Idućih dana, u Rimu, postaje svima jasno, da će rat imati ne samo da se nastavi, nego i da će, svakako, dugo trajati. Albanka mi telefonira, da imaju izveštaje, da će Nemci početi da tuku Pariz, iz vazduha.
Neće ni za Pariz biti milosti.
U želji da me ništa ne iznenadi, ja sam, idući dan, opet, rešio, da odem lekaru, da me vidi. Uzimam opet kola i vozim se u sanatorij, gde me lekar leči kratkim talasima. U kola je opet upregnut konj, koji ima na glavi slamni šešir.
Zatim se kola klackaju i penjemo se na, meni drag, Aventin.
Tada je Aventin još imao mnogo čempresa i pinija i sav se zeleni.
Kao u polusnu, dremljiv, zapodevam, na Aventinu, razgovor, sa kočijašem, o ratu, ali kočijaši, u poslednje vreme, u Rimu, nisu razgovorni. Mrmljaju samo toliko, da je neko kriv, svemu.
Ne kažu ko. Ne kažu čemu. Kažu samo da će i Italija, idućih dana, biti, svakako, u ratu. Zatim ćute i voze me kao mrtvaca u sanduku.
Pošto je sanatorij, kud idem, daleko, ja se onda prepuštam dremežu, a pitam se, šta da radim, i kako da izbegnem, tu paniku, koja se polako širi u Rimu. Ti kočijaši me sećaju na ribare koji u Bergenu, isto tako, samo mrmljaju, mumlaju — ali ko je kriv svemu ne kažu. Ribe je sve manje, kažu. Sećam se onda i Andersena, koji opisuje svoju mater, pralju, kao bajku. Sve te severne zemlje smatraju život kao bajku.
Jedan sveštenik u Trondheimu, koji me je oslovio u tramvaju, savetovao mi je, da pročitam, ako želim da razumem Skandinaviju, jednu knjigu. Ljudi u tim zemljama žive u žalosti, a igraju samo kad ih omađijaju. U toj se knjizi, kaže, opisuje jedan kovač i jedan astronom – Kruzenholz — koji su umeli da baju. Pa su omađijali tamošnje stanovništvo. Tamošnje stanovništvo je inače tmurno, ozbiljno, namučeno, zabrinuto, u teškom životu, ali kad je ponoćno Sunce sinulo, ljudi i žene počeše da igraju, duž obale mora, u pesku.
A najlepše je skakutao sam biskup iz varošice Tromsoe.
I najpametnije ljude, i najtužnije događaje, treba shvatiti kao bajku. Ne znam otkud mi pade na pamet ta uspomena, na tog popa, u Trondheimu, baš na Aventinu, u Rimu, ali mi se, u mozgu, nadovezuje, na to, ono, što je Ciceron napričao o Aventinu, a što mi se čini, šašavo. Ciceron priča da je sirotinja Rima — plebs — jednog dana, rešila, da napusti Rim, u kom aristokrate — patriciji, bogataši — vladaju, i da se iseli na Aventin, što je, u to doba, bilo, šumovito brdo, stenje, pašnjak, kud se stoka terala na travu.
U nauci se, međutim, zna, da je u antičkom svetu, često, dolazilo, tako, do građanskih ratova, između plebsa i patricija, zelenaša, u Rimu. Narod je dakle rešio, da se iseli, i utvrdi, na Aventinu.
Na Aventinu se nalazila i boginja Cerera, zaštitnica proletera u Rimu. Tit Livije kaže više od Cicerona.
Tit Livije kaže, da se narod — sirotinja, plebs — iselio zato, što je uvideo, da se ratovi Rima vode samo zato, što u ratu, oni, plebejci, ginu, a patriciji — kućići — kao oficiri predvode plebejce, da ginu. Proleterima je data smrt u ratu, date su im rane u ratu, a ratuju, da bi patriciji sačuvali svoje bogatstvo.
