Glava prva
Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič
Divne li dolame u Ivana Ivanoviča! Lepota jedna! Još od kakvog astragana! Što je to astragan!
Modrikast, pa još svetluca kao inje! Kladim se u šta hoćete da niko nema takvu dolamu. Tako vam boga, pogledajte je, naročito kad Ivan Ivanovič razgovara s nekim, pogledajte je sa strane: milina jedna! Ne može se opisati: baršun! Srebro! Plamen! Bože dragi! Nikola čudotvorče, ugodniče božji, zašto ja nemam takvu dolamu! On ju je napravio još onda kad Agafja Fedosejevna nije odlazila u Kijev. Znate li vi Agafju Fedosejevnu? To je ona koja je predsedniku suda uvo odgrizla.
Divan je čovek Ivan Ivanovič! A kakvu kuću u Mirgorodu ima! Okolo, sa svih strana, nastrešnica na hrastovim stubovima, a pod njom – svuda klupe. Ivan Ivanovič, kad se suviše zagreje, skine sa sebe i dolamu i šalvare, ostane samo u košulji, pa se odmara u tremu i gleda šta se radi u dvorištu i na ulici.
A što su mu jabuke i kruške pod prozorom! Samo odškrineš – grane ulete u sobu! To – ispred kuće, a da vidite šta sve u vrtu ima! Čega tamo nema! Šljiva, višanja, trešanja, raznog povrća, suncokreta, krastavaca, dinja, boranije, pa čak gumno i kovačnica.
Divan je čovek Ivan Ivanovič! On mnogo voli dinje. One su njegovo omiljeno jelo. Čim ruča, izađe samo u košulji pod trem, pa odmah vikne Gapki da mu donese dve dinje. Sam ih čak seče, sakupi semenke u posebnu hartiju i počne da jede. Posle naredi Gapki da mu donese mastionicu i pero pa sam, svojeručno napiše na hartiji sa semenkama: “Ovu dinju sam pojeo tada i tada”. Ako bi slučajno imao gosta, onda “sa tim i tim”.
Pokojni sudija mirgorotski je uvek uživao gledajući kuću Ivana Ivanoviča. Da, kućica zaista nije rđava. Sviđa mi se što su sa svake strane uz nju zidani ambari i senjaci, pa kad izdalje pogledaš, vidiš samo krovove, poređane jedan iznad drugog, što liči na tanjir pun palačinki, ili, još bolje, na pečurke koje na drveću rastu. Svi krovovi su, inače, pokriveni trskom, a po njima iva, hrast i dve jabuke opustile široke grane. Između drveća, prema ulici, svetlucaju dva prozorčića s izrezbarenim i okrečenim kapcima.
Divan je čovek Ivan Ivanovič! Poznaje ga i poltavski komesar! Doroš Tarasovič Puhivočka, kad se vraća iz Horola, uvek navrati do njega. A protojerej, otac Petar, što živi u Koliberu, kad se kod njega okupi pet-šest gostiju, uvek kaže kako ne poznaje nikog ko tako lepo ispunjava hrišćanske obaveze i uredno živi kao Ivan Ivanovič.
Bože, kako leti vreme! Već je prošlo više od deset godina otkako je Ivan Ivanovič ostao udovac.
Dece nije imao. Gapka ima decu, često se igraju u dvorištu. Ivan Ivanovič svakom od njih redovno da po jedan đevrek, krišku dinje ili krušku. Kod Gapke su ključevi od ambara i podruma; ključeve, pak, od velikog sanduka, što stoji u njegovoj spavaćoj sobi, i srednjeg ambara, Ivan Ivanovič drži kod sebe, jer ne voli da mu iko tamo zaviruje. Gapka, jedra devojka, punih obraza i listova, nosi pregaču.
