IV
Posle tri nedelje otkako sam stupio kod Orlova, sećam se, u nedelju ujutru neko zazvoni. Beše jedanaest časova i Orlov je još spavao. Odem i otvorim. Možete zamisliti moje iznenađenje: pred vratima, na podestu stepeništa, stajala je dama pod velom:
— Je li Georgij Ivanič ustao? — upita ona.
I po glasu ja poznadoh Zinaidu Fjodorovnu, kojoj sam nosio pismo u Znamensku. Ne pamtim da li sam uspeo i umeo da joj odgovorim, bio sam zbunjen njenim dolaskom. Pa i nepotreban joj beše moj odgovor. U trenutku, ona projuri pored mene i ispunivši predsoblje mirisom svojih parfema, koje i danas još lepo pamtim, uđe u sobu i koraci se izgubiše. U najmanju ruku pola sata posle toga ništa se nije čulo. Ali opet je neko zazvonio. Ovoga puta, jedna nakinđurena devojka, očigledno služavka iz bogate kuće, i naš vratar, oboje zaduvani, uneše dva kofera i putničku korpu.
— Ovo je Zinaide Fjodorovne — reče devojka.
I ona ode ne rekavši više ni reči. Sve to beše tajanstveno i izazva u Polje, koja je bila puna strahopoštovanja prema gospodskim vragolijama, lukavi osmeh; ona kao da je htela reći: „Eto, kakvi smo mi!” i sve vreme je išla na prstima. Najzad, začuše se koraci; Zinaida Fjodorovna brzo uđe u predsoblje i, ugledavši me kraj vrata moje lakejske sobe, reče:
— Stepane, odnesite Georgiju Ivaniču da se obuče.
Kad uđoh k Orlovu s odelom i cipelama, on je sedeo na krevetu nogu spuštenih na medveđe krzno. Cela njegova pojava izražavala je zbunjenost. Mene nije primećivao i moje lakejsko mišljenje nije ga zanimalo; očigledno, bio je zbunjen i stideo se sam pred sobom, pred svojim „unutarnjim okom”. Oblačio se, umivao, i dugo je gnjavio sa četkama i češljevima, kao da je davao sebi vremena da shvati svoj položaj i razmisli o njemu, i čak mu se po leđima videlo da je zbunjen i nezadovoljan sobom.
Pili su kafu zajedno. Zinaida Fjodorovna je nalivala iz ibrika sebi i Orlovu, zatim se nalaktila na sto i zasmejala se.
— Meni je sve još neverovatno — reče ona. — Kad dugo putujem i posle dođem u hotel, onda sve još ne verujem da već ne treba putovati. Prijatno je tiho predahnuti.
S izrazom devojčice, kojoj je neobično stalo do nestašluka, ona tiho uzdahnu i opet se zasmeja.
— Oprostite mi — reče Orlov klimnuvši glavom u pravcu novina. — Čitam uz kafu, to je moja neodoljiva navika. Ali ja umem da radim dva posla odjednom: i da slušam i da čitam.
— Čitajte, čitajte… Vaša navika i vaša sloboda ostaće s vama. Ali zašto vam je lice kiselo? Jeste li uvek takvi ujutru ili je to samo danas? Nije vam nešto po volji?
— Naprotiv. Ali ja sam, istinu govoreći, malo zbunjen.
— A zbog čega? Imali ste vremena da se pripremite za moju invaziju. Ja sam vam svaki dan pretila.
— Da, ali ja nisam očekivao da ćete svoju pretnju da ispunite baš danas.
— I ja nisam očekivala, ali to je bolje. Bolje je, dragi moj. Odmah treba izvaditi zub koji boli, i svršeno.
— Da, tako je.
— Ah, dragi moj! — reče ona žmireći. — Sve je dobro što se dobro svrši, ali pre nego što se dobro svrši, koliko je samo nevolja! Ne gledajte što se ja smejem; prijatno mi je, srećna sam, ali bih htela više da plačem nego da se smejem. Juče sam izdržala čitav okršaj — nastavi ona francuski. — Samo bog jedini zna kako mi je bilo teško. Ali ja se smejem zato što mi je sad sve neverovatno. Čini mi se da sedim s vama i pijem kafu ne na javi već u snu.
Zatim ona, nastavljajući i dalje francuski, ispriča kako se juče rastala s mužem, i oči su joj se punile čas suzama, čas smehom i s ushićenjem gledale u Orlova. Ispričala je da je muž već odavno sumnjao u nju, ali je izbegavao objašnjenja; svađe su se vrlo često dešavale, i on bi obično u
njihovom jeku najedanput zanemeo i odlazio u svoj kabinet, da zbog prenagljenosti ne iznese svoje sumnje i da sama ne započne objašnjenja. Zinaida Fjodorovna, opet, osećala se da je kriva, ništavna, nesposobna za smeo, ozbiljan korak, i zbog toga je svaki dan sve više prezirala i sebe i muža, i mučila se kao u paklu. Ali juče, za vreme svađe, kad je on viknuo plačnim glasom: „Kad li će se sve ovo svršiti, bože moj?” — i kad ode u svoj kabinet, ona jurnu za njim kao mačka za mišem i, sprečavajući ga da zatvori vrata za sobom, uzviknu da ga prezire svom dušom. On ju je tada pustio u kabinet, i ona mu onda sve ispriča i priznade da voli drugog, da je taj drugi onaj pravi njen, najzakonitiji muž, i da ona smatra za svoju svetu dužnost da još danas pređe k njemu, bez obzira na sve, pa makar pucali u nju iz topova.
