Kada sam 1934. stigao u Madrid, upoznao sam sve prijatelje Garsija Lorke i Albertija. Bilo ih je mnogo i za nekoliko dana osećao sam se kao da sam ceo život proveo sa španskim pesnicima. Prirodno je da smo Španci i mi, Amerikanci, veoma različiti i to uvek ističemo, sa ponosom ili na pogrešan način, i jedni i drugi.
Shvatio sam da je među Špancima iz moje generacije vladao bratski odnos i bili su mnogo solidarniji od mojih drugara iz Amerike. U isto vreme potvrdio sam da smo mi bili univerzalniji i da smo imali mnogo više interesovanja za druge jezike i kulture. Samo je nekolicina među njima govorila strane jezike i kada su Desnos i Krevel došli u Madrid, morao sam da im prevodim kako bi se razumeli. Federiko nije znao da kaže ni reč na francuskom. Naravno da je bilo izuzetaka: Alberti, Giljen, Salinas putovali su po svetu i imali su veću širinu. Španci su mi generalno izgledali kao provincijalci iz Evrope i to mi se odmah mnogo dopalo. Kasnije sam shvatio da glavna snaga Španije, njena duhovna pravda ili nepravda, jeste njeno ovozemaljsko ograničenje, koje je, možda, i njena tragedija.
U krugu Federikovih prijatelja sa kojima sam se, dok sam živeo u Španiji, godina svakodnevno viđao, skoro da nije bilo homoseksualaca. Možda je Federiko, koji je bio vitak kao neki toreador, nalazio svoje ljubavi na drugoj strani. Kasnije je, na naša okupljanja, uvek dolazio u pratnji jednog snažnog, muževnog i zgodnog mladića. Malo-pomalo počeo sam da shvatam da je upravo taj mladić bio velika Federikova ljubav, njegova poslednja ljubav. Zvao se Rafael Rapin (Rafael Rodriges Rapun). Bio je iz radničke porodice, stidljiv, duge, kovrdžave kose, ni previsok ni premršav, imao je tu tipičnu špansku jednostavnost i bio potpuno normalan muškarac. Imao sam utisak da su on i drugi mladići koji su dolazili sa njim u bar bili seksualno veoma usamljeni i tako sam jednog dana, kako neki dobri tata, odveo dvojicu ili trojicu, među njima i Federikovog prijatelja, u bordel u blizini pivnice gde smo se okupljali. Meni, kao Amerikancu koji je prerano sazreo, bilo je neverovatno da ovi mladići nikada nisu stvarno osetilu ženu.
Seksualna glad u Španiji bila je preterana. Jednog poslepodneva dok smo na putu ka Bombilji, delu grada koji je bio poznat po provodu, prolazili predgrađima, spuštali smo se i spuštali prema Mansanaresu nekakvim prašnjavim putem, ograđenim belim zidovima koji su se kilometrima prostirali sa obe strane puta. Privuklo mi je pažnju to što su zidovi okrečeni u belo bili celom dužinom išarani grafitima, do te mere da je izgledalo kao da su crni.
Izašao sam iz auta da bih pažljivo pogledao te zanimljive natpise. Ali, u stvari, svi su imali istu poruku ispisanu krivim slovima svih dimenzija: „Ovim putem prošao je Pepe sa željom da nešto kresne!“, „P. S. i R. bili su ovde 3. jula i sa željom da nešto kresnu!“
Ovaj zarazni erotizam bio je deo Španije, njene izolacije, njene tišine i njenog gvozdenog oklopa. To mi je izgledalo skandalozno. Ja sam, još pre puberteta, milovao i poznavao ženska tela. I, iako je španska kolonijalna sila nametnula tu čednost Americi, svi su našli načina da joj se podsmevaju i rade ono što su želeli. Ja nisam pridao nikakvu važnost tome što sam one mladiće vodio u avanturu, a Federiko, prema kome sam se, nesumnjivo, pogrešno ophodio, stalno se smejao toj epizodi. Sve ovo pričam da bih stavio do znanja koliko je sentimentalna naklonost pesnika bila nevažna.
Na osnovu njegovih pesama o Njujorku, u kojima oštro kritikuje poročnu korupciju, meni se čini da je Garsija Lorka bio jedna čista ljudska duša. Njegov senzibilitet se po svetim zakonima prirode odražavao na drugačiji način, a on tome nije mogao da se odupre.
Za vreme rata oružana pobuna desničarskih snaga okončala je život tog veselog pesnika.
Nekoliko nedelja posle njegove smrti, Rafael Rapin, koji je bio deo te čudne idile, takođe je bio ubijen.
Pao je u Teruelu dok je upravljao topom. Neprijateljski mitraljez pogodio je upravo mesto sa koga se on borio.
Pablo Neruda
14. septembra 1973. Pablo Neruda izdiktirao je Matildi Urutiji, svojoj ženi, poslednje poglavlje svojih nezavršenih memoara Priznajem da sam živeo. Posle 40 godina, Fondacija „Pablo Neruda“ uvrstila je mnoštvo neobjavljenih tekstova u tom koji objavljuje izdavačka kuća „Seix Barral“ u Španiji. Kultural (https://elcultural.com/revista/letras/Pablo-Neruda-inedito/40253) objavljuje četiri od tih neobjavljenih tekstova, zajedno sa člancima Luisa Marije Ansona i Horhea Edvardsa, bliskih prijatelja pesnika iz Čilea. Dario Oses, direktor biblioteke Fondacije i glavni i odgovorni urednik ovog izdanja, objašnjava da je dodato jedno stotinak neobjavljenih stranica koje „dopunjuje neku priču ili temu u knjizi ili su bile obeležene, što je upućivalo na to da su mnogi tekstovi mogli biti napisani da bi kasnije bili uključeni u memoare“. Čileanski pesnik nikada nije prestao da sakuplja sve ono što je osećao, živeo i za šta se borio, a to je činio, kako je sam napisao „da bi uspeo da napiše dugu cikličnu pesmu, koju još uvek nije završio, jer će je završiti njegova poslednja reč u poslednjem trenutku njegovog života“. (Prim. prev.)
(Sa španskog prevela Dragana J. Đorđević)