A kako je tek pobožan čovek Ivan Ivanovič! Svake nedelje obuče dolamu, i pravo u crkvu. Kad uđe u nju, Ivan Ivanovič se pokloni svima, stane uz pevnicu i otegnutim basom i odlično pripomogne đakonima. Kad se liturgija završi, Ivan Ivanovič jedva dočeka da obiđe sve prosjake. Možda on i ne bi želeo da se bavi tim dosadnim poslom da ga na to ne pobuđuje njegova prirodna dobrota.
– Pomoz’ bog, nesrećnice – rekao bi obično najgoroj sirotici u pocepanoj, od rita skrpljenoj haljini – odakle si, jadnice?
– Sa salaša sam, gospodine, došla, tri dana ništa ne jedem, ne pijem, rođena su me deca najurila. – Jadna glavo, pa što si došla ovamo?
– Da prosim milostinju, gospodaru, možda će neko bar za hleb dati?
– Hm, zar hoćeš hleba?
– Kako ne bih, gladna sam ko kučka.
– Hm – kazao bi Ivan Ivanovič – ti bi možda i mesa?
– Sve što mi vaša milost da, svemu ću se radovati.
– Hm, pa zar je meso bolje od hleba?
– Zar gladan bira, gospodaru? Sve što date, sve je dobro.
Pritom bi starica ispružila ruku.
– Hajd’, s milim bogom – rekao bi Ivan Ivanovič. – Šta čekaš? Pa ja te ne bijem! – I pošto se istim pitanjima obrati drugom, trećem, krene najzad kući, ili sudiji, ili načelniku policije.
Ivan Ivanovič neobično voli kad mu neko pokloni nešto, ili ga ugosti. To mu se mnogo sviđa.
Divan je čovek i Ivan Nikiforovič. Njegovo dvorište je pokraj dvorišta Ivana Ivanoviča. Oni su takvi prijatelji kakvih više u svetu nema. Anton Prokofjevič Pupopuz, koji još i dan-danas nosi kaput boje cimeta, s plavim rukavicama, i nedeljom kod sudije ruča – obično priča da je sam đavo Ivana Nikiforoviča i Ivana Ivanoviča uzicom vezao. Kamo jedan, onamo i drugi.
Ivan Nikiforovič se nije nikad ženio, mada se zuckalo da je bio ženjen, ali to je gola laž.
Dobro poznajem Ivana Nikiforoviča i mogu reći da on nije nikada ni nameravao da se ženi. Odakle dolaze sve te spletke? Tako se pronelo da je Ivan Nikiforovič rođen s repom. Ali ta izmišljotina je tako gadna, istovremeno gnusna i nepristojna, izlišno ju je čak osporavati pred prosvećenim čitaocima, kojima je, nesumljivo, poznato da samo veštice, i to ne sve, imaju rep, a one, uostalom više pripadaju ženskom nego muškom rodu.
I pored velike naklonosti, ova dva retka prijatelja nisu bili sasvim slični. Njihov karakter možemo najbolje upoznati ako ih uporedimo – Ivan Ivanovič je bio obdaren da govori neobično lepo. Gospode, kako on priča! Ono što osećate tada može se porediti jedino sa osećajem kad vas neko bišti po glavi ili vas jedva osetno češka prstima po tabanu. Slušaš, slušaš – i oboriš glavu. Milina, neobična milina! Kao san posle kupanja. Ivan Nikiforovič, naprotiv, često ćuti, ali zato kad odvali, drž’ se dobro. Obrijaće te bolje od svake britve. Ivan Ivanovič je mršav i visok. Ivan Nikiforovič je nešto niži, ali je zato otišao u širinu.
Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore.
