Kao vrsni poznavalac i medijski manipulator, Vorhol je vrlo rano uočio ogroman potencijal pop i rock muzike. Potpomaganjem rock grupe The Velvet underground, Vorhol je izveo jedan od najvećih a najnepriznatijih uticaja na svet pop muzike.Vorhol je još u ranim šezdesetim drugovao sa avangardnim muzičarima La Monteom Jangom i Marianom Zazelom. A s njima je svirao i Džon Kejl (John Cale, jedan od članova osnivača Velvet underground). Vorhol je dobro poznavao Valtera de Mariju, konceptualnog umetnika koji je lupao bubnjeve u grupi koju su činili Lu Rid i Džon Kejl – rana inkarnacija Velveta – pod imenom The Primitives. Prema rečima Džerarda Melange, Vorhol je u jednom trenutku nameravao da osnuje sopstvenu rock grupu zajedno s Jangom, Zazelom, De Marijom i Pet Oldenburg, suprugom drugog poznatog pop art umetnika Klisa Oldenburga. Koliko god se to činilo neverovatnim, ipak je ostalo samo na ideji. Ali to pokazuje da je Vorhol bio u bliskoj vezi sa rockom. Od 1963. počeo je planirati multimedijalni šou uz učešće žive muzike, plesača, filmskih projekcija. Džerard Melanga upoznao je Vorhola sa Velvet underground. Prvi su ih put zajedno gledali 1965. u Cafe bizzare, gde je Melanga, obučen u crnu kožu, uz njihovu muziku izvodio ekstravagantni ples bičem. Vorholov mixed media show – Neizbežna plastična eksplozija (The Exploding plastic inevitable) prvi put je izveden u Dom teatru 1966. godine. Ponekad bi i pet filmova bilo prikazivano simultano duž svih zidova i na tavanici, ponekad bi se članovi grupe V.U. obukli u belo, a filmovi su projektovani po njima. Bilo je to vreme kada je cela ekipa koja se okupljala u Fabrici, naveče odlazila u sada čuveni klub Max’s Kanzas city. Nekoliko godina kasnije V.U. će snimiti čuveni živi dupli album upravo u ovo prostoru. Vorhol je tamo imao otvoren račun i plaćao je oko 3000 dolara mesečno. Debora Hari, kasnije čuvena pop zvezda (bend Blondie), tada šankerica u ovom klubu, jedina je rekla da je Vorholovo društvo bilo skup najčudnijih tipova, ali oni nikada nisu za sobom ostavljali tragove. Sledeće dve godine V.U. proveli su u Fabrici gde su svakog dana održavali probe. Tu su i nastale gotovo sve kompozicije za njihov prvi album – ’’Velvet underground and Nico, produced by Andy Warhol“. Za ovu ploču Vorhol je napravio omot – čuvenu Bananu – i tako uspeo da ostvari san svih pop art umetnika a to je da svoj rad prezentiraju stvarno masovno“.    

                                                                          Momčilo Rajin, rok novinar i publicista

     Njihov rock and roll najbolje je okarakterisala reakcija štampe, zabeležena na omotu prvog albuma: ’’Kreštavi r’n’r mogao je publiku podsetiti samo na dekadentni Berlin tridesetih godina“, ’’Grupa psihopata koji napadaju čula. Nesložna muzika, treštave kadence, pulsirajući tempo“, ’’Grupa koja doslovno podrhtava od nasilja, cinizma i perverznosti. Doživeti njihov koncert znači biti bespomoćno izložen nasilju“.

    Lu Rid je još 1965. godine izjavio ’’da njegov budući bend treba da bude zapadnjački odgovor na kosmički ples Šive i da treba da svira dok Vavilon nestaje u plamenu“. Vavilon (u Ridovom slučaju Njujork), grad greha i perverzije, u kojem je sve podređeno potrazi za fizičkim zadovoljstvom centralno je mesto poetskog sveta Lu Rida. Ridova izjava da mu je ambicija da napiše rok verziju Braće Karamazovi (krucijalnog štiva svetske književnosti, romana klasika ruske književnosti Fjodora Mihailoviča Dostojevskog) možda najbolje određuje briljantni vrh njegove artističke ambicije.

’’Pišem vrlo jednostavne pesme, pomoću dva-tri akorda, ne više, u dva-tri različita ključa. Svako ko je učio da svira gitaru makar i pola sata mogao bi da svira moje pesme bez problema. Ne zanima me da idem dalje, da pokušam da sviram salsu, na primer. Želim da se usredsredim na kombinovanje jednostavnih akorda; tako može da se odsvira milion melodija. Volim te kombinacije, uvek sam ih koristio“.

    Od čuvene Warholove banane na omotu ploče, njene produkcije, zapanjujuće inventivnih snimaka i suprotstavljanja tada dominantnim vibracijama mira i ljubavi, ovaj kultni album je doneo moćnu, razarajuću sliku velvetovskog nasilnog scenarija, neku sasvim drugačiju, demonsku subkulturu i autentičnost izraza. Mediji su izbegavali njihove mračne, tabu teme, poput onih u pesmama ’’Heroin“ i ’’Waiting for the man“ ili slike sado-mazohizma u ’’Venus in furs“. Uz Warholo ime i harizmu, te smrtno bledo anđeosko lice pevačice Nico, šokantnu sliku benda činila je progresivna muzika, uglavnom Reeda i Calea. Reedovoj muzičkoj mešavini primitivizma i poetičnosti, John Cale je dodavao autentičnu notu avangarde, eksperimentišući s bukom i monotonijom.

I’m waiting for my man
Twenty-six dollars in my hand
Up to Lexington, 125
Feel sick and dirty, more dead than alive
I’m waiting for my man
Hey, white boy, what you doin’ uptown?
Hey, white boy, you chasin’ our women around?
Oh pardon me sir, it’s the furthest from my mind
I’m just lookin’ for a dear, dear friend of mine
I’m waiting for my man
Here he comes, he’s all dressed in black
Beat up shoes and a big straw hat
He’s never early, he’s always late
First thing you learn is you always gotta wait I’m waiting for my man
Up to a Brownstone, up three flights of stairs
Everybody’s pinned you, but nobody cares
He’s got the works, gives you sweet taste
Ah then you gotta split because you got no time to waste
I’m waiting for my man
Baby don’t you holler, darlin’ don’t you bawl and shout
I’m feeling good, you know I’m gonna work it on out
I’m feeling good, I’m feeling oh so fine
Until tomorrow, but that’s just some other time
I’m waiting for my man

    Čarobni, hipnotički glas fatalne i zagonetne Nico (koji magično odzvanja u pozadini, kao prateći vokal Lu Rida), devojke smrtno bledog anđeoskog lica baršunastog podzemlja, uvodi nas ’’nedeljnim jutrom“- sunčanim , lepršavim, vedrim i optimističnim u mračni, neurotični svet velvetovskog podzemlja. Naravno, bila je to magična – Sunday morning. Odbljesci velegradske paranoje (numeru su komponovali Rid i Kejl, ali inicijalna ideja za nastanak ove nestvarne numere bila je pitanje Endija Vorhola Ridu: ’’ Zašto ne napišeš pesmu o paranoji?“), koji čudesno i sneno plutaju i svetlucaju na kontrapunktu magije zvuka Džona Kejla, koji pored viole i klavira u ovoj pesmi koristi i instrument zvani celesta (vrsta klavira poznatog i pod liričnim imenom bell-piano koji recimo boji i čuvenu kompoziciju Čajkovskog – Nutcracker (Krcko oraščić)), nadograđeni su Ridovom gitarom i bas linijama Sterlinga Morisona, otvaraju ovaj vanvremenski album (pesma je snimljena poslednja za album, novembra 1966., da bi se već u decembru pojavila kao singl ploča, najava debi albuma Velveta). Bio je to čarobni velvetovski dodir, poljubac smrti i zatišje pred avangardu zvučnu oluju, pritajena najava apokalipse, gotovo lirsko-romantičarski momenat albuma benda koji se zapravo i odlikovao kontrastima u svakom smislu tog pojma, pre svega u muzici koja se kretala od ekstrema lirične smirenosti i nestvarne tišine do haosa koji se pretvarao u apokaliptični, nesnosni zvučni udar koji čula dovodi do rastrojstva, slikajući svet bez imalo ulepšavanja – u svoj svojoj nakaznosti i nemilosrdnosti. Kritika je ovu numeru poetično nazvala dreamy pop.