— Iz vas izbija romantična žica — prekide je Orlov ne odvajajući očiju od novina.
Ona se nasmeja i nastavi da priča ne dotičući se svoje kafe. Obrazi joj se zaplamteše, zato se malo zbuni, pa rasejano pogleda i u mene i u Polju.
Iz njenog daljeg pričanja doznao sam da joj je muž odgovorio prebacivanjima, pretnjama i najzad suzama, i bilo bi tačnije reći da nije ona, već da je on izdržao bitku.
— Da, prijatelju moj, dok mi nervi behu napregnuti sve je išlo lepo — pričala je ona — ali čim se spustila noć, pala sam duhom. Vi, Žorže, ne verujete u boga, a ja donekle verujem i plašim se kazne. Bog zahteva od nas strpljivost, velikodušnost, samopožrtvovanje, a ja, eto, neću da trpim i hoću da udesim život na svoj način. Da li je to dobro? A šta ćemo ako to najedanput sa božjeg gledišta nije dobro? U dva časa noću muž uđe k meni i reče: „Vi ne smete otići. Ja ću vas vratiti sa skandalom, pomoću policije.” A malo posle, pogledam, a on opet na vratima stoji kao senka.
„Poštedite me. Vaše bekstvo može mi naškoditi u službi.” Ove reči uticale su na mene grubo, i kao da sam skamenjena od njih, pomislila sam da to već otpočinje kazna, i počeh drhtati i plakati. Činilo mi se da će tavanica pasti na mene, da će me odmah odvesti u policiju, da ćete me vi prestati voleti; jednom rečju, bog bi ga znao šta sve još! Otići ću, pomislih, u manastir šta nekud u bolničarke, odreći ću se sreće, ali se odmah setih da me vi volite i da nemam prava raspolagati sama sobom bez vašeg znanja, i sve mi se u glavi poče mutiti, i ja u očajanju ne znadoh ni šta da mislim ni šta da radim. Ali sinu sunce i ja se opet raspoložih. Dočekah jutro i dođoh kolima k vama. Ah kako sam se namučila, dragi moj! Dve noći uzastopce nisam spavala!
Ona je bila umorna i uzbuđena. Želela je istovremeno i da spava i neprestano da priča, i da se smeje i da plače, i da se odveze u restoran na doručak, da bi se osetila slobodnom.
— Ti imaš udoban stan, ali bojim se da će za dvoje biti mali — reče ona posle kafe obilazeći brzo sve odaje. — Koju ćeš sobu da mi daš? Meni se dopada evo ova, zato što je uz tvoj kabinet.
Posle jednog sata ona se presvuče u sobi do kabineta, koju je nazivala posle toga svojom, i odveze s Orlovom na doručak. Ručali su takođe u restoranu, a u dugoj pauzi između doručka i ručka išli su po radnjama. Do neko doba uveče otvarao sam vrata momcima i raznosačima iz trgovina i primao od njih razne pakete. Doneše, između ostalog, i izvanredan trimo, toaletni stočić, krevet i skupocen servis za čaj, koji nam beše nepotreban. Doneše čitavu seriju bakarnih šerpi koje smo poređali po polici u našoj praznoj i hladnoj kuhinji. Kad smo odvijali servis za čaj, Polja razrogači oči i triput pogleda u mene sa mržnjom i strahom da ću možda ja prvi, a ne ona, ukrasti jednu od ovih finih čaša. Doneše i damski pisaći sto, vrlo skup, ali neudoban. Po svoj prilici, Zinaida Fjodorovna imala je nameru da se kod nas čvrsto ugnezdi, domaćinski.
Ona i Orlov su se vratili oko deset časova. Puna ponosnog saznanja da je izvela nešto smelo i neobično, voleći strasno i, kako joj izgledaše, voljena strasno, sva napaćena, predosećajući čvrst i sjajan san, Zinaida Fjodorovna se prosto naslađivala novim životom. Od preterane sreće čvrsto je stezala svoje ruke, ubeđena da je sve divno i zaklinjući se da će večno voleti, i to zaklinjanje i naivna, gotovo detinjska uverenost da i nju ludo vole i da će večno biti voljena, podmladiše je za pet godina. Čavrljala je prijatne gluposti i ismejavala sebe.
— Nema veće sreće od slobode! — govorila je naterujući sebe da priča nešto ozbiljno i važno. — Zamisli samo, gluposti! Mi nimalo ne cenimo svoje mišljenje, čak i kad je pametno, ali drhtimo pred mišljenjem raznih glupaka. Bojala sam se tuđeg mišljenja do poslednjeg trenutka, ali čim sam
poslušala samu sebe i čim sam odlučila da živim kako ja hoću, oči su mi se otvorile, pobedila sam svoj glupi strah i sad sam srećna i svima želim sličnu sreću.
Ali namah tok njenih misli se prekide, i ona poče govoriti o novom stanu, o tapetama, konjima, o putu u Švajcarsku i Italiju. Orlov, pak, bio je umoran od odlazaka u restorane i radnje i dalje je doživljavao onu zbunjenost pred samim sobom koju sam primetio kod njega jutros.
Smeškao se, ali više iz učtivosti nego iz zadovoljstva, i dok je ona govorila o nečemu ozbiljno, on je samo ironično odobravao: „O, da!”
— Stepane, nađite što pre dobrog kuvara — obrati mi se ona.
