Zadržavši se po povratku iz Španije nakratko u Parizu, Miloš Crnjanski se početkom juna 1933. vratio u Beograd. Sačekali su ga odjeci dubrovačkog kongresa PEN-a, gosti su se bili razmileli po Jugoslaviji, držeći književne mitinge sa čitaocima i piscima. Crnjanski je sudelovao u pripremama kongresa, ali se isključio negde tokom polemike s Milanom Bogdanovićem; čak je na suđenju s njim i nolitovcima izjavio da više i nije član te organizacije pisaca. Kad je 25. maja 1933. kongres ipak počeo – ekstravagantno, na jednom ukotvljenom brodu, balansirajući između musolinijevca Marinetija i antihitlerovca Tolera – Crnjanskog ne samo što tamo nije bilo (tih je dana u Sevilji i Granadi) nego ga nije bilo ni u knjižici Jugoslawische Dichter, koja je deljena na kongresu. Ako je za utehu, nije u njoj bilo ni Krleže, ni Rastka, itd. Sastavljač Nikola Mirković mislio je da ćemo se kao domaćini piscima sveta bolje predstaviti bez vodećih savremenih pesnika.
Kako god, Crnjanski nije pokazivao zanimanje za te događaje, o kojima je, uzgred, mogao imati obaveštenja iz prve ruke jer je njegov vršački čičerone Milan Tokin izveštavao iz Dubrovnika za Vreme. (Uzorno.) U predstojeća tri meseca – jun, jul, avgust – Crnjanski će objaviti dvadesetak reportaža s puta, nagoveštavajući pak da su one samo delovi „studije o Španiji koju radi“. Čekale su ga i školske banalnosti. Dok je bio u Španiji, naime, ministar mu je (30. maja 1933) produžio odsustvo na još dva meseca, ali bez prinadležnosti. Crnjanski nije prihvatio; 12. juna 1933. javio se na dužnost u svojoj Četvrtoj gimnaziji.
Po povratku s puta čekala ga je, međutim, i knjiga Emila Ludviga Musolini, koju je preveo i koju je Narodno delo najavilo nekoliko nedelja pre nego što će Crnjanski krenuti u Španiju. Sad je bila tu, i pred njim i pred publikom. Kad li ju je preveo? Ludvig je sa Dučeom razgovarao od 23. marta do 4. aprila 1929, svaki dan po sat u palati Venecija, da bi knjigu tih razgovora objavio tri godine kasnije. Musoliniju je dao dve stotine strana na autorizaciju i ovaj mu je izbacio pet. Jedan od najpopularnijih pisaca Evrope morao je da proguta vatru kritika što je dopustio da ga cenzuriše vođa italijanskog fašizma. Nije to bila jedina kontroverza, naravno, ali privlačnost knjige ostala je neokrnjena – Ludvig je važio za majstora istorijskih portreta.
Musoliniju je u razgovoru rekao da je ubeđen da fašizam nije moguće presaditi u Nemačku. “Nemci nemaju strast da slušaju”, govorio mu je. “Zatim potpuno nedostajanje vođe kao što ste vi”. Napravio je paradu u svom stilu, kazavši sagovorniku da Nemci daju “učitelje diktatora”, kao što su Marks, Hegel i Niče, ali ne i diktatore. Koliko je bio naivan pokazalo se nije moglo brže: dok je prevod Crnjanskog ulazio u štampu, i Ludvigove su knjige, maja 1933, gorele pred Rajhstagom, nalogom diktatora čiji dolazak nije predosetio neku godinu ranije. A on – Jevrejin – morao je u Švajcarskoj potražiti novu domovinu. Musolini nije bio od pomoći.
Prevod Crnjanskog je elegantan, pitak i osim tri-četiri napomene o nekim rečima (šta, na primer, znači, patina) prevodioca tu nema ni sa predgovorom ni sa pogovorom. Nema označene ni godine izdanja. Tišinu oko knjige Crnjanski će nastaviti do kraja života. Začudo, nisu mu je nabijali na nos ni oni najotrovniji s kojima se hvatao ukoštac. Izdavač je pak osećao moralnu težinu poduhvata, pa je svoje najave naširoko obrazlagao potrebama da se vidi i čuje razmišljanje čoveka koji utiče na epohu i sudbinu sveta. Navodno su i neke ispravke koje je Ludvig naknadno uradio stigle prevodiocu (da li one strane koje je Musolini izbacio?), pa su ušle u ovo izdanje. I da bi se, napokon, ublažio valjda šok, u drugom koraku Narodno delo je Ludvigovog Musolinija štampalo zajedno, u istim koricama, sa Diktatorom H. Dž. Velsa. Intervencija je bila krajnje neobična, Diktator je tu ličio na parodiju Ludvigovih razgovora sa Dučeom.