Nedjeljno jutro donosi zoru unutra
Sunday morning brings the dawn in

To je samo nemirni osjećaj pored moje strane
It’s just a restless feeling by my side

U ranu zoru, nedjelja ujutro
Early dawning, Sunday morning

Samo su izgubljene godine tako blizu
It’s just the wasted years so close behind

Pazi, svijet iza tebe
Watch out, the world’s behind you

Uvijek postoji netko oko tebe koji će nazvati
There’s always someone around you who will call

To uopće nije ništa
It’s nothing at all

Nedjelja ujutro i padam
Sunday morning and I’m falling

Imam osjećaj koji ne želim znati
I’ve got a feeling I don’t want to know

U ranu zoru, nedjelja ujutro
Early dawning, Sunday morning

Sve su ulice koje ste prešli ne tako davno
It’s all the streets you crossed not so long ago

Pazi, svijet iza tebe
Watch out, the world’s behind you

Uvijek postoji netko oko tebe koji će nazvati
There’s always someone around you who will call

To uopće nije ništa
It’s nothing at all

Pazi, svijet iza tebe
Watch out, the world’s behind you

Uvijek postoji netko oko tebe koji će nazvati
There’s always someone around you who will call

To uopće nije ništa
It’s nothing at all

U nedjelju ujutro
Sunday morning

U nedjelju ujutro
Sunday morning

U nedjelju ujutro
Sunday morning

       Sunday morning lepršava je, optimistična uvertira u I’m waiting for the man – psihotični, iskidani, treperavi, zvečeći zvučni udar Lou Reeda i ekipe. Svet droga, nasilja i uličnog pakla New Yorka podrhtava vibracijama nemira i zla u ušima slušaocima. Dok ’’junak“ brutalne Lu Ridove priče – heroinski ovisnik, čeka na uglu ozloglašenih ulica Harlema svog dilera droge sa 26 dolara u rukama, bend nemilosrdno, brutalno žustro u bugi-vugi klavirskom pumpajućem stilu prati muzičkom podlogom ovaj deprimirajuće ogoljen i iskren tekst o stvarnosti modernog Vavilona pružajući ugođaj beskompromisnog nezavisnog rokenrola, budućeg garažnog zvuka, dižući tenziju unutar atmosfere pesme do usijanja. Ritmičko ponavljanje, zloslutno bajanje, prati dražesni ugođaj savremenog sveta ogrezlog u sivilu i mraku opijata, nemoćnog da se izbori sa zlom i nespremnog da bilo kome pomogne – hladan i surov kao i sam heroinski spleen koji prosto izbija iz rilni ovog impresivnog albuma. Stvarnije od stvarnosti, za nijansu ogoljenije i brutalnije – bez ikakvih naznaka svetlosti i nade, velvetovski pakleno uranjamo u sve ono što se licemerno prećutkivalo do pojave ovog ključnog benda. Cveće, kaftani, mir i ljubav ostaju slike sa razglednica – pozadina, ona surovo realna i brutalna mnogo je mračnija i beznadežnija.

    Pored epiteta – ’’jedna od klasičnih pesama svih vremena“, ’’ proto-punk klasik“ & ’’ teški garažni rock“, ova moćna, subverzivna Reedova numera označena je od strane časopisa Rolling stone kao ’’ izvorno korenski hommage Dylanu, pesma koja je evoluirala u proto-punk klasik natopljen newyorškim duhom. Velveti su pomešali rhythm&blues ritam gitaru, blues klavir i sanjivi umetnički dron“.

   Nakon nemira ulica strave i užasa, stiže novo, graciozno smirenje u vidu fatalne Nico i njenog čarobnog glasa (ovaj put uloge su zamenjene – Niko je glavni, a Lu Rid, autor pesme,  prateći vokal) koji treperi u prelepoj i zvonkoj Femme fatale. Autor numere, Lu Rid, uradio je posvetu jednoj od famoznih umetničkih muza Endija Vorhola – glumici i modelu Edie Sedgwick.Crno – bele slike velegrada izviru iz tame podzemlja – tragika sadomazohizma, venere u krznu, odjekuje u pozadini Reedovog vokala – Venus in furs (istoimeni roman sa temom sadomazohizma i drugih seksualnih perverzija Leopolda fon Sacher-Masocha poslužio je Ridu kao inspiracija)  odzvanja u zlokobnom ritmu neverice. Nešto novo, u to vreme previše smelo, provokativno i sablažnjivo ušlo je u poetiku rokenrola. Trebala je da prođe čitava decenija da bi sa naletom punk rocka velvetovska vizionarska šokantnost bila shvaćena i prihvaćena, šireći kroz vreme, poput eksplozije supernove talase snažne energije koja će inicirati mnoštvo alternativnih pravaca i bendova. Pionirska uloga Velveta u svetu andergraunda bila je nemerljivom.

’’Nema uvoda ili nadogradnje pesme ’’Femme fatale“; pesma počinje kao da ste otvorili vrata dekadentnom marakeškom S&M/opijumu, eksploziji klimatizovane bliskoistočne pretnje s upornim ritmom koji je karika koja nedostaje između Ravelovog  ’’Bolera“ i Led Zeppelin pesme ’’When the Levee Breaks“.

    Ples tame odigrava se u hipnotički ponavljajućem ritmu. Da bi sve poprimilo što bizarnije i napadnije tonove, razdmalo učmalu malograđansku svest i iluzije hipi pokreta o nirvani sveta mira i ljubavi, potrudili su se pre svega Džon Kejl svojim kakofoničnim zvukom električne viole i Lu Rid specifičnim zvukom ostrich gitare.

Run, run, run

   Sledi ga još neurotičnije bekstvo – Run run run, gde Ridova solo gitara pršti, zveči, kida se u ritmu koji diže dinamiku nervoze do usijanja, aludirajući na iskustva paklenog sveta droga, distorziju čula i života nekolicine njujorških heroinskih ovisnica. Sugestivni Ridov vokal probija se ispod zgusnute akordne strukture  njegove nervozne gitare i pulsirajućeg ritma gitare Sterlinga Morisona, dok Kejl na basu sve to dodatno sabija u još jedno modernističko  horor iskustvo velegradske neuroze.

     Pesmu Run run run je na poleđini omota albuma napisao Lou Reed dok su on i bend bili na putu na nastup u Café Bizarre. Pesma opisuje brojne likove koji žive u New Yorku , uključujući Teenage Mary, Margarita Passion, Seasick Sarah i Beardless Harryja, od kojih svi koriste ili traže drogu. Uz spominjanje njujorške kulise poput Union Squarea i 47. ulice, u pesmi se koriste termini droge u kombinaciji s religioznim slikama. Dva od četiri stiha direktno govore o upotrebi heroina, temi koja se nalazi na albumu. Pesma je takođe poznata zbog gitarskog sola Loua Reeda i nedostatka konvencionalnog pristupa. Psihotično i uvrnuto, dosledno velvetovski! Oseća se prizvuk gitare Syda Barretta, koji u gotovo isto vreme ali sa druge strane Atlantika secira vlastito, ali mnogo više kosmičko i bajkovito nego sasvim obično, ovozemaljsko ’’ludilo“- čuje se njen zvečeći neprestani, neurotični pokret i unutrašnji nemir koji ostavlja bez daha.