— Ne treba se žuriti sa kuhinjom — reče Orlov hladno pogledavši u mene. — Treba se prvo preseliti u nov stan.
On se nikad nije hranio kod kuće niti držao konja, jer kako je sam govorio, nije voleo „da unosi u svoju kuću prljavštinu”, pa je i mene i Polju trpeo u svome stanu samo po nuždi. Takozvano porodično ognjište s njegovim običnim radostima i trvenjima vređalo je njegov ukus kao nešto
banalno; biti u drugom stanju ili imati dece i razgovarati o njima, to je značilo rđav ton, prostakluk. I ja sam sad bio vrlo radoznao kako će se složiti u jednom stanu ova dva stvorenja: ona, domaćica i gazdarica, sa svojim bakarnim šerpama i snovima o dobrom kuvaru i konjima, i on koji je često govorio svojim prijateljima da u stanu solidnog i akuratnog čoveka, kao na vojnom brodu, ne treba da bude ničeg suvišnog: ni žena, ni dece, ni krpa, ni kuhinjskog posuđa…
V
Zatim ću vam ispričati šta se dogodilo sledećeg četvrtka. Toga dana Orlov i Zinaida Fjodorovna ručali su kod Kontana ili Donana. Vratio se kući samo Orlov, dok se Zinaida Fjodorovna odvezla, kako sam posle doznao, na Petrogradsku stranu, svojoj staroj guvernanti da kod nje provede vreme
dok kod nas budu bili gosti. Orlov nije želeo da je predstavi svojim prijateljima. To sam zaključio to jutro za vreme kafe kad ju je počeo uveravati da je zbog njenog mira potrebno ukinuti četvrtke.
Gosti, kao obično, stigli su gotovo svi istovremeno.
— Je li gospođa kod kuće? — upita me šapatom Kukuškin.
— Mislim da nije — odgovorih.
On uđe s lukavim i kao ulje sjajnim očima smeškajući se zagonetno i trljajući ruke od hladnoće.
— Smatram za čast da vam čestitam — reče on Orlovu tresući se celim telom od ulagivačkog preljubaznog smeha. — Želim vam плодится и размножатися, аки кедры ливанстие!
Gosti uđoše u spavaću sobu i počeše praviti viceve na račun ženskih sobnih cipela, tepiha između postelja i sive bluze koja je visila o naslonu kreveta. Behu veseli zato što se tvrdoglavko, koji je prezirao u ljubavi sve što je uobičajeno, uhvatio najednom u ženske mreže tako prosto i uobičajeno.
— Чему посмеяхомся, тому же и послужиша. — Nekoliko puta ponovi Kukuškin, koji je imao, uzgred rečeno, odvratnu naviku da pecka tekstovima crkvenoslovenskim. — Lakše! — prošaputa on prinoseći prst ustima kad iz spavaće sobe pređoše u sobu do kabineta. — Psst! Ovde
Margarita sanjari o svome Faustu.
I on puče od smeha kao da je rekao nešto užasno smešno. Pažljivo sam posmatrao Gruzina očekujući da njegova muzikalna duša neće izdržati ovaj smeh, ali sam se prevario. Njegovo dobro, mršavo lice blistalo je od zadovoljstva. Kad sedoše da se kartaju, on, grcajući od smeha, reče da
Žoržinjki sad za potpunu porodičnu sreću ostaje još jedino da nabavi
trešnjevu lulu i gitaru. Pekarski se pristojno šalio, ali po njegovom ozbiljnom izgledu videlo se da mu nije prijatna Orlovljeva nova ljubavna avantura. On
nije razumevao šta se upravo dogodilo.
Evo povezanog i sređenog teksta. Rečenice su očišćene od suvišnih preloma redova i složene u prirodne pasuse radi lakšeg čitanja, prateći dijaloge i promene u raspoloženju likova.
Anton Pavlovič Čehov: PRIPOVEST NEPOZNATOG ČOVEKA (Odlomci)
— Ali kako li je sad njenom mužu? — upita on u nedoumici, kad već odigraše tri partije robera. — Ne znam — odgovori Orlov. Pekarski pročešlja prstima svoju dugačku bradu, pa se zamisli, i ćutao je tako do same večere. Kad sedoše za sto, on lagano reče otežući svaku reč: — Uopšte, izvini, ja vas dvoje ne razumem. Vi ste mogli da se zaljubite jedno u drugo i da grešite protiv sedme zapovesti koliko vam je volja, to razumem. Da, to mi je pojmljivo. Ali našto muža posvećivati u svoje tajne? Zar je to potrebno?
— A zar to nije svejedno? — Hm… — zamisli se Pekarski. — Evo šta ću ti reći, dragi moj prijatelju — nastavi on primetno se naprežući kako da izrazi svoje misli. — Ako se ja nekad po drugi put oženim i tebi padne na pamet da mi nabiješ rogove, onda čini to tako da ja ne primetim. Kudikamo je poštenije varati čoveka nego mu kvariti način života i njegov ugled. Ja to razumem. Vi oboje mislite, živeći javno, da postupate neobično pošteno i liberalno, ali s takvim… kako se ono kaže?… s takvim romantizmom ne mogu da se složim.
