Roman Dostojevskog Zločin i kazna nije simbolično delo. Verovatno i nije ništa drugo do istorija o jednom studentu. Student bi hteo da uči, ali nema novca, i zbog toga ubija odvratnu babuskeru. Ubistvo pokušava da motiviše tako što svoje siromaštvo stavlja nasuprot staričinim kesama sa novcem, i tako to prikazuje kao nepravdu. U tome zaista nešto i postoji. Mladić koji želi da uči pati se u nemaštini, a istovremeno gramziva babetina se nasadila na svoje rublje, to zaista nije u redu. A opet da Rodion Raskoljnikov ubije ženu i opljačka njene rublje, tek nije u redu. To zna i student, čak svako zna. Činjenica je da je nepravedna ova podela novca. Ali je činjenica ako bude ubijen zelenaš I njegove kese oduzete, nepravda ne postaje pravda, čak obrnuto, postaje zločin. Ubistvo sa pljačkom se ne može predstaviti kao akt kojim se deli pravda. I Dostojevski deli to stanovište, a zajedno sa njim i svaki čovek zdrave pameti koji je pročitao roman.
Zločin i kazna nije simbolično delo, pa čak ni maglovito ne upućuje na opštije značenje od onoga o čemu pripoveda. Samo baš sama misao. To je toliko karakteristično za sredinu devetnaestog veka koji se trudi da shvati zbivanje francuske revolucije i Napoleona. Treba dodati, pod uticajem Stendala i Balzaka. To je bilo vreme kada je bila pobrkana veličina i karijera. Jer ne treba zaboraviti da je Napoleon bio karijerista, karijerista darovitiji čak i od Julija Cezara, i u njegovom razumevanju je uvek izazivalo zbrku to što nisu umeli da u njemu razdvoje veličinu od karijerizma. Karijerizam se može definisati tako što je on častoljublje koje ne bira sredstva, i zbog toga je nečastan. Što bezuslovno treba razlikovati od krupnih ambicija. Veličina ima svoj stil, karijera tek uspeh. Veličina je igra, karijera je pitanje sređivanja. Ali ono što je najkrupnija razlika između to dvoje jeste što je veličina bez ogledala (ne dopada se samoj sebi), a karijera je nezavisna od darovitosti, nedarovitosti, i sasvim zavisi od primene tehnike realizacije. Zbog toga se ne može reći da je karijera osrednja veličina, nego samo da je karijera nitkovluk.
Sasvim je izvesno da je to ono što ni Stendal, ni Balzak nisu primetili. Oni o kojima je reč u ovim delima, svi su junaci doba, izgleda da žude za veličinom, mada su karijeristi. Bez stila. Genijalan čovek u stendalovskom smislu može počiniti bilo kakav zločin, a la Napoleon, ako naknadno može da ga opravda, eventualno delom. Jezikom Dostojevskog: u interesu karijere darovitog studenta babetina se može ubiti. U vremenu koje prethodi ubistvu Rodion Raskoljnikov je ovakva stendalovska figura, on je uveren da se u interesu karijere bez daljnjeg mogu tresnuti sekirom po glavi bogate babuskere. Tada je započelo razdoblje koje obeležavaju dve crte: sjajan um – i da mu pripada moral insanity.
Više od pola veka od Dostojevskog Teodor Drajzer je napisao Američku tragediju. Ovaj roman postavlja potpuno isto pitanje: da li se sme ubiti zbog karijere? Drajzer izvlači zaključak da usled nepravednog uređenja društva za ubistvo nije odgovoran čovek, nego društvo. Oštrica stvari se u to doba odbacivala ovom stereotipnom frazom, a to znam tim bolje jer se tako danas uči i u školama.