I don’t know just where I’m going
But I’m gonna try for the kingdom, if I can
‘Cause it makes me feel like I’m a man
When I put a spike into my vein
And I’ll tell ya, things aren’t quite the same
When I’m rushing on my run
And I feel just like Jesus’ son
And I guess that I just don’t know
And I guess that I just don’t know
I have made the big decision
I’m gonna try to nullify my life
‘Cause when the blood begins to flow
When it shoots up the dropper’s neck
When I’m closing in on death
And you can’t help me now, you guys
And all you sweet girls with all your sweet talk
You can all go take a walk
And I guess that I just don’t know
And I guess that I just don’t know
I wish that I was born a thousand years ago
I wish that I’d sail the darkened seas
On a great big clipper ship
Going from this land here to that
In a sailor’s suit and cap
Away from the big city
Where a man can not be free
Of all of the evils of this town
And of himself, and those around
Oh, and I guess that I just don’t know
Oh, and I guess that I just don’t know
Heroin, be the death of me
Heroin, it’s my wife and it’s my life
Because a mainer to my vein
Leads to a center in my head
And then I’m better off and dead
Because when the smack begins to flow
I really don’t care anymore
About all the Jim-Jim’s in this town
And all the politicians makin’ crazy sounds
And everybody puttin’ everybody else down
And all the dead bodies piled up in mounds
‘Cause when the smack begins to flow
Then I really don’t care anymore
Ah, when the heroin is in my blood
And that blood is in my head
Then thank God that I’m as good as dead
Then thank your God that I’m not aware
And thank God that I just don’t care
And I guess I just don’t know
And I guess I just don’t know

    Gracioznost All tomorrow’s parties kombinuje prigušenu buku Velveta, ponavljajući ritam (repetitivni zvuk klavijatura John Calea, nastao pod uticajem jednog od njegovih prijatelja, muzičara avangarde – Terry Rilleya) i pevačicu Nico sa velikom dozom samopouzdanja (u jednom od svojih veličanstvenih izdanja koja su obeležila ovaj briljantni, kultni art rock album). Ponovo je tu treperavi zvuk Ridove ostrich gitare i otegnuti, hipnotišući, setni vokal čudesne Niko. Reed je inspiraciju za pesmu potražio u radnom okruženju koje im je Andy Warhol ponudio u vlastitoj Fabrici (studiju), umetničkom, kreativnom stecištu najneverovatnijih likova i životnih priča.

     Čitav album odiše jedinstvenom atmosferom nelagode, nagle promene tempa, uticaja radova muzičke avangarde, iščekivanja, traženja izlaza i strepnje, smenjivanjem i borbom svetlosti i tame – od čudesne, fatalistički pomirujuće smirenosti do zlokobne, psihotične razdražljivosti i pometnje. U pomenutu priču u celosti se uklapa i turobni Heroin – heroin stvarnosti koji isisava duše ljudi uz prećutnu saglasnost gospodara sveta, proizvođača i distributera, sopstvenog bogaćenja radi, tog istog zavisničkog zla. Numera se lagano odmotava, uz tihi Ridov vokal i ritmiku vibrirajuće Morisonove gitare, zloslutni nagoveštaj opijata koji ulazi u sve pore čovekove svesti i nervnog sistema, sva čula jednog posrnulog društva naslikan je moćnim slikama. Razarajući, ponavljajući bubnjevi Morin Taker samo su bazični nagoveštaj apokalipse koju svojom uznemirujućom električnom violom do krešenda dovodi moćni Džon Kejl, glavni muzički kreator čudesne atmosfere ranih Velveta. Bošovske muzičke slike kraja sveta su tu, dok sve(t) nestaje u vlastitom srcu bezdušne tame, dok hladni heroinski oreol lebdi iznad njega. Čudesna sinergija i istovremena razlika između Reedovog rokenrolerskog klasicizma i Caleovih avangardnih, eksperimentativnih stremljenja stvarali su moćnu kreativnu iskru, eksplozivno pražnjenje energije koja je donosila do tada nezabeležen zvuk i numere koje su razotkrivale neke sasvim drugačije poglede na svet.

     Iako postoje mnoge alternativne interpretacije  pesme Heroin, čini se da je vođa Velvet Undergrounda Lou Reed unutar ove provoktivne i mračne numere samo opisivao učinke droge, a pritom je nije ni osuđivao ni odobravao. To je moglo biti učinjeno zbog njene šokantne vrednosti, ili zato što je Reed voleo oštre teme, ili kao mračna pesma o zavisnosti; lepota ove pesme je u tome što deluje na svim ovim nivoima, i na mnogim drugim, u isto vreme. U mnogim njegovim pesmama imamo slučajeve u kojima je Lou Reed držao fokus na pružanju objektivnog opisa teme bez zauzimanja moralnog stava po tom pitanju.

Čekam svog čovjeka
Dvadeset šest dolara u mojoj ruci
Gore u Lexingtonu, 125
Osjećam se bolesno i prljavo, više mrtvo nego živo
Čekam svog čovjeka

Hej bijeli dečko, što radiš u gornjem djelu grada?
Hej bijeli dečko, loviš naše žene uokolo?
Izvinite mi gospodine, to mi nije ni na kraju pameti
Samo tražim dragog znanca mog
Čekam svog čovjeka

Ovamo on dolazi, sav je odjeven u crno
Portorikanske cipele i veliki slamnati šešir
Nikad on ne rani, uvijek on kasni
Prva stvar koju naučiš je da ćeš uvijek čekati
Čekam svog čovjeka

Gore u Brownstoneu, uspon tri stepeništa
Svi te bodu, ali nikoga nije briga
On ima djelovanja, daje ti slatki okus
Zatim ćeš podijeliti jer nemaš vremena za gubljenje
Čekam svog čovjeka

Dušo zar ne uzvikuješ, draga zar se ne dereš i ne vičeš
Osjećam se dobro, znaš da ću to odraditi glasno
Osjećam se dobro, osjećam se tako divno
Sve do sutra, ali to je tek neko drugo vrijeme
Čekam svog čovjeka…

  Kratak predah optimizma čuje se u razigranoj i neobično melodičnoj, ritmičnoj i za Velvete netipično vedroj There she goes again (uz sinkopirani gitarski riff preuzet iz pesme ’’Hitch hike“ Marvina Gayea) i blistavoj I’ll be your mirror, još jednom vokalnom solo biseru Niko, tako setnom i nostalgičnom prizvuku jedne jedinstvene rokenrol dive i inspiracije, Lu Ridove muze, uz sjajnu muzičku gitarsku pratnju Rida i Morisona (legenda kaže da je Rid posvetio pesmu pevačici Niko, nakon njenih reči upućenjih njemu: Oh, Lou, i’ll be your mirror“).

Biću tvoje ogledalo
Razmisli šta si, u slučaju da ne znaš
Biću vetar, kiša i zalazak sunca
Svetlo na tvojim vratima pokazuje da si kući…
Teško mi je da poverujem da ne znaš
Kako si lepa

   Zvuci moderne apokalipse, nakon kratkog prijatnog ugođaja prethodne dve numere, iznova šibaju čula tada sigurno nespremnih slušaoca, njihov nervni sistem i izgubljene duše u The black angel’s death song, pesmi veoma ’’liričnog“ i ’’optimističnog“ naziva, numeri koja ih je dovela na zao glas kod mnogih tadašnjih vlasnika lokala. Bila je to čista avangarda, previše smela i napadna za vreme u kojem je nastala. Viola John Calea ubija svaku nadu i šiba poput đavoljeg jezika zavodljivosti, dok dve gitare i glas Lu Rida rastaču svaku nadu u harmoničnost i naznaku prijatnosti – raspad sveta i svih njegovih vrednosti beketovski je naslikan razarajućim zvucima i ritmovima beskompromisnih Velveta. Lou Reed je za ovu pesmu  napisao: ’’Ideja je bila spojiti reči radi čiste zabave njihovog zvuka, a ne nekog posebnog značenja“, što se sjajno uklapalo sa disonatnim muzičkim tonovima i već pomenutom pričom da ’’ako još jednom odsviraju ovu stvar biće im zabranjem nastup u lokalu Café Bizzare” (kako se upravo i desilo nakon divlje live verzije ove pesme). Bila je to jeretička litanija koju Reed recituje kao što su to činili pesnici s ritmom (i s jednako besnim vizionarskim jezikom). A iznad svake druge pustoši dva duga električna razmišljanja, psihodelični delirijum heroina, halucinantno dočaravanje katarzičnog tripa, udarni krešendo s vrhovima vrtoglavice, orgazmički visoko iznad svakog harmonijskog koda (plemenski tam tam, skinuta viola, jingle-jangle gitare).