Orlov ništa ne odgovori. On nije bio raspoložen i nije želeo da razgovara. Pekarski nastavi da se vajka, kucnu prstima po stolu, razmisli i reče: — Ja vas dvoje ipak ne razumem. Niti si ti student, niti je ona šnajderka. Oboje ste bogati. Mislim da bi mogao da nađeš za nju zaseban stan. — Ne, ne bih mogao. Prelistaj samo Turgenjeva. — Zašto da ga prelistavam? Ja sam ga već čitao. — Turgenjev u svojim delima uči da svaka uzvišena devojka koja pošteno misli treba da ide sa voljenim čovekom na kraj sveta i da služi njegovoj ideji — reče Orlov namigujući ironično. — Kraj sveta — to je licentia poetica, ceo svet u punom svom sastavu useljava se u stan voljenog čoveka. Prema tome, ne živeti sa ženom koja te voli u istom stanu znači odricati joj njenu uzvišenu dužnost i ne deliti s njom njene ideale. Da, srce moje, Turgenjev je pisao tako, a ja sad moram da vadim kestenje umesto njega.
— Našto tu Turgenjev, ne razumem — reče tiho Gruzin i sleže ramenima. — A sećate se, Žoržinjka, kako onaj u „Tri susreta“ ide dockan uveče negde u Italiji, i najedanput čuje: Vieni rensando a me segretamente! — zapeva Gruzin. — Izvanredno! — Ali ona nije nasilno prešla kod tebe — reče Pekarski. — Ti si sam to hteo. — E, glete, molim vas! Ja ne samo da nisam hteo no čak nisam mogao ni misliti da će se to ikad dogoditi. Kad je ona govorila da će preći k meni, mislio sam da se samo ljubazno šali.
Svi se nasmejaše. — Ja nisam mogao to da želim — nastavi Orlov takvim tonom kao da je prinuđen da se pravda. — Ja nisam Turgenjevljev junak i ako mi nekad bude potrebno da oslobađam Bugarsku, ne treba mi žensko društvo. Na ljubav ja gledam prvenstveno kao na svoju fiziološku potrebu, nisku i neprijateljsku mome duhu; nju treba zadovoljiti svesno ili se sasvim odreći nje, u protivnom ona će uneti u tvoj život one iste prljave elemente od kojih je i sama sastavljena. Da bi ona bila naslada a ne mučenje, ja se trudim da je učinim lepom i da je okružim mnogobrojnim iluzijama. Ja neću poći ženi ako nisam unapred ubeđen da će ona biti lepa, zanosna; pa i sam neću otići k njoj ako nisam raspoložen. I samo pod takvim uslovima mi uspevamo da prevarimo jedno drugo i čini nam se da volimo i da smo srećni.
Ali kako mogu da želim bakarne šerpe, neočešljanu glavu, ili da me vide kad sam neumiven i neraspoložen? Zinaida Fjodorovna hoće svojom naivnom dušom da me nagna da zavolim ono od čega sam se sklanjao celog svog života. Ona hoće da se u mome stanu osećaju mirisi kuhinje i pomija; potrebno joj je da se bučno seli u nov stan, da se vozi svojim upregnutim konjima, potrebno joj je da prebrojava moje rublje i da se brine o mome zdravlju; ona bi htela da se svaki čas meša u moj lični život i da prati svaki moj korak, i istovremeno da me iskreno uverava da ću ja sa svojim navikama ostati potpuno slobodan. Ona je ubeđena da ćemo mi, kao mladenci, u najskorije vreme putovati, to jest ona hoće da se stalno nalazi uz mene i u kupeu, i u hotelu. Međutim, ja na putu volim da čitam i ne mogu da izdržim ničije razgovore.
— A ti joj to napomeni — reče Pekarski. — Šta? Misliš, razumeće me? Zaboga, mi se i u mislima tako razlikujemo! Po njenom mišljenju, otići od tatice i mamice ili od muža voljenom čoveku to je iznad građanske hrabrosti, a po mome to je detinjarija. Zavoleti, sprijateljiti se sa čovekom, to znači otpočeti nov život, dok po mome mišljenju to ništa ne znači. Ljubav i muškarac predstavljaju glavnu suštinu njenog života i možda u tom smislu kod nje radi filozofija nesvesnog; izvolite je sad ubediti da je ljubav samo obična potreba, kao što su hrana i odeća, da svet uopšte neće propasti zato što su muževi i žene rđavi, da je mogućno biti razvratnik, zavodnik i istovremeno genijalan i plemenit čovek, i, s druge strane, da je mogućno odreći se ljubavnih naslada i istovremeno biti glup i pakosna životinja.
Savremen kulturan čovek, čak i na najnižem stupnju, na primer francuski radnik, troši dnevno na ručak deset sua, na vino uz ručak pet sua i na ženu od pet do deset sua, a sav svoj um i sve nerve ulaže u rad. Zinaida Fjodorovna, pak, daje na ljubav ne jedan su već svu svoju dušu. Ono, ja joj možda mogu staviti i primedbu na to, ali ona će u odgovor iskreno jauknuti da sam je upropastio i da ona u životu ništa više nema. — A ti joj ništa ne govori — reče Pekarski — već joj prosto nađi zaseban stan. I ništa više. — To je lako reći… — Poćutaše malo.