Pre ubistva Rodion Raskoljnikov je nedvosmisleno bio stendalovski junak tipa Žilijana Sorela, eventualno neka Balzakova figura, odnosno karijerista toga doba koji je zarad karijere bio spreman da počini napoleonovska zlodela. Posle počinjenog ubistva stvar se izmenila. Raskoljnikov bi na drajzerovsku postavku mogao samo da sleže ramenima, zapravo i on je nečim sličnim hteo da se izvuče iz škripca, ali je to bilo još na teorijskom nivou, pre nego što je ubio babu. A sada? On je kao pas koji je spreman da ugrize, zubi su mu izkeženi, i on pita: Mnogopoštovano Društvo, priđi samo bliže, ne boj se, pogledaj. Šta je ovo? (Pokazuje ruku). Znaš li šta je ovo? Reći ću ti, ovo su dve ruke. Ovim rukama sam ubio. To vi nećete ukloniti s mene. Vi tvrdite da je društvo loše uređeno, i zbog toga sam ja morao da ubijem babu zelenaša. Za to je društvo odgovorno. Jer je nepravedno što je podela novca…- ostalo znamo. Vidite, kada bih ja celu stvar mogao da vratim na početak, ja bih odsekao obe svoje ruke. Ali ne mogu. Ubio sam, i sada ne mogu ništa drugo nego da za to primim odgovornost, otići ću da izdržavam katorgu. Dvadeset godina? Pa dvadeset godina. Ali tebi zabranjujem da širiš o meni vesti prema kojima ja želim da odgovornost svalim na nepravedno uređeno društvo. Ova nepravednost postoji nezavisno od moje stvari, i ona u ubistvu može imati nekakvu, ali veoma daleku, pre samo principijelnu ulogu. Ali ako moja ruka prizna ubistvo, moj jezik ne sme da joj protivreči, jer ja onda, molim vas, neću samo da odsečem svoju ruku, nego treba da iščupam i svoj jezik, jer bih lagao. Nije društvo, nego ja sam. To što vi govorite bezobrazni je i kukavički sofizam. Odgovornost ne snosi društvo, nego bez obzira na nepravdu, odgovornost ja zadržavam za sebe, i ništa od nje ne svaljujem na druge. Ubica sam, i ponosan sam što mogu to ovako glatko da priznam. Nasuprot tvome mišljenju, poštovano Društvo, molim te da to primiš k znanju jednom i zauvek, sram te bilo, i smesta mi se gubi ispred očiju.
Naravno, danas bi značilo izvanredno olakšanje kad bi neko napisao roman u kojem junak ubija staru vešticu i opljačka je, upiše se na fakultet, i zviždućući diplomira. Lepo se odeva, budući da ima mnogo staričinog novca, zalazi u odlična društva, posećuje pozorišta, koncerte, izložbe, i na koncu se ženi milionerkom, engleskom ledi. Bio bi greh protiv Boga da je ostavio novac u prljavoj sobi babe zelenaša. Ali bi naročito bila nenadoknadiva šteta za čovečanstvo kad bi propala ovakva darovitost. Jer je junak postao naučnik svetskog glasa, profesor univerziteta, ugledni političar. Zajedno sa porodicom živi u svojoj vili na Rivijeri, njegov imetak je uložen u najbolje deonice, po njegovim sobama se nalazi nekoliko izvanrednih Matisa, čak i jedan Sezan. Kao što se vidi, ovaj gospodin je uspeo da potpuno ukloni nepravednost društva.
Mislim da bi roman ohrabrio hiljade sitnih karijerista, i kao što psihologija kaže, svaki od njih bi postao samosvestan, bez smetnji bi se nametao i popularisao sebe, bilo kao glumac ili žurnalista ili pesnik, političar, advokat ili profesor medicinskog fakulteta, slobodnije bi mogao biti štreber, žlica, potkazivač, što manji prljavi obešenjak, tim bolje. Kao što smo naučili iz Balzakovih dela. Biti sposoban za podlost radi ostvarivanja karijere.
Starica je padala na um i Šekspiru, tim pre što starica svakome padne na pamet. Kako bi zgodno bilo ubiti je, uzeti joj novac i napraviti karijeru. Šta bi bilo kad bismo mogli da ubijamo zbog karijere?
Magbet i Ričard III su pokušali, prošli su otprilike kao Raskoljnikov. Šekspir je o tome verovatno dugo razmišljao, što se vidi na Koriolanu. Koriolan je čovek koji u znaku čiste veličine odbija podle metode karijere. Napoleon je od onda, nema sumnje svojim smicalicama manjeg stila, srozao nivo, jer je u Šekspirovim junacima još bilo stila. Veličina je postala karijera, recimo da je od ubice postao grošićar, ukus se srozavao, čovek je postajao sve skromniji, već nije hteo da vlada, tek da otvori banku. Posle Napoleona sledi Rastinjak.
Posle Stendala i Balzaka ljudska srca su iznenada počela da se raznežuju. Društveno uređenje je loše, i za grehove koji se počine u ovom nepravednom društvu treba suditi sasvim drugačije. Zbog dobrodušnosti i osećanja pravde počeli su da opraštaju razbojnicima, jer oni svoja nedela nisu počinili zbog požude za životom, nego zbog nepravednog uređenja. Čak se formiralo uverenje da su zatvori puni, nevinih ljudi. Počelo se praštati varalicama i proneveriteljima, i onima koji su lagali za novac, i koji su počinili male prljave podlosti. Usled nepravednog uređenja društva počinju se razumevati i opraštati krivična dela i podlaštva. Kao na primer, najpre samo takvi državni prevrati kao što je onaj Napoleona III, kasnije već i takvi kao Musolinijev i Hitlerov, i ostalih. Ili eventualno takve karijere kao što su one američkih milijardera. Krivice nisu počinile dve ruke.