Ivan Ivanovič jedino po ručku leži pod tremom u košulji; uveče navlači dolamu i odlazi nekud – ili u gradski magazin, kamo otprema brašno, ili u polje da lovi prepelice. Ivan Nikiforovič po ceo dan leži na doksatu; ako nije suviše toplo, onda obično okrene leđa k suncu, i nikud ne ide. Ako ujutru namisli, onda prošeta po dvorištu, obiđe domaćinstvo, pa opet na doksat. Ranije bi ponekad svraćao kod Ivana Ivanoviča. Ivan Ivanovič je osetljiv čovek i u pristojnom razgovoru nikad neće reći nepristojnu reč, a odmah se vređa ako je čuje. Ivan Nikiforovič nije nikad na to pazio, našto Ivan Ivanovič, obično, podskoči s mesta pa kaže: „Dosta, dosta, Ivane Nikiforoviču; bolje idite na sunce što pre, nego da govorite te bogohulne reči.“ Ivan Ivanovič bi se mnogo nervirao ako u boršču nabasa na muvu; tada iziđe iz kože, zavitla tanjir i domaćin dobije svoje. Ivan Nikiforovič se rado kupa, do grla sedne u vodu, pa naredi da mu se u vodi postavi samovar i s užitkom pije čaj u takvoj hladovini. Ivan Ivanovič obrije bradu dva puta nedeljno, Ivan Nikiforovič jednom. Ivan Ivanovič je neobično radoznao čovek. Da te bog sačuva, ako počneš da mu o nečem pričaš a ne dovršiš! Ako je nezadovoljan nečim, to odmah pokaže. Po izgledu Ivana Nikiforoviča veoma je teško poznati da li je zadovoljan ili ljut; čak i ako se nečemu obraduje, on to ne pokazuje. Ivan Ivanovič je pomalo plašljive naravi. Ivan Nikiforovič ima tako bogato nabrane čakšire u kojima bi se, kad se naduju, moglo smestiti čitavo dvorište s ambarima i šupama. Oči Ivana Ivanoviča su velike, izražajne i boje duvana, usta mu pomalo liče na slovo ižicu. Oči Ivana Nikiforoviča su sitne, žutljikave, sasvim upale između gustih veđa i bucmastih obraza, a nos mu je kao zrela šljiva.
Ako vas ponudi da zapalite, Ivan Ivanovič pre toga poklopac tabakere lizne jezikom, potom je čvrkne prstom, pruži je, pa ako ste mu znanac kaže: „Smem li, gospodine moj, da vas poslužim?“, a ako ste mu nepoznati: „Smem li da vas zamolim, gospodine moj, mada nemam čast znati vaš čin, ime i očevo ime, da se poslužite?“ A Ivan Nikiforovič vam pravo tutne u ruke svoju burmuticu i doda: „Služite se.“
Kako Ivan Ivanovič, tako i Ivan Nikiforovič mrzi buve. Zbog toga ni jedan ni drugi nikako neće propustiti Jevrejina trgovca da od njega ne kupe tečnost u raznim bočicama protiv ovih insekata, prethodno ga dobro izbrusivši što ispoveda židovsku veru.
No, i pored izvesnih razlika, i Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič su divni ljudi.
Glava druga
IZ KOJE SE MOŽE SAZNATI ŠTA JE NAMERAVAO IVAN IVANOVIČ, O ČEMU SU RAZGOVARALI IVAN IVANOVIČ I IVAN NIKIFOROVIČ I KAKO SE TAJ RAZGOVOR ZAVRŠIO
Bilo je to jula meseca, ujutro, dok je Ivan Ivanovič ležao u tremu. Dan beše topao, a vazduh suv i prozračan. Ivan Ivanovič stiže da obiđe kosače u polju i salaš, pa ispita sve mužike i žene koje je sreo: odakle su, kamo idu i zašto; strašno se umori, pa leže da malo odahne. Ležeći tako dugo je posmatrao ostave, dvorište, šupe, kokoške koje su jurile po dvorištu, i mislio u sebi – „Bože moj, kako sam dobar domaćin! Šta sve nemam! Živine, kuću, ambare, što ti duša želi, votku gromovicu, u bašti jabuke, šljive, a u vrtu – maka, kupusa, graška… Šta samo nemam? Želeo bih da znam šta mi nedostaje.“
Postavivši sebi to filozofsko pitanje, Ivan Ivanovič se zamisli a pogled mu skliznu po novim predmetima, prelete preko plota Ivana Nikiforoviča, pa se nehotice zaustavi na zanimljivoj slici.
