Izjava
“Svi Austrijanci su maloumni” koju je Tomas Bernhard dao
primajući Državnu nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da
se njegovi radovi štampaju/igraju u domovini, te srodno odsečni,
usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali su na neke kritičare da
u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog diskursa.
Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije
recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča
“Ludilo” u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru
“tirade mržnje” i sl. No, ko se vodi izjavama austrijskog
pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno koncipirane. Prema pogovoru
za američko izdanje “Gubitnika” (The University of Chicago
Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji je
izazivao: “Nečiji idealistički literarni
rad može kod čitaoca proizvesti gadjenje.” Potpisnik tog
pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje da je Bernhard prema
Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos ljubav-mržnja.
Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati. Zacelo
je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da – ako su i oni
već tumačeni u ključu diskursa istine – kvazi-sudovi
pripovedača/glavnih junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove
proze, s kojima narator po pravilu deli mišljenje i interesovanje,
mogu uputiti i na ideologiju suprotnu od mizantropske koja mu je
pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom, kao najkomplesnijim
žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito sprovodjenje
“ideološke” subverzije.
Nije
lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu
nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled
odsečnim iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu (“Mraz”),
kazivač izdašno potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh
slomljen i umobolan, sa hladnom sigurnošću predvidja njegov suicid,
da bi se ogradio samo jednom – i stoga manje uočljivo (“Bez
srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen sam”).
Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i
mizantropskog diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja,
on stvara utisak da je tama njegov konačni izbor. Štaviše,
stapanje ovog i svetlijeg pola priče može biti i eksplicirano:
Štrauh u “Mrazu” kaže: “nevino ima takodje i sve
odlike rušilačkog”; “Isparenje od radnika uvek je u meni
izazivalo gadjenje. I uvek me je privlačilo”; a narator u
“Gubitniku”: “Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo
sam ga krajnjom doslednošću”, “ta odvratna, odurna,
istovremeno privlačna žena”. Odstupanje od istine dobija se i
hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta “Mraza”,
visoki su mahom 1, 40 m; u “Gubitniku”, iz naratorovih
usta, čujemo da ÒKur je kraj u kome “čovek može, makar
prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za ceo život”, i
da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali i u
Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza
neprikrivena, nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti
Benhardove proze. Umetanje subverzivnih kvazisudova u tirade, uz
magijsko ponavljanje izvesnih motiva i fraza, ishodi neobičnom
zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua manir, što je
lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert: “Kraći
‘Beton’ i zamašnije ‘Uništenje’ su slični po tome što nisu
podeljeni na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni
konvencionalne epske strukture. Ovo
ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih
podteksta.”
S
druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi
iskaze naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima.
Recimo, kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su
grad-selo, zdravi-bolesni, mladost-starost. Reski rečenični
rafali likova otežavaju da primetimo da se trenje rečenih i srodnih
parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano, ali i da primetimo da
narator parodira dati manihejizam nudeći i neke (gotovo) besmislene
opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni učitelj).
Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija se
mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih
orijentira (da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u
vrednovanju, u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo
pozitivni i negativni. Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh,
ekstremno tiradan lik, priznaje: “Verovao sam još u ljude i kad
sam znao da me varaju, kad sam odavno znao da smeraju da me ubiju.”
On će se gnušati puka, ali će reći i: “u svakom slučaju
prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda…
dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima
iz društva”. I narator u “Gubitniku” će ispoljiti
antikolektivizam, ali će u jednom trenutku kazati: “Ja jesam i
volim ovaj narod.” U romanu “Dete”, pak, svetlost se
nahodi u liku dede i njegovim “tiradama mržnje” spram
institucija, kolektivizma, poluinteligenata… Tmina koja izbija iz
predakovih verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za
koga može značiti pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac
koji jedini smisao prepoznaje u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući
potrebu za smrću i haosom napominje: “Ali teorija je samo
teorija.” Konačno, da “Dete” zapravo nudi veoma
starinski ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i
Bernhardovi osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha
misli da je njegova proza opterećena “životno određujućim
patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima iz dnevne sobe dede Johanesa
Frojbinglera”, tj. Bernhardovog dede. I zaista, ovde
spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete
povremeno dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po
variranju i višestrukoj potkrepljenosti iskaza: “deda je bio
autoritet koji je svako prihvatao, koji je rešavao sve što je
trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon.” Njegove
iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po obrascu
predanja. “Potpuno sam usvojio te dedine reči”, čitamo u
ovom romanu, ne jedanput.