Nije bilo karakterističnijeg stava u odnosu na doba nego što je saosećanje prema uličarkama.
Neizvesno je da li je to zbog sentimentalnosti. Iz one sentimentalnosti koja je tako prirodno dopunila građansku gramzivost. I od tada je gornji stepen humanog plakanja nad sudbinom dame s kamelijama.
Naravno, kurtizana je u svakom vremenu bila u ključnoj situaciji, znamo od Dostojevskog koji o njoj govori u Zločinu i kazni, kada Raskoljnikov, u ime patnje čovečanstva, pada ničice pred njom i plače.
Ali znamo i od apostola Jovana koji priča kako grešnica beži Hristu ispred onih koji je kamenuju. Samo što je baš teško pobrkati grešnicu i sanktpeterburšku uličarku sa damom s kamelijama. Grešnica i uličarka su sasvim u znaku veličine, dok je dama s kamelijama u znaku karijere. Onamo je reč o višoj čistoti nad grešnim životom; ovo ovde je žudnja za životom. Onamo žena postaje čovek pred kojim je do poslednjeg trenutka otvorena mogućnost očišćenja; ovo ovde je mondenska stvar.
U razdoblju pobune protiv nepravednog uređenja društva, prirodno, ništa nije bilo pomodnije od bolećivosti nad sudbinom siromašnih. Siromašan čovek je dobar čovek, bogataš je loš čovek. Zbog toga se svako trudi da za najkraće vreme pribavi imanje. Podnet je ceo niz predloga o tome kako da se ukine ovo siromaštvo, a od svih njih je najvažniji onaj da se oduzme novac od onoga koji ga ima mnogo i da se da onima koji nemaju. Neka sve bude zajedničko. Ili ne? Ako se suprotstave babe zelenaši, novac im se može oduzeti i silom. U ime društva. U slučaju potrebe, u ime društvene pravde, bogati se mogu i ubijati. Na taj način se može oduzeti zemljišni posed, fabrika, trgovina, zlato, srebro, s ljudi se može svući odeća i sazuti cipele, iz usta im se može izvaditi zalogaj. Neka konačno zavlada pravda.
Svojina, naravno, nije prosta stvar. Upravo zbog toga zanos onih koji su utvrdili da su se konačno našli oni koji smeju da dirnu u svojinu, taj njihov zanos je mogao biti ublažen. Prema mome saznanju, razbojnici već hiljadama godina diraju svojinu, ali – služi im na čast – čine to bez bilo kakve teorije.
Uz činjenicu da svojina postoji, uvek se i neizbežno prideva nešto nepravedno. Čovek i još nešto, što je nepouzdano da mu pripada ili ne pripada, slepljeni su skupa. Recimo to tako da se pitanje svojine može rešiti samo tako ako je se čovek svesno odrekne. Nikakav drugi način za to ne postoji. Jer ako mi oduzmu kapu, i odnesu je u nepoznat kraj, bez obzira na to što je drugi nosi, kapa ostaje moja. To je svojstvo svojine, ona ostaje lična svojina sve dotle dok čovek ne raskine taj odnos po sopstvenom nahođenju. Krug svojine se može suziti. Ako je krug svojine manji od kruga čovekovih životnih zahteva, to je siromaštvo. Kome nije obezbeđena životna sigurnost, on je prinuđen da je zaštiti svojinom. Zbog toga Genon svojinu naziva intervencijom, uplitanjem odozgo, čijim posredstvom čovek bude pomognut spoljnim stvarima, i tako mu je ispomognut sopstveni život. Znamo da smo svi upućeni na svojinu. Svojina je znači stvarna osnova koja nam je bezuslovno neophodna u interesu ličnog obezbeđenja našeg života. A obezbeđenje našeg ličnog života, kao što je poznato, iznad svega je labilno. Svojina je odbrana, i ko mi oduzme svojinu, lišava me moje odbrane. Lako je izmisliti teoriju. Da se svojina u društvu nepravedno deli uopšte nije ispravno. Podela svojine je nepravedna, ali ako se svojina oduzme, tada ne nastaje pravda. Naprotiv, kao što se ispostavlja iz slučaja Raskoljnikov, nastaje zločin. Bilo ko da ga počini, i bilo na kakvoj teorijskoj osnovi, bilo jakobinac, bilo Napoleon, bilo Žilijen Sorel, bilo Rodion Raskoljnikov, bilo neki državni savet.