Suvonjava starica je redom iznosila dugo neupotrebljivanu odeću i vešala je na zategnuti konopac da se provetri. Iznošeni mundir s olinjalim reverima ubrzo ispruži rukave i obujmi brokatsku bluzu; za njim se pomoli plemićki mundir sa grbom na dugmadima, izanđalim okovratnikom, potom bele kašmirske pantalone, umrljane, koje je nekad Ivan Nikiforovič navlačio na svoje noge, a sad bi ih jedva na prste navukao. Za njima starica obesi druge nalik na slovo Л. Malo kasnije se pojavi plav kozački bešmet koji je Ivan Nikiforovič sašio pre desetak godina, kad se spremao da stupi u miliciju, zbog čega je čak i brkove pustio. Najzad, po redu, starica iznese mač nalik na klin što štrči u vazduhu. Zanjihaše se skutovi i nečeg što je ličilo na kaftan, zelenkaste boje, s bakarnim dugmatima veličine petoparca. Iza skutova izviri prsluk opšiven zlatnim gajtanom s velikim izrezom spreda. Prsluk ubrzo zakloni stara suknja pokojne babe, s džepovima u koje bi mogla stati po jedna lubenica. Sve ovo, zajedno, pružalo je Ivanu Ivanoviču veoma zanimljivu sliku dok su sunčevi zraci mestimično obasjavali plavi ili zeleni rukav, crveni podvratak ili parče zlatastog brokata, ili bi titrajući na vrhu mača pretvorili taj prizor u nešto nesvakidašnje, slično cirkuskoj šatri sa kojom besposličari obilaze salaše i sela, toj šatri pred kojom zbijena gomila radoznalog sveta gleda cara Iroda sa zlatnom krunom ili Antona kad vodi kozu. Iza cijuče violina, Ciganin umesto u doboš udara prstima po svojim ustima; sunce tone, a svežina južne noći se sve više pripija uz obla ramena i pune grudi jedrih seljanki.
Iz ostave brzo izađe starica, stenjući i vukući na leđima starinsko sedlo sa iskidanim uzengijama, izlizanim kožnim futrolama za pištolje, abajlijom nekada crvene boje sa zlatnim štepom i bakarnim značkicama.
„Lude li žene!“ pomisli Ivan Ivanobič. „Još će i samog Ivana Nikiforoviča izvući da se provetri!“
Istina, Ivan Ivanovič nije mnogo pogrešio u svojoj pretpostavci. Posle četiri-pet minuta zalepršaše čakšire Ivana Nikiforoviča i pokriše skoro polovinu dvorišta. Zatim starica iznese još kapu i pušku.
„Na šta ovo sluti?“ pomisli Ivan Ivanovič, „Još nikad nisam video pušku u Ivana Nikiforoviča. Šta će mu? Da lovi, ne lovi, a pušku čuva. Kog će mu vraga? A lepa stvarčica! Davno sam hteo da je kupim. Baš bih voleo da je imam, rado bih se poigrao puščicom.“
– Ej, baba! – zavika Ivan Ivanovič, pozivajući je prstom da priđe bliže.
Starica dođe do plota.
– Šta ti je to, baba?
– Vidite sami, puška.
– Kakva puška?
– A ko zna kakva! Da je moja, možda bih znala od čega je napravljena. Ali ona je gospodinova.
Ivan Ivanovič ustade i poče odasvud da merka pušku, zaboravivši da ukori staricu što ju je zajedno s mačem iznela na provetravanje.
– Mislim da će biti gvozdena – dodade starica. „Hm, gvozdena. Zašto od gvožđa?“ mrmljao je u sebi Ivan Ivanovič. – Odavno li je ona u njega?
– Možda je odavno.
– Divna stvarčica! – nastavi Ivan Ivanovič. – Iskamčiću mu je. Šta će mu? Ili ču mu dati nešto u zamenu. Je li gospodin kod kuće, baba?