Shining brightly red-rimmed
And red-lined with the time
Infused with the choice of the mind
On ice skates scraping chunks
From the bells

Cut mouth bleeding razors
Forgetting the pain
Antiseptic remains cool goodbye
So you fly
To the cozy brown snow of the east
Gone to choose, choose again

   Na kraju modernog, urbanog haosa pakla izranja apokaliptični, eksperimentalni horror-show, sedmominutna velvetovska improvizacija – European son. Ako ste do tog trenutka gajili i najmanju nadu u spas i smirenje, ostavite je za sobom, ugasite svetla i zaključajte vrata modernog pakla – buka, haos, neurotičnost, kakofonija, monotonija i čulno rastrojstvo na milion obrtaja u sekundi ruše ovom distorziranom, paklenom simfonijom sve pred sobom. Ovaj završni, experimentalni baražni zvučni napad Velveta Lu Rid je posvetio svom literarnom mentoru sa Sirakuza univerziteta, pesniku i piscu kratkih priča Delmore Schwartzu. Bio je to moćan uvod u njihov naredni album…

You killed your European son
You spit on those under twenty-one
But now your blue car’s gone
You better say so long
Hey hey, bye bye bye

You made your wallpapers green
You want to make love to the scene
Your European son is gone
You’d better say so long
Your clown’s bid you goodbye

    ’’The Velvet underground & Nico“ umetničko je, vanvremensko, vizionarsko delo dostojno pažnje i daleko ispred vremena u kojem je nastalo, nešto što ostaje kao ogledalo jednog radikalnog, vremena korenitih promena društva i svesti ljudi – da sve pamti i opominje kroz vreme buduće generacije. Svet je takav kakav jeste, a umetnost lek za dušu i dezodorans protiv smrada koji nesnosno zaudara. Iznutra, nažalost, iz oblandi licemerne pobožnosti i deklarativnog milosrđa.

     Kada se pojavio, album je očigledno bio ispred svog vremena. Medijski skrajnut, komercijalno neuspešan, u senci psihodeličnih zbivanja američke Zapadne obale, kao i enormnog uspeha legendarnog magnum opusa Beatlesa – ’’Sergeant Pepper’s lonely hearts club band“, album Velveta ostaće rokenrol biser ispod dubokih naslaga tereta vremena u kojem je nastao – vremena tada nespremnog da ga shvati i prihvati. Dok su se kritičari i publika oporavili od prvobitnog šoka, album je nestao bez traga, poput zagonetne pevačice Nico koja je napustila Velvete i Warhola koji gubi interesovanje za dalji zajednički rad. Tišina i zaborav prekrili su ploču i bilo kakvo dalje interesovanje za bend. Najbolje je sve to okarakterisao Lou Reed:

’’Bend je imao samo hiljadu fanova, ali su svi oni formirali svoje grupe“.

     I, zaista, prvi album Velvet undergrounda je je otvorio put imenima kao što su: David Bowie, The Stooges, New York dolls, Roxy music, Television, EKV.

European son walk on the wild side

   Ulice Njujorka, ulice strave i užasa bile su i ostale glavno poprište Ridovih ogoljenih, uznemiravajućih pesama, pesničkih slika. Opskurna, velegradska pista, ’’štrafta”po kojoj šetaju foliranti, prazne ljušture apsurdnih urbanih kreatura, manekeni promašenih života u njemu je imala najrelevantnijeg  pesnika, poetu surovo realnog, bitnički beskompromisnog, autentičnog, samosvesnog, autodestruktivno razarajućeg. Na ulici Lu Ridove lirike urbane džungle Njujorka, modernog Vavilona, se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalnim, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire do same srži ogoljene, brutalne, teskobne istine, jeze realnosti tamnije od noći,  iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije. Dekadencija modernog, ispraznog, hladnog i samodovoljnog sveta džonijevski ’’defilira poput usrane šminke” pločnicima megapolisa, nestajući na momente u tami noći, kabaretske bobfossijevske noći ili pak zagušljivoj, ustajaloj melanholiji alfreddoblinovskog, fassbinderovskog mraka jednog berlinalexanderplatzovskog posrnuća ljudskog roda u predvečerje jedne od najtamnijih noći, predvečerje brutalne klanice rata sviju protiv svih – bez milosti, opraštanja, bilo kakve nade. “Street hassler”, česti junak Ridovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je “street hassler” posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače. Muzika Lu Rida odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica, konkretno na jedan od uglova ozloglašenog Harlema. Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo “snega”, a uzeti dušu i sve ostalo.

Ne znam samo kamo idem
I don’t know just where I’m going

Ali pokušat ću kraljevstvo, ako mogu
But I’m gonna try for the kingdom, if I can

Jer se osjećam kao da sam muškarac
‘Cause it makes me feel like I’m a man

Kad mi je stavio šiljak u venu
When I put a spike into my vein

A kažem vam da stvari i nisu baš iste
And I tell you things aren’t quite the same

Kad žurim s trkom
When I’m rushing on my run

I osjećam se baš poput Isusova sina
And I feel just like Jesus’ son

I pretpostavljam da to jednostavno ne znam
And I guess that I just don’t know

I pretpostavljam da to jednostavno ne znam
And I guess that I just don’t know

Donijela sam veliku odluku
I have made big decision

Pokušat ću poništiti svoj život
I’m gonna try to nullify my life

Jer kad krv počne teći
‘Cause when the blood begins to flow

Kad puca u vrat kapljice
When it shoots up the dropper’s neck

Kad se zatvorim, na smrt
When I’m closing in on death

Ne možete mi pomoći, momci
You can’t help me now, you guys

I sve vam drage djevojke uz sve vaše slatke razgovore
And all you sweet girls with all your sweet talk

Svi možete ići u šetnju
You can all go take a walk

I pretpostavljam da jednostavno ne znam
And I guess I just don’t know

I pretpostavljam da to jednostavno ne znam
And I guess that I just don’t know

Volio bih da sam rođen prije tisuću godina
I wish that I was born a thousand years ago

Volio bih da sam plovio zamračenim morima
I wish that I’d sailed the darkened seas

Na velikom velikom brodskom klipu
On a great big clipper ship

Ići iz ove zemlje u onu
Going from this land here to that

Na mornarskom odijelu i kapi
On a sailor’s suit and cap

Daleko od velikog grada
Away from the big city

Tamo gdje čovjek ne može biti slobodan
Where a man cannot be free

Od svih zla ovog grada
Of all the evils of this town

I sebe i one oko sebe
And of himself and those around

Oh, i pretpostavljam da jednostavno ne znam
Oh, and I guess that I just don’t know

Oh, i pretpostavljam da jednostavno ne znam
Oh, and I guess that I just don’t know

Heroine, budi mi smrt
Heroin, be the death of me

Heroin, to je moja žena i to je moj život
Heroin, it’s my wife and it’s my life

Jer glavnina u moju venu
Because a mainline into my vein

Vodi do središta u mojoj glavi
Leads to a center in my head

I tada sam bolji nego mrtav
And then I’m better off than dead

Jer kad smrad počne teći
Because when the smack begins to flow

Stvarno me više ne zanima
I really don’t care anymore

O svim Jim-džimima u ovom gradu
About all the Jim-Jims in this town

I svi političari koji stvaraju lude zvukove
And all the politicians making crazy sounds

I svi spuštaju sve ostale
And everybody putting everybody else down

I sva mrtva tijela nagomilana u gomilama
And all the dead bodies piled up in mounds