— Ali ona je ljupka — reče Kukuškin. — Ona je divna. Takve žene uobražavaju da će večno voleti i žrtvuju se s oduševljenjem. — Ali treba imati pametnu glavu — reče Orlov; — treba razmišljati. Sva iskustva koja su nam poznata iz svakodnevnog života i koja su zapisana na stranicama bezbrojnih romana i drama jednodušno tvrde da sve zajednice ljubavnika i supruga kod pristojnih ljudi, pa ma kakva ljubav bila u početku, ne traju više od dve a najviše tri godine. To ona mora znati. I zato svi ovi prelasci, šerpe i nade na večnu ljubav i harmoniju, nisu ništa drugo do želja da namagarči i sebe i mene. Ona je i ljupka i divna. Ko tvrdi da nije? Ali ona je preturila taljige moga života: ono što sam dosad smatrao za sitnicu i glupost, ona me sad prisiljava da to stavim kao prvorazredno ozbiljno pitanje, a ja služim idolu koga niko ne smatra za boga. Ona je ljupka i divna, ali nekako sad kad se vraćam sa dužnosti kući, osećam se u duši nelagodno, kao da očekujem da ću kod kuće naići na nekakav vašar, recimo, keramičare koji su razidali sve peći i naslagali gomile cigala. Jednom rečju, za ljubav ja već dajem ne jedan su već deo svoga mira i svojih nerava. A to ne valja.
— I ona ne oseća da je taj zlotvor! — uzdahnu Kukuškin. — Milostivi gospodine — reče on izveštačeno — oslobodiću vas ja teških dužnosti da volite to divno stvorenje! Preoteću vam Zinaidu Fjodorovnu! — Možete… — reče nemarno Orlov. Čitavih pola minuta Kukuškin se smejao piskavim glasom i drhtao celim telom, zatim progovori: — Pazite, ja se ne šalim! Nemojte posle izigravati Otela!
Svi počeše govoriti da je Kukušin neumoran u ljubavi, da je neodoljiv za žene i opasan za muževe, i da će ga na onome svetu đavoli peći na vatri zbog razvratnog života. On je ćutao i žmirkao očima i kad su pominjali imena poznatih dama, pretio je prstom: ne treba izdavati tuđe tajne. Orlov najednom pogleda u sat. Gosti shvatiše to i počeše se spremati. Sećam se, Gruzin, pijan od vina, oblačio se ovoga puta dozlaboga dugo. Navukao je svoj kaput, nalik na one kapute koje šiju deci u ne tako bogatim porodicama, podigao jaku i počeo nešto dugačko pričati; zatim, videći da ga ne slušaju, prebacio je preko ramena svoj ogrtač koji je mirisao na dečju sobu i izvinjavajući se, s molećivim izrazom na licu, zamolio me da mu nađem kačket.
— Žoržinjka, anđele moj! — reče on nežno. — Golubiću moj, poslušaj me, hajdmo sad izvan grada! — Vi idite, a ja ne mogu. Ja sam sad u situaciji oženjenog čoveka. — Ona je mila žena, neće se naljutiti. Dobri moj šefe, hajdemo! Vreme je izvanredno, jedino što ima malo mećave, malo mraza… Na časnu reč, treba da se razmrdate, jer ionako niste raspoloženi; đavo će vas znati… Orlov se proteže, zevnu i pogleda u Pekarskog. — Hoćeš li? — upita on zamišljeno. — Ne znam. Hajde. — Zar da se napijemo, a? E pa dobro, idem — odluči Orlov posle malog kolebanja. — Pričekajte, idem da uzmem novac.
On pođe u kabinet a za njim se zatetura Gruzin vukući za sobom ogrtač. Za trenutak, obojica se vratiše u predsoblje. Podnapit i vrlo zadovoljan Gruzin je gužvao u ruci banknotu od deset rubalja. — Sutra ćemo se obračunati — reče on. — A ona je dobrodušna, neće se naljutiti… Ona je moju Lizočku krstila, volim je, siroticu. Ah, moj dragi! — radosno se zasmeja on najednom i udari čelom u leđa Pekarskog. — Ah, Pekarski, srce moje! Advokatisimuse, bezosećajan si čovek, a voliš, bogme, žene… — Dodajte: debele — reče Orlov oblačeći bundu. — Pa hajdemo jednom jer, vidiš, možemo se sa njom i na pragu sresti. — Vieni rensando a me seggetamente! — zapeva Gruzin. Najzad se odvezoše. Orlov nije prenoćio kod kuće i vratio se sutradan u podne.
VI
Zinaidi Fjodorovnoj nestade zlatan sat koji joj je nekada poklonio otac. Taj nestanak ju je začudio i uplašio. Celo prepodne išla je po sobama zbunjeno razgledajući stolove i prozore, ali sat kao da je u zemlju propao. Uskoro posle ovoga, na jedno tri dana, Zinaida Fjodorovna, vraćajući se odnekud, zaboravi u predsoblju svoj novčanik. Na moju sreću, ovog puta ja joj nisam pomagao da se svuče već Polja. Kad je htela da uzme novčanik, njega u predsoblju već ne beše.
— Čudnovato! — vajkala se Zinaida Fjodorovna. — Ja se vrlo dobro sećam da sam ga izvadila iz džepa da platim kočijašu… i zatim sam ga spustila tu, oko ogledala. Neverovatno! Ja nisam krao, ali obuze me takvo osećalje kao da sam ga ja ukrao i da su me uhvatili. Čak su mi i suze potekle. Kad su seli da ručaju, Zinaida Fjodorovna reče Orlovu francuski: — Kod nas su se pojavili duhovi. Danas sam izgubila u predsoblju novčanik, a maločas pogledam, a on leži na mome stolu. Ali duhovi nisu nesebično priredili takav trik. Uzeli su za svoj rad zlatnik i dvadeset rubalja. — Vama nestane čas sat, čas novac… — reče Orlov. — Zašto se meni nikad tako nešto ne dešava?