– Kod kuće je.
– Šta radi? Leži?
– Leži.
– Dobro, doći ću k njemu.
Ivan Ivanovič se obuče, dohvati čvornovat štap za pse, jer se oni na ulicama u Mirgorodu češće sretaju od ljudi, pa pođe.
Mada je dvorište Ivana Nikiforoviča bilo pored njegovog, mada se iz jednog u drugo moglo Smešne i strašne priče – Priča o tome kako su se posvađali Ivan ivanovič i Ivan Nikiforovič preskočiti preko plota, Ivan Ivanovič ipak pođe ulicom. Sa ulice je trebalo skrenuti u sokače, toliko usko da se ni dvoja kola, s jednim upregnutim konjem, nisu mogla mimoići, te bi u takvom položaju ostala sve dok ih ne bi uhvatili za zadnje točkove i izvukli na suprotnu stranu ulice. A pešak bi se kao cvećem okitio čičkom koji je rastao i s jedne i s druge strane plota. S jedne strane je na taj sokak izlazila šupa Ivana Ivanoviča, a s druge – ambar, kapija i golubarnik Ivana Nikiforoviča.
Kad stiže do kapije, Ivan Ivanovič zatrese alku na vratima; unutra zalajaše psi, ali se raznobojni čopor, kad ugleda poznato lice, vrati nazad mašući repovima. Ivan Ivanovič pođe kroz dvorište na kom su se šarenili: indijski golubovi koje je svojom rukom hranio Ivan Nikiforovič, kore od lubenica i dinja, ponegde zelena trava, izlomljeni točak ili obruč od bureta, čak i vragolan u isprljanoj košulji koji se valjao po zemlji – prizor koji slikari obožavaju. Senka od prostrtog odela, pala skoro preko celog dvorišta, činila ga je nekako hladovitim. Starica ga dočeka, pokloni se, pa se zablenu nekud i ostade u mestu. Ispred kuće pada u oči lep doksat s tremom na dva hrastova stuba – siguran zaklon od sunca, koje se u to doba u krajini ne šali, već pešaka s glave do nogu obliva vrelim znojem. Po tome se vidi kakva je jaka želja terala Ivana Ivanoviča da nabavi potrebnu stvarčicu kad se rešio da u to doba krene od kuće, protivno svom pravilu da šeta samo u predvečerje. Soba u koju uđe Ivan Ivanovič beše potpuno mračna, jer kapci na prozorima behu zatvoreni, a sunčev zrak, duginih boja, udarajući na suprotnu stranu zida stvarao je na njemu šaren pejzaž slomljenih krovova, drveća i prostrtog odela, samo u obrnutom položaju, što je sobi pridavalo neki zagonetni polumrak.
– Pomoz’ bog – reče Ivan Ivanovič.
– A! Dobar dan, Ivane Ivanoviču! – odgovori glas iz ugla sobe. Tek Tada Ivan Ivanovič primeti Ivana Nikiforoviča, koji je ležao na ćilimu razastrtom po podu.
– Izvinite me što sam pred vama ovako go.
Ivan Nikiforovič je ležao bez ičega. Čak i bez košulje.
– Ništa ne mari. Jeste li danas spavali, Ivane Nikiforoviču?
– Spavao sam, a jeste li vi, Ivane Ivanoviču?
– Jesam.
– Vi tek što ste ustali?
– Ja, sad ustao? Bog s vama, Ivane Nikiforoviču! Zar do ovo doba da spavam? Samo što sam stigao sa salaša. Lepi su usevi pored puta! Izvrsni! A i trava je visoka, meka i gusta.
– Gorpina! – zavika Ivan Nikiforovič – donesi Ivanu Ivanoviču votke i piroga s pavlakom.
– Divno je vreme danas.
– Ne hvalite ga, Ivane Ivanoviču. Vrag ga odneo! Ne mogu nikud da mrdnem od vrućine!