Salustije kaže, da su, zaista, plebejci služili vojsku, i plaćali porez, a Til Livije, da su patriciji obećavali, uoči ratova, mnogo, i lagali, lagali, mnogo — samo da bi nagovorili plebejce, da još jednom služe vojsku i učestvuju u ratu.
Moderna nauka, sad, smatra, da je uzrok te pobune u Rimu bila prezaduženost plebejaca u Rimu. Patriciji su bili zelenaši. Prezaduženost sirotinje smatra se, sad, uopšte, kao glavni uzrok revolucija u antičkom svetu.
E pa lepo. Pa kako se završila ta pobuna na Aventinu?
Završila se tim, što se narod mirno vratio u Rim.
Jedan aristokrat kažu — ispričao im je poučnu priču, pa su uvideli da mora, i dalje, biti onako, kako je uvek bilo. Jednog dana — pričao im je taj patricije — udovi ljudskog tela pobuniše se protiv trbuha, koji samo maklja, dok oni tegle i vuku. Međutim, posle su morali da uvide, da treba tako, da je to neizbežno, jer bi inače, bez trbuha — da trbuha nema — skončali. Pa su se vratili, u Rim, i svoju bedu.
Dok se toga sećam, mene nije zgrozilo, kako je to što se o tom priča, neverovatno, i glupo — nego koliko, kraj sve stvarnosti, to liči, na bajku. Na Andersena u Rimu.
Kad sam najzad stigao u bolnicu i seo, u njenoj čekaonici, u zelenu, raskošnu, kožnu fotelju, da čekam, preko puta vidim neku gojaznu, bogatu, Rimljanku, u zlatu i srebru, koja ima sinčića i ćerčicu. Sinčić joj je bio, možda, pet-šest godina, a ćerčica četiri-pet. Devojčica pokušava, preda mnom, da se popne materi u krilo, a mali njen brat sprečava je u tome, ljubomorno.
Mati pokušava da smiri decu.
Upire prstom u mene, valjda da im da na znanje, da je još neko došao. Da treba da se zastide, pred novodošavšim.
Ona se na mene smeši ljubazno.
Sinčić joj onda, stidljivo, gura glavu, u krilo, u trbuh.
A njegova mala sestra, očigledno, nagovara brata da siđe sa materinog krila, i pusti nju na materino krilo. Umiljava se bratu i vuče ga za ruku.
Njen mali brat, međutim, neće da joj ustupi svoje mesto, nego pokušava da joj navuče, na oči, sa njenog kaputića, kapuljaču.
A smeje se glasno.
Devojčica onda naleže na njegove noge, koje vise sa materinog krila, a spušta svoju glavicu, na materino krilo, pored njegovih nogu. Njen brat je onda udara, pomalo, nogom.
Ona pokušava da zadrži tu nogu, kao neku šetalicu sata.
A kad ne uspeva, da je zadrži, proteže se, i udara bratu jedan dobar šamar, koji je jak, za njene godine, i ručice, začudo.
Nastaje dreka u čekaonici.
Po mene je, međutim, došla bolničarka, koja, kad vidi šta se to preda mnom zbiva, prilazi mališanu, uzima ga na ruke, i ljubi.
Zatim me odvodi liftu i podiže kroz mramor, porfir, bronzu, u operacionu salu, na trećem spratu.
Otpočinje opet pretraživanje mojih džepova, skidanje mojih cipela. A zatim opet zračenje. Ležim nepomičan zagledan u tavanicu.
Zatim mi, nečujno, kao da je iz zida izišao, prilazi lekar.
Razgovaramo tiho, i ja ga, ne znam zašto, pitam: šta je smrt?
Čitao sam, kažem, ovih dana, mnogo, o tom pitanju, ali ni od enciklopedija, odgovor nisam dobio, jasno. Divljacima, u Africi i Australiji, smrt se čini nešto čudno, tajno i neprotumačeno, neshvatljivo.