Posle jednog trenutka, Zinaida Fjodorovna je već zaboravila na trik koji su priredili duhovi i smejući se pričala je kako je prošle nedelje naručila hartiju za pisma, ali je zaboravila da ostavi svoju novu adresu i knjižara je paketić poslala na stan mužu koji je morao isplatiti račun od dvadeset rubalja. I najednom ona zaustavi svoj pogled na Polji, pa se oštro zagleda u nju. Uz to je pocrvenela i toliko se zbunila da poče govoriti o nečem drugom. Kad donesoh u kabinet kafu, Orlov je stajao kraj kamina leđima okrenut vatri, dok je ona sedela u naslonjači preko puta njega.
— Ja uopšte nisam rđavo raspoložena — reče ona francuski. — Ali sad sam počela da shvatam i sve mi je jasno. Ja mogu da vam kažem dan, pa čak i čas kad mi je ukrala sat. A o novčaniku? Tu ne može biti ni sumnje. O! — nasmeja se ona uzimajući od mene kafu. — Sad razumem zašto tako često gubim svoje maramice i rukavice. Kako mu drago, ali ja ću sutra otpustiti tu svraku pa nek ide kud zna i poslaću Stepana da pozove moju Sofiju. Ona nije kradljivica i nema tako… odvratan izgled.
— Niste nešto raspoloženi. Sutra ćete biti sasvim drukčije nastrojeni i biće vam jasno da ne treba odjuriti čoveka samo zato što sumnjate u njega zbog nečega. — Ja ne sumnjam već sam ubeđena — reče Zinaida Fjodorovna. — Dok sam sumnjala u onog proletera s izmučenim licem, u vašeg lakeja, ni reči nisam rekla. Vređa me, Žorže, što mi ne verujete. — Ako ja i vi različito mislimo o nekoj stvari, onda to ne znači da vam ja ne verujem. Nek ste i u pravu — reče Orlov okrećući se vatri i bacajući u nju cigaretu — pa ipak, ne treba se uzbuđivati. Uopšte, istinu da kažem, nisam očekivao da će vam moje kućno domaćinstvo zadati toliko ozbiljnih briga i uzbuđenja. Nestao vam je zlatnik, pa do vraga, uzmite makar stotinu mojih, ali menjati poredak, dovoditi s ulice novu devojku, čekati dok ona ne uđe u posao, — sve je to dugačko, dosadno i nisam navikao na to. Današnja naša devojka, doduše, gojazna je i, možda, ima slabost prema rukavicama i maramicama, ali je zato sasvim pristojna, disciplinovana i ne vrišti kad je Kukušin štipa.
— Jednom rečju, vi se s njom ne možete rastati… Tako recite. — Ljubomorni ste? — Da, ljubomorna! — reče odlučno Zinaida Fjodorovna. — Hvala. — Da, ljubomorna sam! — ponovi ona i u očima joj zablistaše suze. — Ne, to nije ljubomora, već nešto gore… ustručavam se i da kažem. — Ona se uhvati za slepoočnice i nastavi s oduševljenjem: — Vi ste muškarci ponekad tako odvratni! To je strašno! — Ja tu ne vidim ničega strašnog. — Ja nisam to videla, ne znam, ali pričaju da vi muškarci još od detinjstva počinjete sa služavkama, i posle već po navici ne osećate nikakvu odvratnost. Ne znam, ali čak sam i čitala… Žorže, ti si, naravno, u pravu — reče ona prilazeći Orlovu i promenivši svoj ton u umiljat i molećiv: — Zaista, danas sam nešto neraspoložena. Ali shvati, ja ne mogu drukčije. Ona mi je mrska i plašim se nje. Ne mogu da je gledam.
— Zar je nemogućno uzvisiti se nad tim sitnicama? — reče Orlov sležući ramenima u nedoumici i odlazeći od kamina. — Pa ništa prostije: ne obraćajte pažnju na nju i neće vam biti mrska, neće vam trebati da od sitnice pravite čitavu dramu.
Izašao sam iz kabineta i ne znam kakav je odgovor dobio Orlov. Kako mu drago, tek Polja ostade kod nas. Posle toga, Zinaida Fjodorovna ni za šta se nije obraćala njoj i zaista se trudila da ne traži njene usluge; kad ju je Polja posluživala ili kad je samo prolazila pored nje zveckajući svojom grivnom i šušteći suknjama, ona je drhtala. Ja mislim da kad bi Gruzin ili Pekarski zamolili Orlova da otpusti Polju, učinio bi to bez ikakvog kolebanja ne uznemirujući sebe nikakvim objašnjenjima; on je bio popustljiv kao i svi ravnodušni ljudi. Ali u svojim odnosima prema Zinaidi Fjodorovnoj, nekako čak i u sitnicama, pokazivao je upornost koja je ponekad prelazila u tvrdoglavost. Ta ja sam unapred znao: čim se nešto dopadne Zinaidi Fjodorovnoj, njemu se sigurno neće dopasti. Kad bi ona, po povratku iz radnje, požurila da mu se pohvali prinovljenim stvarima, on bi letimice pogledao u to i hladno rekao da ukoliko više ima u stanu suvišnih stvari, utoliko je manje vazduha. Dešavalo se da već obučen u frak pođe nekud i kad se već pozdravi sa Zinaidom Fjodorovnom, on najednom iz tvrdoglavosti ostane kod kuće. Meni se činilo da je ostajao samo zato da bi se osećao nesrećan.