– Zar morate da pomenete đavola? E, Ivane Nikiforoviču! Setićete se vi mojih reči, ali biće kasno: odgovaraćete vi na onom svetu za bogohulne reči.
– Zar vas vređam, Ivane Ivanoviču? Ni oca ni majku vam nisam dirnuo. Nije mi jasno čime sam vas uvredio.
– Dosta, dosta, Ivane Nikiforoviču!
– Tako mi boga, nisam vas uvredio, Ivane Ivanoviču!
– Čudno…
– Kako hoćete, mislite kako vam volja, samo, ja vas ničim nisam uvredio.
– Ne znam zašto ih nema – produži Ivan Ivanovič kao da ne čuje Ivana Nikiforoviča. – Možda im još nije vreme, ali meni se čini da je baš sad ora za njih.
– Kažete da su usevi izvrsni?
– Izvrsni su usevi, izvrsni!
Zatim nastade tajac.
– A zašto razastirete odeću, Ivane Nikiforoviču? – progovori najzad Ivan Ivanovič.
– Prokleta starica, umalo mi ne upropasti novu, divnu odeću. Sad je provetravam: sukno je dobro, izvanredno, samo ga prevrni, pa se ponovo može nositi.
– Meni se tu svidela jedna stvarčica, Ivane Nikiforoviču.
– Koja?
– Recite mi, molim vas, šta će vam ona puška koju provetravate s odećom? – Pri tom Ivan Ivanovič ušmrknu burmut. – Smem li da vas zamolim da se poslužite?
– Neka, poslužite se vi, ja ću svoj ušmrknuti. – Tad Ivan Nikiforovič pretrese džepove i izvadi burmuticu. – Glupe li žene! Ona je odista i pušku tamo okačila! Dobar duvan pravi Židov u Soročincima. Ne znam šta stavlja u njega, ali lepo miriše. Podseća malkice na karanfil. Evo, uzmite, žvaćite malo. Je l’ da miriše na karanfil? Uzmite, poslužite se!
– Recite, molim vas, Ivane Nikiforoviču… ja opet o pušci… recite, šta ćete sa njom raditi? Je l’ te, ona vam nije potrebna?
– Kako da nije? A ako krenem u lov?
– Bog s vama, Ivane Nikiforoviču, a kad ćete vi u lov? Sem ako ponovo ne dođete na ovaj svet. Vi, koliko ja znam, a i drugi pamte, ni jednu patku do sad niste ubili, pa i gospod vas nije stvorio da gađate.
Vi ste ponositi i gordi. Zar da vi tumarate po močvarama, kad se vaša odeća, koju na svakom mestu ne smeš imenom nazvati, još uvek provetrava, a šta bi tek posle bilo? Ne, vama je potreban mir, odmor. (Ivan Ivanovič je, kako smo ranije kazali, umeo da zanosno govori kada je trebalo nekog u nešto ubediti. Kako je govorio!) Da, vi se morate i pristojnije ponašati. Poslušajte me, dajte je meni.
– Kako mogu? To je skupocena puška! Takve se puške više ne nalaze; kupio sam je još onda kad se spremah da stupim u miliciju, od jednog Turčina. I da je sad odjednom tek tako dam? Da li je lako? To je preko potrebna stvar!
– Zašto vam je preko potrebna?
– Kako zašto? A ako na kuću lopovi navale?… I te kako je potrebna. Hvala ti, gospode bože! Sada sam miran i nikog se ne plašim. Zašto? Zato što znam da u mom sobičku stoji puška.
– Lepa puška! Ali joj je, Ivane Nikiforoviču, zatvarač pokvaren.
– Pa šta ako je pokvaren? Može se popraviti. Treba ga samo podmazati konopljanim uljem da ne rđa.
– U vašim rečima, Ivane Nikiforoviču, ja ne vidim ni trunke prijateljskog raspoloženja prema meni. Vi ništa nećete da za mene učinite u znak prijateljstva.
