Mogao sam da šetam bez cilja
Mogao sam da šetam bez cilja, a mogao sam da šetam do određene zgrade ili kafea, pa da se vratim ili istim putem, ili, što kažu da je bolje, nekim drugim. Mogao sam da šetam brzo, mogao polako, da razmišljam ili da pokušavam da ne mislim tako što ću, svake dvije tri sekunde pogledati u nešto drugo – kao blic, kao fleš, kao treptaj, odraz u ogledalu, ptica na žici, starica na prozoru, far automobila, ruka djevojke na biciklu, osmjeh nekog čovjeka, štikla neke žene. Koliko sam imao mogućnosti samim stupanjem na ulicu. Neko bi rekao, ne, više ih je bilo pred prokletim televizorom. Neko, pred strašnim prozorom. Koliko je to, tako, kako ko hoće. Ne moram da spavam – rekao sam Silviji. Ne moram da spavam noćas, ne moram sjutra, ne moram da gledam TV, ne moram da stojim pored prozora i osluškujem, ne moram da šetam i hvatam u letu nepoznate riječi i ne moram da ih uporno izgovaram dok se ne razbiju, da ih onako nerazumljive za mene, učinim nerazumljivim za svemir, ah, ne moram da budem ovdje, ne moram da idem odavde. Silvija je navikla. Silvija je dobro. Gospode, Silvija bi se na sve navikla. Otišla je da spava. Silvija odlazi da spava jer ujutru mora na posao.