Jer kad smrad počinje teći
‘Cause when the smack begins to flow

I stvarno me više ne zanima
And I really don’t care anymore

Ah, kad mi je taj heroin u krvi
Ah, when that heroin is in my blood

A ta krv mi je u glavi
And that blood is in my head

Onda hvala Bogu da sam dobar kao mrtav
Then thank God that I’m as good as dead

I hvala Bogu da toga nisam svjestan
And thank your God that I’m not aware

I hvala Bogu da me jednostavno ne zanima
And thank God that I just don’t care

I pretpostavljam da jednostavno ne znam
And I guess I just don’t know

Oh, i pretpostavljam da jednostavno ne znam
Oh, and I guess I just don’t know

  Naslikavši rečima i muzikom tamnu stranu čoveka današnjice, ogoljenu sliku modernog Vavilona gde je sve podređeno hedonističkom iživljavanju animalnih ljudskih prohteva i gde je sve i svako na prodaju i ima svoju cenu, ubličivši sve to svojim više nego originalnim ličnim pečatom i specifičnim, rokenrolerskim troakordnim stilom i sirovim  zvukom gitare, do granica nemogućeg pojednostavljenim zvukom izvornog, bazičnog, alternativnog rokenrola urbanog podzemlja, stihovima i besmrtnom poetikom natopljenima eksplozivnošću cinizma i brutalne ironije na graničnim područjima izdržljivosti, Lu Rid, veličanstveni poeta subverzivnog, urbanog senzibiliteta i muzičar koji je svojim neprestanim menama pomerao granice mogućeg i neistraženog, ostavio je neizbrisiv trag u vremenu, onu vrstu duhovnog pečata razumljivog samo odabranima i dovoljno hrabrima da ga svojim budućim delima deleći umnožavaju … na radost ili retku sreću duhom spremnih da ga usvoje i uživaju u filigranskim poetskim potezima umetničke veličine jedinstvene njujorške legende, poete čije melodije zauvek ostaju – dok moderni Vavilon nestaje u plamenu kosmičkog plesa njegove besmrtne poetike.

No fun – to be alone

    Dana 30. januara 1968. godine pojavljuje se drugi LP Velveta pod nazivom White light-white heat (sniman tokom septembra 1967. u Scepter studiju, Manhattan, New York, pod dirigentskom palicom producenta Toma Wilsona). Album je neuobičajeno završen za svega dva dana, po rečima tada već nezadovoljnog Džona Kejla ’’na veoma ekstreman način“. John Cale opisao je White Light – White Heat kao ’’vrlo besan album. Prvi album benda je imao neku nežnost, neku lepotu. Drugi je bio svesno protiv lepote“.

    Drugi album, White Light White Heat (Verve, 1967.), izdali su sami Velvet Underground, jer su Nico i Warhol odlučili krenuti svojim putem, i to u samo jednom danu, nakon niza neuspešnih koncerata u praznim bioskopima. Ploča naglašava eksperimentalnu stranu prvog albuma, posebno se fokusirajući na minimalizam i kakofoniju na račun melodije. Nakon što nijansirane atmosfere i izmučeni ton Nico nestanu, Reedov zabludni kolokvijalni i Caleovi radikalni eksperimenti imaju više prostora na raspolaganju. Pesme se dramatično produžuju, u kojima dominira uobičajena mračna monotonija (osećaj bespomoćnosti i klaustrofobije), razderane gitarskim distorzijama i izmučene suludim psovkama. Oni su slobodne povratne informacije, hiper-dezintegrišući holokausti koji se obrušavaju na vrlo nizak nivo emocija. Samoća u buci velike metropole nudi emocionalni znak za jezovite fantazije. Metropolitanski haos i mentalni haos, očaj, paranoja, opsednutost smrću, turbulencija podsvesti: Velvet Underground odlučno prodire u najbolnija vlakna psihodelije i psihoanalize.

   Bio je to još beskompromisniji projekat benda. Muzička eksperimentisanja s prvog albuma još su radikalnije produbljena – pesma Sister ray najočitiji je primer. Pevaćica Niko napustila je bend nakon što su Velveti prekinuli saradnju sa Vorholom, okrenuvši se solo projektima i filmu. Što se tekstova tiče, još su otvorenije progovorili o sivilu i destrukciji modernog bitisanja. Album prožimaju snažni i ogoljeni tonovi urbanog rock and rolla, emotivni naboj koji pulsira u ritmu pločnika New Yorka i neviđena inventivnost autora koji autentičnošću izraza grade kristalno jasne slike sveta. Bio je to čistokrvni rock and roll, njegova pročišćena esencija prvobitne nevinosti i snage, dignute na viši intelektualni nivo.  Kruna svega je nekolicina novih rock klasika: White light-white heat, The Gift, Sister ray.

  Numera koja otvara album, naslovna White light-white heat (razarajuća priča koja govori o senzacijama koje stvara intravenska inekcija metamfetamina, unutar koje John Cale svojim uzmerijućim fuzz bass solom oponaša pulsirajuće efekte zvonjenja u ušima koji se doživljavaju tokom halucinantne navale metamfetamina kod uživaoca narkotika)možda na najbolji način oslikava atmosferu skorog raskola prvobitne postave benda, skrećući svojim beskompromisnim tokom iz voda avangarde u surovost sveta čistokrvnog, budućeg garažnog rokenrola. Pumpajući bugi ritam Džona Kejla na klaviru i njegov fuzz bass (koji pesmu na kraju survava u ponor beznađa korisnika narkotika i bezdušnog sveta) i zloslutnost atmosfere stvorene jezom vokala Lu Rida (uz pratnju Kejla i Morisona, sve u stilu numere ’’I’m waiting for the man“ sa debi albuma) koja dočaravaju efekat dejstva narkotika koji je zlokobno harao tom čudesnom decenijom, dejstvo amfetamina, bili su bolno ogoljeni i nemilosrdno sirovi. Razarajuće dejstvo amfetamina u krvotoku tadašnjeg haotičnog sveta i sluđenih pojedinaca dobilo je svoje zvučno ogledalo ovom velvetovskom horor numerom – slušni efekti dejstva narkotika pretočeni su u pesmu, bolnu spoznaju o surovoj realnosti koja se krila iza euforije ’’flower-power“ pokreta i sveta iluzija droga koje su na sebi svojstven način u početku ulepšavale stvarnost (kao i muzika nastala pod njihovim dejstvom), da bi se sve na kraju pretvorilo u bolni krik haosa i očaja, vapaja za pomoć nakon prestanka dejstva amfetaminskog ili nekog drugog blaženog spida sreće. Zvuk Velveta je bio jeziva slika tamne strane realnosti koja se vešto prikrivala mnoštvom iluzija jednog romantičarskog vremena punog nade, bunta ali i zabluda. Lu Rid je svoj umetnički prikaz stvarnosti doveo do ekstrema, daleko ispred svog vremena, sve do trenutka dok pank pokret, a potom i buduća nezavisna muzička rok scena nisu sve to pretočili u alternativni rokenrol – deceniju, dve kasnije, kad već odavno Velveta više nije bilo.

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ down to my brain
hey, don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows
forget it

White light
Ooohhh, white light
Ahhh, white heat
Ooohhh, yeah, white light

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White light, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ messin’ up my brain
don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

forget it

Ooohhh, white light
Yeah, aaah, white light
White heat
Oh, baby, white light
white light, now, now, now

White light goin’ messin’ up my mind
don’t you know, it’s gonna make me go blind
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows

White light goin’ down to my brain, ooohhh
Oh, don’t you know it’s gonna make me insane
White heat, goin’ down to my toes
Lord have mercy, white light had it, goodness knows
forget it

White light
Ooohhh, white light
Ooohhh, baby, white heat
Yeah, white light

   Ništa manje zagonetna i ekstremna nije bila ni naredna numera – The Gift (pesma duga preko osam minuta i u stereo verziji miksana tako da se na levom zvučniku čuje kratka priča koju je napisao Lou Reed tokom studentskih dana koju recituje John Cale, dok se na desnom zvučniku čuje rock instrumental – smrtonosna velvetovska kombinacija dve gitare, fuzz basa i bubnjeva. Sama priča pesme ’’Poklon“ se odnosi na Walda Jeffersa, mladića bolesnog od ljubavi, koji se upustio u mučnu vezu na daljinu sa svojom devojkom s fakulteta Marshom Bronson. Nakon završetka školovanja, Waldo se vraća u svoj rodni grad Locust u Pennsylvaniji. Tokom dva meseca postaje sve paranoičniji, zabrinut da mu Marsha možda neće ostati verna kao što je obećala. Više od svega, on se neprestano boji da će se ona upustiti u seksualni promiskuitet. U nedostatku potrebnog novca da je poseti u Wisconsinu, on smišlja plan da joj se pošalje poštom u velikoj kartonskoj kutiji, očekujući da će to biti dobrodošlo iznenađenje za Marshu. Sam sebe u paketu šalje poštom u petak. Sledećeg ponedjeljka, Marsha vodi razgovor sa svojom prijateljicom Sheilom Klein o Billu, čoveku s kojim je Marsha spavala prethodne noći. Kad paket stigne na vrata, njih dve se bore da otvore kutiju dok Waldo uzbuđeno čeka unutra. Nesposobna otvoriti kutiju na drugi način i frustrirana, Marsha iz svog podruma uzima rezač lima i daje ga Sheili, koja ga ubode ravno kroz kutiju i tačno kroz središte Waldove glave… Na čudesnu, uznemirujuću priču Lou Reeda nadovezuje se ništa manje mračna, nihilistična, crnohumorna Lady Godiva’s operation (opisujući promašen hiruški zahtev na gospođi Godiva, vezan za lobotomiju ili možda promenu pola).