U to vreme, naravno tragom osamnaestog veka i revolucije, govorilo se da će biti izvršena pravedna podela svojine u ime zajednice. Danas već znamo da je Raskoljnikov u pravu. Delo izvršava ono nešto. Šta? Dve ruke. Zajednica ne dela, i otuda ništa ne uzima u zajedničko vlasništvo. Znamo da ne postoji nešto što bi bilo društveni akt. Ništa se ne počini zajednički, stvari uzimaju u vlasništvo komplotni članovi. Znate li ko su oni? Dve ruke. A potom, umesto da iščupaju svoj jezik, komplotni članovi razglase da je to bilo u službi društvene pravde. Čin zajednice. Naučili smo u dvadesetom veku da zajednice ne čine ništa, sve urade dve ruke. A onda se svojim bezobraznim i kukavičkim sofizmom pozivaju na zajednicu. Celokupnu demokratiju dvadesetog veka obeležava ovaj sofizam kako zaverenici neznatne manjine uspevaju da svoju volju prikažu kao mišljenje većine.
Izraz krivično delo – zato što je malog radijusa – naravno, uopšte nije pogodan da označi ono što se ovde događa. Raskoljnikovo ubistvo je krivično delo, ali mnoštvo sitnih ili krupnih nitkovluka koje je počinio Napoleon i romaneskni junaci Stendala ili Balzaka, dela koja eventualno mogu biti i mračnija od prethodnog, nisu zločini, čak se ne sukobljavaju ni sa kojim zakonom, iako znamo da su mnogo teži. A počinioci nisu uhapšeni, naprotiv, načinili su karijeru. Odlučna ofanziva karijerističkih laži i kleveta upućenih protivnicima, ili zelenaštvo pohlepne stare veštice, ali i tušta i tma sitnih reči i postupaka, zbog zavidljivosti ili osvete, odnosno zbog gladi za životom, nečasnost i laž i izdaja i falsifikat ne mogu se izvesti na sud. Nedostaje pojam koji veliko i otvoreno nedelo povezuje s opštim stepenom svakodnevnog nepoštenja koje do neba vapi i odvratno je (i većinom iz njega izviru krupni zločini). Nedostaje reč koja zajedno s krupnim zločinom označava nedela prljavih i podlih crva, na primer i lik licememih fariseja, i koja ne dopušta da se oni stvarno odvoje od radnji koje se sukobljavaju s krivičnim zakonom. Ovaj izraz većeg radijusa jeste: kvarenje bivstva. Bez obzira ko, u kojim okolnostima, na čiji račun, zašto je počinio nešto rečju, delom, mišlju, postupkom, čime vređa i kalja ono bivstvo čiji smo svi mi zajedno učesnici, kvarenje bivstva jedinstveno kaže o čemu je reč.
Reč je o kvarenju bivstva. Ili kako Jevanđelje kaže, ne samo oko za oko, ne samo ne kradi, ne ubij, ne poželi tuđu ženu, nego je kvarenje života i to ako baciš bludan pogled na tuđu ženu, ako nekog kudiš, potkazuješ, ako nekog odaješ, ako ga se odrekneš, ako baciš oko na tuđu svojinu, ako bolesnika ostaviš pored puta, ako gladnima ne daš da jedu, ako odrpancu ne daš odeću, i ako se u tebi probude osveta I zavist, ako sakriješ nešto što bi drugome bilo neophodno, ako bilo koga dovedeš u zabludu, jer time kvariš bivstvo drugima, i svakom drugom i sebi i celini. To je kvarenje bivstva koje je Jevanđelje saznalo i otkrilo. Ne do neba vapijuća i krvava zlodela. Nego i jedva primetne, prljave podlosti koje činimo iz trena u tren. Kvarenje bivstva se proširilo na celokupnu egzistenciju, i rešiće i sudbinu svake generacije koja sledi time što ona ovde i sada stvara čistotu ili nečistotu bivstva, jer svakim momentom svoga bića stvaramo ovo bivstvo koje se rasprostire na svaku buduću egzistenciju. U odnosu na kvarenje bivstva greh je tek moralno loš, krivično delo je pravni izraz, društvena krivica.
Kvarenje bivstva je ontološka korupcija, unutar koje nema razlike, možda tek stupnjevi, između pljačke ili ubistva ili prevare ili laži ili izdaje i zlog pogleda, bilo s kakvim namerama da je počinjen, jer vređa i kalja zajedničko bivstvo svim živim bićima.
Kada je Raskoljnikov ubio staricu, on je počinio kvarenje bivstva, naravno, i starica je svojim zelenašenjem živela u kvareži bivstva. Ali kada je Raskoljnikov rekao da je žena zgomilala novac, i da je to nepravda, i zbog toga ga od nje treba oduzeti, počinio je novo kvarenje bivstva. Ko tvrdi da je društvo nepravedno uređeno, i da čovek ima pravo da na ovaj način vrši pravdu, čini kvarenje bivstva.