— Zašto ste ostali? — govorila bi Zinaida Fjodorovna sa izveštačenom srdžbom i istovremeno sijajući od zadovoljstva. — Zašto? Vi ste navikli da uveče ne sedite kod kuće, i ja neću da zbog mene menjate svoje navike. Idite, molim vas, ako želite da se ne osetim krivom. — A zar vas neko krivi? — govorio je Orlov. S izrazom žrtve, on bi se u svome kabinetu zavalio u naslonjaču i, zaklopivši rukom oči, prihvatao se knjige. Ali ubrzo knjiga je ispadala iz ruku, on bi se teško meškoljio u naslonjači i opet zaklanjao oči, kao od sunca. Sad već njemu beše dosadno što nije otišao.
— Mogu li da uđem? — govorila bi Zinaida Fjodorovna, ulazeći neodlučno u kabinet. — Čitate li? A meni je dosadno i dođoh na trenutak… da vas obiđem. Sećam se, jedne večeri ona uđe isto tako neodlučno i u nevreme i spusti se na tepih kraj Orlovljevih nogu, i po njenim bojažljivim, blagim pokretima beše očigledno da nije razumevala njegovo raspoloženje i da se bojala. — A vi stalno čitate… — otpoče ona ulagivački, verovatno u nameri da mu polaska. — Znate, Žorže, u čemu je još tajna vašeg uspeha? Vi ste vrlo obrazovani i pametni. A kakva vam je to knjiga?
Orlov odgovori. Prođe u ćutanju nekoliko trenutaka koji mi izgledahu vrlo dugi. Stajao sam u salonu, odakle posmatrah oboje strepeći da se ne zakašljem. — Htela sam nešto da vam kažem… — prozbori tiho Zinaida Fjodorovna i nasmeja se. — Da kažem? Vi ćete se, bogme, početi smejati i nazvaćete to samoobmanom. Eto, ja bih strašno, strašno želela da mislim da ste vi danas ostali kod kuće zbog mene… da bismo ovo veče proveli zajedno. A? Mogu li tako da mislim? — Mislite — reče Orlov zaklanjajući oči. — Istinski srećan čovek je onaj ko misli ne samo o onome što jeste već čak i o onome što nije. — Vi rekoste nešto dugačko, i ja nisam sasvim razumela. To jest, vi ste hteli reći da srećni ljudi žive u snovima? Da, to je istina. Ja volim uveče da sedim u vašem kabinetu i da letim u mislima daleko, daleko… Prijatno je sanjariti. Hajte, Žorže, da sanjarimo glasno. — Ja nisam bio u institutu niti sam učio tu nauku. — Vi ste nešto neraspoloženi? — upita Zinaida Fjodorovna hvatajući Orlova za ruku. — Recite, zašto? Kad ste takvi, plašim se. Ne može čovek da razume da li vas glava boli ili ste ljuti na mene…
Prođe u ćutanju još nekoliko dugih trenutaka. — Zašto ste se promenili? — reče ona tiše. — Zašto niste i dalje onako nežni i veseli kao u Znamenskoj? Provedoh kod vas čitav mesec dana, ali izgleda mi još nismo naučili da živimo i ni o čemu još nismo porazgovarali kako treba. Vi mi uvek odgovarate nekako šaljivo, ili suvoparno, ili dugačko kao učitelj. I u šalama vašim je nešto hladno… Zašto ste prestali da razgovarate sa mnom ozbiljno? — Ja uvek govorim ozbiljno. — E, pa hajte da razgovaramo. Za ime boga, Žorže… Hajte? — Dobro. Ali o čemu? — Razgovaraćemo o našem životu, o budućnosti… — reče sanjalački Zinaida Fjodorovna. — Ja stalno u životu pravim planove, stalno ih pravim, i tako mi je dobro! Žorže, da počnemo s pitanjem: Kad ćete napustiti vašu službu?…
— A zašto to? — upita Orlov skidajući ruku sa čela. — S takvim pogledima čovek nije za službu. Vama tamo nije mesto. — Moji pogledi? — upita Orlov. — Moji pogledi? Po svome ubeđenju i po prirodi, ja sam najobičniji činovnik, Ščedrinov junak. Uveravam vas da me vi zaista smatrate za nekog drugog. — Opet se šalite, Žorže! — Ni najmanje. Službom sam možda nezadovoljan, pa ipak ona mi je prijatnija nego ma šta drugo. Tu sam ja navikao, tu su ljudi kao i ja; tu ja svakako nisam suvišan i osećam da mi to odgovara. — Vi prezirete službu i ona vam je odvratna? — Pa šta? Ako podnesem ostavku, ako počnem sanjariti glasno i preselim se u drugu sredinu, onda vi mislite da će mi taj svet biti manje mrzak od službe?
— Da bi protivrečili meni, vi ste gotovi čak i da sebe oklevetate — uvredi se Zinaida Fjodorovna i ustade. — Žalim što sam započela ovaj razgovor. — Zašto se ljutite? Pa i ja se ne ljutim što vi niste u službi. Svako živi kako hoće. — A zar vi živite kako hoćete? Zar ste vi slobodni? Pisati celoga veka akta koja su protiv vaših ubeđenja — nastavi Zinaida Fjodorovna pljeskajući u očajanju rukama — potčinjavati se, čestitati šefovima Novu godinu, zatim karte, karte i stalno karte, a što je glavno, služiti režimu koji vam ne može biti simpatičan, ne, Žorže, ne! Ne šalite se tako grubo. To je strašno. Vi ste idejan čovek i treba da služite samo ideji. — Zaista, vi me smatrate za nekog drugog — uzdahnu Orlov. — Recite prosto da ne želite sa mnom da razgovarate. Ja sam vam mrska, i to je sve — progovori kroz suze Zinaida Fjodorovna.
