Jednom, snimao sam u kafeteriji
Jednom, snimao sam u kafeteriji. Sjedio sam za stolom do ulaza tako da je škripa vrata (koliko je bolje da škripi, nego da su nečujna, kako je nekad lijepa, nekad strašna, riječ: nečujna) dobro čula, a i razgovor, žustar, oštar, mnogo je ljudi ulazilo, izlazilo, konobari su se dovikivali, iako nijesam pušač, poželio sam da na snazi nije zakon o zabrani pušenja u kafeterijama i to, već da uz tu viku, uz tu škripu, da se provlači i dim, teški dim desetina cigara. Ah, pomislih, ne bih mogao snimiti dim. Ah, pomislih, Silvija bi mi, možda, da nije previše zauzeta, da je sa mnom ovdje, rekla: čuo bi se dim, čuo bi se i dim kroz svu tu viku i škripu. Nije to nemoguće. Ali dima nije bilo, i nijesam ni želio, iako sam lako mogao, da ga zamislim.
I onda, vidio sam Silviju, stajala je nedaleko od kafeterije i razgovarala sa nekim, telefonom. Kako je to bilo fantastično. Silvija, kroz prozorsko, potpuno čisto, staklo, tako blizu, a potpuno drugačija. Zamislio sam da je ne poznajem. I opet, odmah mi se svidjela i nasmiješio sam se toj nepoznatoj koja pažljivo sluša nekog, može li se reći sa druge strane, kad žice nema i poželio da uđe u kafeteriju, sjedne blizu mene i pita me može li da pogleda novine na stolu.