Afrikanci misle da im smrt donosi neki njihov sused, u selu, u kom stanuju.
Australijanci misle da smrt donose čoveku, veštice.
Čitao sam da se, od te pomisli, tako uplaše, da se ukoče, da, kao omađijani, umiru, postaju leševi.
Lekar se smeje na to i kaže, da ovo nije trenutak, da o tom pitam.
Antički svet i hrišćanstvo misle, da čovek u sebi ima božansku dušu, a kad ona iz nas izleti, to je smrt.
Smrt je prema tome naš poslednji dah. I on misli tako. Samo ima drugo tumačenje za to.
Indusi, kažem, čitao sam, smatraju, da je smrt odlazak u neki drugi svet, koji nazivaju: Jama.
Lekar mi kaže na to da su moji bolovi u nogama daleko od smrti.
Ne treba se plašiti smrti.
Ne plašim se smrti, kažem nimalo. Pitam o njoj njega.
Lekar mi onda kaže, da lekari ne vide još, neki neizbežni proces, u ljudskom telu, koji bi morao da
dovede do smrli. Ne postoji razlog da pojedine ćelije ljudskog tela moraju da mru.
Čitao sam, kažem, da se zna procenat prouzrokovača smrti.
Ako me sećanje ne vara, 60% uzroka je u krvotoku, i bubrezima. A 57% u seksualnim organima. I vreme kad se smrt bliži, uglavnom je utvrđeno. Michelangelo kaže da je smrt sigurna, ali nije, čas.
Lekar mi kaže da o smrti sad već dovoljno znaju.
Mene, kažem, u smrti gadi ono, što biva sa našim telom. Kierkegaard je smatrao da se pretvara u đubre. on je pre 85 godina, drugog oktobra, pao na ulici u Kopenhagenu, a zatim, je u bolnici, umro. On je i pre toga već jednom bio pao, sa stolice, u društvu, a dok su ga podizali rekao, da ga ostave na podu. Kazao je: neka ga služavka, kad dođe sutra da čisti, počisti.
Ili zato, što ime Kierkegaarda nisam dobro izgovorio, ili zato, što ga zaista nije čitao, mladi lekar pita, podrugljivo: a ko je to? Treba verovati u besmrtnost naše duše i u naš vaskrs.
Nema ničeg blesavijeg, nego tvrditi, da će naši leševi, koji se raspadnu u grobu, vaskrsnuti. Sramota je da to, i danas, u crkvi, propovedaju.
Lekar mi kaže, da, u Rimu, svi veruju u to. Treba verovati. Bog je tako rešio. Hrist je vaskrsao. I mi ćemo. To je uteha čoveku. Šta je iza smrti ne znamo i nikad znati nećemo. Crkva je uzvišena organizacija utehe čovečanstva na svetu.
Čitao sam, kažem, da je nemoguće znati, od čega ćemo, i kada ćemo, umreti. Kao lekar, mora i sam priznati, da je to, za lekare, smešno i bedno. A znamo da, na primer, elefant živi, dugo.
Lekar mi kaže na to, da znaju, da će neko umreti, tek u zadnjem času, a to je lako razumljivo, zašto. Tek uoči smrti znaju. Smrt nije predestinirana. Može da bude, iznenada, posledica nekih, infektivnih, sitnica.
Nasleđa. Incidenta. Ne treba o njoj misliti. Lekari mogu da primete degenerativne pojave, predznake sinrti u telu, a to je dovoljno. Sve što bi trebalo znati, o smrti, priznaje, još ne znamo. Daleko od toga.
Smrt, međutim, nije neizbežna. Ne zna se, ni danas, pravi njen uzrok — protozoe su možda i besmrtne.
Nije isključena dakle besmrtnost, ni ljudi, u nekoj budućnosti. To kaže sasvim ozbiljno.