Za
razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da
Bernhardova imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod
Bernharda ljubav prema bližnjem može biti i konkretizovana
ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili nekom delu porodice. U tom
smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste prijateljstvo. I
ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko. U “Gubitniku”,
iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih prijatelja,
naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će označiti
kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera,
spram sestre – zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. “Oni
koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično
(a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore… ali se nisam bacio
u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i
Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni
Verthajmer” – kako je u medjuvremenu Verthajmer ipak počinio
groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači naizgled
hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni
erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje
primetno (znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito
i olakšava čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na
drugom mestu on konstatuje da mu je prijateljstvo s dvojicom
gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom i Glenom Guldom,
značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini u
laviranju cinizmom – od negativnog, koji po svojoj definitivnosti
vuče na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste
razočaranog moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje:
“Pravi cinizam nije veština snalaženja ili bezobzirnog
pragmatizma, pošto on, naprotiv, odbacuje društvene konvencije,
pošto je asketski i usmeren prema vrlini, a neprijateljski nastrojen
prema uživanju i pun prezira prema svemu što označava visok
položaj u društvu.” U romanu “Vitgenštajnov sinovac”,
pak, pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu
junakinju naziva čovekom svog života a samo delo, koje govori o
Paulu, nećaku čuvenog filozofa, nosi naizgled-zavaravajući
podnaslov “Jedno prijateljstvo”. “U paviljonu
‘Herman’, te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan
koliko mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu
najvrednija od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao
dulje i koju se ni po koju cijenu ne bih želio odreći”, ovakvi
iskazi zacelo razlikuju Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se
pod njom podrazumevalo.
Štaviše,
po tretmanu prijateljstva, kao da romani “Vitgenštajnov
sinovac” i “Gubitnik” uspostavljaju odnos sa sledećim
redovima Starog zaveta: “Bolje je dvojici nego jednome, jer
imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će
podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga da
ga podigne.” Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za
glavnog junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno
lično propadanje. Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća
grižnjom savesti, baš kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na
jednom nivou, vrednost biblijskih reči se poriče, a na drugom –
potvrdjuje. Tako i u romanu “Annihilation”, nakon opsežne
i ubedljive razrade pojmova “uništenja” i “ništavilo”,
glavni junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje
života i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg
propovedničkog: “Uskoro će život biti gotov, a moja
egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju, i neću postići ništa,
sve će ostati zauvek zatvoreno za mene… Moram da razmotrim
intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom
maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome.
Ali, moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim…
Rečenice “Bolje smrt nego život” (“Mraz”) i
“Mrtvi su mi već tada bili bliži i draži, medju njima mi je
bilo lepo” (“Dete”), pak, bliske su starozavetnom:
“Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji
još žive”. A kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir
Jankelevič je napisao: “Niče pravi scene moralu zato što je u
najvećoj mogućnoj meri moralist”, a Berdjajev: “Odlučno
‘ne’ je u istoj meri vera, kao i odlučno ‘da’. Svako negiranje
pretpostavlja afirmaciju(…), besmisao pretpostavlja smisao, tama
pretpostavlja svetlost.
Svi ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta…), i sledeći radikalizam “odlučnog ‘ne” potcrtava uticaj Ničea na Bernharda: “Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od zla. Amin.”
Izvan
varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži
pomoć Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje
priloge parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima.
(pseudo)Demonsku duhovitost sličnu citiranoj čujemo i u
“Gubitniku”, iz usta Verthajmera: njegova sestra
je preverila:
“zabrazdila u katoličanstvo.” Dedino “odlučno ‘ne'”
veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge
strane, u “Detetu” čitamo ovako sročene redove: “Svaki
dan ja sam silazio u pakao,
to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj
ulici, to jest u čistilište,
a zatim trčao dedi na Svetu
goru“.
Na kraju, Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara
zaključcima starozavetnog Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti
natprosečnost, prema kojoj vlada dvostruki odnos; umetničkoj
nadarenosti prijatelja antipod je taština (slikar u “Mrazu”,
Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u “Gubitniku”, sam narator,
uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u
“Gubitniku”, žitelji Venga u “Mrazu”…); pa
suicid (“Ali mi jedan glas, koji se prosto ne može prećuti,
kaže da je samoubistvo greh”!), kao i idolopoklonstvo
(karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno
svedočenje, huljenje… Narator i važniji junaci ogrešuju se o
neke Božje zapovesti (nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum
za odabir “nižih” likova, apsolutna grešnost.
Naravno, navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, “Gubitnik” i društvo su pokazatelj kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima, ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida postmodernizma za prava manjina može da “sklizne” u priliku da ugroženi izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički, već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti njegovog lika i dela.
Igor Marojević
O BERNHARDU
“On
je crn po nekom automatizmu… Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov
senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju
uzornim likovima moderne literature.” (Džordž Stajner)
“Poput
Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum… On je upečatljiv
izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u
oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one
bile destruktivne.” (Ričard Lok, “Wall Streer Journl”)
“Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca – Kaneti, Celan, Bahman, Handke – više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju.” (Mark M. Anderson)
“Odlika Bernharda – i njegova virtuoznost… – je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva.” (Pol Grifits, “Times Literary Supplement”)