Kada je Napoleon u interesu svoje karijere varao i primenjivao trikove, i lagao, i nasamario koga god je mogao, kao Žilijan Sorel kada je u interesu svoje karijere bez ljubavi zavodio nepodozrive devojke, počinili su kvarenje bivstva. Ali i svako ko sme da prihvati da je za nedela odgovorno društvo zbog svoje nepravde, takođe čini kvarenje bivstva. Ko svoju ruku stavi na nečiju svojinu još pre nego što se
ovaj nje odrekne, počinio je kvarenje bivstva, i to bez obzira kakvom teorijom želi da opravda svoj čin, čak ako se dotični poziva na nepravednu podelu dobara, počinio je još dublje kvarenje bivstva.
Zločin i kazna sačinjavaju celinu. Međutim, kvarenju bivstva ne pripada kazna, nego ispravljanje.
Ko počini kvarenje bivstva, on je dužan da moli čovečanstvo za oproštaj i da ispravi kvarenje. Jer je kazna novo kvarenje bivstva, gubitak slobode, gubitak života, gubitak imovine. Poredak se time ne vaspostavlja. Kazna je odmazda, što je novi poremećaj ravnoteže. Ravnoteža sveta poremećena usled kvarenja bivstva može se samo onda uspostaviti ako neko ko je počinio nedelo izvrši njegovo ispravljanje. Paganska je ideja o grehu i kazni. Učenje Jevanđelja je da nema greha, ubistvo i pljačka se ne mogu odvojiti od laži i klevete, od gramzivosti i žudnje za životom. Čak je kvarenje bivstva i to ako nekome kažem raka – da je lud. Kvarenje moga, tvoga, našeg bivstva, kvarenje je univerzalnog bivstva, budućnosti, i poredak se ne vaspostavlja ako se kvarilac kazni, nego samo ako se kvarenje ispravi. To je jedini prihvatljivi ljudski stav. Nema u tome ništa izvanredno. Ono što kaže Hrist mogao bi reći svaki čovek kad bi bio dovoljno čist i jednostavan.
U novije doba se raširilo mišljenje da socijalizam i hrišćanstvo zapravo žele isto. Šta to žele? Ukinuti nepravedno uređenje društva, pravedno rasporediti prava i dobra, kako gramzive starice ne bi skrivale novac od studenata koji žele da uče. Poistovećivanje hrišćanstva i socijalizma, naravno, nije ništa drugo do krupna, jasna i zaslepljujuća ludost razdoblja.
Socijalizam je nastao u onim napoleonovskim vremenima kada se više nije umela načiniti razlika između veličine i karijere, i počelo se verovati da se u interesu karijere može hrabro počiniti svakakvo kvarenje bivstva, jer društvo svojim nepravednim uređenjem ne može sprečiti genijalnog čoveka u njegovoj realizaciji, i čovek ima pravo da sebe realizuje. Sme li se počiniti nekorektnost zbog sopstvene realizacije? U doba nastanka socijalizma na ovo se pitanje odgovaralo da sme. Razume se, nije se primećivalo da ono što čovek postiže nije veličina, nego karijera. To je tajna razuzdanosti Napoleona, i svih kasnijih diktatora. Pozivajući se na nepravedno uređenje društva, manji ili veći komploti su prigrabili vlast u svoje ruke, i počeli da objavljuju socijalizam. To dobro treba upamtiti, i treba održavati na površini pamćenja: tamo gde se u poslednje vreme javlja pozivanje na zajednicu, tamo se u svakom slučaju neki komplot (zavera, zločinačko udruživanje) poziva na zajednicu, a njega uglavnom nigde nema, jedino je i samo zbog toga da samog sebe opravda, i da sopstvenu volju predstavi kao mišljenje većine (kao da je ono što većina kaže, samo zbog toga jer je većina, bezuslovno ispravno). Uređenje društva na ovaj način nedvosmisleno je nepravedno i jeste kvarenje bivstva. Ali time što socijalizam oduzima prava i dobra, ne nastaje pravda, nego novo kvarenje bivstva. Zalud želi da ovu svoju delatnost predstavi kao služenje pravdi, čak kao ostvarivanje konačne pravde. Kad se novac nalazi kod starice, ne valja. Ali ako se novac oduzme od nje, još je mnogo gore, to jest to je viši stepen kvarenja bivstva od prethodnog. Taj fakat ne možemo da izmenimo. Bez obzira da li kvarenje bivstva počini student Raskoljnikov, ili neka organizaciji i aparat, i bez obzira na koju se društvenu teoriju pravde pozivali. U Raskoljnikovom biću se očigledno javljaju posledice kvarenja bivstva. Zastrašujuće je koliko ubistvo deformiše biće ovoga simpatičnog mladića. Govori se da ako se ovakvo kvarenje bivstva počini zajednički uz saglasnost kolektiva, nema tragova ovoga užasnog oboljenja.