Na dva pisca – Tolera i Ludviga – spomenuta u malopređašnjim sekvencama o Dubrovačkom kongresu PEN-a i o prevodu Musolinija, Crnjanski će se vratiti u Idejama (16. marta 1935). Interpretirao je razgovor koji je H. Dž. Vels vodio sa Staljinom i diskusiju koju je tim povodom sa Velsom otvorio Bernard Šo, pa su se en passant u priči našli i oni. “U tu diskusiju umešao se i poznati Ernst Toler”, piše očito zajedljivo Crnjanski, ukazujući na to da je (“daleko ispod nivoa Šoa i Velsa”) svoj prilog upotrebio da bi sovjetskoj literaturi napravio reklamu.
“Dok se intelekt u fašističkim zemljama mrzi i progoni, u Sovjetskoj Rusiji intelektualna sloboda raste”, navodi on Tolera, podvlačeći da to čini od reči do reči. Od reči do reči naveo je i Tolerove ocene da “ima stvarnih znakova da se ‘ograničenja koja je sovjetska vlada dosada smatrala potrebnima znatno ublažuju’”. Nije čudila ironija koja je usledila. “Kao što se vidi, Ernst Toler uvek je šarmantan”, napisao je Crnjanski. “Taj gospodin”, nastavio je, “koji je u našoj zemlji bio primljen s patetičnom ljubavlju i čitavim manifestacijama na Cetinju, a koga mi smatramo ni najmanje velikim piscem među semitskim izbeglicama iz Nemačke, ima veliku veštinu da igra ulogu mezimca među literatorima paćenicima internacionale.”
E tu sad spominje i Ludviga, ističući da kao i Toler i on “fabrikuje s velikim uspehom gromopucatelne reportaže i literarne eseje”. Toler će ipak ostati glavna meta, s njim će i završiti. “Pristalica proletarijata, on je u Dubrovniku tražio samo jedno, englesku pasmu konja da jaše na plaži. To mu je glavna pasija kad ga sudbina proletera rastuži. Bez njega, razume se, ni ova diskusija nije mogla biti, ali je zanimljivo da se na njega i njegovo učešće u toj diskusiji nije osvrnuo niko, nijednom rečju.”
Teško da je moglo ciničnije: jer, kad Crnjanski piše o navodnoj Tolerovoj blaziranoj strasti prema engleskim konjima koje na kongresu PEN-a jaše u pauzama epohalnih rasprava s Marinetijem, Hitler je tom nemačkom piscu već uvelike bio uzeo državljanstvo i oterao ga u egzil, da bez doma i kreveta luta Evropom i svetom. Crnjanski nije imao razumevanja za tu sudbinu niti za druge semitske izbeglice – kako neumesno naziva prognane Jevreje – samo ako su bili levičari ili komunisti. Toler je bio i jedno i drugo: predsednik kratkotrajne Bavarske sovjetske republike 1919, on je otad na istom kursu, uprkos fijasku svoje revolucije, uprkos zatvorima i progonima. Što je najapsurdnije, međutim, za Crnjanskog to nije morala biti njegova najgora referenca. Pavle Bihali u Nolitu je Toleru 1933. premijerno štampao autobiografiju Jedna mladost u Nemačkoj – sasvim dovoljno da se njen autor nađe na crnoj listi Crnjanskog. Posle književne afere i suđenja s nolitovcima, za njih kod njega nije bilo sažaljenja.
Radivoj Cvetićanin
(Fragment iz rukopisa biografije Crnjanskog)
https://novimagazin.rs/stav/253162-radivoj-cveticanin-prevesti-musolinija
BIOGRAFIJA
Radivoj Cvetićanin je novinar, publicista i nekarijerni diplomata. Diplomirao je književnost, bavio se novinarstvom i jedan je od osnivača dnevnog lista Danas. Autor je zapaženih knjiga “Zagreb indoors, dnevnik 2005-2009” (Dangraf, Službeni glasnik, 2012) i “Konstatinović. Hronika” (2017, Dangraf). U bogatoj karijeri bio je i savetnik predsednika Srbije Ivana Stambolića i premijera SRJ Milana Panića, te prvi ambasador Srbije u Hrvatskoj od 2006. do 2009. godine.