Videv, međutim, kako ga začuđeno, zaprepašćeno, posmatram, on se opet smeje. Nije dobro, kaže da se bavim mislima o smrti, ni da čitam o smrti. Ne može se isključiti, ni elefantsko produženje ljudskog života. Uostalom, zračenja mi više nisu potrebna. Možda su moji bolovi, prosto, uznemirenost, iznurenost, živaca? I to je moguće. U svakom slučaju on mi savetuje umerenost u svemu, a što duži boravak na čistom vazduhu. Da nastavim da tučem loptu. A glavno je da živim umereno, ali veselo. Bezbrižno. Što više u veselom društvu. Ako mi se baš bude prohtelo, mogu doći, da ga vidim — da me vidi — kroz mesec dva.
Ako, to jest, još budemo bili u Rimu.
Ako budemo bili živi. Rat je.
On me zatim ostavlja samog na operacionom stolu.
Kad sam pogledao za njim, vidim samo bolničarku, kako pored mene stoji, i kako me, ćutke, posmatra.
Ima tako krupne, crne oči.
Zatim čujem da i ona odlazi.
Ja okrećem glavu i razmišljam o onom, što mi je lekar rekao, a posmatram igru sunčanih zrakova, koji se, odnekuda, titraju, na tavanici.
To si ti — kažem sebi.
Ti zraci. — Nisu đubre, koje će služavka, sutra, kad dođe da čisti, iščistiti. Nisi đubre.
Kierkegaard — kažem sebi — popušta pri kraju života, u Kopenhagenu, u kafani, u samoći. Međutim, i on je uvideo, da nas smrt može savladati, tek kad nas očaj obuzme. Tako kaže. Neko vreme se on i sam borio protiv smrti.
Valjda zato što mislim na tog fantastičnog Danca, počinjem, i na tom operacionom stolu, da lutam, po Danskoj — u mislima. Odlazim u varoš Aalborg, koju sam voleo. Stojim tamo, često, na mostu. U zvezdanoj noći taj most se čini da vezuje, dva sveta. Nad čovekom, na tom mostu, trepere toliki zraci. Iako Aalborg nije velika varoš, more oko varoši se čini beskrajno, u noći. Sećam se da tamo ima jedan restoran, u koji sam i ja zašao, kao Kierkegaard, jer na zidu ima sliku koja predstavlja ostvo Capri. Iako sam ja, u Aalborgu, učestvovao, slučajno, samo u izboru najbolje frizerke u toj varoši, Tiberija sam već bio zavoleo, i nisam ga smatrao za tiranina i bludnika. Ništa nije slučajno u prošlosti. Ni to, da sam u Aalborgu učestvovao u izboru najbolje frizerke. Ni to da sam rado išao u Dansku. Ni to da su, u Danskoj, voleli, talijanski teatar. Ništa nije besmisleno u prošlosti.
Nije tačno, kažem sebi, da su Danci samo lovili kitove u Polarnom moru, radi masti, voleli su oni i teatar talijanski. Talijanska opera bila je omiljena u Kopenhagenu, a Kopenhagen je, eto, postao drag, i meni, u daljini. Tako je lep i svetao u sećanju. Iz njega sijaju zraci. Kierkegaard tamo stanuje u svakoj kući, gde god su krovovi šiljati. Pod tornjevima opštinskih zgrada, Andersen i sad prolazi, istina samo pod tornjevima koji su bakarni i od mora zeleni.
To ne znači da bih ja želeo, da se svi narodi ugledaju na Kopenhagen, kao majmuni. Niti da svi Danci treba da se pretvore u južnjake u Ttaliji. Ja se prosto radujem što su Sever i Jug u vezi.
Nema opasnosti da će Danska zablesaviti u Italiji. Da će, da je Italija, uobraziti. Nije bilo te opasnosti, ni u prošlosti. Tek što je talijanska opera, i poezija, stigla u Dansku, u severne zemlje, jedan Danac tamo, počeo je da ismeva to ludilo silaska u Italiju, to ludilo presade Italije u Dansku. Napisao je pozorišni komad protiv toga. Zvao se: Ljubav bez čarape. ,,Kaerlighed uden Stroemper“.
