Da li ptica bira gdje će, da oprostiš, da izvrši nuždu? U letu. I šta. Padne na zemlju, prozor, nečiju glavu. I kažemo da je sreća. Silvija kaže da jeste sreća.
Mogla bi sreća biti onda i kada te udari automobil. Ista je vjerovatnoća i isto je neprijatno. Jer ne vjerujem da to ne smrdi i da se ljudi, baš, onako, iskreno, obraduju.
Silvija je ćutala.
Od kada smo došli uopšte ne želi da ulazi u vrebalne duele, sukobe, ah, kakve su to rasprave ludačke bile, tamo dok smo disali, gledali more ili šumu ili velike kamione sa prikolicom. Počnemo o praznini i zen budizmu završimo o ljubavi, seksu, klozetskim šoljama i čučavcima. Ali sada, ona zaćuti, pravi se da čita, ili je za kompjuterom, kao da je nešto strašno važno.
Silvija se mijenjala a ja nijesam mogao tu ništa da učinim.
I tako, ćutim, pored prozora sam, pada kiša, gledam kapi, jednu, drugu, sedamdesetprvu, kako lupnu u staklo i sliju se do dna, nestanu. Nasmiješim se. Pomislim: da sam tamo, ovo rekao Silviji, prošaputala bi: ništa ne može da nestane.
