Postoji na ovim našim jugoslovenskim prostorima raznih biznisa. Ali jedan je ipak najjači. Kupim tvoj glas za pedeset, sto evra, a ti mi, što se tebe tiče, daš upravljanje nad svim zajedničkim resursima u naredne četiri godine. Onda ja sa te pozicije napravim šeme kroz koje te ojadim makar sto evra godišnje i tu sam već na 300% zarade (vjeruj da mi nije dovoljno), a ti si sve siromašniji, pa i cijena tvog glasa opada od izbora do izbora taman kako se i sužava tvoj pogled na život, svodeći se na kraju na pitanje hoćete li tvoja porodica i ti imati šta da jedete sjutradan. Da pojednostavim, sve ću te lakše i jeftinije kupovati što mi ti više dozvoliš da napravim bijedu od tebe. Kad kreneš da haluciniraš od gladi i očaja biće mi dovoljna i obećanja. Golub na grani.
Znamo svi, može to biti i oproštaj računa za struju, dozvola za gradnju, sječu ili trgovinu. Kao i svako drugo tržište, tržište života svake godine iznenadi novim idejama… Istina je da neki svoj život prodaju skuplje – iznova svake četiri godine i to za posao na kojem žele ostati ili koji im se obećava da će dobiti, dok oni mnogo ređi taj dil prave za neku malo ozbiljniju pogodbu. Ovi prvi su u nekom lizing aranzmanu i misle da su napravili dobar biznis sve dok ne dođe druga vlast i ostavi ih sa 40,50 godina na ulici ili na duplo gorem radnom mjestu, dok ne dođe bankrot tog sistema u kojem su se pare primale (pare onih koji stvarno privređuju), a ništa se nije radilo ili makar dok ne dođe starost i shvate da nijesu živjeli ono što ih pokreće i čini radosnim nego su svu svoju energiju dali da sačuvaju posao za koji su zauzvrat dali svoje pravo da misle i govore slobodno, da budu ono što jestu, da budu ljudi. Ovi drugi su kategorija koja, ili čovjeka u sebi uspješno prodaje nevezano za promjene okolnosti, ili uspijeva nekako prihvatiti tu prodaju dijela slobode i sa strane izgraditi oazu u koju neće pustiti nikoga ni po koju cijenu. Gradnja oaze je opcija i za prve ali je posao teži jer je para manje, a osjećaja promašenosti više.
Oni koji su na vrhu ove piramide besmisla, zapravo njihovi glavni trgovci (koje još zovu i šefovima izbornih štabova), imaju jasne spiskove koliko je života kupljeno doživotno, koliko njih je kupljeno relativno trajno i samo im ostaje da izračunaju koliko života treba da se kupi oko samih izbora. Računica je tako detaljna i tržište je tako dobro ispitano da cijena glasa ujutru može biti pedeset evra, da bi do 18h kad se stvari lome izašla na šesto evra po životu. Na trenutak se ljudi osjete čak i poštovano jer neko nudi šesto evra za njihov tričavi glas. Oni ne znaju da zapravo prodaju život. Oni ne znaju da se u centrali zna da baš ti glasovi prelamaju izbore. To je investicija. Ulaganje koje će biti vraćeno veoma brzo nakon što većinski dio života jedne zemlje ili grada bude kupljen. Potrebno je samo da se smisle poslovi i šeme, uklapanja i ugrađivanja, tenderi i javne nabavke, porezi i kazne kroz koje ćeš platiti mnogo više nego što si dobio za svoj glas, a kroz koje će vlasnici ovog najvećeg među biznisima zaraditi mnogo više nego što su uložili u kupovinu tvog i svih ostalih života. Osim toga, u suštini više nećeš moći da budeš čovjek. Isuviše često nećeš moći da misliš, govoriš i radiš sve ono što bi te učinilo dostojnim toga da sebe zoveš čovjekom.
Ovo nije osuda – ja evo, lično, vidim i mislim da ti i dalje jesi čovjek. Divno biće. Biće divnih mogućnosti. Ali ti to nećeš moći da vidiš, a onda zbog toga nećeš to moći ni da živiš ni da koristiš. Najiskrenije, ne kažem ti ni da si loš, kao što ne mislim ni da su loši ovi koji upravljaju buvljacima na kojima se trguje životom. Vi ste samo nesvjesni. Ne vidite da može i mora drugačije. Nekako prekasno shvatate koliko, makar pred smrt, znači osjećaj da je život proveden smisleno. Da se svijetu, iza sebe, ostavilo više ljubavi nego straha. Ili, ako ćeš me ovako bolje razumjeti – pravite mnogo lošu trgovinu.
