Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i
odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji
nesto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji
stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami,
ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce
neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne
mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni
samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život
provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju,
ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.
Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, zažarenih očiju i
razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući
ni glad ni hladnoću..
Ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, majka ili neka druga brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba tako rano ustati..
Ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se s njima, sa kojima je zajednički proživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen…
Ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva, taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenicno bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava…
Beskrajna priča – Mihael Ende