U ovoj knjizi sabrao sam predavanja koja sam održao na École des Hautes Études en Sciences Sociales (Visoka škola društvenih nauka), u novembru 1994. u Parizu. Ona su zadržala formu koju su imala za tu priliku, onu usmenu; mislio sam da je bolje da ne menjam njihov spontani jezik i da od njih ne pravim nešto što bi ličilo na „učeni govor“.
Kao što je poznato, Fernando Pesoa je pratio moj život kao intelektualca i pisca, i za razliku od drugih pesnika koji su mi pravili društvo i kojima sam bezrezervno odan (Rembo, Bodler, Garsija Lorka, Borhes, Emili Dikinson, Kavafi , da navedem samo neitalijanske autore), sa Pesoom sam, još od sedamdesetih godina, uspostavio odnos koji prevazilazi običnu čitalačku lojalnost, naime, onaj aktivni odnos tipičan za prevodioce i kritičare. Tokom života, bilo sam ili sa Marijom Žoze de Lankastr, preveo sam dobar deo njegove poezije i proze na italijanski jezik, dodajući toj aktivnosti (koja istovremeno podrazumeva poniznost i aroganciju) i onu kritičarsku, u kojoj sam istraživao najrazličitije aspekte njegove ličnosti i poetike.39
Kada su me sa Visoke škole društvenih nauka pozvali da održim ova predavanja, u prvi mah sam pomislio da održim jedno, više komparativno, o Pesoi i Malarmeu, ali onda sam ipak odustao od toga.
Možda sam imao utisak da takva tema ne bi bila zanimljiva polaznicima Škole ili da bih tako sledio suviše ličnu intuiciju, i to „iz druge ruke“, budući da bi to značilo osvrt na francusku kulturu u kojoj Pesoa nije bio toliko prisutan. Zato sam rešio da s jedne strane istaknem suštinski aspekt Pesoine poetike, u mnogo čemu vezan za Francusku, naime, njegovu privrženost avangardi s početka veka (futurizam, kubizam, Deloneov simultanizam), a s druge strane, jednu od njegovih omiljenih tema, takođe izdašno oblikovanu francuskom kulturom, neku vrstu lajtmotiva koji se provlači kroz celo njegovo delo, ako ostavimo po strani pojedinačne heteronime: odnos prema vremenu, nostalgiju, „reaproprijaciju“ prošlog kroz pisanje (Prust, Bergson).
Ali te dve podudarnosti, u tom varljivom ogledalu zvanom Pesoa, ukazuju se kao prividne. Pesoa je usvojio estetski oblik istorijskih avangardi sa ironijom koja ukazuje na masku i usudio bih se da kažem, paradoksalno, na „iskopavanje“40 onoga što mu je bilo savremeno, kao da u avangardama vidi neku vrstu dalekog događaja, koji se desio ko zna kada, van prostora i vremena, i koji nam omogućava da na osnovu njegovih dokumenata dođemo do svojevrsne „male etnologije“ (videti moj pokušaj u tom pravcu u poglavlju posvećenom predmetima kod Alvara de Kampuša41), sa Pesoom kao bizarnim etnologom koji proučava običaje nekog arhaičnog i dalekog plemena, kojem se oduševljeno pridružuje. Samo što se „primitivni“ iz tog plemena zovu Pikabija, Tristan Cara, Marineti, te „primadone“ tadašnje kulturne scene, „vračevi“ koji plešu na obrednom prostoru i prizivaju kišu pred opčinjenim i lakovernim selom. Pesoa kao da ih oponaša, kao da od njihovih stavova pravi svoje.42 Ali to je ipak pitanje kostima, nečega što pripada lokalnoj modi. Supstanca leži u nečemu drugom, naravno. Ima nečeg od Monteskjea u tom Pesoi, koji, iako nalazi da su pariski šeširi zabavni, ipak nosi turban, zato što je Persijanac, samo opet na neki svoj način.43
Ali govorim o Vremenu, o problemu koji je kod Pesoe, štaviše, dvostruk; zbog fenomena drugosti, pitanje par excellence dvadesetog veka u njegovom delu poprima paradoksalni oblik potrage za sadašnjim vremenom ili čak za budućim vremenom.
Ono što je za Pesou karakteristično jeste nostalgija na kvadrat, nostalgija preko posredničkih likova, nostalgija na hipotetičkom planu. To nije nostalgija za onim što smo imali, već za onim što smo mogli imati – ono što sam nazvao „nostalgijom za mogućim“.44 Jedna od osobenosti po kojoj se Pesoa razlikuje od kulture svog vremena jeste upravo njegova disonantnost. Čak i kada je ovde, Pesoa je uvek „negde drugde“. Kada piše kao dekadentni pesnik, on u tome ide do kraja, ali u isto vreme sagledava sebe u poziciji dekadentizma. On je savršeni futurista – ili kubista, simultanista – ali neka rečenica, aluzija, mig, odjednom dovode u pitanje futurizam, kubizam i simultanizam. Najzad, on je deo orkestra, izvodi simfoniju koju njegovo doba zahteva da svira: ali u nekom trenutku, potpuno neočekivano, njegov instrument ispušta notu (makar samo jednu), koja dovodi u pitanje celu partituru.