— Znate šta, draga moja — reče Orlov dižući se autoritativno iz naslonjače. — Vi ste sami primetili da sam ja pametan i obrazovan čovek, a učenoga učiti znači kvariti. Sve ideje, male i velike, koje vi imate u vidu nazivajući me idejnim čovekom meni su vrlo dobro poznate. Prema tome, ako ja službu i karte pretpostavljam tim idejama, onda svakako da imam na to prava. To je jedno. Drugo, vi, koliko mi je poznato, nikad niste bili uposleni i možete crpsti svoja rezonovanja o državnoj službi samo iz anegdota i rđavih romana. Zato nam ništa ne bi smetalo da jedanput zasvagda utvrdimo: ne razgovarati o onome što nam je odavno poznato ili o onome što ne ulazi u krug naše kompetencije.
— Zašto vi sa mnom tako govorite? — progovori Zinaida Fjodorovna ustuknuvši nazad kao zgranuta. — Zašto? Žorže, dođite k sebi, za ime boga! Glas joj zadrhta i izgubi se; ona po svoj prilici htede da zadrži suze, ali najednom poče jecati: — Žorže, dragi moj, ja propadam! — reče ona francuski spuštajući se brzo pred Orlova i stavljajući mu glavu na kolena. — Ja sam se napatila, umorila i ne mogu više, ne mogu… U detinjstvu mrska i razvratna maćeha, zatim muž, pa sad vi… vi… Vi na moju beskrajnu ljubav odgovarate ironijom i hladnoćom… I ta grozna drska sobarica! — nastavi ona jecajući. — Da, da, vidim: ja vam nisam ni žena, ni prijatelj, već stvorenje koje ne poštujete zato što sam postala vaša ljubavnica… Ja ću se ubiti!
Nisam očekivao da će ove reči i ovaj plač napraviti na Orlova tako snažan utisak. On pocrvene, uznemireno se promeškolji u naslonjači i na njegovom licu umesto ironije pojavi se tup, dečji strah. — Draga moja, vi me niste razumeli, kunem vam se — zbunjeno promrmlja on dotičući se njene kose i ramena. — Oprostite mi, preklinjem vas. Bio sam nepravičan i… prezirem sebe. — Ja vas vređam svojim jadikovanjem i kuknjavom… Vi ste pošten, velikodušan… redak čovek, ja to osećam svakoga trenutka, ali me za sve vreme mučila tuga…
Zinaida Fjodorovna naglo zagrli Orlova i poljubi ga u obraz. — Samo ne plačite, molim vas — reče on. — Ne, ne… Već sam se naplakala i lakše mi je. — Što se tiče sobarice, sutra je već više neće biti — reče on meškoljeći se još uvek nemirno u naslonjači. — Ne, ona mora ostati, Žorže! Razumete li? Ja se već više ne bojim nje… treba biti iznad sitnica i ne misli na gluposti. Vi ste u pravu! Vi ste redak… neobičan čovek!
Ona brzo prestade plakati. Sa još vlažnim trepavicama, sedeći u Orlovljevom krilu, poluglasno mu je pričala nešto uzbudljivo, nalik na uspomene iz detinjstva i mladosti, milujući ga rukom po licu, ljubeći ga i pažljivo razgledajući njegove ruke s prstenjem i priveske na lancu od sata. Ona se oduševljavala i svojim pričanjem i blizinom voljenog čoveka, valjda i zato što su joj nedavne suze očistile i osvežile dušu, njen glas je zazvonio neobično čisto i iskreno. A Orlov se igrao njenom smeđom kosom i ljubio joj ruke, dodirujući nečujno njene usne. Zatim su pili u kabinetu čaj i Zinaida Fjodorovna je pročitala naglas neka pisma. Oko jednog sata otišli su na spavanje.
Te noći mene su jako bolela krsta i ja do ujutru ne mogadoh da se zgrejem i da zaspim. Čuo sam kako Orlov pređe iz spavaće sobe u kabinet. Pošto se zadrža tamo čitav sat, zazvonio je. Od bola i umora zaboravio sam na svaki red i pristojnost u svetu i uputih se u kabinet samo u donjem rublju i bos. Orlov u sobnoj halјini i kapici stajao je kraj vrata i očekivao me. — Kad te čovek pozove, moraš doći obučen — reče on strogo. — Donesi druge sveće. Hteo sam da se izvinim, ali se najednom jako zakašljah i, da ne padnem, uhvatih se jednom rukom za ragastov od vrata.
— Vi ste bolesni? — upita Orlov. Čini mi se, za sve vreme našeg poznavanja to je prvi put bilo da mi on kaže vi, bog bi ga znao zašto. Po svoj prilici, u donjem rublju i s licem unakaženim od kašlja rđavo sam igrao svoju ulogu i malo ličio na lakeja. — Kad ste bolesni, onda zašto služite? — reče. — Da ne umrem od gladi — odgovorih. — Kako je sve to u suštini gnusno! — tiho izusti on prilazeći svome stolu. Dok sam ja, ogrnuvši se svojim dugačkim kaputom na struk, stavlјao i palio nove sveće, sedeo je kraj stola i, opruženih nogu na naslonjači, razrezivao knjigu. Ostavio sam ga udubljena u čitanje, i knjiga sad više nije ispadala iz njegovih ruku kao sinoć.
Anton Pavlovič Čehov