Biće Raskoljnikova je poremećeno, postaje kao besan pas, povlači se u ćošak, cvili, mrzi sebe, histeriše, besni, zaista ne izaziva utisak da je služio pravdi, i time mu je otvoren put za blistavu karijeru. Šta je to? – pitate. Molim vas, to je iskvareno bivstvo. Nesrećni student! Zajednice koje su počinile socijalističko kvarenje bivstva kao da pate od sličnog oboljenja. Morbidna mržnja, zavist, razjarenost požudnog slavoljublja, izdaja, štreberstvo, ogovaranje, razdor. Pre socijalizma, u buržoaziji društvo je prilično loše. U socijalizmu je još mnogo gore. Mada ne postoji nešto kao kolektivna savest i svest o krivici (međutim, kolektivna histerija, izgleda, postoji), zajednica je ipak takva kao da svi žive pod pritiskom, zla lica podmuklo namiguju jedna drugima ispod oka, i kao da je svako ukaljan, sigurno je da neće biti uspostavljen nikakav red, i u pokvarenoj egzistenciji neće biti ostvarena nikakva zajednica. Vladajući tip je dobrog uma, karakterom je grozan. Šta je to? – pitate. To je pokvareno bivstvo. Nesrećno društvo!
Zločin i kazna Dostojevskog nije simbolično delo. Roman je istorija o studentu Raskoljnikovu koji zbog novca ubija staricu, i svoje ubistvo motiviše time što kaže da je on na to imao pravo zbog nepravednog uređenja društva. Roman ne upućuje ni na kakvo drugo značenje, pa ipak… I Dostojevski je, kao i drugi savremeni značajni ljudi, iz sredine prošlog veka suprostavio misao društvene nepravde dvema vladajućim teorijama koje se odnose na ukidanje nepravde, u slučaju Rusa slovenofilstvu i socijalizmu. Iz prve je kasnije nastao fašizam, iz druge komunizam. Slovenofilstvo, kao i ostali nacionalizmi, želelo je da stvori red u istorijskoj svesti o pozvanju jednog naroda i u njegovom jedinstvu. Dostojevski je ovu istorijsku svest o pozvanju shvatio na taj način što društvenu pravdu treba zasnovati na hrišćanstvu. Pozvanje ruskog naroda je da ostvari ovaj zadatak. Upravo zbog toga je Dostojevski morao da se suprotstavi drugom svatanju, odnosno socijalizmu, kao što mu se kasnije zaista i suprotstavio (vidi: Zli dusi).
Nesumnjivo da starica živi u kvarenju bivstva. Njeno kvarenje bivstva jeste iskorištavanje nepravednosti društva i bavljenje zelenaštvom. Ali ako student opljačka novac starice, svakako će počiniti još teže kvarenje bivstva, i neće ukinuti nepravednost društva, čak i ako sjajno dovrši studije, napravi karijeru i kupi vilu na Rivijeri. Za svoje delovanje socijalizam može da zahvali tome što dopušta kvarenje bivstva, odnosno on oduzimanje vlasništva priznaje kao akt pravde. To se onda svakome veoma dopadalo. Dve hiljade godina traju protesti protiv Jevanđelja jer ono nije voljno da dopusti ovako prijatno rešenje, pa čak ni da se za nekog drugog čoveka kaže da je raka. Ne dopušta da se gotovanski živi i eksploatišu tuđa dobra, niti bilo kakvu pravnu osnovu da se nešto slično počini pozivajući se na nepravedno uređenje, i ne dopušta da se bilo šta može oduzeti od drugoga, čak ni šibica, pa čak ni onda ako siromašni talentovani student od te cene hoće da završi studije, čak ni onda ako time želi da ukine nepravednost društva.
U interesu pravde ne može se počiniti nepravda. To je bezobrazan i kukavički sofizam. I greh je za ovaj postupak zastarela religiozna reč, savršeno nevažeća, jer izgleda kao da je to stvar povređenog i povreditelja. Međutim, ono što se ovde zbiva zajednička je stvar svih nas, jer nas sve podjednako oštećuje i ranjava i kvari ako je bilo ko opljačkan ili pokraden ili mu je svojina konfiskovana, i ako to preuzme zajedničko vlasništvo, a povrh svega onda se to nazove društvenom pravdom. Zbog toga je socijalizam kvarenje bivstva. Nasilno oduzimanje vlasništva ne može se prikazati kao akt pravde. Jer onda ne možemo prosloviti ni jednu jedinu reč kad kasnije Hitler i Staljin deportacije i masovna ubistva i uništavanje naroda prikazuju kao karitativne postupke.