    Nakon lagane, eksperimentalno-avangardne stanke u numeri Here she comes now, sledi pretposlednja, pesma koja otvara B stranu albuma – I heard her call my name nihilistična i feedbackom obogaćena – posebno glasna, drska i agresivna pesma koja sadrži par atonalnih gitarskih sola u izvođenju Lou Reeda. Kruna svega, haos koji zatvara ovaj enigmatični, zvečeći, nihilistično-kakofonični album, zvučni udar na čula slušaoca i tadašnje ’’peace and love“ vibracije muzičke scene jeste brutalna Sister Ray. Na tekst Lou Reeda (koji progovara o mnoštvu zabranjenih tema – drogama, nasilju, homoseksualizmu i transvestizmu) nadovezuje se 17 minuta i 29 sekundi eksperimentalnog zvučnog ludila, naznačenog pre svega zvukom Vox orgulja John Calea i gitarama Reeda i Morrisona. ’’Sister Ray“ snimljena je u jednom kadru. Bend je pristao prihvatiti sve greške koje su se dogodile tokom snimanja, što je rezultovalo sa preko 17 minuta improvizovanog materijala. Pesma je snimljena s Reedom koji je dao glavni vokal i gitaru, Morrisona na gitari i Tucker na bubnjevima, dok Cale svira orgulje provučeno kroz izobličeno gitarsko pojačalo. Reed je pesmu nazvao ’’Sister Ray“ u znak pohvale Rayu Daviesu iz kultnog britanskog benda ’’The Kinks“.

Duck and Sally inside
They’re cooking for the down five
Who’re staring at Miss Rayon
Who’s busy licking up her big man
I’m searching for my mainline
I said I couldn’t hit it sideways
I said I couldn’t hit it sideways
Ah, it’s just like Sister Ray says

Rosy and Miss Rayon
They’re busy waiting for her booster
Who just got back from Carolina
She said she didn’t like the weather
They’re busy waiting for her Sailor
Who said he’s just as big as ever
He’s just here from Alabama
He wants to know a way to earn a dollar
I’m searching for my mainline
I couldn’t hit it sideways
Ah, just like Sister Ray said

Cecil’s got his new piece
He cocks and shoots between three and four
He aims it at the Sailor
Shoots him down dead on the floor
Oh, you shouldn’t do that
Don’t you know you’ll stain the carpet
Don’t you know you’ll stain the carpet
And by the way man, have you got a dollar
Oh no man, I haven’t got the time time
Too busy sucking on a ding dong
She’s too busy sucking on my ding dong
Oh, she does it just like Sister Ray said
I’m searching for my mainline
I said I couldn’t hit it sideways
I couldn’t hit it sideways
Oh, just like, just like Sister Ray says

Now, who’s that knocking
Who’s that knocking on my chamber door
Now could it be the police
They’ve come to take me for a ride ride
Oh, but I haven’t got the time time
Too busy sucking on my ding dong
She’s too busy sucking on my ding dong
Oh, now, just like Sister Ray said
I’m searching on my line
I couldn’t hit it sideways
I couldn’t hit it sideways
Oh now, just like, just like, just like
Sister Ray says.

   Ploveći čudesnim svetom Velveta, nakon šest mračnih, drogom, nasiljem, perverzijama i ludilom savremenog sveta natopljenih numera stižemo i do još jednog epskog, u stilu ’’European son“numere, čudesnog eksperimentalnog komada, neobične fuzije i još jedne transvestitske legende Njujorka. Vibrirajući, nasilnošću kakofonije i buke natopljen zvuk Vox continental orgulja Džona Kejla prodire u nadražena čula slušaoca, držeči tenziju na dugom psihodeličnom velvetovskom putu, naglašenom jezivim vokalom Lu Rida, uznemirijućim ritmom bubnjeva Morin Taker i distorziranim zvukom ječećih gitara Rida i Morisona. Jako uznemirujuće, avangardno-eksperimentalno iskustvo, znatno opasnija verzija ranih, beretovskih Floyda u njihovom interstellar overdrive izdanju. Kejlovski rečeno, na početku i samom kraju, album se nemilosrdno brutalno survava ka ponorima moderne apokalipse, nestajući u svojoj anti-lepoti, brišući pred sobom sve, pa i samu pomisao na bilo kakvu nadu, svetlost i lepotu koji su se još donekle nazirali na debi albumu.

    Sister Ray, bilo je ludačkih 17 minuta sirovog rock ’n’ rolla s riffom koji nikad ne prestaje. To nije toliko prava pesma koliko je riff — riff koji nikad ne posustaje i snagom svog insistiranja postaje pesma. Reedovi tekstovi se kotrljaju poput struje zamagljenja svesti od seksa, droge i smrti. Celo vreme gitare i orgulje spajaju se u zvučno (kao i čulno – sensory overload) preopterećenje dok Maureen Tucker ne posustaje ni na trenutak. Na kraju 17-minutne vožnje, iscrpljeni smo! Sister ray se odmotava poput dugog sabaha, ritualnog plesa, događanja kolektivnog samouništenja, u kontinuiranoj erupciji opscenog povraćanja, psihopatskog drhtanja, perverznog nasilja, opsesivnih zabluda; pulsirajuća planina zvukova koja eksplodira na sve strane, disonantni uragan u divljini s takvom silovitošću da iskoreni celu muzičku civilizaciju: dramatična pobuna ogorčene teskobe, anarhični misticizam oslobađanja primitivnih nagona, psihoanalitička sesija, proširenje svesti, nadrealni automatski spis, oda haosu metropole, himna sveopštom ludilu.

’’Radili smo u vrlo malom studiju bez izolacije, tako da se sva ta buka samo razbila u još više buke“, rekao je Cale.

   Melodičnost i blagi kompromis prvog albuma netragom su nestali – stvarnost the Velvet underground ovim albumom postala je crnjom od najgorih slutnji i najtamnije, besane noći. Bilo je to suviše ekstremno iskustvo za vreme kada su se tražile i nudile neke sasvim druge priče i vrednosti, vreme kada se maštalo o opštoj sreći i ljubavi sveta. Beskompromisni, andergraund stav mračnih Velveta predstavljao je ne samo alternativu svemu, nego je delovao kao da dolazi iz neke druge ravni postojanja – usamljen i nespreman na bilo kakvu vrstu podilaženja bilo kome ili bilo čemu drugom. Sve to nije moglo dugo da traje, ali, pokazaće vreme, svojom istinitošću i kvalitetom uticaće godinama kasnije na čitave nove muzičke pokrete, pojedince i bendove svojom jedinstvenom, pionirskom, vizionarskom ulogom.

   Naravno, album je pre svega bio neponovljiva celina, rock muzika u svom pročišćenom izdanju – suha esencija. Ipak, uprkos svim navedenim epitetima i nesumnjivom kvalitetu zla sudba je nastavila da prati bend. Ignorisani i zabranjivani od strane medija, loše prihvaćeni od publike i kritike,Velveti ostaju bez ikakvog komercijalnog uspeha,uticaja i nade.Tome je još više doprineo odlazak Johna Calea nakon drugog albuma. Pre odlaska, nakon sukoba sa Ridom oko daljeg pravca i koncepta rada benda, Kejl je tvrdio da je prvi album Velveta sadržao neke momente krhkosti i lepote, ali da je već druga ploča predstavljala totalnu kontru svemu tome, pre svega lepoti koju je zamenila sirovost i znatno neprijemčiviji, beskompromisniji zvuk rokenrola kojem je upravo težio Rid. Nakon razlaza sa Kejlom, jednim od osnivača benda, u grupu dolazi muzičar iz bostonskog benda ’’the Grass menagerie“ Douglas Alan Yule.

