Veče. Ulicom ide šarolika gomila, u njoj pijani kožusi i gunjevi. Smeh, žagor i skakutanje. Ispred gomile poskakuje maleni vojnik u starom šinjelu i naherenoj kapi.
U susret gomili ide „unter”.
— Zašto me ne pozdravljaš? — okomljuje se „unter” na malenog vojnika. — Dela? Zašto? Čekaj! Ko si ti? Zašto?
— Dragi moj, ma mi smo prerušeni — veli ženskim glasom vojnik, i gomila se zajedno s „unterom” kikoće gromkim smehom …
U loži sedi lepa, punačka gospođa; teško joj je odrediti godine, ali je još mlada, i još dugo će biti mlada … Odevena je raskošno. Na belim rukama ima po masivnu grivnu, na grudima brilijantski broš. Kraj nje leži bunda od hiljadu rubalja. U hodniku je čeka lakej sa širitima, a na ulici par vranaca i saonice s pokrivačem za noge od medveđeg krzna… Sito, lepo lice i sve oko nje kazuje: „Ja sam srećna i bogata”. Ali ne verujte, čitaoče!
„Ja sam prerušena — misli ona. — Sutra ili prekosutra baron će se spanđati s Nadine i skinuće s mene sve ovo …”
Za kartaškim stolom sedi debeljko u fraku, s trostrukim podvoljkom i belim rukama. Kraj njegovih ruku je gomila novca. On gubi, ali nije potišen. Naprotiv, osmehuje se. Ta za njega ne predstavlja ništa da izgubi hiljadu, dve. U trpezariji nekoliko slugu priprema za njega ostrige, šampanjac i fazane. On voli dobro da večera. Posle večere odvešće se karucama k njoj. Ona ga čeka. Zar ne, on lepo živi? On je srećan! Ali pogledajte kakva se besmislica vrzma po njegovoj u salo ogrezloj glavi!
„Ja sam prerušen. Naići će revizija, i svi će saznati da sam ja samo prerušen! . . .”
Na sudu advokat brani optuženu. To je lepuškasta žena beskrajno tužnog lica, nevinašce! Bog vidi da je ona nevina! Advokatove oči plamte, obrazi mu gore, u glasu se osećaju suze… On pati zbog optužene, i ako je osude, presvisnuće od tuge!… Publika ga sluša, obamire od zadovoljstva i strepi da on ne presvisne. „On je pesnik” — šapuću slušaoci. Ali se on samo pretvara da je pesnik!
„Daj mi, tužioče, koju stotku više, ja bih je otpremio gde joj je mesto! — misli on. — U ulozi tužioca bio bih efikasniji!”
Selom ide pijani seljak, peva i rasteže harmoniku. Na licu mu pijano blaženstvo. On se kikoće i poigrava. Veselo živi, zar ne? Ne, on je prerušen.
„Ja bih da žderem”, misli on.
Mladi professor lekar drži pristupno predavanje. On uverava da nema veće sreće doli služiti nauci. „Nauka je sve! — kaže on — ona je život.
I njemu veruju.. . Ali bi za njega kazali da je prerušen kad bi čuli šta je rekao svojoj ženi posle predavanja. Rekao joj je:
— Sada sam ja, draga moja, profesor. Profesor ima deset puta veću praksu od običnog lekara. Sada računam da ću imati dvadeset pet hiljada rubalja godišnje.
Šest ulaza, more svetlosti, mnoštvo sveta, žandarmi, mešetari. To je pozorište. Iznad tih vrata, kao u Ermitažu pored Lentovskog, stoji natpis: „Satira i pouka!” Ovde mnogo plaćaju, pišu duže recenzije, mnogo aplaudiraju i retko ućutkuju… Hram!
Ali taj je hram prerušen. Ako zderete „satiru i pouku”, neće vam biti teško da pročitate:
— Kankan i izrugivanje.
Anton Pavlovič Čehov