Da sa socijalizmom nešto ne valja znao je svako i znalo se oduvek. I to ne onako uopšteno da postoje njegove manje greške koje se mogu ukloniti. Princip socijalizma je sasvim loš, jer sistematski i načelno želi da napravi karijeru na kesama starice. To je nekakva misao iz romana Stendala i Balzaka, uverenje da se u interesu karijere može počiniti kvarenje bivstva. Poverovati u to govori o poremećenosti uma. Ali je poremećenost uma potpuna ako čovek poveruje da se time može služiti istini, i da se može operisati teorijom da to čini zajednica sama u ime zajednice. Prisvojiti? Oduzeti od starice kese s novcem? Ko? Zajednica? Društvo? – Ruke. Jezik. Uvek jezik. Koji bi najbolje bilo da iščupa umesto što mu čovek dozvoljava da objašnjava. Po svemu sudeći socijalizam nije došao da služi društvenoj pravdi, nego je stvorio sistem vlasti malih komplota koji su noviji i rafinovaniji od prethodnih (organizovaniji, više su aparati), gde je nepravda neizmerno veća nego ranije. Vidi kod Dostojevskog: Zli dusi. Socijalizam je takav sistem vlasti koji čoveka time što ga lišava lične svojine – pretvara u roba. Čovek bez svojine je prinuđen da živi u ropstvu, čak ni u svom umu ne nalazi osnove, jer razbojništvo teorijski sprovedeno do kraja (vidi: Zli dusi) čak i teorijski lišava čoveka njegovih protivdokaza. Socijalizam nas je naučio samo jedno. Koliko god da je jadno, uvek je bolje podnositi nemaštinu i siromaštvo, nego biti razbojnik, ili se priključiti razbojničkom komplotu, i na višem stupnju, uz teorijska obrazloženja, pozivajući se na nepravedno uređenje društva, opljačkati onoga ko mi se upravo našao na putu. Fakat da su se mašili svojine nije umanjio nepravdu, nego ju je uvećao.
Greh je – pojam hebrejske baštine koji je preuzela srednjovekovna hrišćanska religija – takav reziduum koji za obeležavanje onoga što postoji i nije pogodan. Ako čovek zadrži pojam greh, mogu nastati na stotine takvih slučajeva, kao što Raskoljhikov, gde, eto, razbojnika ubice koji je zapravo na sasvim izuzetan način pošten čovek; eto trijumfalnog cara koji je na sasvim izuzetan način podlac, i karijerista; eto uvažavanog građanina koji je gramzivac i lakom tip; eto slavnog pesnika koji je odlučan izdajnik, a povrh toga vetrogonja i lažov; eto revnosnog prvosveštenika koji je stvoren za tamnicu. Sve je to zbog toga jer greh treba povezati s kaznom, inače stvar nema nikakvog smisla. Greh postoji samo onda ako je posledica kazne. Ako nema kazne, greh je nevažeći. A to ovako nije istina.
Čovek može sasvim da potone u kvarež bivstva, i može sasvim u kvarežu bića ako ne počiniti takozvano krivično delo, neće mu se ništa dogoditi. I to je ono što je za Jevanđelje nepodnošljivo. Ne grehovi, nego ljudi pokvarenog života. Jevanđelje ne posmatra krivično delo, nego da li čovek živi u iskvarenom bivstvu ili ne živi. Ne traži pojedinačne grehe koji mogu biti počinjeni ili ne, nego kakav se napor čini (vidi grešnicu) u sred srede iskvarenog bivstva radi njegovog popravljanja. Greh ostaje greh i kvarež bivstva, i to se ne može zabašuriti i ne sme se. Ali rana koju je greh naneo telu bivstva može se izlečiti ispravljanjem. Izuzetak je jedan jedini, onaj koji Jevanđelje naziva grehom počinjenim protiv Svetog Duha, i koji bi se mogao definisati na taj način da je to izdaja bivstva, zlo predstaviti kao dobro, gnusno kao privlačno, nepravdu kao istinu, u našem slučaju onu činjenicu da su dve ruke ubijale i pljačkale, jezik lagao, ali čovek to svaljuje na nepravdu društvenog uređenja.
