Zbog tebe kažem da ću slaviti mesec,
odrediti boju reke,
naći nove reči za agoniju
i ekstazu galebova.
Pošto si blizu
sve što ljudi čine, posmatraju
ili sade jeste blizu, jeste moje:
galebovi koji lagano lepršaju, tiho pevaju
na kopljima vetra;
gvozdena kapija iznad reke;
most koji između kamenih prstiju nosi
njenu hladnu sjajnu bisernu ogrlicu.
Grane drveća sa obale,
kao drhtave linije reka na geografskim kartama
dozivaju mesec za saveznika
da bi on opravdao njihove žestoke odlaske
sa crnog neba,
ali ništa se ne odaziva.
Grane jedino daju zvuk
brzini vetra.
Sa tvojim telom i tvojim glasom
ti si govorila u ime svih,
ja više nisam stranac,
poistovetila si me
sa korenom i galebom i kamenom,
a pošto spavam toliko blizu tebe
ne mogu se grliti
niti nasamo voleti s njima.
Ti se bojiš da ću te napustiti.
Neću te ostaviti.
Jedino stranci putuju.
Posedujući sve,
ja nemam kud da odem.
Leonard Koen