   Lu Rid je jednom prilikom izjavio : ’’Zaista nisam mislio da bi trebalo da napravimo još jednu pesmu poput ’’White light, white heat. Mislio sam da bi to bila strašna greška i zaista sam to verovao. Mislio sam da moramo da pokažemo i drugu stranu nas. U suprotnom, postalo bismo ta jednodimenzionalna stvar i to je trebalo izbeći po svaku cenu“. Njegov ultimativni stav spram budućnosti Calea i daljeg pravca rada benda bio je više nego jasan u suočavanju s ostatkom benda – ponudio im je samo dve opcije : ili odlazi Cale ili više neće biti The Velvet undergrounda.

Pale blue eyes

     Treći album The Velvet underground, mart 1969. (snimam u periodu novembar-decembar 1968., u T.T.G. studiju, Hollywood, California) , donosi smirenje i odsustvo nekadašnje energičnosti. Odlaskom Johna Calea muzika benda gubi prepoznatljivu avangardnu notu, ekstrovertno intoniranu napadnost i želju za istraživanjem formi – karakterističan ’’Caleovski touch”, koji istovremeno podstiče i iritira. Međutim, nivo sasvim običnog ludila ni malo se ne smanjuje  – uprkos svim nedaćama muzika benda ostaje jednako samosvojna i intrigantna. Sa mnogo manje buke, graničnih vrednosti i unutarnje tenzije Velveti  teraju dalje – ubitačno velvetovski do samog kraja. Nekadašnji nemir i ekstrovertnost zamenjuju čudesna smirenost, pop melodičnost (Rid je pretežno autor gotovo svih numera), liričnost na dokovima tame i introvertna lepršavost – snaga rock and rolla namenjena samo izabranima. Album će u naznakama pokazati muzički i poetski pravac kojim će poći buduća, prilično uspešna ali i turbulentna solo karijera Lou Reeda.

    Nestvarno smirujuća i melodična pop numera – Candy says otvara još jedno ćudesno i jedinstveno velvetovsko iskustvo. Nakon početnog mraka i bure, rastakanja melodija i supersoničnog zvučnog udara slušamo neke mnogo smirenije Velvete, razigrane na tihoj vatri pop rok melodičnosti. Candy says progovara smelo, kroz tekst Lou Reeda koji se vešto unosi u lik žene Candy Darling (transrodne žene), o njenoj želji da pobegne od vlastitog rodnog pola.  Lou Reed je rekao da je pesma takođe ’’o nečem dubljem i univerzalnijem, univerzalnom osećanju koje mislim da svi imamo u nekom trenutku. Gledamo se u ogledalo i ne sviđa nam se ono što vidimo… ne znam živu osobu koja se tako ne oseća ponekad“. What goes on sjajan je prikaz spoja starog i novog – duha ranih, borbenih Velveta i Ridove potonje, standardne melodijske linije, karakterističnog vokala i tempa kojima gradi jedinstvene životne priče urbane užurbane svakodnevnice kao trubadur Njujorka na vratima novih horizonata, onoga što izmiče oku ne toliko senzibilnog i zainteresovanog posmatrača.

    Numera Pale blue eyes bila je definitivan odgovor svim izazovima i lošoj karmi koja je potirala sve dotadašnje Velvet napore.

Nekada se osećam tako srećno
Nekada se osećam jako tužno
Nekada se osećam tako srećno
Ali uglavnom me ti ljutiš
Dušo, prosto me razljutiš
Odmori svoje svetlo plave oči
Odmori svoje svetlo plave oči

Mislio sam o tebi kao o vrhu svoje planine
Mislio sam o tebi kao o vrhuncu
Mislio sam o tebi kao o svemu
Imao sam ali nisam mogao da zadržim
Imao sam ali nisam mogao da zadržim
Odmori svoje svetlo plave oči
Odmori svoje svetlo plave oči

Kada bih mogao da svet učinim toliko čistim i čudnim kakvim ga ja vidim
Stavio bih te u ogledalo
Ispred mene
Ispred mene
Odmori svoje svetlo plave oči
Odmori svoje svetlo plave oči

Preskoči ceo život
Stavi ga u šolju
Ona rekla je da novac je kao mi u vremenu
Laže ali ne može da opstane
Za tebe dole je gore
Odmori svoje svetlo plave oči
Odmori svoje svetlo plave oči

Ono što smo juče uradili bilo je dobro
I ponovo bih to uradio
Činjenica da si udata
Samo dokazuje da si moja najbolja prijateljica
Ali to je zaista, zaista greh
Odmori svoje svetlo plave oči
Odmori svoje svetlo plave oči

   U osnovi ljubavna pesma, Pale blue eyes bila je numera posvećena Ridovoj prvoj ljubavi još iz vremena studentskih dana na Syracusa University, New York, devojci koja ga je svojom nestvarnom lepotom inspirisala da napiše jednu od najlepših ljubavnih rokenrol pesama. Ona se zvala Shelley Albin (i nije imala svetlo plave oči). Bez obzira što je u to vreme, početkom šezdesetih, bila udata za drugog muškarca, Šeli je bila više no inspirativna za Lu Rida i stihovi su su se nizali poput slapova, nektara ljubavi koji se pretakao u nestvarnu lepotu poezije mladog Njujorčanina.

  Pale blue eyes, kao i ostatak trećeg Velvet albuma pokazala se kao savršen izbor za još jednu u nizu Ridovih umetničkih transformacija na beskompromisnom putu dugom nekoliko decenija. Relaksirajuća ljubavna tema, ljubavna avantura sa prefinjenom dozom sete i ironije, tankoćutnošću filigranskog pesničkog izraza gde se nižu moćne pesničke slike, prelivajući se kao duga, sunčeva svetlost nakon bure jedne prikrivene ljubavne avanture, sagorevanja srca na vatri čežnje i strasti, slatka romantična melodija predstavljala je suštu suprotnost dotadašnjim nasilnim tekstovima, orkanskim zvučnim naletima Kejlovih eksperimenata unutar kompozicije i slikama sveta natopljenim drogom, svom onom tamom koja je bojila našminkani hipi svet ideala koji su se rastapali na jarkom suncu stvarnosti.

   I dok setni glas zaljubljenog muškarca, pesnika Lu Rida nežno, romantično pevuši moćne stihove o ljubavi (inspirisan lepotom i harizmom Shelley Albin), nošen božanskim nadahnućem, dirljiva emocija lebdi na čarobnim zvucima elegične, magične, hipersenzibilne, lepršave i plutajuće velvetovske gitare maestra Sterlinga Morisona. Na trenutak kao da se zaustavi sam život, prestaju stihovi dok lirske strune električne gitare plešu na vatri neizrecivog. Čudesni dramsko-poetski osećaj ostavlja slušaoca na trenutak bez daha dok se u potpunosti svojim unutrašnjim bićem prepušta ovoj setnoj ljubavnoj odiseji (jedne neverne Penelope), avanturi muškarca sa udatom ženom, zabranjenom njuroškom voću – ženom sudbinom, onom što srce prepuno nežnosti ište. Krug ove vanvremenske, nestvarno lepe i dirljive numere zatvara se unutar samog sebe, težeći ka spokoju večnosti, želji da sve lepo traje beskrajno, poput sudbinske ljubavi za koju živimo i koja jedina daje pun smisao našem prolaznom, ovozemaljskom postojanju.