Pojam kvarenja bivstva pruža mogućnost čoveku za to da on, pretpostavimo, u svetskim razmerama izravna unutarnje i spoljne razdore. Savez naroda na zemlji ima jedan jedini zadatak, paziti na čistotu života naroda. Bilo gde, iz bilo kakvih razloga, bilo kakve prirode da je počinjeno kvarenje bivstva, ne primenjivati kažnjeničku odmazdu ili represalije (novo kvarenje bivstva), nego uvesti ispravljanje. Ne samo međusobnim odnosima među narodima, nego i naročito u unutarnjim stvarima naroda koji takođe pripadaju svetu. Ne može biti skrivanja. Raščišćavanje unutrašnjih poslova stvar je celokupnog čovečanstva. Nečasnost znači opasnost i za sve druge narode. Zabrana uplitanja u unutrašnje poslove jedan je od onih bezobraznih i kukavičkih sofizma o kojem je već bilo reči. To je ono što omogućava kvarenje bivstva, i štiti zmijsko klupko. Savez naroda može u interesu intaktnog bivstva čovečanstva da ukine državna uređenja koja kvare bivstvo. Pre svega su takvi fašizam i komunizam. Usled jednog terorističkog i diktatorskog i korumpiranog i gramzivog i finansijski nezasitog državnog uređenja nemoguće je intaktno biće ostalih naroda.
Isključeno je da bilo koji narod sam od sebe odabere teror, diktaturu, eksploataciju, laž kada mu se otvara mogućnost života pod humanim zakonima. Isključeno je da bilo ko ima međusobno različita mišljenja o normalnoj ljudskoj egzistenciji, i da se toga odriče zbog neke fantazmagorije. Ko od toga skrene, ne treba ga kazniti, nego ga obavezati na ispravljanje.
Uvođenje pojma kvarenja bivstva ukida razliku između individualnog i zajedničkog bivstva, jer se tako ne može razdvojiti individua i kolektiv, nego ono što se može razdvojiti i što treba odvajati jeste intaktna i korumpirana egzistencija. Kvarenje bivstva nikada neće počiniti zajedno više ljudi uz opštu saglasnost, nego uvek samo jedine dve ruke. Odgovornost je lična. Društvo se ne može pozvati na odgovornost za nedela. To što društvo nešto, bilo šta da uradi, bezglavo je ništa. Ta misao je socijalni nestašluk. Uvek dve ruke. Zabranjeno je da se odgovornost razvodni u opštem.
Društvo nikoga nikada ne prisiljava da počini nitkovluk, ni Raskoljnikova, ni Napoleona, ni diktatore, ni staricu zelenaša. Nema takve nepravde koja se može ispraviti samo novim kvarenjem bivstva. Što student nema novca za studije to nije razlog da ubije zelenaša. Što je raspodela svojine u društvu nepravedna to nije razlog da se sve oduzme. Znamo da ideju o podeli svojine nije sugerisala trezvena uviđavnost, nego bolećivost da je siromašan čovek dobar čovek, bogataš zao čovek. Uslov za ostvarenje ekonomske pravde uopšte nije ovakav sentimentalni tamjan. Poznato je da je sentimentalnost nešto opasno, njena unutrašnja strana je bestijalnost. Krvoločni diktatori su uvek bili sentimentalni ljudi. Ali ako je pobuna u državi, to još nije razlog da se ljudi međusobno ubijaju. Sve to nije greh, nego stalno kvarenje bivstva, kaznom se ne može srediti. Kvarenje bivstva koje treba ispraviti, i to ne društveno, jer društvo ne odgovara ni za šta, ono nije svesno biće, ne raspolaže razumom i savešću.
Zločin i kazna nije simbolično delo, jer po oznakama ne upućuju izvan sebe, i samo je istorija studenta Raskoljnikova. Ipak izgleda da je Dostojevskom palo na um i nešto opštije, na primer, kako to stoje stvari sa nepravednim uređenjem društva, i s tim u vezi s odgovornošću za dela s prebacivanjem ove odgovornosti na društvo, i šta je to greh i kazna, i da li zadovoljava pojam greh, ili ne zadovoljava, i ne treba li za ovu veoma čupavu stvar, greh i kaznu, primeniti neki konačniji i zgodniji izraz, i kad se već nađe takav izraz, šta bi bilo ako bismo pojam kvarenja bivstva primenjivali i izvan individualne životne sudbine na društvene i istorijske odnose, i šta bi se ispostavilo ako bi uz pomoć ovoga pojma čovek pokušao da premeri ovaj socijalizam, ili već šta je, i malo ga otvorio i zavirio u njega, ne samo zato što je čovek radoznao, i što bi voleo da sazna kako odzvanjaju bučne reči u stvarnosti, nego i zbog toga da u ovoj besprimernoj zbrci, koja jeste ovde, vidi malko jasnije.
Bela Hamvaš