– Kako vi to govorite, Ivane Ivanoviču, da ja nisam prijateljski raspoložen? Kako vas nije stid? Vaši volovi pasu na mom polju, a ja ih nikad nisam doterao u svoju štalu. A kad god hoćete u Poltavu, uvek tražite od mene kola, pa šta? Kad sam vas odbio? Vaša deca preskaču preko plota u moje dvorište i igraju se s mojim psima – ja im ni reči ne kažem: neka ih, nek se igraju, samo da ništa ne diraju! Nek se igraju!
– Kad nećete da mi je poklonite, onda hajde da se trampimo.
– A šta ćete mi dati za nju? – Pri tom se Ivan Nikiforovič nalakti i pogleda u Ivana Ivanoviča.
– Daću vam za nju mrku krmaču, baš onu koju sam posebno pazio. Lepa krmača! Videćete da će vam se dogodine oprasiti.
– Nije mi jasno, Ivane Ivanoviču, kako možete tako pričati. Šta će mi vaša krmača? Sem da đavolu parastos dajem.
– Opet on! Ne može bez đavola nikako! Grešni ste, tako mi boga, grešni, Ivane Nikiforoviču!
– A kako vi, opet, Ivane Ivanoviču, za pušku dajete, vrag bi ga znao šta – krmaču.
– A zašto je ona, vrag bi ga znao šta, Ivane Nikiforoviču?
– A po čemu da ne bude; razmislite malo bolje. To je puška, stvar poznata, a ono – vrag bi ga znao šta je: krmača. Da vi to niste kazali, ja bih se uvredio.
– A šta vi loše vidite u svinji?
– A šta zapravo mislite da sam ja…? Da ja krmaču…
– Sedite, sedite! Neću više… Neka vam puške, nek istrune i zarđa tamo u uglu sobice – neću više da govorim o njoj.
Posle toga nastade ćutanje.
– Priča se – poče Ivan Ivanovič – da su tri kralja objavila rat našem caru.
– Da, reče mi Petar Fjodorovič. A kakav je to rat? I zbog čega?
– Ne znam pouzdano radi čega je, Ivane Ivanoviču! Pretpostavljam da kraljevi hoće da svi mi primimo tursku veru.
– Gle ludaka, šta bi oni hteli? – reče Ivan Nikiforovič podigavši glavu.
– A naš car, vidite, zbog toga objavi njima rat. Ne, kaže, primite vi sami Hristovu veru.
– Pa šta, naši će im dati, Ivane Ivanoviču!
– Tući, naravno. Zar nećete, Ivane Nikiforoviču, da trampimo pušku?
– Čudim se, Ivane Ivanoviču, vi ste, pričaju, čovek poznat po svojoj učenosti, a ovamo govorite kao maloletnik. Kakva bih budala bio…
– Sedite, sedite. Nek ide s milim bogom, nek tamo propadne; neću više ni reči…
Tada prinesoše jelo.
Ivan Ivanovič ispi čašicu votke i založi piroga s pavlakom.
– Čujte me, Ivane Nikiforoviču. Daću vam uz krmaču još dve vreće ovsa; vi ovas niste sejali. Ove godine ćete, ionako, biti prinuđeni da kupite ovsa.
– Boga mi, Ivane Ivanoviču, s vama čovek treba da razgovara pošto se prethodno dobro najede pasulja. (To je još ništa, Ivan Nikiforovič zna i gore da pecne čoveka.) Ko je video da se puška menja za dve vreće ovsa? Dolamu nećete ponuditi, svakako.
– Ali vi, Ivane Nikiforoviču, zaboravljate da uz to dajem i krmaču.
– Kako? Dve vreće ovsa i krmaču za pušku?
– Pa šta, zar je malo?
– Za pušku?
– Naravno, za pušku.
– Dve vreće za pušku?
– Dve, ne prazne, pune ovsa; a krmaču zaboraviste?
– Poljubite se vi s vašom krmačom, a ako nećete s njom, onda s đavolom!