Ja sam u Danskoj, u Frederiksborgu, još gledao ukras tavanica, koji su izradili Domenico Carbonelti, Francesco Quadri i drugi Talijani, ali su neapolitanske pesme zamukle u Danskoj, brzo, a neapolitanski balet, koji su s početka, u Danskoj, toliko voleli. zaboravljen je.
Tarantele su prestale da se igraju, u dugoj, zimskoj, noći, u Kopenhagenu — u kojoj je kralj Kristijan — koji je nazvan, ne znam zašto, Veliki, postao otac, 22 deteta.
I u Danskoj prošlost postaje besmislena.
I u Danskoj čovek mora da se pita, šta je cilj života?
Da li pojedinac, koji je samo sredstvo, da se život na ovoj planeti produži, ili je cilj, da se stvori jedno bolje čovečanstvo, u budućnosti? To nije znao ni Kierkegaard da utvrdi.
Jedan moj poznanik, u Rimu, međutim — koji je vojni izaslanik Švedske — smatra da preterujem, uopšte, taj talijanski uticaj u Danskoj. Ta moja, hamletska, teorija, da ljudi idu u polarne predele, tražeći Hyperboreju, hramlje. Samo severni ljudi traže, i vole, polarne krajeve. Danska je mnogo više pod uticajem Engleske i Nemačke i Francuske. Talijanski uticaji bili su, privremeni. Renesansa je uticala. Uticaja je bilo i u osamnaestom stoleću, naročito za vreme Karla XII, ali paralelno sa njima idu i nemački.
Kad god taj moj poznanik tako govori, ja se snuždim i u mojim očima javlja se slika crkve, u Štokholmu, grobnice, u kojoj su doboši i zastave Karla XII. U crkvi tada nikog nema, sem mene. Prazna
je. Ni Karlo XII nije prisutan. Smrt je prisutna.
Štokholm mi se tada pričini sav osvetljen svećama. Stotine hiljada sveća svetle u prozorima, Štokholma Karla XII. Ta slika, međutim, brzo potavni, i, u mojim mislima ostaje samo Bellman, u čijem smo podrumu pili i pevali. On igra, kao na pozornici — njegove su oči krupne. Igra uz zvuke talijanske, a krunisan je rimskim, vinovim lišćem.
Toliko tonem u te uspomene — na operacionom stolu u Rimu — da i ne primećujem, da je bolničarka, lekara koji me leči, opet ušla i prišla mi. Ona mi kaže da se mogu obući. Ja joj kažem da ima, začudo, krupne, crne, divne, oči. Pošto više neću dolaziti, a hteo bih da se zahvalim lekaru, i njoj, neka pita lekara, da li bi mogli doći, da večeramo, u restoranu ,,Orso“, na Tibru. Sutra.
Ona mi onda kaže da je to — što se tiče nje — nemoguće. Bolničarke ne mogu, sa pacijentima sanatorija, izlaziti. To nije dozvoljeno. To nije lepo, inače, bi. Lekara će pitati. On mi, međutim, šalje na poklon knjigu, koju — kaže — treba da pročitam. O Rimu. To je pesnik Belli.
Pitam: Bellman? Nisam dobro čuo.
Kaže: Giuseppe Gioachino Belli.
Ona me zatim prati, liftom, dole, a prati me do vrata i dole.
Želi, kaže, da mi vrati kompliment, koji sam joj rekao, za njene oči. Nikad nije imala pacijenta, kaže, koji je imao tako blag pogled, kao ja. Tako blage oči.
Kad bi se našla, jednom, na brodu koji tone, volela bi da ima uz sebe, čoveka, koji ima tako blage oči.
Tako se završilo moje lečenje kratkim talasima, u Rimu.
Miloš Crnjanski
