Kada je Silvija izašla da isprati goste odahnuo sam. Odahnuo od zadovoljstva i to dvostrukog. Prvo i najvažnije – gosti su otišli. Drugo, ne manje važno, uspio sam da se ponašam koliko-toliko podnošljivo za jednu takvu priliku. Mogu reći i prikladno. Otišao sam do prozora, crveni kišobrani su preplavili ulicu, kao neki skup kišobrana, eno ih, dva su zagrljena, dva se ljutito gurkaju. Silvija će biti zadovoljna. Čak sam sa jednom ženom i razgovarao, i sipao sam ljudima vino i smijao se otpilike kada i svi. Možda sam se par puta zamislio ali je to zanemarljivo.
Silvija se vratila, čuo sam ulazna vrata.
Nijesam se okretao.
Ušla je u sobu i rekla:
– Kako si to mogao da mi uradiš?
A ja sam poželio da kaže:
– Večeras si bio savršen.