– O, kako odmah planete! Videćete: za te bogohulne reči vama će na onom svetu jezik izbosti užarenim iglicama. Posle besede s vama treba odmah oprati i lice i ruke, a tamjanom se okaditi.
– Dozvolite, Ivane Ivanoviču, puška je plemenita stvar, najlepša zabava, a uz to i prijatan ukras u sobi…
– Vi, Ivane Nikiforoviču, hvalite svoju pušku kao budala šarenu torbu – reče ljutito Ivan Ivanovič, jer se zaista počeo srditi.
– A vi ste, Ivane Ivanoviču, pravi gusan.
Da Ivan Nikiforovič ne reče to, oni bi se prepirali još malo, pa se kao i uvek prijateljski rastali, ali desi se sasvim obrnuto. Ivan Ivanovič planu.
– Šta to rekoste, Ivane Nikiforoviču? – upita on povišenim glasom.
– Rekoh da vi ličite na gusana, Ivane Ivanoviču!
– Kako se usuđujete, gospodine, da čoveka znatna i poštovana sramotite takvim pogrdnim imenom?
– Šta ima pogrdnog? A šta vi, zapravo, razmahujete toliko rukama, Ivane Ivanoviču?
– Ponavljam, kako ste se drznuli da me, protiv svih pravila pristojnosti, nazovete gusanom?
– Fućkam ja na sve to, Ivane Ivanoviču! Šta ste se toliko raskokodakali?
Ivan Ivanovič ne mogade više da se uzdrži: usne mu zadrhtaše, usta izmeniše uobičajeni oblik, sličan slovu ižice, pa se zaokrugliše; očima zatrepta tako da te strah obuzme. Tako nešto se Ivanu Ivanoviču retko dešavalo. Da se to dogodi trebalo ga je mnogo naljutiti.
– Slušajte me, dakle – reče Ivan Ivanovič – neću više da čujem za vas!
– Čudna mi čuda! Zbog toga neću plakati – odgovori Ivan Nikiforovič.
A lagao je, lagao, tako mi boga. Bilo mu je mnogo krivo.
– Moja noga neće više prekoračiti vaš prag.
– Ehe-he! – reče Ivan Nikiforovič, od muke ne znajući šta da uradi i, protiv običaja ustade. – Hej, baba! Momče! – Na to se iza vrata pomoli ona ista mršava starica i momčić srednjeg rasta obavijen dugačkim širokim kaputom.
– Uzmite Ivana Ivanoviča za ruke pa ga izbacite napolje!
– Kako! Plemića? – povika ponosno i ljutito Ivan Ivanovič.
– Samo pokušajte! Priđite! Potamaniću i vas i vašeg glupog gospodina! Ni gavran vam neće kosti kljuvati! – Ivan Ivanovič je vikao kad mu je duša uznemirena.
Cela grupa je odavala divan prizor: Ivan Nikiforovič u svem sjaju svoje lepote, bez kakvog bilo ukrasa stoji nasred sobe! Baba razjapljenih usta i s najglupljim, punim straha, izrazom lica! Ivan Ivanovič podigao ruku u vis, kako su to činili rimski tribuni na slikama! Bio je to nesvakidašnji trenutak.
Izvanredan prizor! A ipak, samo jedan gledalac: dečak u preširokom kaputu, koji je stajao prilično spokojno i čačkao nos.
Naposletku Ivan Ivanovič uze svoju kapu.
– Vrlo lepo se ponašate, Ivane Nikiforoviču! Divno! Zapamtiću vam to.
– Kidajte, Ivane Ivanoviču, kidajte, a pazite da mi na oči ne izlazite, jer ću vam njušku razbiti.
– Evo vam za to, Ivane Nikiforoviču! – odvrati Ivan Ivanovič i pokaza mu šipak, pa tresnu vratima, koja zaškripaše oštro i ponovo se otvoriše.
Ivan Nikiforovič se pomoli na vratima s namerom da nešto doda, ali je Ivan Ivanovič leteo preko dvorišta ne osvrćući se.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Nastaviće se