Pošto sam na početku spomenuo predavanje o Pesoi i Malarmeu koje nisam održao, želeo bih da u najkraćem objasnim njegove glavne elemente. Reč je o sledećem: Pesou treba shvatiti kao Malarmea na kub, kao preteranog i hipertrofi ranog Malarmea koji radikalizuje čuveni stih (ili poetsku deklaraciju) u kojem ovaj kaže kako je telo tužno i da je pesnik pročitao sve knjige.45 Iz prvog dela tog iskaza proizilazi krajnja apstrakcija (rekao bih, neverovatna dekorporizacija) Pesoine poezije, lišena svega „fizičkog“, koja sve što je stvarno pretvara u virtuelno. Iz drugog dela, gde se kaže kako je pesnik pročitao sve knjige, čini se da ne izvire toliko ona vrsta beskonačne i beznadežne rezignacije tipične za Malarmea, već pre grčevita euforija – koja se ljulja kao klatno, koje se kod Pesoe ponekad vraća kao disforija, s likovima kao što su Bernardo Suareš ili pozniji Kampuš, da bi odmah zatim opet prešlo u euforiju, kroz pesnika koji piše. Možda je čak i prisila pisanja, koja ga nagoni da ispuni prazninu koja se nadvija nad njim, to što oseća kako mora da napiše sve moguće knjige, ono što, makar i obrnutim putem, generiše istu utopiju kao kod francuskog pesnika: apsolutnu Knjigu o kojoj je razmišljao Malarme.46
Život je knjiga, čovek je knjiga, kosmos je knjiga.
Pisanje znači „osećati sve na sve načine“ (Proticanje sati, Kampuš, 1916); biti „svi i svako i na svim mestima“ (Trijumfalna oda, Kampuš, 1914). Pisanje znači umnožavanje vlastitog postojanja, imati brojne živote, prepustiti se frenetičnoj drugosti i neprestanom umnožavanju, kao da je univerzum nastao pisanjem („Prolazim i ostajem, kao Vasiona“, piše Alberto Kaeiro; Čuvar stada, XLVIII, 1914). Vavilonska biblioteka, briljantna metafora iz Borhesove priče („La biblioteca de Babel“, 1941), na kraju dvadesetog veka ukazuje se kao prirodna posledica onoga što su dva velika pesnika s početka veka zaveštali jednom od potomaka svoje porodice.
Pitamo se da li epistemologija univerzuma koji je stvorila velika književnost dvadesetog veka nije baš u tome: sve je pisanje. Fineganovo bdenje je Mlečni put sačinjen od reči; Kafkin Proces je nerazgovetna reč, misterija koja zapoveda (i presuđuje) ljudima; Malarmeova poema „Bačene kocke“47 sadrži slučajnost i nužnost sveta sazdanog kao poezija; Gadina „Zbrka“48 izgleda kao verbalna rekonstrukcija prvobitnog velikog praska, a Pesoina heteronimija je skoro „biološki“ pokušaj da se kroz jezik pronikne u poreklo života, na osnovu stvaranja imaginarnih života u sebi.
Antonio Tabuki
1998.
Antonio Tabucchi, „Prologo“ (1998), L’automobile, la nostalgia e l’infi nito: Su Fernando Pessoa, Sellerio,
Palermo, 2015; prvi put objavljeno na francuskom, kao La nostalgie, l’automobile et l’infi ni: Lectures de
Pessoa (1994), Editions du Seuil, Paris, 1998.
39 A Tabucchi, Pessoana minima, Imprensa Nacional, Lisboa 1987; Un baule pieno di gente, Feltrinelli, Milano 1990.
(Prm. Tabuki.)
40 Tabuki ovde kaže, na francuskom, „repêchage“, što znači i „popravni ispit“ ili „repasaž“; u svakom slučaju, misli se na neki pogled unazad, na bavljenje nečim prošlim.
41 Tabuki misli na esej-predavanje „Gli oggetti di Álvaro de Campos“, koji nije uključen u ovaj izbor.
42 Više o tome u M. J. de Lancastre, „Pessoa o le pose dell’avanguardia“, u Il poeta e la fi nzione: Scritti su Fernando Pessoa, ed. A. Tabucchi, Tilgher, Genova, 1982. (Prim. Tabuki.)
43 Aluzija na Monteskjeova Persijska pisma (Lettres persanes, 1721), u kojima dvojica izmišljenih persijskih plemića
razmatraju svoja iskustva i prilike u Francuskoj.
44 Naslov prvog eseja-predavanja iz ove zbirke: „La nostalgia del possibile e la fi nzione della verità su Pessoa (Nostalgija za mogućim i fi kcija istine kod Pesoe)“.
45 „Plot je tužna, avaj! sve knjige mi znane…“, „Morski povetarac“ (Brise Marine, 1865), Stefan Malarme, Poezija, preveo i priredio Kolja Mićević, Nolit, Beograd, 1985, str. 31 (ovde neznantno prilagođeno Tabukijevom izlaganju).
46 Za komparativnu analizu Pesoe i Malarmea, uglavnom na osnovu Knjige nemira, videti Maria Alzira Seixo, „Mallarmé et Pessoa: l’impossible espace du livre“, Actes du Xième Congrès de l’Association Internationale de Littérature Comparée, Peter Lang International Academic Publishers, New York, 1991 (München, 1988). Pronicljiva „insinuacija“ o podudarnostima između Pesoe i Malarmea, opet na osnovu Knjige nemira, nalazi se u članku Arnaldo Saraiva, „Razões para chamar Livro ao dito do Desassossego“, Jornal de Letras, 40, Lisboa, 31. VIII 1982. (Prim. Tabuki.)
47 Stéphane Mallarmé, Un coup de dés jamais n’abolira le hasard, 1897; „Bačene kocke nikada neće poništiti slučaj“,
Stefan Malarme, Poezija, preveo i priredio Kolja Mićević, Nolit, Beograd, 1985, str. 169–191.
48 Carlo Emilio Gadda , Quer pasticciaccio brutto de via Merulana, 1957; Ta gadna zbrka u ulici Merulana, Zora, Zagreb, 1962, preveo Ćiril Petešić.