Jesus, help me find my proper place
Jesus, help me find my proper place
Help me in my weakness
‘Cos I’m falling out of grace
Jesus
Jesus

     Pesma Isus (Jesus) još je jedna iz galerije zagonetnih velvetovskih tajnovitih bisera, zaokreta nakon bure prva dva, apokaliptična albuma, caleovske avangardne oluje i lirske tematike natopljene porocima. Samo je Lou Reed mogao uzeti pesmu o religiji i učiniti je tako temeljnom, intrigantnom, jednostavnom. Isus nije želeo lažni sjaj i obrede, želeo je samo da ljudi dođu i obožavaju Boga onakvi kakvi zapravo jesu – u svoj prostodušnosti, slabosti, čistoti srca. Lou Reed je ovom pesmom to veoma jasno uspeo pokazati, još jednom razgrnuvši tamu iz koje je putovao ka svetlosti svojom jedinstvenom umetničkom magijom.

Isuse, pomozi mi naći moje pravo mesto
Pomozi mi u mojoj slabosti
Jer padam iz milosti
Isuse…

  What goes on, Some kind love, Beginning to see the light… ili bilo koji drugi momenat albuma odaberete, dotaći će vas neponovljiva magija velvetovskog dodira. Pulsirajući tempo Lu Rida, ovim albumom znatno mekši i pročišćeniji od napadnih, avangardnih kejlovskih naslaga odvodi Velvete putem znatno čistijeg, izvornijeg rokenrola i balada koji će narednih decenija obojiti svet nezavisnog, alternativnog zvuka. Budući solo albumi Lu Rida samo će razraditi ideje začete na ovom prekretničkom Velvet albumu, dovevši ih do briljantne originalnosti, jedinstvenog autorskog pečata, poetike kakva se retko sreće unutar sveta rokenrola, uprkos svoj svojoj naizgled jednostavnosti i nepretencioznosti. Sa Lu Ridom rokenrol je dobio jedno od svojih najlepših urbanih poglavlja, poetiku jednostavnih akorda koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim svojom neposrednošću i čudesnom magijom.

Oh, Lou, i’ll be your mirror

      Iritantnom činjenicom može se smatrati podatak da je interesovanje publike i kritike za Velvete vremenom sve više opadalo – što je bend više napredovao okolnosti su bivale sve beznadežnije. Uprkos poletnosti i kreativnosti koji su uloženi u sve Velvet albume, uključujući i poslednji album Loaded (poslednji sa Ridom, Morisonom i Takerovom, nakon kojeg je, godine 1973., objavljen album Squeeze, zahvaljujući jedinom originalnom preostalom članu benda Douglasu Yulu) , 1970. koji donosi makar još jedan rock klasik – Sweet Jane (božanstvena Reedova stvar, sjajan riff koji se ponavlja i nosi pesmu koja je nastala kao njegov nadrealni pogled na život rock zvezde i koja je predstavljala Reedov poslednji pokušaj da napiše hit za Velvete koje je ubrzo napustio), stvari se nisu promenile nabolje.

    Kada su Velveti (poslednji put predvođeni Lou Reedom) u aprilu 1970. ušli u njujorški Atlantic Recording Studios (provevši prethodnu, 1969. godinu pretežno na turneji koja će doneti niz impresivnih live zvučnih zapisa) kako bi započeli sesije za album  Loaded, Reed je bio prilično umoran od svog underground statusa. Osim toga, izdavač je od njega tražio nešto komercijalnije. Niti jedan album benda nije se posebno dobro prodao, a većina zemlje imala je problema sa sluhom oko noise rocka Velvet Undergrounda. Dakle, uzimajući u obzir nežnije tonove albuma ’’The Velvet Underground“,  Reed je tada smanjio uticaj feedbacka, distorziju, stihove na temu seksa i droga, nedokučive stihove i opšti osećaj anarhije koji se provlačio kroz prva dva albuma benda. Kako je Reed tada samo napola u šali rekao, ploča bi bila ’’krcata hitovima“. I doista,  Loaded je bio oštar, koncizan rad koji je zvučao sjajno sa barem još dva velvetovska klasika – pomenutoj Sweet Jane i pesmi Rock & roll.  

    Igrom sudbine, bend za koji će deceniju kasnije u naletu punka doznati ceo svet i koji će postati jednim od najuticajnijih na potonju alternativnu scenu, raspao se zaboravljen i neshvaćen od svih. Nakon raspada benda, svetlost dana ugledala su još dva ultimativna, koncertna (live) albuma – 1969. (snimke koncerata Velveta u Texasu i San Francisku te godine), kao i legendarni Live at Max’s Kansas city (snimljen u kultnom klubu, 1970., na kasetofonu Brigit Polk, prijateljice članova grupe).

Stoji na uglu,
Standin’ on a corner,

Kofer u mojoj ruci.
Suitcase in my hand.

Jack je u svom automobilu, kaže Jane koja je u prsluku,
Jack’s in his car, says to Jane, who’s in her vest,

Ja, dušo, ja sam u rock n ‘roll bendu.
Me, babe, I’m in a rock n’ roll band.

Jašući u Stutz Bearcatu, Jim,
Ridin’ in a Stutz Bearcat, Jim,

To su bila drugačija vremena.
Those were different times.

A pjesnici su proučavali stihove,
And the poets studied rows of verse,

I sve su dame valjale očima
And all the ladies rolled their eyes

Slatka Jane, Slatka Jane, Slatka Jane
Sweet Jane, Sweet Jane, Sweet Jane

Jack, on je bankar,
Now, Jack, he is a banker,

A Jane, ona je službenica.
And Jane, she is a clerk.

I obojica štede svoj novac …
And the both of them are saving up their money…

Onda se vraćaju kući s posla.
Then they come home from work.

Sjedeći uz vatru …
Sittin’ by the fire…

Radio je samo puštao malu klasičnu glazbu za vas djecu,
Radio just played a little classical music for you kids,

Marš drvenih vojnika
The march of the wooden soldiers

I možete čuti kako Jack govori
And you can hear Jack say

Slatka Jane, Slatka Jane, Slatka Jane
Sweet Jane, Sweet Jane, Sweet Jane

Neki vole izlaziti plesati

Some people like to go out dancing

I drugi ljudi, (poput nas), moraju raditi
And other people, (like us) they gotta work

Uvijek postoje neke zle majke
And there’s always some evil mothers

Reći će vam da je život pun prljavštine.
They’ll tell you life is full of dirt.

A žene se nikada ne onesviješte,
And the women never really faint,

A vile uvijek trepere očima.
And the villans always blink their eyes.

A djeca su jedina koja bljesnu.
And the children are the only ones who blush.

Jer život je samo umrijeti.
‘Cause life is just to die.

Ali, svako ko ima srce
But, anyone who has a heart

Ne bih se htio okrenuti i razbiti
Wouldn’t want to turn around and break it

I svi koji su ikada igrali ulogu
And anyone who ever played the part

Ne bi se htio okretati i lažirati
He wouldn’t want to turn around and fake it

Slatka Jane
Sweet Jane

      Godine koje su potom usledile, ipak su zasluženo rehabilitovale Velvete kao pionire, prvoborce off scene i podzemlja. The Stooges, David Bowie, New York dolls, Patti Smith, Television, Joy division, the Birthday party, The Smiths, REM, the Pixies, Sonic Youth i EKV – samo su neka od imena kojima su Velveti otvorili put i vizirali kartu za uspeh.

       Njihove pesme : I’m waiting for the man, Venus in furs, Sunday morning, I’ll be your mirror, Femme fatale, Heroin, All tomorrow parties, European son, White light white heat, The Gift, Pale blue eyes, Lisa says, Stephanie says, Sister ray & Sweet Jane postale su vremenom ikonama undergrounda.

      S Velvetima je rođen psihodelični rock s pesimističkom matricom (za razliku od optimistične San Francisca), raga-rock (rock pod uticajem indijske klasične muzike), dekadentni rock (potomak dekadentne poezije) i ono što ćemo nazvati new wave. S njima se pre svega rodio duh muziciranja (nezavisnog, subverzivnog, nihilističkog) koji će jednog dana biti kršten ’’punkom“.

      Istinske vrednosti nikada ne tamne. Onima koji umeju da ih prepoznaju uglavnom su i namenjene. Zar ne?                                                                                                                                                        

P.S.

’’ The Velvet underground su imali samo hiljadu fanova, ali su svi oni formirali svoje grupe“.

                                                                                                                                       Lou Reed

Dragan Uzelac, pulsirajući unesrećitelj malograđanštine, septembar 1998.